Горан Даниловић: Нова Југославија није могла даље с крстом изнад Ловћена и Црном Гором испод крста

Судбина Његошеве капеле на Ловћену судбина је српског народа и ничега непознатног у тој судбини више нема. Она је материјализована у мржњи према православној вјери и Србима, према непокорности и историјској тврдоглавости. Њена потајност, али и нескривено куљање од Његошеве кончине до данас печат је на трајању једног историјског народа разапетог између свјетова. Његош и његов народ своју постојаност, самосвојност и историјску самосвјесност морали су доказивати и у времену у којему је непотврђено постало тврђава, неопјевано пјесма, а непровјерено вјера.

Борба против Капеле на Ловћену није сукоб праваца архитектуре него црквоборачка хистерија. Није по сриједи борба против „немаштовитог“ или „неодговарајућег“ израза градитељства, него рушилачка потреба нечовјечног система; није се радило о цивилизацијском обрачуну стилова или идеја, о другачијем цртању и читању Његоша, његовог дјела и живота, него о истјеривању Бога на пролетерски чистац.

Ствари су се одавно искристалисале и постале застрашујуће јасне.

Борба против капеле на Ловћену је непрестала борба против Петра Петровића Његоша, против његовог књижевног и телошког дјела, против његове историјске грандиозности, вјере у Васкрслог Христа, у васкрсење народа и Отаџбине, против његове свевремене мисије у Црној Гори и међу Србима ма гдје живјели.

Подмуклост тог наума је стародавна, сатанистичка и богоборачка. Коначно разарање Капеле, завјетне цркве владике Рада, било је, заправо, ритуално доспаљивање моштију Светог Саве учињено у времену првог организованог српског устанка против османлијске окупације, на самом крају шеснаестог вијека.

Епископ банатски Теодор Несторовић, те 1594. године, одобрио је српским устаницима у Банату да на своје побуњеничке заставе изобразе лик Светог Саве, због чега је Синан Паша наредио да се тијело Светитеља српског из Милешеве однесе у Београд и спали на осветничкој ломачи; нити је та ломача икада угашена, нити је Свети Сава икад догорио.

У различитим епохама, али с истим циљем, силници су двојицу светитеља означили атхетипским симболима једног сувишног и непожељног народа. Срби су историјским удесом, а рекло би се и избирљивошћу, давно запосјели срце Балкана. Тај прадавни, старосједилачки избор коштао их је скоро картагинске судбине и стигме од које и у којој још увијек трају. Једина разлика између двојице великана нашег рода је у „избору непријатеља“; Саву су вјековима послије упокојења прогонили окупатори, а Његоша „домаћи ослободиоци“. Са коначним Његошевим страдањем неупоредива је чак и епизода с почетка Великог рата када је са лаке крстарице „Зрињски“ из Боке запуцано на Његошеву Капелу. Очигледно су је прогласили легитимном војном фортификацијом јер је у њој почивао небески војник? Успут, црногорска Војска је већ била капитулирала.

Та ђулад су само додала снагу ловћенској Светињи и Светитељу, бивајући нови чавли и старо копље под владичиним ребром.

Рушење Капеле је дуго правдано потребом да се у новој држави и новом времену наметне нека врста југословенске градитељске орнаментике, да се кроз њу изрази заједничка прошлост и остварење заједничке и „вјечне“ будућности. Говорило се да је Његош више од црквеног лица, да је „пјесник и мислилац свих народа и народности“, да је био вјесник и поборник југословенства, али одавно је јасно да су то били изговори индоктриниране класе и идеологије која је у дубини била хулитељска и богоборачка.

Просто, Његош владика, монах и Христов сљедбеник, морао се рашчинити и секуларизовати, обурдати с ловћенске висине – с пола пута до неба, и свести на ниво античког пјевача, софисте или каквог даровитог глумца у путујућем позоришту.

Заузврат, Његошу и његовој Црној Гори коју је обликовао и обукао у мученичко и јеванђељско рухо, ваљало се захвалити за негдашње постојање, и то гробом и надгробним спомеником који не подсјећа на Христово Васкрсење него на разбарушену и рашчерупану овоземаљску славу. Такав Његош могао је, без приговора савјети, бити постхумно проглашен чланом Комунистичке партије Југославије и сјести на, кроз чистке, упражњено мјесто ражалованог Милована Ђиласа.

Извјесно је, дакле, да је рушење Капеле и изградња Мештровићевог Маузолеја била најгрубља купопродајна трансакција у новијој историји Црне Горе; Његош је тада истјеран из Цркве, а Српска Правослана Црква утјерана у пролазност и културно-историјски контекст, као преживјели, али закржљали облик безидејне старине.

Тих поратних година, када је поново активирана прича о иградњи маузолеја на Ловћену, након оне првотне коју је Краљ Александар водио са Иваном Мештровићем у годинама побједе и ослобођења, поједини југословенски медији попут Југословенског листа или Хрватске културе преносили су, уз обавезни цитат, Мештровићеве изјаву да његова скулптура „треба бити мост између прошлости и будућности, духовног и земаљског, различитих народа и вера.“

Тешко је са сигурношћу потврдити да је Мештровић икада баш то написао или издиктирао у диктафон којем било новинару, али наратив тог времена је апсолутно погођен. Без обзира на Мештровићеву модерност у архитектури на његове космополитске погледе на свијет, наведени цитат више личи на Мошу Пијаду из педесетих или Владимира Бакарића из којих год година. Бити „мост између прошлости и будућности“, „између духовног и земаљског“, „између различитих народа и вјера“, личи више на корачницу склепану између робусних и безобрзирних корака него на Мештровића шта год о њему мислили.

Нема ни једног значајног имена наше културе оног времена које није подигло глас против рушења Цркве на Језерском врху. Поред свих великодостојника СПЦ наум ондашњег режима нису оћутали чак ни Крлежа, Ћосић и Лалић. Очекивано нису Лубарда, Стијовић, Селимовић и Црњански, а упорност и посвећеност црногорског принца Михаила Петровића у борби против рушења Капеле остаће свјетлост у времену лудила и богоборства.

Ипак, нова Југославија није могла даље с крстом изнад Ловћена и Црном Гором испод крста, а с маузолејом је касније догурала чак до Куће Цвијећа.

Ражаловани, рашчињени и поругани Његош угуран је у послератне учионице као фолклорни детаљ из давнине, као шраф из оног моста који је требао да „споји прошлост и будућност“.

У једном тренутку заузео је мјесто на зидовима, поред Броза, у рамовима у којема су обитавали Стаљин и Лењин; постао је мање важан од гробнице у којој је зазидан и зидова на којима је беспомоћно висио.

Старомодност његовог завјета „да почива у Цркви“ на врху слободне планине замијењена је аритектонским брутализмом који и данас личи на бруталност преваре и лажи.

Владици Раду се није посрећило, нису га спустили са Ловћена и запалили на ломачи као Светог Саву. Њега нису, али Црну Гору јесу и само од тог згаришта и развијаног праха може се поново саградити почивалиште за Његошеве земне остатке и посијати сјеме за нову међусобну љубав.

Теодору Вршачком, вођи српског народа и српских устаника није опроштена побуна, присјећање на минулу народну славу и изговорено у нади и жељи за слободом;

„Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја“!

Непуну годину потом, (1995) Турци су из практичности опростили многим устаницима, али Владици Теодору нису, одрали су га живог на мијеху.

Владика Данило Дајковић, митрополит црногорско-приморски из доба страдалништва Његошевог, преживио је комунистичку тортуру и слободу. Борио се да сачува Његошеву завјетну кућу на врху Ловћена али је борба била узалудна. Тада је већ „излазило из моде“ да се ослободиоци маљевима и бајонетима раскусуравају са православним клиром широм Србије и Црне Горе – била је то страшна утјеха за Владику и још неколицину Његошевих Срба-Црногораца који су тајно исповиједали вјеру.

Узратни Митрополит Јоаникије Липовац претходно је посвједочио, на најстрашнији начин, рађање „новог човјека и нових људи“. Његова судбина и судбина свештеномонаштва у тим годинама најавиле су обрачун са Његошем и детронизацију његошевске Црне Горе. Владика Раде је на крају раскућен, рашчињен, враћен у ред лаика, отет од Бога и Цркве и утамничен тамо гдје је желио да вјекује.

Догодине на Ловћену засијаће Његошева Капела, али до тада морамо обновити Црну Гору, учинити је Његошевом, вратити јој стид и част.

Догодине на Ловћену, догодине када раскинемо најбестиднији купопродајни уговор у име вјечности и вјечне будућности, сачињен у једном примјерку и без примјера у нашој славној и страдалној прошлости.

(Мишљења и ставови у рубрици Колумне/Други пишу нису нужно ставови редакције Борбе)