Александар Дугин: НЕ РАЧУНАЈТЕ НА РАЦИОНАЛНОСТ ЗАПАДА

Сама идеја о крају света долази из категорије фикције, из нечег невероватног, ирационалног, својственог искључиво малим, маргиналним сектама, а изненада се претворила у један од мејнстрим праваца савременог политичког планирања на Западу.

И то је, вероватно, најнеочекиванији обрт. На то заиста нисмо били спремни: наш председник и наша дипломатија дуго времена су рачунали на базичну рационалност западних партнера. Али шта видимо у стварности?

На месту прагматичног Запада – тог Запада који је све строго калкулисао, извлачио циничну корист, распоређивао ризике по различитим корпама и деловао по транспарентним алгоритмима (чак и ако је у сопственом интересу, чак и ако помера правила, али задржава ред и оквире) – изникао је сасвим други субјект.

Тамо, са друге стране фронта – а ми се данас са њима налазимо у стању директног егзистенцијалног сукоба, на који су нас они сами провоцирали, – седе играчи који су у потпуности изгубили осећај за стварност. Они се играју ватром, играју се са нуклеарним арсеналом, играју се са „обојеним револуцијама” и побунама маса, које уздрмавају и уништавају сама западноевропска друштва. Они провоцирају тотални енергетски и финансијски колапс највећих држава.

И то понашање се више не своди на жељу за профитом, на преварантство или на строг, али рационалан бизнис. То је нешто суштински другачије. Бојим се да до сада нисмо имали посла са стварним Западом, већ са нашом сопственом инерцијалном пројекцијом – са оним што је Запад некад био, а не са оним у шта се он данас коначно претворио.

И ето, баш сад је право време да се позабавимо филозофијом, дубинским проучавањем и самог Запада и наше властитe традиције. Јер оно што се дешава у свету више се не своди на уобичајене економске моделе, енергетске прорачуне, технолошке циклусе и традиционалне политолошке методе – крајеви се једноставно не поклапају.

Нама је неопходно да фундаментално променимо саму парадигму разумевања Запада. За нашу свест аксиом је била представа да је употреба оружја за масовно уништење не само крајњи корак, већ нешто што никад не сме бити употребљено. Нуклеарно оружје је фундаментално неприхватљиво. Користило се једном 1945. године, али чим су га освојила два антагонистичка пола – готово; ступила је на снагу политика апсолутног стратешког одвраћања и табуа. Након што је настао паритет, нуклеарни фактор је престао да буде могућа опција стварног војног конфликта.

А испоставило се – не! Са рационалне тачке гледишта, све треба да буде управо тако. Али ако видимо нешто друго, значи да треба да променимо саму нашу представу о западној „рационалности“.

Тако смо, нажалост, постали жртве тешке инерције. Дуго времена смо гледали на Запад, пратили његов пут и стално заостајали, видећи само последњи вагон те композиције и оријентишући се по њему. А где јури први вагон и у коју провалију иде сама локомотива – о томе нисмо ни размишљали. А требало би.

(www.geopolitika.ru; превео Ж. Никчевић)