Андреј Рудаљов: БЛУДНА ДЕЦА ХОЛИВУДА

Захар Прилепин је у својој ауторској емисији заједно са гостима говорио о холивудским идолима осамдесетих и уопште о феномену америчког филма, који је продро у Совјетски Савез у доба перестројке.

Ефекат Холивуда тада је био збуњујући. Совјетски грађани, посебно млади, више нису желели да било шта супротставе његовој узбудљивој, откривеној слици, његовој бруталности, сексуалности, привлачности. То је био онај магнет који нас је вукао у свет снова. На неке су утицали ванземаљци и талас информација о натприродном, на неке Чумак и Кашпировски, неки су пали у бесни занос разобличавања свега и свачега – свога. Други су сањали о принцу из иностранства и тренутном испуњењу свих снова.

Било је главно одрећи се прошлости, терета грехова, то је пут ка стицању натприродних способности, моћи и сексуалности. Таква је била и иницијација у нови свет, као у чаробној бајци. Илузорна и формирана илузијама.

Холивуд је – шаман. Он је стварао необично привлачну стварност, за неколико година претворивши практично целу популацију Совјетског Савеза у блудну децу, послату у потеру за птицом среће и успеха. Совјетска деца су била вођена храном и отвореним „Мекдоналдсом“, који је личио на бајковиту колибу од медењака, у којој сами постају храна. Усмеравали су их, саблажњавајући их забавама, заводљивим сликама. Чинило се да су рајски вртови вечног Дизниленда, челични мишићи и основни инстинкти унапред загарантовани. Нико није размишљао да их при самом преласку из једне стварности у бајковито „тамо, не зна се где“ једноставно могу појести.

Завеса ка том нереалном свету откривала се постепено. Најпре кроз разбацане комадиће, кроз стални надзор, кроз интригу и савладавање препрека. Сећам се привлачности узбудљивог совјетског политичког детектива „Документ Р“, који је изашао оне године кад је Горбачов дошао на власт. Тамо су приказивани исечци америчких реклама, од којих бих остајао зачаран пред екраном. Управо због њих сам поново гледао тај серијски филм.

У сећању ми је остала емисија „До 16 и старији“, посвећена поквареном утицају америчких филмова, култу суровости, где су приказиване епизоде из филмова. Они су буквално зомбирали, као мултипликовани развратни папагај. Тада сам први пут видео Рамба, који у џунгли напињe чврст лук и руши непријатеља експлозијама. Чинило се да убијањем људи у совјетској униформи он те људе ослобађа од старе одеће и тако им помаже да пређу у нови диван свет, где ће им бити добар помоћник и водич.

Наравно, и код нас је било трилера и узбудљивих филмова. И „Пирати XX века“, и „Усамљеничко пливање“. Филмови о Великом отаџбинском или Грађанском рату увек су окупљали огромну публику. Такође, пред билетарницама биоскопа стајали су редови да се купе карте, на пример, за индијске акционе филмове. Посебно ми је остао у сећању филм „Као три мускетара“. Одушевљавали смо се европским кинематографом. Али амерички филмови су нас зачарали својом различитошћу, ослобођеношћу. И не само тиме.

„Рамбо. Прва крв“. На ветерана Вијетнамског рата обрушило се цело друштво, Полиција га прогања као звер. У суштини га издаје и сопствено војно руководство. Али на крају, ветеран, прошавши све невоље, излази као победник и у разговору са пуковником излаже патриотску формулу – свој животни кредо. Он све разуме и каже, као, издали су ме своји, али „не можеш зато да мрзиш целу земљу“. „Мрзети?! Да, за њу ћу живот дати!“ – одговара му Џон.

У Совјетском Савезу су такође сви желели такву обновљену формулу постојаности, али у земљи су се спремали да издају на велико. Већ су издавали, и не само борце из Авганистана. Постепено нам се усађивало да је глупо волети своју земљу, а камоли умрети за њу.

А уопште, феномен је једноставан, није толико до Холивуда, колико до нас. Изабрали смо пример за углед, хтели смо да се уподобимо, да према теорији конвергенције система постанемо Америка. Ради тог сна били смо спремни на све, али најважније је било напустити своје родне груде и њихову инерцију. То је добро приказано у филму из деведесетих са елементима оног времена трешa „Све ће бити у реду“. Херој у изведби Александра Збрујева долази у родни крај преобраћен, стекавши чудесне суперспсобности. Постао је јаки бизнисмен, његов син – добитник Нобелове награде, лепотан и мајстор борилачких вештина. Ту је све исто – мрачно и забачено, непромењено, а сан је у виду палме са рекламног банера под прозорима студентског дома. Овде је безнађе, ако ниси прошао иницијацију, ако ниси отишао, ако се ниси променио и ако ниси постао добар момак. Прави америкен бој.

Постати Америка – тако се оформила фикс-идеја и национални сан. Ко би тада рекао да је такво преображење фатално и разорно. Али ни Украјини се то сада не може објаснити.

Па ипак, од те Америка, од које смо направили идола, има шта да се научи.

Сви се сећају почетка филма „Сибирски берберин“ Никите Михалкова, где млади регрут – плод велике руске љубави, учи америчку просту војничину Моцарта да воли. Овај, као противтежу, наређује строју да понавља фразу „Хтео сам да… на тог Моцарта“. Све у баналној и уобичајеној интерпретацији америчке масовне културе: дивље-тинејџерски, далеко од високог стила и традиције.

Али ствар је у томе што америчка култура лако вари туђе утицаје. Она не ради у вакууму и не размењује варварски културу за профит, као што нам је драго да мислимо. Она се с утицајима носи лако и креативно, не пада у екстазу, не посипа се пепелом, не преузима обећања и не ставља себи окове. Она је дрска, спремна је да одбаци, да прелази преко нечега, да би створила своје. Њој је свеједно шта други мисле, она формира своју агенду и на крају свако мишљење подвргава себи.

Губећи у космичкој трци од Совјетског Савеза, САД нису дигле руке, већ су себи уписале циљ – Месец, ослањајући се на њега у миту о својим победама. Не поставши главна победничка земља у Другом светском рату, САД су показале стрпљење и доследно раде на својој победничкој слици у великој историјској пројекцији, кроз интерпретације, присвајања и отворене фалсификате.

У Сједињеним Државама није рођен Моцарт и обичном Американцу чак није ни потребно да га зна. И они због тога уопште немају осећај инфериорности. Штавише, Сједињене Државе су родиле савременог Моцарта – репера 50 Cent. Његова музика, уопште није важно о чему, носи огроман енергетски набој. Моцартовска хармонија се трансформисала у невероватну енергију, виталност која не познаје границе и способна је за све. Таква је америчка култура.

Наравно, као и глумци из холивудских филмова осамдесетих, 50 Cent је остарио. На првим позицијама замењују га нови ликови, за чије митске концерте у Русији продају непостојеће карте по баснословним ценама. Али све ово не би требало да нас доводи у заблуду. Уопште није важно да ли ће људи кроз неколико векова слушати америчког Моцарта или не. Култура која је способна за стално обнављање и препород спремна је да већ сутра представи свету новог.

Не треба се заваравати ни тиме да је Трамп риђи лудак који се појављивао у епизодама холивудских филмова у време кад су сви још били млади, а сад све више лупета и наступа у улози политичког фрика. Он себи може то да приушти, у духу своје традиције, још увек је тинејџер. Холден Колфилд у црвеној капи, он може да изненади. Он демонстрира лик класичне америчке културе. Не занима га Моцарт, али ако затреба учиниће све да САД имају свог Моцарта и уопште се тиме неће оптерећивати.

У ствари, у томе и лежи тајна америчке тврђаве, њене снаге и чврстине. Та култура не прави идоле од било кога, она прави идоле од себе. У томе је њен огроман креативни потенцијал. Таква је њихова фабрика снова и маште. Зашто их кривити што смо се у једном тренутку пред том силом убеђивања претворили у стадо? Они раде, максимално ефикасно, и достижу циљеве. И ми смо такође радили по целом свету и доказивали супериорност свог начина живота и поретка. Али онда смо све одбацили и почели припити да скакућемо забављајући публику, уништавајући и трошeћи све своје.

Ето, та армиранобетонска тврђава нама недостаје. Лако нас је уздрмати са стране помоћу сугестије. Посејати сумње, развити комплексе, завести лажним и заводљивим сликама. Почнемо да копирамо, имитирамо, али испада пародично, као вечито пијани Јељцин, који изговара речи заклетве „Боже, чувај Америку“. Он је, наравно, мислио на Русију, која ће на чудесан начин постати Америка, само треба ухватити одговарајућу штуку у рупи за лед. Али чак ни у Јељцин-центру није успео да достигне образац статуе седећег моћног Линколна. Испао је тупи идол.

Додуше, ни домаћа култура није увек само копирала, већ је била и авангардна, била у центру и приморавала свет да се окреће око ње. Била је дрска, млада, газила је ауторитетe, да би их потом јаче заволела и разумела, превазилазила стереотипе, била продорна и револуционарна, не заборављајући истинску себе. Није тежила да се облачи у стране костиме. Она је увек знала да ова земља има способност да рађа и Платоне и Њутнове у невероватним количинама. Само јој није требало постављати ограде и бранити је бескрајним тарабама условности и предрасуда. Она треба да научи да верује у себе и да ту веру не расипа.

У неком тренутку смо се погубили, смутили, а затим је дошло заборављање, из којег још увек не можемо да се извучемо. Можда нас је нокаутирао Роки, или смо на путу сусрели злокобног сапутника у облику сјајног Рутгера Хауера. Погодно објашњење, али изгледа да њих двојица с тим немају никакве везе. Неопходно је да разјаснимо себе, а не да лутамо као сомнамбули.

(zavtra.ru; превео Ж. Никчевић)