„ОсвРТ“ са Врзићем: Преговори у УАЕ, ЕУ гас из Аушвица, студенти на КиМ и медији у Србији

Који је спектакуларан нови моменат у преговорима у Абу Дабију, колика је цена евроинтеграција Србије када се у рачуницу убаци бриселска подршка нацизму и неонацизму у УН обрнуто сразмерна цени руског гаса, посета представника Студентске листе Косову и Метохији и стање у медијима који су из прокламованог плурализма склизнули у дуализам, само су неке од тема и питања које у новој епизоди емисије „Осврт“ анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.

Преговори у Абу Дабију

Можда је и понајбољи опис стања преговора вођених у Абу Дабију између Русије, Америке и онога што остаје од Украјине (јер је допустила да је претворе у антирусију) пружио њен преговарач Давид Арахамија.

Ова рунда преговора, признао је, била је једна од најтежих до сада по његову страну, док су Руси дошли с веома строгим директивама, значи, непопустљиви, „због чега је било изузетно тешко ублажити тон разговора“.

Не попушта страна која нема разлога да попусти јер побеђује. Иако треба имати у виду још два податка.

Прво, две делегације водиле су разговор на свом матерњем, руском језику. И друго, украјински медији су ових дана открили да је на руској страни још пре две и по године погинуо Владимир Подољак. Старији брат Михаила Подољака, саветника Владимира Зеленског.

Ово је братоубилачки рат између Русије и бивше Русије претворене у антирусију, па отуда и даље извесна уздржаност руске стране у спровођењу војних операција; ударима на мостове преко Дњепра у Кијеву, на пример, показали су шта могу да ураде на свим мостовима преко Дњепра, али то још нису урадили. И свима је то јасно, па отуда и цитирани опис преговарача Арахамије.

Услед таквог односа снага – Русија која побеђује антируски пројекат читавог Колективног запада – и прилично јасно су дефинисани територијални циљеви: државне границе Русије, како рече председник Русије, односно повратак сваког педља руске земље, како је то дефинисао преговарач Владимир Медински који има докторат из историје и добро зна докле су се протезале историјске руске земље, и, где год је подигнута руска застава. А подигнута је и у областима које се (још?) нису формално вратиле у састав Русије.

Режим у Кијеву још раније је упозорен да ће свака следећа понуда Русије бити тежа. Ако и нису веровали у то, сад су добили прилику да се увере.

Зеленски пак пријављује да Америка на њега врши притисак да се повуче из остатка Донбаса који контролише – док лондонски „Економист“ нуди типичну подвалу: да се не повуче али да се за Донбас прогласи само оно што Руси већ контролишу, па и вук сит и овце на броју, а Енглези да задовољно трљају руке – тек, такве глупости на страну, али, баш у описаном контексту Зеленски се жали и да Старлинк поново не функционише читавом дужином и са оне стране фронта, и пита да ли тиме показује да ове територије већ сматра руским. И Американци поседују уверљиве аргументе кад смеју да их примене.

Но, шире од територијалних питања, која су ионако нуспроизвод основних узрока кризе, спектакуларан нов моменат представља америчко признање да је неопходна изградња нове безбедносне архитектуре у Европи о којој ће се питати (и) Русија.

Подсетимо: досадашње становиште НАТО-а, укључујући САД, било је да се Русија ништа не пита о ширењу НАТО-а, укључујући Украјину која је у ту сврху и претворена у антирусију. Русија не сме да има право вета на ширење НАТО-а, гласило је арогантно образложење под којим су прекршена обећања, дата у време уједињења две Немачке, да се НАТО неће ширити ни инча према истоку.

Сада ће ипак морати да се разговара о ономе што је, у последњем покушају да спречи неизбежно, Москва тражила и у децембру 2021. – не само о трајно неутралном статусу Украјине, шта год да у међувремену од ње преостане, него и о повлачењу војне инфраструктуре НАТО-а у раније границе. Што даље од граница Русије уместо на самој њеној граници.

Овај разговор, нужно, мора да укључи и Европљане, и Русија нема ништа против тога ако се они определе за мир уместо за рат, али Европљани пре тога морају да реше ко ће их представљати.

Емануел Макрон је, у свом стилу, великодушно препоручио самог себе, Фридрих Мерц је на то узвратио да мора њих пет из Европе а не само један коме ионако истиче рок трајања, а „Политико“ извештава да се око европског представника разбуктала дискусија, што ће рећи свађа, тако да естонски премијер Кристен Михал каже да би „чак могао да се сними шоу програм о томе“.

Уосталом, није без доброг разлога Џаред Кушнер приметио да ће „већи успех бити ако Европа успе да идентификује једну особу да говори у њено име, него да се Руси приволе да Европу укључе у преговоре“.

При чему, јасно, проблем није само у идентитету преговарача, него у платформи коју ће заступати у преговорима.

Но, једно би у старту морало да им буде јасно: није само Кијеву упућено упозорење да ће свака следећа понуда бити тежа од претходне.

А Русија ће, како је отворено саопштила, све своје циљеве остварити. На један или на други начин…

Европски нацизам и руски гас

У Њујорку је и ове године у Уједињеним нацијама усвојена Резолуција о борби против глорификације нацизма, неонацизма, расизма, ксенофобије и тако даље, у којој сем рогобатног назива не постоји ништа спорно.

Без истицања било којег конкретног примера, да нико не буде прозван директно па да то буде изговор да се резолуција не подржи, као ствар неспорног принципа изражена је дубока забринутост због величања нацистичког покрета, бивших припадника Вафен-СС-а и садашњих неонациста, због изградње споменика и јавног прослављања нацистичке прошлости и колаборационизма, и због истовремене праксе рушења споменика борцима против зла нацизма.

Резолуција је, традиционално, усвојена на иницијативу Русије, уз још 44 земље које су биле коспонзори; међу њима и Србија, свима нама на понос.

На срамоту многих других, резолуција није усвојена једногласно него са 117 гласова за. И 53 против, уз 9 уздржаних.

Тих 53 који нису хтели да осуде нацизам и неонацизам, то је сав Колективни запад, од Албаније до Украјине. Укључујући Црну Гору која се у томе спремно (за дом у Европској унији) усагласила с Хрватском јер су – са споменутим изузетком Србије – против осуде нацизма све чланице Европске уније и кандидати за то.

Чак и Босна и Херцеговина, али без сагласности Републике Српске којој је овом приликом одузето право гласа, па утолико очигледније да је хрватско цвијеће наставило да цвета и да за Србе ту нема места.

Како онда, тако и сада.

Оваквим изјашњавањем, процесу европских интеграција Срба (са обе обале Дрине) задат је нови ударац. Наиме, и ово ће неусаглашавање са заједничком спољном политиком Европске уније бити забележено у одговарајућем извештају о напретку, или назадовању, јер се не може у Европску унију осудом нацизма и неонацизма.

Док се величање нацизма толерише у име њиховог рата против Русије, од нациста до њихових потомака.

А да све ово не буде проглашено за руску заједљивост постарао се случај. И шпански лист „Паис“ који је – баш док су Шпанија и Украјина у Уједињеним нацијама гласале против осуде нацизма и неонацизма – открио да су неонацисти из Шпаније путовали у Украјину на (пара)војну обуку с неонацистичким батаљоном Азов који је званични део Националне гарде Украјине. Наравно, и Шпанија учествује у наоружавању Украјине; до сада у износу од око 4 милијарде евра.

Неонацистичка интернационала.

Једном су се у Шпанији интернационалне бригаде социјалиста бориле против савезника нациста, а сада су савезници (нео)нациста чак и кад су социјалисти на власти у Шпанији. Зато што је Шпанија чланица Европске уније и НАТО-а, а то понешто говори и о карактеру ових организација.

Што нас доводи и до питања гаса. Коме не смета гас у Аушвицу, смета му руски гас. И vice versa, разуме се.

Због тога је цена гаса у Европској унији у овом моменту 9 пута скупља него пре њиховог рата против Русије. Само 9 пута, притом, само зато што се гас из складишта извлачи рекордном брзином – зато се нешто мање купује директно на тржишту, што утиче на цену – па су зато, као неминован нуспроизвод, складишта скоро 20 одсто празнија него што је петогодишњи просек за ово доба године, док се у Немачкој ниво попуњености од 58 одсто већ описује као „критичан“.

А зима још није ни почела, и, ма колико блага да буде ако уопште буде, постајаће све критичније. И у погледу попуњености складишта гаса, и у погледу цене гаса на тржишту. И свих пропратних друштвених и економских последица.

Јер подршка нацизму ипак има своју цену.

У окупираној Србији је та цена износила 100 за једног.

Па је утолико значајније што је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров поручио да је Русија потпуно посвећена гасним споразумима са Србијом, да се нада да ће „нова влада обезбедити континуитет у стратешком партнерству са Руском Федерацијом“, те да су у току преговори о даљим испорукама гаса и о новом дугорочном уговору.

Док су представници нове – прецизније, будуће – Владе Србије оценили да су такве поруке из Москве „веома охрабрујуће“ пошто су „више него расположени за наставак гасног споразума“ јер би нас „било шта друго довело у озбиљан проблем“.

Из простог разлога што је јефтинији гас повољнији од скупог гаса.

Наравно да ће ова разлика у цени имати своју цену у евроинтеграцијама. Но, с обзиром на алтернативу – гас у Аушвицу уместо гаса из Русије – то ће бити цена коју можемо (и морамо) да приуштимо. И због наше историје, и зарад наше будућности. Не само у материјалном, него и у моралном смислу.

Студенти на Косову и Метохији

Још је боље што су представнициСтудентске листе у том капацитету на Косово и Метохију отишли после избора на којима су победили, него да су на Косово и Метохију ишли пре избора.

Јер би посета пре избора спадала у варљиву категорију предизборних обећања, док се сада сврстава у ред обавеза које на себе преузима нова власт. Обећање које не сме да буде лудом радовање.

Реакције из Приштине показују да им ова нијанса није промакла.

Даут Харадинај из опозиционе Алијансе за будућност (такозваног) Косова чак говори о „инвазији српских победника избора у Београду, са слоганом ’Косово је Србија’“; кад се војска на Косово врати, биће једном и догодине у Призрену само ако буде довољно истрајности.

Што знају и са оне стране административне линије па је истим поводом посете представника Студентске листе, јер у томе виде претходницу, одржана седница Комитета за безбедност и одбрану приштинског парламента на којој је затражено изјашњење министарстава унутрашњих и спољних послова о околностима посете.

Док у кудикамо мирнијем тону, али у истом духу, премијер државолике творевине настале на тлу наше јужне покрајине Аљбин Курти из Париза – ваљда осокољен Емануелом Макроном – тражи да „нова влада у Србији призна реалност 21. века: да је Косово независна држава“ (како да не – прим. аут), а поврх тога „Србија мора да одустане од своје агресивне кампање против међународног признања, што укључује и искоришћавање противљења Русије нашем (то јест, њиховом) чланству у међународним организацијама“.

Као што је познато, чланство такозваног Косова у међународним организацијама, почев од Уједињених нација, предвиђено је Бриселским споразумом и Охридским анексом из 2023, документима које нико није потписао али су уграђени у (тајно) Поглавље 35 и тиме су постали неизоставни део пута европских (дез)интеграција Србије.

Улазак у Уједињене нације такозваног Косова, иначе, олакшао би његов улазак у НАТО (јер чланице које то не признају више не би имале разлог да не признају), па се у ту сврху оно наоружава уз подршку Албаније и Хрватске. Са остатком Србије као јединим могућим циљем таквог подухвата, јер се све остало око Србије већ налази у пакту који је већ извршио агресију на нашу земљу.

Насупрот свему томе, програм Студентске листе сасвим је изричит. Не само у декларативном обећању да је Косово и Метохија саставни део Србије сходно Уставу Србије, већ и у конкретном обећању да Србија неће дозволити улазак такозване Републике Косово у било коју међународну организацију.

Што нас враћа на питање спровођења програма Студентске листе.

Посета делегације Косову и Метохији представља израз намере да тај програм не остане мртво слово на папиру.

Уосталом, чим је програм усвојен у својој објављеној форми, значи да је то подржала већина оних који су се о томе питали.

С тим што то није гарант да је та већина и једина која ће се о нечему питати.

Када је реч о најосетљивијим државним и националним питањима неопходна је и нарочита позорност, па се отуда као узнемиравајући сигнали морају идентификовати и поједини детаљи на рубовима текућих превирања.

На пример, кад бивши премијер Велике Британије Гордон Браун у „Гардијану“ пише о револуцијама младих по свету и нарочито у Србији – с извесним, охрабрујућим, узнемирењем, и то се мора напоменути, јер признаје да је то „суђење самој либералној демократији“ – он се позива и на инсајдерске информације о функционисању студентских пленума у Србији које је објавила једна америчка истраживачица која је тренутно ангажована у Београду. У организацији Канвас, која је проистекла из Отпора, а до сада је већ темељно документовано шта је било Отпор. А приде је сасвим замисливо и да није Гордон Браун сам набасао на њен извештај на интернету, него му је доставила одговарајућа служба која се бави тим стварима.

Или најпознатији немачки новинар у Србији, Михаел Мартенс који се ономад у сред Београда распитивао о убијању Руса, за свог инсајдера о догађањима на пленумима има активисту из Новог Сада који је један од „европских лидера“ Фондације Обама.

Или Београдски центар за безбедносну политику који би да реформише службе безбедности, којима је реформа вероватно и потребна али не било каква, а ову организацију финансирају Европска унија, Национална задужбина за демократију (НЕД кога су „Њујорк тајмс“ и „Вашингтон пост“ доводили у везу с ЦИА), Сорошева и Рокфелер фондација, амбасада Велике Британије…

При чему треба подсетити и на искуство 5. октобра, кад су британска и америчка обавештајна служба стварале мреже својих сарадника у нашим службама, и паралелно спроводиле акције прислушкивања челних људи полиције и тадашњег Ресора државне безбедности у влади Зорана Ђинђића, о чему су у својим књигама „Повленске магле и видици“ и „Сачекуша за Србију“ опширно сведочили Душан Михајловић, министар унутрашњих послова, односно Зоран Мијатовић, заменик начелника РДБ-а.

Државе које су дезинтегрисале нашу државу нису радиле за наше добро то што они описују из прве руке. При чему, упркос томе што су обојица радили за исту владу Зорана Ђинђића, један за другог нису имали много лепих речи, па су њихова подударна сведочења утолико уверљивија.

Сходно том искуству, резонски је претпоставити да нам исти актери даљег дезинтегрисања Србије, не само у територијалном смислу, ништа боље не прижељкују ни сада.

А то што су њихови сарадници, евентуално, чинили извесне услуге да би Студентској листи помогли да освоји власт, не значи и да деле све циљеве Студентске листе који су наведени у њеном програму.

Већ је овде било осврта на албанску побуну на југу Србије приликом промене власти 2000. године. Вреди подсетити и на мартовски погром Срба на Косову и Метохији у марту 2004. године – баш када је влада Војислава Коштунице преузимала власт.

Сад је тамо (релативно) мирно – утолико што се погром сад одвија постепено и у срамотној тишини – али зато хаварија нафтовода Јанаф у Хрватској привлачи пажњу.

Не треба неопрезно залазити у теорије завере, али не сме се занемарити ни запажање да ова ситуација може да се искористи за дестабилизацију Србије у нарочито осетљивом тренутку, јер продужени прекид дотока нафте – а НИС је у четвртак био приморан да затражи сирову нафту из државних резерви – може да изазове поремећај у раду Рафинерије у Панчеву, невоље са снабдевањем пумпи, и тако даље.

По моделу описаних ситуација из 2000. и 2004. године, тим пре што се све оно тада није догодило насумично, јер није могло да буде учињено без прећутне сагласности и тихе подршке НАТО-а, а и Хрватска је НАТО, док победничка Студентска листа у Србији то изричито неће.

Српска служба у српским рукама може да истражи могућност да ли нека НАТО служба против нас сад води прљаву игру. Српска служба у НАТО рукама сигурно ће доћи до закључка да је ОК шта год нам раде.

Сад, кад на ред долази кадровска политика, дакле управљање државом, опреза не може да буде превише. Баш као ни свести да не желе добро Србији сви који кажу да Студентској листи желе добро.

Ко ће спроводити програм Студентске листе? Од тога ће зависити и како ће бити спроведен. Укључујући Косово и Метохију као саставни део Србије.

Медијска слика Србије

Као и после сваке промене власти у Србији, на телевизији у Србији нова слика.

Између увођења вишестраначја у Србији и 5. октобра – док се још веровало да нападају Србију због Милошевића, а не Милошевића због Србије – постојала је јасна подела на режимске и антирежимске медије.

Онда је пребијањем Милорада Комракова обележен почетак новог и ослобођеног РТС-а.

Па је потоње разногласје у ДОС-у донело и разногласје у медијима; био је то, вероватно, период највећих медијских слобода у новијој историји Србије.

Који је потрајао све док 2008. године нова проевропска власт у складу с тим није устројила и медије. Не само у смислу контроле рекламног, а тиме и комплетног медијског простора, него и формално, владином Стратегијом комуникације приступања Србије Европској унији која је подразумевала формирање белих листа подобних саговорника из јавног живота који ће у медијима пропагирати предности приступања Србије Европској унији. Наравно: тамо где постоје беле листе подобних, постоје и црне листе неподобних, па је тако и било.

Ни сва контрола медија, међутим, није помогла, а смена власти 2012. изведена је упркос свим медијима и без друштвених мрежа какве постоје данас.

Прелазак на страну победника спроведен је по рефлексу и навици.

Александар Тимофејев, кад га је смењивало из Студија Б, поштено је тад приметио: „Политика ме на неки начин (…) довела на ово место, и исто тако су политичари одлучили и да ме склоне“. Тимофејев је овом приликом постао главни уредник ТВ Прва.

Ипак, медијска сцена у Србији ономад је стекла нов квалитет. Који, додуше, није допринео квалитетнијем информисању него распаљивању страсти.

С једне стране, наиме, у односу на претходни период направљен је несумњиви искорак у правцу слободе медија утолико што су престали да постоје искључиво медији који су уз власт.

С друге стране, на жалост, новонастали медијски плурализам (прецизније: дуализам) није довео до друштвеног дијалога него је, напротив, скоро све што је преостало од медија претворио у острашћени друштвено-политички активизам с обе стране све дубље друштвене поделе. Уместо дијалога, добили смо вређање као норму.

Што нас доводи и до актуелног тренутка. Не само што се испоставило да све оно што је све гласније изговарано на медијима блиским доскорашњој власти – а пре свега на „Информеру“ и „Пинку“ – није допринело њеном опстанку на власти, него се може аргументовати и да је у извесној мери допринело њеном паду.

Ако је, наиме, оних више од милион Срба који су се достојанствено поклонили Појасу пресвете Богородице фактички учествовало у спонтаном народном референдуму о пристојности – а то је био и претходни највећи спонтани скуп, сахрана патријарха Павла – онда је естетика „Информера“ и „Пинка“, укључујући њене политичке импликације, могла да произведе само непожељан ефекат.

У симболичком смислу, између Карлеуше и Кустурице Србе није привукао дубок деколте. Као што су и најекстравагантнију водитељку „Пинка“ гледали као куриозитет а не као узор младим генерацијама.

А да се и не спомињу разне усташе и терористи, све у свему, тешко је бранити „Информер“. Лако је, међутим, бранити право да постоји и „Информер“. У складу са законом. Укључујући законске казне предвиђене за увреду и клевету. Једнако примењене на све, ни по бабу ни по стричевима, јер није вређао само „Информер“, све и ако је то чинио најбучније… Па коме се исплати.

При чему треба имати у виду и да медијско тровање није законска категорија, колико год да је његово постојање лако доказати.

Што се пак те појаве тровања јавности тиче, посебан је проблем друштвених мрежа које имају све већи утицај на јавност науштрб традиционалних медија. Док је одговорност креатора разних садржаја за написано и изговорено, а нарочито кад су анонимни, по правилу мала до никаква. Док је демократски надзор над алгоритмима и њиховом нетранспарентном употребом још мањи.

Зарад очувања менталног здравља и јавног мира, о овоме ће тек морати да се разговара. Како да се стање уреди, али да уређивање не постане забрањивање?

Док не буде одговора на то питање, у погледу традиционалних медија код којих су питања уређивања и забрањивања кудикамо мање сложена, у идеалном свету би нова власт чак и бранила медије старе власти – да би доказала да је другачија.

Наравно да не живимо у идеалном свету и да новој власти не треба наметати терет какав није био наметнут ни старој власти, али, њени представници свеједно морају да воде рачуна да више не наступају као потлачени, већ са позиције моћи, кад траже, на пример, податке о појединим запосленима на РТС-у поименце. Тако да је Кантов морални императив у овом случају сасвим примењив, јер, ако би се успоставио принцип толеранције уместо принципа одмазде, био би створен преседан који би, без сумње, благотворно утицао на односе у друштву. Великодушност ће, уместо осветољубивости, засигурно створити мање зле крви.

Наравно, важи и обрнуто. Превасходна је, иако не искључива, одговорност на победнику избора да створи боље друштво за све.