Кецмановић: Много би главни у Сарајеву дали да су на Додиковом месту

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ЗНАМ да је то парафраза наслова једног Бреговићевог хита на текст Душка Трифуновића: „Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе а да ти се диве, шта би дао за велику гесту да мој живот умјесто свог’ живиш, шта би дао да можеш овако дићи руке а пук да те слиједи … “

Не знам како даље иду ријечи, али пало ми је на памет поводом сарајевских коментара на рачун Додиковог боравка у САД, а не знам ни шта би они дали да су на његовом мјесту.

Би, много.

Сарајлије, заиста, као мало који микроменталитет имају специфичан смисао за хумор. Знају да се зајебавају на туђи, али не мање и на свој рачун. И то ваљда и јесте оно што зову сарајевски дух. Тако, рецимо, поводом Додиковог невјероватно успјешног лобирања за скидање санкција, једни се згражавају што је, наводно, само лобирање промијенило став Бијеле куће, а други се згражавају над неспособношћу бошњачких политичара да учине исто.

„Ови наши глупаци треба да му честитају: браво мајсторе. Међутим, фрустрације су у посљедње вријеме нагомилане, Додик је и без државне функције остао баја не само у мањем ентитету, приман је у РФ и у САД, али резултат избора је напунио чашу, а овим поводом дар за зајебанцију затајио.

Боравио је на скупу МАГА покрета у Мар-а-Лагу, на Трамповом имању на Флориди. И пошто се није сликао у загрљају са Трампом, у Сарајеву то исмијавају као његов неуспјех иако би им не дуго уназад од информације да је добио и туристичку визу за САД застао дах.

А онда се, не баш мудро придружују европском хору омаловажавања Трампа, који је већ изгубио већину у Конгресу и остаје му још „само“ пола мандата од, у овом драматичном времену, двије дуге  године

Нису изгледа препознали да су се маговаци окупили да би ставили до знања urbi et orbi да и послије Трампа, који ионако не може бити реизабран послије два мандата, остаје трампизам односно МАГА покрет који има традицију у САД, прваке (Ди Венс, Де Сантис) финансијере (Маск, Тил), медије (Фокс њуз) тинк-танкове (Херитиџ фондација) те своју идеологију (антиглобализам, суверенизам, хришћански конзервативизам, патриотизам, анимозитет према имигрантима, десни фундаментализам, антинеолиберализам).

Присуством таквом скупу, Додик је успио да легитимише СНСД и Републику Српску на прекоморском командном мјесту колективног Запада, који није ни на Брандербуршкој капији, ни на Ајфеловој кули ни на Темзи, него у Бијелој кући, а  у Сарајеву се ништа паметније нису сјетили него да отворе питање Додикових путних трошкова  за Мар-а-Лаго.

Послије једне глупости: оптужби Додика што је потрошио на лобирање за скидање санкција, што никад није скупо под условом да је успјешно, настављају ситнијим поводом са другом, још већом глупошћу.

Колико га је коштао боравак на Флориди.

Као да Бећировић, Конаковић  и др. у Брисел иду аутостопом и у Њујорк лоу кост компанијама.

А све и да Денис и Дино иду пјешке, односно пливајући, шта се вас тиче како то ради Додик, не троши буџет ФБиХ.

Како нису примјетили да ЕУ, умјесто најављене еманципације од доминације САД и самосталности у спољњој политици, одбрани, привреди и енергетици, једино покушава да преживи до америчких предсједничких избора.

Умјесто проактивне политике коју оглашавају Урсула и Каја на форумима ЕУ у пракси дефанзивно ишчекују да Трамп оде.

По аналогији, Денис, Дино, Нермин и Бакир требало би да буду европски огранак америчке дубоке државе или вашингтонске мочваре у друштву Макрона, који одлази, Мерца који биљежи једноцифрен проценат подршке, Бернама… ?

Некако не иде, драге муслиманске комшије баш никако, морате и сами признати, без обзира на сав ваш наивни евроентузијазам са убједљиво посљедњег мјеста у колони за Брисел.

Жискар д’Естен је у преамбули несуђеног устава ЕУ споменуо хришћанске коријене Европе, па су онда неолиберали покварили конснезус. Каснији покушаји дали су само половичан разултат, али Турска је и послије пола вијека остала у чекаоници, БиХ је имала шансе све док су муслимани били у довољној мањини.

Али, Американци нису успјели да војним пучем неоосманисту Тајипа Ердогана замијене проамеричким либералом Фејтулахом Гуленом, као што се иста екипа америчких демокарата није вратила „незавршеним пословима у Босни“.

А Евопљани су и прије Дејтона у сваком пропалом мировном покушају – почев од Лисабонског – предвиђали територијално-етничку поделу и минимум надлежности у центру (инострани послови, цивилни послови и централна банка).

Отимањем дејтонских ентитетских надлежности и наметањем закона нису обновили „суживот и заједништво“ у БиХ. А требало је да се упитају има ли ту, можда, западне исламофобије, и да ли су и сами дали повода за то.

Организација исламске конференцје (ОИК), касније Организација исламске сарадње (ОИС), све три године рата је ултимативно тражила да НАТО интервенише у Босни како се сами унилатерално не би умијешали. Компромис је направљен слањем муџахедина преко Техерана и Загреба у средњу Босну. Конспиративни менаџмент су обезбиједиле САД, а остало ОИК, али не да би Муслимани побиједили, него да би обезбиједили равнотежу на фронту.

Не да би спасли мулти-култи БиХ, него своје истовјернике. Иако за турске и пакистанске прилике либералне политичарке  Тансу Чилер и Беназир Буто нису долазиле у Сарајево под ватром да подрже Босну, него да заштите муслимане.

Алија им је био одаслао посљедњи сигнал: „Наши гладни и уморни војници не боре се у блату за апстрактну идеју Босне коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак свог народа“.

Не постоји грађанство, као ни демократија ни људска права у муслиманском свијету. То је западни изум који су им колонијалне велелсиле и неоколонијална суперсила наметнуле као универзални стандард. Али, никад није заживјело у земљама друге и другачије политичке традиције.

Предсједнички систем као копија америчког оригинала никад није успио у Латинској Америци, као ни британски парламентаризам у Југоисточној Азији.

Када одрже слободне вишестраначке изборе онда, као у Египту, побиједе исламистичке партије које хоће шеријат. Може и као у Ирану да изнад демократских институција стоји вијеће ајатолаха у Кому које оцјенује да ли су одлуке цивилних власти у складу са Кураном.

Бошњаци демократију своде на 1 човјек – 1 глас, а остало пише у Исламској декларацији.

Босански еквивалент оријенталној пракси била је током рата спрега СДА и ИВЗ, тада је Алија био и реис, а Мустафа Церић абу-реис, да би послије Алије реис Мустафе наглас размишљао да скине ахмедију и кандидује се за члана Предсједништва БиХ.

Најпослије је дошла Погорелица, алжирска група, Маоча и Бочиња, параџематлије, селефије, исиловци, исламски терористи мигранти, антисемитски испади у сарајевским хотелима.

Мевлуд Јашаревић је ономад изашао са 15 годишње робије пошто је насумце пуцао из пушке на амбасаду САД и на амерички захтјев одмах пребачену екстрадициони затвор да би му се тамо судило за исти чин по другој основи.

Зато у Сарајеву мијењају тему по истој мустри: резултати избора у Србији.

Опет мимо здраве памети, умјесто да плачу за Вучићем који је до предизборне тишине понављао да су му муслимани главни, улагао у Санџак, правио вртиће у ФБиХ, обраћао се Сарајеву мимо Бањалуке, почев од каменовања док се клањао жртвама у  Сребреници, они очекују да ће им нови побједници бити бољи.

У Србији ни присталице Студентске листе још не знају каква ће им бити политика јер бирачи нису гласали за њих, него против старе власти. Инострани посматрачи веле да они програм и хијерархију праве у ходу. Једино у Сарајеву већ знају да ће новој власти бити прва брига да угоде бошњачким кантонима.

О академику Радомиру Саичићу, који је фаворит Студентске листе за предсједника Србије, кажу колеге на ПМФ и у САНУ да је национално тврд и православно побожан, па тешко да ће им такав бити потаман.

Либерални економиста проф. Шошкић, као могући будући премијер, тешко ће имати живце за жалопојке о 11 геноцида.

А онда опет искра сарајевског духа: „Додик је лоше друштво, сви његови пријатељи, Орбан, Вучић, Трамп, Путин губе“, а из Српске им веле: „Испратио је он и Алију и Суљу, и Бакира и Дину, Петрича, Педија, Инцка и Шмита. Додик воли да пјева „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“, а требало би и спец за Башчаршију „Шта би дао да си на мом мјесту да те мрзе и да ти се диве …“

Тренутно, на своје посланике додаје и сувишне прелетаче, има 2/3 посланика, и може да мијења Устав РС, а може и да контролише заједнички парламент у Сарајеву.

Још на имању у Бакинцима породично угошћава Орбана, а тако је послије власти било са Тадићем, посебно са Коштуницом, биће тек послије најдужег дружења и са Вучићем. Ко зна, једног дана можда и са Саичићем.

Да ли је и у томе тајна његове политичке дуговјечности?

https://sveosrpskoj.com/2026/11/15/kecmanovic-mnogo-bi-glavni-u-sarajevu…