Владимир Умељић: О геноциду над Јерменима – поводом књиге Теодоре Толеве: „Геноцид и судбина јерменског народа“

Српски меморијал, 13. 11. 2026,

14. новембар 2026.1915., Вести, Сведочанства

Тела јерменских жртава страдалих у масакру у Ерзуруму 1895. године Фото: Wikimedia Commons, William L. Sachtleben, The Graphic, 7 December 1895.

Теодора Толева је у свом делу „Геноцид и судбина јерменског народа“ (српско издање: Прометеј, Нови Сад, 2026.) тематизовала бескрупулозно народоубиство турске државе, како султаната тако и њене правне наследнице, младотурске републике, вршено над Јерменима од половине 19. века а са врхунцем 1915. године.

Она је у овом вредном делу прво кратко приказала историјат народа-жртве, оцртала унутардржавне предуслове у Турској, који су предестинирали овај масовни злочин, са тежиштем на превази исламског обичајног права над општим, да би потом сасвим примерено тематизовала здушне иностране помагаче, фактички саучеснике недела, на првом месту Британску империју а потом и царску Немачку.

Овај аспект унутардржавних предуслова у Турској ћемо доле нешто опширније ословити, овде само напомена, да он потврђује моју тезу, насталу при истраживању великих геноцида у европском 20. веку, Холокауста над Јеврејима, Самударипена над Ромима и Србоцида хрватске државе 1941-1945, наиме, да геноцид над Јерменима јесте хронолошки први, али не и европски, јер потиче из сасвим другачије културолошке традиције, сасвим другачијих социо-моралних представа стварности и врло различитог свеукупног система вредности.

Јер поред свих паралела између ових масовних злочина, непревидиве су и разлике међу њима. Другим речима и без икаквог вредновања, језгро турске државе се не зове Мала Европа, већ Мала Азија.

Текст Теодоре Толеве је заокружен чињеницом непризнавања геноцида од стране турске државе до данашњег дана, као и непрестајући историјски ревизионизам са исте стране.

Као централни илустративни пример ових догађања ауторка је одабрала извештај аустријског конзула Цагулика (Zaogulik) од децембра 1862. о трагичном усуду Јермена у вилајету Мамурет-ул-Азиз.

Но пре него јој дамо реч о том конкретном злочину, погледајмо кратко о чему се тада радило, како је то ретроспективно сажео Рихард Албрехт, угледни немачки истраживач овог геноцида над „Јеврејима Оријента“ (тако Heinz Gess): ¹

„Пошто је егзистенција ове „нове Турске“ Лозанским уговором 24.07.1923. била осигурана, која је 29.10.1923. била проглашена и 20.04.1924. добила нови републикански устав, јавио се у октобру 1927. за реч и ’отац нације‘ Кемал Ататурк.

Он је у свом ’Великом говору‘ (’Нутук‘) поред осталог обзнанио, да је извршена једна ’војна казнена експедиција против независне Републике Јерменије, чиме је крунисана четворогодишња младотурска борба за независност (…) тиме је нова турска република добила чврсте темеље (…) Јерменско питање је после Лозане престало да постоји (…) то значи да Јермени и Курди морају да сахране своје снове о сопственим државама (…) Нова Турска сада може да оствари оно, што су како султан Абдул Хамид II, тако и младотурски покрет желели, наиме ’Јерменију без Јермена‘ (…)

Од око 5.000.000 Јермена и Грка, који су до Првог светског рата живели у Турској, десет година касније било их је у ’новој Турској‘ још 320.000.“

Овде централни пример Теодоре Толеве о стварању „Јерменије без Јермена“:

„Dokument koji želimo da vam prikažemo predstavlja ekonomsko-političku studiju osmanskog vilajeta Mamuret-ul-Aziz. Ukupna površina vilajeta Mamuret-ul-Aziz, prema zvaničnim dokumentima, iznosi 35.303 km², ali prema merenjima ta površina zauzima 33.922 km².

Stanovništvo vilajeta je multietničko, a većinske grupe čine Jermeni i Kurdi. Što se tiče ukupne populacije vilajeta, austrijski konzul raspolaže brojevima sa posebnog zvaničnog osmanskog popisa iz 1895., kao i onim koji je sproveo V. Kinet i objavio 1891. u svojoj knjizi „Turquie: d’Asie a Paris“. Po prvom, ukupan broj stanovnika iznosi 463.414, od kojih 2.952 ne pripada lokalnom stanovništvu, a 59 su stranci. Prema drugom izvoru, ukupan broj stanovnika iznosi 575.314.

Poslednji deo izveštaja nosi naslov „Pokolji“. On počinje ovako:

„Iako je u čitavom vilajetu bez ikakvih prekida vladao mir i nisu se mogle zapaziti ni najmanje naznake političkih sukoba sa Jermenima, turske vlasti i čelnici iz Harputa, posle krvavih demonstracija u Konstantinopolju, počeli su da ispoljavaju neprijateljski stav prema Jermenima uopšte, kao i prema tamo uspostavljenoj američkoj misiji.

Nedeljama nakon početka pokolja, mogli su se sresti kurdski begovi iz Harputa, u pratnji svojih trupa (kao što se može potvrditi, po verbalnom nalogu komandanta lokalne vojske Ferika Mustafa Paše), koji su se ponašali agresivno i provokativno prema hrišćanskom stanovništvu. Hrišćani su bili veoma zabrinuti i prestrašeni, pogotovo imajući u vidu vesti koje su dolazile iz ostalih vilajeta, o kurdskim ispadima i progonu nad Jermenima.

Bez ikakvog jasnog povoda, 10. novembra 1895, sat vremena pre podneva, četvrti Harputa u kojima žive Jermeni napali su naoružani Turci i Kurdi, koji su tokom čitava dva dana ubijali i uništavali imovinu užasnutog jermenskog stanovništva, na očiglded turskih vlasti. Turska artiljerija topovima je gađala zgrade američke misije, posle čega su je opljačkali Kurdi i gomila.

Ako bismo pokušali da samo približno opišemo razaranja i užase počinjene protiv jermenskog stanovništva ovde i u čitavom vilajetu, kao i da prikažemo njihova osećanja, to bi prevazišlo okvire ovog poglavlja.

Konzul se opredelio za to da prenese samo zabeleške jermenskog gregorijanskog biskupa iz Harputa o ubistvima, najrazličitijim vrstama nasilja i razaranja samo u njegovoj parohiji, koja obuhvata samo grad Harput i 73 sela u njegovoj okolini. Zabeležen je broj od 2.183 ubijenih Jermena, 56 nastradalih u požarima, 1.014 umrlih od gladi i hladnoće, 23 samoubistva očajnih ljudi, 829 abortusa, 1.315 ranjenih, 12 ubijenih jermenskih sveštenika, uključujući i biskupa iz Harputa, 3 ubijena jermenska protestantska sveštenika, 7 ubijenih jermenskih profesora. Ukupno 4.442 žrtve.

Zabeleženo je i 166 slučajeva žena koje su bile primorane da se udaju za Turke, 7.664 slučaja kada su ljudi pod pretnjom smrću primorani da se preobrate u Islam, 2.300 slučajeva pljačke i ostalih vrsta nasilja, 6.029 srušenih kuća, 1.861 spaljena, 12 spaljenih jermenskih crkava, 2 spaljena jermenska manastira, i još mnogo, mnogo toga.

Materijalna šteta procenjuje se na 16 miliona zlatnih guldena, što je prema izveštaju konzula dovelo do materijalne propasti 26.900 ljudi.

Arapkir, bogatu prestonicu industrijske regije, 6. novembra 1895. godine napali su Kurdi i Turci na isti način kao i Harput. Najmanje 2.800 Jermena je ubijeno. Drugi verodostojni izveštaji pominju broj od 4.000, kao i veliki broj nestalih žena, devojaka i dece. Mnogo sveštenika i stotine ljudi primorani su da se preobrate u Islam, 2.400 kuća je opljačkano, opljačkane su i spaljene 3 jermenske gregorijanske crkve, 2 protestantske crkve, 4 škole, 3.700 kuća i 500 prodavnica. U 20 okolnih sela, prema izveštaju, celokupno jermensko stanovništvo nasilno je preobraćeno u islam, a u Ambarku i Šeniku, pobijeni su svi osim devetoro stanovnika.“

Адана: Улица у хришћанском, јерменском кварту после покоља јуна 1909. године Фото: Wikimedia Commons, United States Library of Congress’s Prints and Photographs division, ID ggbain.50065

Несумњиво геноцидни поступак, дакле, који се много пута понављао:

„Rafael Lemkin, u ono vreme profesor međunarodnog prava na Univerzitetu Jejl. Srećemo ga u poglavlju IX njegove knjige Axis Rule in Occupied Europe ², pod naslovom „Genocid“. Ovaj neologizam nastao je od grčke reči genos, što znači vrsta, pleme, poreklo, rasa, i latinske reči izvedene iz glagola caedere (što znači ubijati), cide: pokolj.

Možemo zaključiti da se zločin genocida razlikuje od ostalih ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti ³ prema svojoj nameri, prema delanju s umišljajem u cilju uništenja nekog naroda ili etničke grupe.

Devetog decembra 1948. Generalna skupština Ujedinjenih Nacija rezolucijom 260 A (III) jednoglasno donosi tekst „Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“.

Вратимо се кратко на горњу констатацију да геноцид над Јерменима „потиче из сасвим другачије културолошке традиције, сасвим другачијих социо-моралних представа стварности и врло различитог свеукупног система вредности“, како је то Теодора Толева сасвим исправно сагледала:

„Jer uprkos tome što Osmansko carstvo nastanjuju ljudi različitih verskih i etničkih grupa, njime ipak strogo rukovodi islam. U praktičnom smislu, to znači zaštitu kanonskog islamskog prava koje isključuje jednakost između muslimana i nemuslimana, pri čemu ovi prvi imaju povlašćen položaj.

Nemuslimansko stanovništvo zaključuje neku vrstu sporazuma – Akdi Zimmet – koje im, poraženima i potčinjenima, garantuje pravo na azil – dihalet; Osmanlije smatraju da je, pokušavši da uz pomoć stranih sila promeni politiku carstva, hrišćansko stanovništvo prekršilo taj ugovor i izgubilo pravo na pomilovanje prema islamskom običajnom zakonu koji je bio na snazi.

Time pravdaju sve vrste pokolja i genocida, koje racionalizuju verskim motivima. ⁴

Dadrijan svoj argument zasniva i na mišljenju savremene izraelske istoričarke Bat Jeor koja kaže da su, zahtevajući reforme, Jermeni prekršili oganičenja svog zakonskog položaja definisanog ugovorom. To kršenje ugovora dalo je Umi – islamskoj zajednici – prvobitno pravo da ubija potčinjenu manjinu – dhimmid (Zimije, tj. raja, zimija – turski zimmi od arapskog dimmiyy – istorijski: nemuslimanski podanik Turskog carstva, rajetin – прим. прев) – i da prisvoji njena dobra.

Dadrijan zaključuje da je činjenica da islamsko pravo odobrava upotrebu pokolja kao metoda rešavanja problema već sama po sebi čini javno pravo bespredmetnim. Dodaje i to da su, kako bi naglasili prioritet koji verski imperativi imaju nad zakonima, organizatori pokolja uvek kad je to bilo moguće vršili islamske verske rituale u trenutku ubijanja svojih žrtava.“

Јермени су се кроз читаву своју историју налазали на једној врсти „раскрснице светова“ и морали да воде борбу за опстанак против Римског царства и потом Византије, Персијанаца, Арапа, Турака, Монгола…

Најснажнији фактори утицаја у време о коме је овде реч биле су западне колонијалне силе, на челу са Британском империјом са једне и Русија са друге стране, која је једина од свих великих сила покушавала да помогне поробљеним и перманентно угроженим хришћанима у Османском царству, како на Балкану, тако и у Малој Азији, дакле Јерменима.

И то је Теодора Толева врло јасно апострофирала:

„Istočno pitanje, isto kao i Jermensko pitanje, razvija se u tom znaku suparništva između Rusije i Engleske.

„Potvrđuje se stereotip ponašanja na osnovu koga smo malo ranije u tekstu formulisali model Istočne krize: izmučeno i potlačeno stanovništvo podiže ustanak, vlast organizuje potresne masakre, evropske sile sprečavaju Rusiju da odreaguje i svode se na slanje pisama i programa reformi, čime omogućavaju Osmanskom carstvu da bez ikakvih efikasnih sankcija protiv ovih poteza može da radi šta god mu ide na ruku.“

Једну потврду за то представља и Санстефански мир:

„Engleska ne može da prihvati pripajanje Karsa, Ardahana i Batumija Rusiji, jer bi to značilo da se Rusi približavaju putu kojim, od Trapezunta, preko Erzuruma i Bajazita, engleska roba prolazi prema Persiji.

Pre revizije Sanstefanskog sporazuma na Berlinskom kongresu, engleska diplomatija uspeva da od Rusije, već vojno i ekonomski iscrpljene naporima rata i izolovane od međunarodne politike, izdejstvuje dogovor da se obećanja koja se odnose na Jermeniju prema Sanstefanskom sporazumu ne odnose isključivo na Rusiju, već i na Englesku, kao i to da se Rusija odrekne oblasti Alaškert i Bajazit, upravo onih u kojima je jermensko stanovništvo masakrirano dok su preživeli emigrirali u Rusiju.

Engleska takođe čini sve što je u njenoj moći kako bi ruske vojne snage napustile jermenske teritorije koje su okupirale tokom rata, ostavljajući stanovništvo na milost i nemilost muslimana poraženih u ratu.

Povlačenje ruske vojske iz jermenskih provincija izaziva paniku među jermenskim stanovništvom. Plašeći se odmazde Kurda i Turaka, hiljade Jermena odlučuje se da pođe sa Rusima i emigrira u Zakavkazje. Nažalost, ove izbeglice s punim pravom se plaše svojih muslimanskih suseda. Nakon povlačenja ruske vojske počinju pokolji i zlostavljanja svake vrste nad jermenskim stanovništvom.

Konzuli, posebno engleski, pune stranice i stranice izveštajima o mnogobrojnim ubistvima, maltretiranjima i teškim slučajevima kršenja onoga što bismo danas nazivali osnovnim ljudskim pravima, ali bez ikakvog efekta. Ne sprovodi se nikakva akcija u jermenskim provincijama, čak ni kako bi se ovom narodu zagarantovao goli život.

Ova situacija traje godinama, a da počiniocima niko ne staje na put; sve to vodi do masovnih pokolja 1895-96. Ista sudbina čeka Bugare u onim delovima Makedonije koji su po Sanstefanskom sporazumu pripali novoj bugarskoj državi, da bi potom bili vraćeni Turskoj.“

Енглеску заштитно-саучесничку улогу је потом преузела Немачка:

„Sa svoje strane, car Vilhelm II smatra da ima misiju na Istoku i dvaput odlazi u posetu sultanu: 1889, godinu dana pošto je došao na vlast, i 1898, ubrzo posle pokolja nad Jermenima. Osmog novembra 1898. drži govor u Damasu koji privlači veliku pažnju. U tom govoru kaže kako sultan i njegovih 300 miliona podanika muslimana koji u njemu (sultanu) vide svog kalifa mogu biti sigurni da je nemački car njihov večni prijatelj.“

Ни Немачка, значи, није имала никаквих примедби на турски геноцид над Јерменима (или балканским народима), напротив, те две државе су биле „браћа по оружју“ у светским ратовима а у време национал-социјализма је у Немачкој обзнањено да су „Јермени дегенерисана раса“ (Рихард Албрехт), а Адолф Хитлер је турски начин општења са њима схватио као узор за предстојећи Холокауст и образложио:

„Ко још данас говори о уништењу Јермена?!“

Закључно, већ је горе била апострофирана разлика између великих геноцида у европском 20. веку и овог турског над Јерменима, јер овај последњи потиче из сасвим другачије културолошке традиције, сасвим другачијих социо-моралних представа стварности и врло различитог свеукупног система вредности.

Но, постоје наравно и исти елементи, на првом месту да сви одговарају Лемкиновој дефиницији овог злочина, односно одговарајућој УН-Резолуцији 260 A (III) из 1948. године.

Постоји и неколико паралела са Србоцидом хрватске државе 1941-1945. године.

Основно је, да је Турска при масовном убиству друговерних полазила од свог обичајног исламског права, клерофашистичка Хрватска пак од једног атавистичког и крајње искључивог поимања католичанства, који је у очима злочинаца „легитимисао“ прогањање и протеривање, насилно покатоличавање и масовно убијање друговерних (православних) Срба врло сличним нељудским методама.

И – како данашња Турска, тако и данашња Хрватска поричу почињене злочине.

Занимљив је и цитат Виктора Игоа, који наводи Теодора Толева:

„Иго каже: ’Assassiner un homme est un crime, assassiner un peuple est une question‘ (Убити једног човека је злочин, убити један народ је питање – прим. прев). Zatim komentariše kako je do genocida nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata, u kom su Turci ubili milion i po Jermena, došlo posle više decenija osmanskih progona Jermena i dva druga slična pokolja (1894-1896. i 1909), u kojima je živote izgubilo dvesta hiljada Jermena. Pobedničke sile ne rade ništa kako bi sprečile pokolje niti kažnjavaju krivce. Usled toga, ovi događaji završavaju u ’tamnoj zoni istorije‘. Genocid nad Jermenima pretvara se u ’zaboravljeni genocid‘, a počinilac ne priznaje svoje genocidne namere.“

Занимљивост лежи у томе, да је Виктор Иго у време турских масакара цивилног становништва у Србији, укључујући жене и децу, у другој половини 19. века, када су Срби опет једном ратовали против Турака, исто тако подигао глас у јавности својим историјским речима:

„Убијају један народ! Где? У сред Европе! А ко је сведок? Читав свет!“

Он је значи ставио на стуб срама индолентност Запада у односу на ове злочине.

Теодора Толева је овим вредним делом понудила велики број утемељених и систематски усклађених историјских чињеница, као и врло корисних узрочно-последичних анализа, уз то и демографских података односно одговарајућих географских показатеља.

То је велика заслуга, јер врло значајан прилог у борби против незаслуженог статуса „заборављеног геноцида“ у односу на тешко страдање Јермена.

  Armenien ohne Armenier Drei Jahrzehnte Armenierbilder in kolonial-imperialistischen und totalitär-faschistischen Diskursen in Deutschland, 1913-1943. Kulturwissenschaftlicher Essay zur „Armenischen Frage“) Von Richard Albrecht

  Rafael Lemkin, Axis Rule in Occupied Europe, Washington DC, Carnegie Endowment for World Peace, 1944., naveden u op. cit. Iva Ternona.

  Za više informacija o razvoju koncepta genocida i njegovom odnosu sa pravnim terminima koji se odnose na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, videti: Iv Ternon, op. cit. I Vahakn N. Dadrijan, The History of Armenian Genocide. Ethnic Conflict from the Balkans to Anatolia to the Caucasus, Berghahn Books, New York/London, 1995.

  V.N. Dadrian, op. cit.