Мој живот

Реаговања

Mилева Лела Алексић: БОШЧАЛУК

14 мин читања

Mилева Лела Алексић

Дарови украшени душом

Кад душа жедна непресушне народне мудрости, честитости и дарежљивости отшкрине шкрињу у којој тихује традиција, остаје задивљена пред горштачким духом који је умео да се уздигне у висине које у вечност усходе.

За човека богатог врлинама, даривање је испуњење заповести Божије:,,Љуби ближњега својега’’. Изобиље материјалних и новчаних добара понекад је камен на коме се спотиче карактер човека.Испит честитости.Богатство није улазница у клуб отмених и племенитих душа. Напротив. Људи богати материјалним добрима, дарују, најчешће, од сувишка- ради личне промоције и угледа. Поклањају од реслова, од мрвица са ,,са своје трпезе’’. Прорачунато, циљано, са очекиваном каматом.

Материјално богатство је често хладно, осорно, понекад нехумано у односу на умилност и топлину, дарежљивост и срдачност духовног даривања које се као традиционална вредност наслеђује у народном памћењу. Чува се као непроцењиво наслеђе које се на престо вечности уздиже. Понекад је, човек који је сабрао изобиље материјалних добара, већи сиромашак од просјака који на цичи зими стоји са испруженом руком испред храма или на местима где протичу реке људи.,,Циција…Тврд је на пару. Код њега у надници можеш остати и гладан и жедан. Џаба му његово све имање, кад душе нема’’-говорили су горштаци за човека богатог, а шкртог. Често ће човек скромних материјалних могућности с више милосрђа уделити гладноме, беспомоћноме, болесноме…Дарујући, богатећи своју душу. Знали су то наши мудри преци који нису учили,,велике школе’’, али су своју мудрост исказивали кроз пословице, здравице, беседе, народне пошалице. Кроз даривање-понајвише. Неуки, а мудри. Нешколовани, а филозофи. Без диплома, али са знањем које се проноси из генерације у генерацију.

Обичаји који су настали у времену у коме се живело са мање материјалних добара, технолошких и научних достигнућа, превазилазе својом аутентичношћу, човечношћу и лепотом многа добра која нам је донело ново доба без душе, без радости, без светлости. Савремени човек нема чему да се радује. Све му је доступно и све на дохват руке. Пуне руке, препуне магазе, а душа празна. Није одувек било тако. Срећом, постоје скрајнути предели, заштићени од грубог и бахатог помодарства који су сачували вредности које се не плаћају новцем; не мере се на савременим кантарима и модерним аршинима вредности. Остали су скривени пропланци народне мудрости.Последња одбрана свенародног идентитета.Сведочници душељубља… Стражарници над традицијом која нас је уписала у народ Божји…Горостасне велможе витешкога духа.

Умети даривати, умеће је племенитих и богатих душа. Даривати од срца, с радошћу, не очекујући никакву захвалност за узврат је највиши дар од Бога. Такви дародавци не траже пажњу, захвалност и јавна признања. Они се богате човекољубљем. У бошче својих душа сабирају радост доброчинства, сазнање да је њихово даривање некој убогој души хлеб насушни, капља окрепљења, грош којим се купује улазница у вечност. Све су то знали наши преци који су нам у генетском запису оставили завештања. Загледајмо се у бошче које светле из напуштаних, зарушених оџаклија, патинираних шкриња, са тапија и из родослова. Препознајмо се умивени предачким благословом, окићени даровима из бошчалука.

У традиционалним срединама, женска деца су од раног детињства учена разним рукотворинама. Временом вештине рукодељи су усавршаване. Посебне рукотворине су стајале у равни са уметношћу, лепотом фрескописа или занатског филигранског умећа.,,Женско чељаде-туђа кућа’’- говориле су са уздахом мајке, гледајући с поносом и тихом сетом своје кћери како из детињства узрастају у девојаштво. Уз израду рукотворина, учене су и лепом понашању, честитости и смерности. Најпре су савладавале најједноставније ручне радове, попут предења вуне на вретено или дружицу. Танким прстићима извлачиле су предиво из кудеље привезане за преслицу. Мајка би док тка ћилим ,,бацала’’ око на ћеркино предиво, учећи је да нит буде уједначене дебљине, добро упредена.,,Немој да ти буде неђе тањ, неђе пањ. Не ваља да ти предиво буде клашњаво, да се распреда. Кад опредеш куђељу, смотај у два клупка, па удвостучи, а онда дружицу у руке, па препредај. После ћемо да учимо плетење. Е, како ће ти бити мило кад прве чарапе исплетеш. Каже се да се први мачићи у воду бацају. А, ти прве чарапе даруј мајци. Ја ти нећу мане бројати ’’ - саветовала је своју ћерку док је брдилима уткивала потку на разбоју.

Док је мајка ткала девојачку спрему, будућа невеста је спремала дарове за бошчалук. Ни велики планови и снови о будућности нису је одвајали од традиције.,,Није ти згорег да све знаш. Никад се не зна кад ти шта може затребати. И да знаш шћери моја, по томе како се ти будеш владала и шта будеш унијела удајом у мужевљеву кућу, знаће се како си у родитељском дому васпитана. Ћерка је мајчино огледало. Имај то на уму. Немој да ми се образ од стида зацрвени, кад ти у посјету дођем, а свекрва изокола, па право у срце.,,Те није научила ово, те оно… Знадеш, пријо, разумијем ја тебе. Ниси стигла да је научиш. Имаш за вратом стотину брига и послова. Но, добро, дошла је у честиту кућу, ако буде послушна научиће…’’ Да те не плашим, прије вакта. Можеш ти затећи добру свекрву, да ти замјени мајку. А? Што велиш? А, има и роспија којима нико сем њиховог сина не ваља. Ти буди глава без језика. Претрпи…То је тако док не родиш.После си ти на коњу’’- саветовала је своју кћер мајка.

Бошча је тканица од финог танког беза, састављена од две поле, у облику велике мараме. Богато је украшавана везом, најчешће цветним мотивима сличним мустрама са ћилима.Ивице је красила чипка исплетена од танког конопљаног предива.Удаваче су спремале бошчу за дарове које ће понети у свој будући дом; једном кад се отргну од мајчиног скута и родитељског прага. Понеке бошче су прављене од танког ирама, тканог од финог предива на памучној основи. За сваког члана будуће породице спремао се посебан дар. Плетене чарапе су, најчешће, биле од црне упредене вуне, на приглавцима извезене ситним перлицама или танким нитима разнобојног предива. Једноставније чарапе су биле без веза, украшене разним преплетајима. Женске чарапе дугачке – до испод колена, на ранфли са упреденом подвезицом. Били су то дарови намењени старијим укућанима – деди и баби будућег младожење.

Док су на поселима или дугим зимским ноћима, спремале бошчалук, девојке су маштале о свом будућем животу, замишљале свога младожењу, прижељкујући да буде баш онакав каквог су га виделе у својим маштањима. За разлику од њих, родитељи су били трезвенији. Желели су да удају своју кћер у угледну кућу, без,,мрље на образу’’, по могућству добростојећег материјалног стања, да у кући нема, не дај Боже, какве јевтике или болести које се наслеђују, да им се кћи не уда у какву забит далеко од родитељског дома, да их може у старости посећивати.Први показатељ да је младожења здрав, био је да је служио војни рок.,,У војску не иде момак ако има какву фалинку. А, и ако је какав размажени,,мамн син’’, војска то измуштра, па испадне добар човек, радан и домаћин’’-говориле су мудре седе главе.

Од убељеног домаћег беза, шиле су се женске и мушке кошуље, пешкири, подсукње, мушко рубље. За бошчалук су одабирао фини, убељени без – као цветови јабука, замирисан девојачком чежњом и стручком босиљка. Женске кошуље су украшаване везом на рукавима и оковратницима, док су мушке кошуље биле комотне, са широким рукавима, практичне и издржљиве у свакодневним пословима. Кошуље су биле највреднији део бошчалука-намењене заовама, деверима, свекру, свекрви…За девере су спремани и дугачки, везени пешкири који су били обавезни детаљ на свадбеним весељима. Пешкир је девер укрштао преко својих груди и на тај начин се издвајао од осталих сватова.Кад свадба прође, тим пешкирима су украшаване славске иконе или старе породичне фотографије. Свадбени бошчалук је мирисао и на фине сапуне, мараме из дућана, комаде штофа за сукње и рекле, кутије шећера у коцкама. За разлику од девојачке спреме, која је допремана у нови дом на колима, бошчалук је невеста доносила на дан свадбе. Кад би удавача у неком послу била нестрпљива, исхитрена, мајка би је укоравала :,,Куд јуриш и журиш? Нећеш сутра на коња’’.Младе су у свадбеној поворци путовале на коњу, стискајући у својим рукама везени бошчалук.

Кад се сватови разиђу, згасну песме и подврискивања, пошалице и здравице, невеста је дрешила свој бошчалук и даривала најпре најстарије укућане,свекра, свекрву, девере, заове и на крају децу. Нису то били само дарови, већ и нити које су повезивале две породице и темељили брачни живот младе и младожење. Умилно, са осмехом, смерно, невеста је узимала један по један дар из бошчалука; дарујући укућане, везивала је себе за нови дом. Тај тренутак сусретања устрептале невестине душе са члановима нове породице, одређивао је и њено место у њиховим срцима и њен положај у кући. Свекрва је прихватала свој дар, загледала везену мустру, прелазила својом смежураном руком преко веза. Затим би окретала кошуљу са наличја. ,,Благословена да си, снајо. Како си ову мустру извезла, иако преврнем кошуљу, неће се примјетити. Златне руке имаш’’-хвалила је своју снаху. Потом би прислањала своју кошуљу уз груди, одмеравајући јој дужину. И опет би изговарала речи хвале:,,Ниси шкомрачила на платну. Богме за двије педе си пуштила у дужини и у ширини. Ако…Скупи се без прањем…’’.Није невеста дрешила само бошчалук из ког је даривала нову породицу, већ и своју душу. Тај тренутак блискости доносио је и нова имена којима је ословљавала чланове своје нове породице. Свекар је најчешће ословљаван са,, Свекре’’, ређе ,, Оче’’, свекрва,, Мајко’’ или,, Нано’’. Девери су добијали приснија имена, као што су: Брале, Бралиша, Братић. Заове су са посебним узбуђењем ишчекивале своје име. Присност коју су им даривале снахе осмехивала се и из њихових имена.,,Сеја, Сејка, Сејица…’’.Та умилна имена била су дарови из духовног бошчалука. И кад су заове удајом напуштале родитељски дом, носиле су снахин надимак као брош од ћилибара на реверу везене кошуље. Тим именом остајале су закопчане за родитељски дом и снахину сестринску љубав.

Мајка је саветовала своју кћер пред удају; учила је стрпљењу и послушности, говорећи јој:,,Буди мудра, не буди дрчна, поштуј старије, јер знаш како се каже у народу:,,Умиљато јагње двије мајке сиса. Обје га млијеком ‘ране’’. Гледај да не наљутиш свекрву. Ако те она заволи, човек ћи ти са длана ‘љеба јести.Све ће бити по твоме. Џаба љепота, ако је млада осорна. Ако је душевна и умиљата, онда је и лијепа, макар и разрока била.’’

Уносећи бошчалук у нови дом, невеста је преко прага уносила једру снагу, бехар младости за плодове породичне лозе. Била је као стасало класје пшенице, као родне гране јабука; нада да ће се породична крошња разлистати новим изданцима и родити богатим родом. Након два-три месеца од свадбе, свекрва је осматрала своју снаху- да ли је пробирљива за трпезом, је ли бледуњава, да се не држи рукама за ожичицу иза вајата или дрвљаника, да ли бере зелене јабуке тек што су мало заруделе, па их у сласт једе…Ти знаци били су благовесници, да се у кући очекује принова. Да је бременита, снаха је вест саопштавала заови, некако јој је тако било лакше, а онда се радост ширила породичном задругом.

Очекујући рађање унучета, младина мајка је спремала повојницу или бошчалук. Нипошто се бошчалук није даривао пре доласка принове. Веровало се у народу, да то призива несрећу; да рођење треба сакрити од злих сила да не науде мајци и детету. Често се дешавало да мајке журно спремају бошчалук пошто су примиле муштулук да им се родило унуче. Ново ткано платно је било оштро и грубо за пелене. Чаршави који су много пута опрани на перилу, ударани пракљачом на камену, били су меки и носили су у свом ткању снагу преткиња и њихов благослов. Мајке су шириле постељину, подизале је према сунцу да виде да ли се где провиди ткање, а онда би доносиле одлуку:,,Овај чаршав је извешчао.Само што се не провиди. Искројићу од њега пеленице.’’Десетак пелена искројених и порубљених на старој ,,Сингер’’машини или финим ручним порубом, повој, уска трака од истог ткања и струка, мали покривач као ћилимска тканица, чинили су бошчалук за новорођенче.Поред дарова за унуче, додавале су у бошчалук и по какву емајлију, струк босиока и чено белог лука да чува дете од,, урокљивих очију’’. Ако је бошчалук спреман за девојчицу, стављале су и повесмо од тежине, да би по народном веровању девојка кад одрасте имала бујну и густу косу. Тетка или блиска рођака, плеле су вунене чарапице које су биле додатак бошчалуку. Ако је остао какав ушпарани дукат, био је прави тренутак да засија у дечјој колевци.,,У пријатеље’’ мајке су носиле печену кокошку, питу гужвару, погачу, патишпањ, флашу ракије. Поврх свих дарова везени пешкир.

У бошчалук мајке су с нежношћу слагале везице мирисних успомена које миришу на родитељски дом, на девојаштво, безбрижне разигране године детињства, топлину родитељског дома, мајчиног крила. Погача је мирисала на класалу снагу породичне слоге, а дукат на непрекинуту нит са прецима који су остајали и опстајали на златном грумену земље која храни и брани чељад од сваког невремена и свих похара. И те пртене пеленице биле су испружене руке баба и прабаба које су уткивале своју снагу у породично платно, шибане поздером који се одбија са трлице о њихова отврдла лица. У повоју била је повезница са заветима и предањима, заклетвама и благословима. Бошчалук је био шкриња која носи мирис патине, предачких ордења, звекет прапораца и гривни. У том везеном комаду ручно тканог платна мајке су носиле благослов и завештање предака којим ће снажити сваки удах изданчића у којем се цакли и њихов стамени ген. А, мајка к’о мајка- у своју душу сабира и љубав и стрепњу и понос и брижност. Живот саздан од јапије која одолева и студени и жези.

Одевена у стајаће рухо, брижљиво очешљана, забрађена новом марамом, мајка је кретала у дом своје кћери. Још ненавикнута да је она сад, ето, неком другом снага и радовање.У једној руци прилошка корпа, на другом рамену бошчалук. Преко пропланака, шума, уских дрвених платица на потоку, хитала је у сусрет своме чеду и чеду ћеркине душе. Устрепталог срца, са сузама радосницама у очима. Ти сусрети били су истовремено радосни и потресни. Наднесене над колевком свога унучета, изговарале су најнежније, најумилније речи, па би заћутале на трен, тражећи у унутрашњем џепу доламице дукат који су негда донеле у нисци девојачке спреме. Један по један златник је откидан са ниске у тешким временима; да опстане породица, плати се порез, поправи на кући кров који прокишњава…Последњи златник је остављан за бабине -за даривање новога живота и нове наде.

Кад новорођенче напуни четрдесет дана, мајка се опорави и ојача, у бабине је долазила родбина и комшије, доносећи дарове за дете.Тада су се деца, најчешће крштавала у цркви, или у својим домовима. И у тим приликама бошчалук је ступао на сцену у свом отменом и достојанственом издању. Крштени кум је доносио бело платно за крштење и дар за кумче, а породица је узвраћала даривање бошчалуком. Традиционално, кумовски бошчалук је садржао:кошуљу, поткошољу, рубље и чарапе. Независно од дарова за кума, сваком члану његове породице спреман је по један дар: за куму штоф за хаљину, за децу џемперићи, кошуље, сукњице, слаткиши…

Посебан бошчалук се спремао у временима кад црквена звона позивају отаџбинске синове у рат. Тада би мајке у скрушеној молитвености, у пртене торбице спремале преобуку, вунене чарапе, завоје од старих кошуља и чаршава…Пљоску ракије за љуте ране, не дај Боже. Комад сланине што на таван и дим мирише. Погачу или комад проје, главицу лука и чанак сира. Ти бошчалуци су садржали аманет и благослов.

Бошчалук се сачувао, срећом, до данашњих дана. Постоје у народној баштини жилави непокорници који отимају од глобалних утицаја, помодарства и суровог затирања корена, вредности на којима смо остајали и опстајали у берићету и у оскудици. У свим временима и невременима.Понекад зрневље народне мудрости, племенитости и части носе ветрови кроз беспуће, али по које зрно увек пронађе плодно тло на коме роди плодовима предачке мудрости и завештања. Савремени човек је биће склоно кратком памћењу. Од своје душе отуђен. Замршен у мрежама варљивих и примамљивих замки.Но, засићен хлебом који не мирише на црепуљу и церово дрво на огњишту, враћа се темељу, прагу, ватри, тражећи себе под окриљем оџаклије која се још увек држи на ветрометини новога доба.Зарушена, испуцалих зидова, али темељ је од чврстог камена. Баш тако је и са душом која одлута, знатижељно тумара просторима у којима се не сналази. Враћање традицији је враћање смислу постојања. Грејање душе на предачком прочељу. Окрепљење на извору који никада не пресушује.

Мој бошчалук бих изаткала од нити испредених од завештања мојих предака. Извезла бих га сестрољубљем и душељубљем. Напунила бих га лековитим биљем које на моју душу мирише. Додала бих и мелеме који би зацелили љуте ране рода мог. У мој бошчалук стали би псалми и молитве и жеталачке песме, мудре поуке седокосих горштака сабиране на ораницама и пландиштима.У мом бошчалуку би засијале медаље мојих ђедова ратника и мираз моје мајке. Мој бошчалук бих даривала моме васцелом роду-да га подсећа на темељ свога постојања.