Владимир Коларић: Доста је кукања или апсурди реализма

Дивно је гледати колико у нашем друштву има чувара закона и поретка, миротвораца и заштитника националних интереса, једино је проблем у томе што су неки од њих такве импулсе прилично успешно потискивали за време претходне власти. Не говорим сада о члановима СНС и људима са њом непосредно интересно повезаним, него о онима који су све време градили, а и даље граде имиџ независних и принципијелних.

То говори да је заступање политичког реализма од стране претходне власти и њихових директних или индиректних пропагандиста имало учинка, а и даље га има. А он се, поред у основи разумног залагања за рационалан и реалистичан приступ политици као „вештини могућег“, често сводио на оправдавање, са становишта друштвеног и институционалног поретка и националних интереса, веома проблематичних поступака некада владајуће странке.

Укратко, за многе се политички реализам сводио на то да они који у принципу нису били присталице те власти, ипак имају вишак разумевања за њену позицију и изборе које је правила, позивањем, прво, на то да се ради о легитимној власти и да се то мора уважити, друго, да је најважније очувати стабилност у немирном времену и, треће, да СНС није имао адекватну алтернативу.

Међутим, када је у питању баражна критика Студентске листе и студентског покрета, који још није формирао ни скупштинску групу, а камоли владу, а критикује се због онога што ће тек можда да уради, такав реализам зачудно недостаје.

Стиче се утисак да новопробуђени браниоци закона, стабилности и националних интереса сматрају како нова власт није легитимна, иако је неспорно победила на изборима, да су спољашње прилике одједанпут постале толико повољне да је баражна критика власти сада оправдана, као и да ова власт има одрживу алтернативу.

Дестабилизација земље

Подразумева се да су све то голе глупости. Ако сте реалиста, легитимиста и легалиста, па и патриота у крајњој линији, признаваћете вољу бирача ове земље, свиђала вам се или не, уз пуно право да критикујете такав избор. Такође, схватићете да сада имамо нову власт и да не смемо да је осујећујемо у евентуално позитивним одлукама, или да је својом непромишљеношћу гурамо према доношењу негативних.

Најзад, није ваљда да неко мисли да ова власт има алтернативу у овом тренутку, односно да је СНС некаква алтернатива? Можда једног дана темељно реформисана странка са таквим називом може да одигра некакву политичку улогу, али сада не.

Садашња пропаганда поражених је потпуно разумљива и намењена је пре свега мобилизацији и одржавању сопствене структуре, како би успорила своју дезинтеграцију и остала у игри, чекајући повољан тренутак, односно почетак неизбежне дезинтеграције Студентске листе. Али, ако тврдите да нисте присталица ове опскурне партије, повођењем за њиховом пропагандом само доприносите дестабилизацији земље, па и потенцијалним сукобима, можда чак грађанском рату, који би потенцијално могло да произведе заоштравање пре него што све полуге бивших буду развлашћене.

Дакле, да чујемо, шта нам сада каже политички реализам који тако горљиво заступамо? Каже нам да имамо то што имамо. Да имамо СНС која је било какву националну идеју до крајности обезвредила и прети да је са собом повуче у бездан. Тачно је да имамо преко милион и седамсто хиљада њених гласача, али ваљда нам је јасно да је структура њихових гласача веома флуидна, односно да ће неки од њих гласати за сваку власт само зато што је власт, да је део свакако био уцењен и обманут, и да је добар део спреман да подржи неку другу патриотску опцију која би им се учинила прихватљивом.

Али чак и да се ради о чврстом бирачком телу, оно ће имати своје представнике у парламенту и на новим изборима ће имати право да се изјасни. Говорити како се њихова воља данас не уважава, а прећуткивати неуважавање воље знатно већег броја људи који су гласали на Студентску листу је у најмању руку бизарно.

Јасно је да нам политички реализам најпре налаже да прихватимо реалност, а то је легитимна победа Студентске листе, допадала нам се она или не, уз свако право на критику и супротстављање у оквирима закона и политичке културе. Налаже нам, затим, да новој власти дамо макар онолико шансе колико смо давали претходној, све тврдећи како нисмо њене присталице. А свакако не да је опањкавамо пред страним факторима и додатно јој смањујемо маневарски простор да можда учини и нешто добро за ову земљу и народ.

Нова национална политика

Ако себе сматрамо националистима и патриотама, с правом можемо бити подозриви према великом делу Студентске листе и студентског покрета, према мотивима многих њених чинилаца, њиховој методологији и свој неизвесности коју нови период доноси. И све се то с правом може назвати експериментом.

Али ако национални и патриотски сегмент те листе недвосмислено критикујемо, тражећи од њих, кад већ не могу да превладају, да се повуку и препусте је организованијим назови-либералним деловима, опет смо у проблему. Јер ако такве називамо „фикусима“ и „корисним идиотима“, да ли то значи да национални и патриотски опредељени појединци који су били део СНС или је макар и само индиректно подржавали нису били такође само фикуси у једној неспорно национално деструктивној политици? Опет се подразумева да је таква тврдња потпуно апсурдна, осим за некога ко је претходних 14 година преспавао, живео у некој паралелној стварности или у иностранству.

У реду, можда су они „фикуси“ који су себе делегимизовали као озбиљну националну групацију, али онда критичари морају да понуде алтернативу, а не да само седе са стране, добацују и поносе се сопственом интелектуалном и моралном надмоћи.

Добро, патриотски опредељени студенти и чланови Листе ће напустити покрет и препустити власт идеолошким противницима, и шта? Онда ћемо сви заједно да седимо и плачемо за „српством угашеним“, губљењем државности и сличним катастрофичним сценаријима, на које смо, јелте, све време упозоравали са небеских висина, али, авај, нико није хтео да нас слуша. Или ћемо колективно да се учланимо у СНС? Добро, да не претерујемо, нисмо баш толико суманути.

Дакле, критикујмо, промишљајмо, упозоравајмо, али и делајмо. Нова национална политика и групација која ће је предводити свакако неће из себе моћи да искључи национално одговорне делове Студентске листе и свакако ће користити институционалне ресурсе које ће стећи када формално ступи на власт. Такође, та нова национална политика и групација неће моћи да се одрекне ни национално оријентисаних појединаца и група које нису непосредно подржале СЛ, као ни великог дела гласача бивше власти, па и неких појединаца који су јој из неких разлога и у неким тренуцима били блиски.

Нова власт је ту, то је реалност у којој живимо, треба видети како ће она реално функционисати, без великих очекивања, али и без априорно негативних предрасуда, и помагати њеном националном сегменту да учини што је могуће више и да што је могуће више тога лошег спречи или умањи. Како би тај сегмент, по дезинтеграцији СЛ, могао да буде организационо језгро, или један од сегмената будућег националног груписања.

Пред нама је, дакле, тежак период рововске борбе, уз потребу за много мудрости, такта и осећаја за финесе, уз стрпљивост и смиреност, али и одлучност када је потребна. А свакако не период (само)обмањивања да би рестаурација поражених у било ком смислу била добра за нашу земљу, јер они су већ показали шта и како умеју, а видели смо до чега је то довело.

Као ни самообмањивања о томе како ће наша пасивност и премудрост било шта променити, осим што ће, као и досад, хранити сујету самодовољних и самопроглашених глава такозване националне интелигенције.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.