Игор Ивановић: Свођење биланса напредњачке ере

Иако није прошло ни честитих месец дана од пораза СНС-а на републичким изборима, време је за подвлачење црте испод плодова њихове владавине. Ипак су на власти скоро пуних 15 година, што чини више него довољан период за нужно испостављање коначног рачуна.

Посебно у оним кључним тековинама напредњачке власти, власти коју можемо идентификовати као епоху владавине Александра Вучића. Дакле, ово штиво ће покушати да буде прочишћено свих вредносних судова и сваког идеолошког погледа на ствари: једноставно ће бити побројане све лоше и добре стране у рачуници напредњачке владавине. Нека читалац потом сам сабира и одузима како би дошао до финалног скора.

Косово и Метохија

СНС је затекао стање у коме је режим Бориса Тадића политички дијалог о статусу наше јужне покрајине пребацио из Уједињених нација у окриље ЕУ – што је објективно била знатно неповољнија преговарачка позиција. Такође, затекао је стање у коме је 2011. године тадашњи шеф преговарачког тима Борко Стефановић приштинским властима предао надлежност над „матичним књигама рођених, венчаних и умрлих“ и документацију „РГЗ“ (Катастар).

У том пакету је Србија признала постојање печата Косовске царине и увела интегрисано управљање административним прелазима („IBM“), уз слободу кретања преко ових прелаза на основу личних докумената. Утврђен је механизам међусобног признавања диплома уз верификацију „Европске универзитетске асоцијације“. На крају је Србија признала право Приштини да учествује на регионалним скуповима под именом „Косово“, уз обавезну фусноту која се позива на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН.

СНС режим је, 19. априла 2013. године, потписао „Бриселски споразум“ руком тадашњег премијера из редова коалиционе странке, Ивице Дачића. Споразум садржи 15. тачака. У тачкама седам, осам и девет потврђено је да на Космету постоји једна полиција („Косовска полиција“), као и да се припадници свих других српских безбедносних структура интегришу у ову косовску структуру. Овим споразумом је дефинитивно укинута засебност српске полиције на Космету и потврђено њено утапање у косовски систем.

У тачкама 10 и 11 дефинисано је да се и српски правосудни систем у потпуности интегрише у косовски правни оквир. У тачки 12 је зацртано да се организују локални избори у четири српске општине (Северна Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић) у сарадњи са ОЕБС-ом, али искључиво по косовским законима: тако су локалне власти на северу Космета формиране у оквиру приштинских надлежности.

Питања енергетике и телекомуникација из тачке 13 нису до краја решена овим споразумом, али је договорено да се разговори интензивирају и реше будућим споразумом. У тачки 14 Србија се обавезала да неће блокирати или на било који начин ометати европски пут Приштине, док је тачком 15 потврђено посредовање ЕУ око свих тачака овог споразума. Почетне тачке од један до шест говоре о формирању „Заједнице српских општина“, која би добила неке принадлежности на сопственој територији око образовања, здравства и просторног планирања.

До данашњег дана – дакле после 13 година – није формирана Заједница српских општина, нити се учинио било који помак на том пољу. Са друге стране Србија је – поред предаје надлежности у режији Борка Стефановића – предала косовским Албанцима и све преостале надлежности из Бриселског споразума.

Након потписивања Бриселског споразума неки представници напредњачко-социјалистичких власти најавили су нужност изгласавања посебног закона у Народној скупштини Србије којим би се све договорено у споразуму интегрисало у српски уставни и законски оквир. Ови гласови су убрзо заћутали и никада више ништа слично није помињано у јавности.

До данашњег дана – дакле после 13 година – није формирана Заједница српских општина

Другим споразумима из 2023. године договорене су нове обавезе Србије према косовском питању, 27. фебруара у Бриселу и 18. марта у Охриду, који се често заједно здружено идентификују као „Бриселско-охридски споразум“. Овим споразумима Србија се додатно обавезала на признавање косовских докумената и симбола попут пасоша, диплома и регистраских таблица. Такође се обавезала да не спречава пријем Косова у било коју међународну организацију.

Договорено је да Београд и Приштина размене „сталне мисије“ при својим владама уместо амбасада. Александар Вучић је био представник Србије у случају оба споразума и касније је изјавио да није потписао ниједан од њих. Међутим из ЕУ су му одговорили да ни Аљбин Курти није потписао, али да су их обојица прихватили – због чега ЕУ сматра да су ови споразуми обавезујући у целости. Паралелно са тим Србија је косовским Албанцима постепено предавала и позивни број, валуту, банкарски систем, пошту и електро-мрежу, као и место у међународном олимпијском комитету, контролу над језером Газиводе, итд.

Србија данас на Космету није задржала буквално ништа од својих државних ингеренција. Срби на Космету су дуго времена изложени прогонима и хапшењима на основу тајних потерница, док, заузврат, таква пракса према косовским Албанцима (или Албанцима уопште) не постоји на остатку српске државне територије.

Уставни Суд Србије је одбио да расправља о уставности „Бриселског споразума“ (последично и потоњих споразума) уз аргументацију да се ради о политичком а не правном питању. Одавде следи аргументација да Бриселски споразум не би требао да производи дејство у државном животу Србије, јер по Уставном суду није реч о државно-уставном питању. Многи угледни правници – попут академика Чавошког и професора Мировића – идентификовали су политику напредњачке власти на Космету као „велеиздају у вишеструком поврату“.

Однос према НАТО

Доласком на власт напредњачки режим је затекао усвојени документ о војној неутралности Србије који је 2007. године донела „Народна Скупштина Србије“ у мандату владе Војислава Коштунице и председника Бориса Тадића под називом „Резолуција о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“.

У тачки број шест проглашена је војна неутралност у односу на постојеће војне савезе све до евентуалног расписивања референдума по овом питању. Влада Александра Вучића 2014. године усваја први „Индивидуални акциони план партнерства“ са НАТО алијансом (ИПАП), чија израда је покренута 2011. године у епохи владавине Бориса Тадића, а који у јануару 2015. одобрава НАТО алијанса, чиме исти ступа на снагу.

Овај споразум се односи на војну и политичку сарадњу, безбедоносна питања, научно-технолошку сарадњу и дипломатске активности. Исте 2015. године, у епохи Вучићеве власти, Србија улази у СОФА споразум којим се на посебан начин регулише правни статус НАТО снага на њеној територији.

Следеће 2016. године Александар Вучић као председник државе потписује претходно усвојени „Закон о потврђивању Споразума између Владе Србије и НАТО организације за подршку и набавку“ (НСПО), којим се са НАТО алијансом дефинишу сарадња, подршка, логистика, набавка, одржавање, снабдевање и транспорт. У поменутом Споразуму се одређује право слободног пролаза и приступа НАТО опреме и људства кроз читаву Републику Србију.

Србија није потписала сличне споразуме или законе са другим војним савезом у којем доминира војска Руске Федерације, већ у ОДКБ има само статус посматрача. Србија од 2014. године редовно одржава заједничке вежбе са НАТО, од којих се најпознатија одвија на српској територији под називом „Платинасти вук“. Са другим војним савезом ОДКБ не постоји сличан третман, али Србија је одржавала трилатералне вежбе са Русијом и Белорусијом под називом „Словенско братство“, док то у 2022. години није стопирано.

Пропорционални однос војних вежби Војске Србије према чланицама ова два војна савеза креће се у релацији око четири према један у корист западног војног савеза. Неки западни аутори, попут Пола Тејлора или Мајка Караџиса, тврде како је Србија много ангажованија према НАТО војном савезу него што се о томе говори у јавности. Са друге стране Србија није учествовала у међународним мисијама под вођством НАТО алијансе нигде у свету.

Након доласка СНС-а на власт долази до велике реформе Војске Србије и набавке знатно модернијег наоружања. Претходна власт Бориса Тадића, оличена у војном министру Драгану Шутановцу, оставила је српску војску у катастрофалном стању, практично испод ивице могућности одбране земље. Данашње стање у Војсци Србије је неупоредиво са оним из „жуте“ епохе.

Набављено је шест авиона „МиГ 29“ од Русије и још четири иста од Белорусије. Затим су од Русије набављени ПВО систем Панцир-С1, четири борбена хеликоптера Ми-35М, пет транспортних хеликоптера Ми-17, противоклопни систем „Корнет“, осам борбених купола 32В01, 30 модернизованих тенкова Т-72МС и оклопна извиђачка возила БРДМ-2МС. Постоје озбиљне тврдње са високог места да је у Србији стациониран и ПВО систем С-300 који није враћен у Русију приликом једног претходног мирнодопског ангажмана – али за то не постоји званична потврда.

Након доласка СНС-а на власт долази до велике реформе Војске Србије и набавке знатно модернијег наоружања

Такође, Србија је у владавини Александра Вучића од Кине набавила беспилотне летелице СН-92А и СН-95, ПВО системе ФК-3 и HQ-17А и ракете СМ-400КГ. Сопствена војна производња је у Србији направила озбиљан напредак у овом периоду на више поља: рецимо, оклопна возила „Лазар 3“, „Милош“, „Милош-М“, „БОВ ОТ“ и „Застава НТВ“; ракетни и артиљеријски системи „Нора Б-52 М15“, „ПАСАРС-16“, „Огањ“, „РАЛАС“ и „АЛАС“; беспилотне летелице и дронови „Пегаз“, „Врабац“, „Комарац-1“, „Комарац-2“, „Гавран“, „ИКА-20“ и различити видови лутајуће муниције; аутоматска пушка „М 19“, пиштољи „ЕZ 9“ и „EZ 40“; као и производња велике количина муниције и експлозива, са акцентом на увођење нове артиљеријске муниције калибра 155 мм.

У истом периоду Србија се одлучила за набавку 12 нових француских борбених авиона марке „Рафал“ (уговор потписан 29. августа у Београду у присуству Макрона и Вучића), али без добијања изворног софтверског кода. На основу неких стручних тумачења, због тога Србија неће добити самостално управљање овим авионима, а њихова пуна употреба у случају неког сукоба зависила би од француске воље. Цена једног „Рафала“ је око 250 милиона долара, док је цена руског авиона „СУ-57“ – који је технолошки пандан овом француском борбеном авиону – око 50 милиона долара (цена руског „СУ-35“ је око 30 милиона долара, што значи да је Србија могла купити за исте паре скоро 100 ових авиона које је наумила да издвоји за „Рафале“).

У случају набавке било ког руског борбеног авиона подразумева се уступање изворног софтверског кода Србији, за разлику од француског искуства. Иако је један „Рафал“ пет пута скупљи од руског „СУ-57“, по многим стручним мишљењима „Рафал“ уопште није бољи ловац од „СУ-57“, посебно када се ради о конструкцији, маневарској способности и невидљивим карактеристикама. У скоријем сукобу између Индије и Пакистана у операцији „Синдор“ потврђено је обарање бар једног индијског „Рафала“ (неки извори говоре о три) помоћу кинеске ракете PL-15 чија цена не прелази милион евра.

Русија и санкције

Србија у владавини Александра Вучића није увела санкције Руској Федерацији, по чему је јединствена на ширем европском тлу. Такође није вршила никакав прогон руских фирми, руских држављана или руске културе. Затим је задржала у свом етру руске државне медије, који су у Европској унији забрањени и санкцонисани, и није форсирала званични наратив држава ЕУ о догађањима на украјинском ратишту, већ се у медијском простору често могло видети и другачије тумачење.

Чак се може рећи да је медијска сцена у Србији била далеко најобјективнија по овом питању на читавом европском тлу, јер се само у Србији могло поштено сазнати какво је стварно стање на фронту. Ако изузмемо медије попут „N1“, „Нове С“ или Данаса, русофобије је било само у траговима на српској медијској сцени. Русија је све време продавала Србији гас по знатно повољнијим условима од уобичајене европске цене, између осталог и захваљујући томе што је Србија у напредњачкој ери изградила гасовод Турски ток на својој територији. Због такве цене гаса, између осталог, режим Александра Вучића успео је да привуче значајан део страних инвестиција у Србију.

Са друге стране – иако Србија није увела санкције Руској Федерацији – по сведочењу бившег америчког амбасадора Кристофера Хила за немачки Франкфуртер Алгемајне Цајтунг, већ од почетка његовог мандата 2022. године и уз његову директну асистенцију почиње координисана продаја српске војне опреме и муниције за потребе Украјине. Ова активност је ишла преко посредника из Пољске и Чешке, и трајала је три-четири године, што је потврдио и Александар Вучић за Фајененшел тајмс.

Култура и историја

Током напредњачке владавине, а за време мандата министарке Гордане Чомић, њено „Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог“, учествовало је у припреми „Закона о родној равноправности“ током 2021. године, који је усвојен у мају исте године. Овај закон је предвидео новчане казне у распону од пет хиљада до два милиона динара за физичка и правна лица у случају да не употребљавају „родно осетљив језик“.

Многи термини из родно осетљивог језика нису се никада природним путем употребљавали у српском књижевном језику или у свакодневној употреби српског језика. Овим законом је поништено важно правило српског језика да мушки род има неутрално значење. На пример, и у духу наше актуелне политичке ситуације, реч „студенти“ означава множину у којој су и особе мушког и особе женског пола, иако је изведена од именице мушког рода „студент“.

Остаје велика мистерија зашто је Србија, безмало једина у Европи, усвојила овај ригорозни идеолошки закон

Закон Гордане Чомић се није базирао на лингвистичким правилима, већ на идеолошкој представи о нужности повећане „видљивости“ жена. Због укидања спонтаности у српском језику и обавезног увођењу идеолошких појмова у говор, против овог закона су устали многи: „Матица српска“, „УКС“, Одбор за стандардизацију српског језика САНУ, србистичке катедре на „БУ“, медији и новинарска удружења, „СПЦ“, адвокатске канцеларије, политичке организације…

Након захтева за оцену уставности овог закона, „Уставни суд Србије“ је 2024. године донео одлуку о обустави истог до окончања поступка оцене уставности. Самим тим су до тог периода суспендоване и казнене одредбе из чланова 67-70.

Парадокс је у томе да у другим европским земаљама не постоје новчане казне (нити друге казнене одредбе) због граматичког облика у језику, већ само препоруке таквог типа. Остаје велика мистерија зашто је Србија, безмало једина у Европи, усвојила овај ригорозни идеолошки закон, посебно ако се узме у обзир да је приређен од стране особе која је постављена за министарку након избора где њена коалиција „Уједињена демократска Србија“ није успела да освоји ни један одсто гласова (0,95).

Напредњаци су кроз уста свог кандидата за градоначелника Београда, Александра Шапића, експлицитно обећали подизање споменика генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у престоници, као и измештање „Куће цвећа“ са постојеће узурпиране локације на дедињској падини. Када је током кампање Шапић ово изјављивао у више наврата – Александар Вучић је ћутао.

Међутим, када је након победе на изборима за главни град, Шапић започео законску процедуру за реализацију сопственог програма, наишао је на директну опструкцију управо из редова СНС-а. Прво је лично Александар Вучић у изјави за бриселски портал Политико рекао да Брозови посмртни остаци неће бити измештени, као и да је Јосип Броз Тито део наше историје.

Такође су одборници СНС-а у Београду гласањем осујетили Шапићеву иницијативу за подизањем споменика генералу Дражи – што су потврдили опозициони одборници у градској скупштини. Тако је по ова два важна историјска питања остала иста ситуација као и пре увођења вишепартијског система у Србији.

Режим Александра Вучића је у четири наврата одбио да се у Народној скупштини Србије изгласа резолуција/декларација о геноциду над српским народом у НДХ

Режим Александра Вучића је у четири наврата одбио да се у Народној скупштини Србије изгласа резолуција/декларација о геноциду над српским народом у НДХ са акцентом на логор Јасеновац. Након првог одбијања бивша логорашица и тада народна посланица СПС-а у парламентарној већини СНС-а, Смиља Тишма као иницијаторка предлога, у сузама је изјавила да се овим одбијањем врши поновно убијање јасеновачких мученика. У слично време је Александар Вучић, у интервјуу за бошњачку Фејс ТВ, рекао да би званичном потврдом да се догодио геноцид над српским народом односи са Хрватима били поремећени у наредних 100 година.

На личну иницијативу Александра Вучића у „Алеји заслужних грађана“ на Новом гробљу у Београду сахрањен је прерано преминули Миодраг Мики Ракић, који је био директни координатор за откривање и изручење Радована Караџића и генерала Ратка Младића у Хаг, у времену мандата Бориса Тадића.

Александар Вучић је присуствовао комеморацији и сахрани Миодрага Ракића. Са друге стране, није био присутан ни на комеморацији, ни на сахрани генерала Младића у породичној гробници на Топчидерском гробљу. Има индиција да су постојали притисци са највиших ареса да генерал Младић буде сахрањен ван Србије, у Републици Српској, али је због чврстине генераловог сина Дарка, генерал ипак сахрањен у Београду, у гробници са несрећно страдалом ћерком Аном.

Литијум и Рио Тинто

Историја односа између напредњачких власти и међународних рударских корпорација (са акцентом на британско-аустралијску компанију „Рио Тинто“) прилично је контрадикторна. Пре тога, ваљало би подсетити да званични односи између Републике Србије и „Рио Тинта“ датирају још из периода након смене Слободана Милошевића. Већ 2004. године тадашње српске власти издају „Рио Сави“, ћерки фирми „Рио Тинта“, права на геолошка истраживања у подручју Јадра.

Такође у периоду демократске владавине доноси се „Закон о рударењу и геолошким истраживањима“ (премијер Мирко Цветковић), где се у јавности отворено наглашава да је израду истог коришћен правни модел Демократске Републике Конго: најбогатије државе на свету по рудно-материјалним богатствима, са најнижом рудном рентом на свету, која је због тога званично на 176. месту од 187. држава по индексу развоја.

Због свега, овај наш закон убрзо добија незванични назив „колонијални“ закон, чији вазални капацитет напредњачка власт обогаћује у три наврата током своје владавине. Путем подзаконских аката, измена и допуна закона или уредби: децембар 2015. године, децембар 2018. године и април 2021. године. Тако државни институција „РГЗ“ губи права истраживања на територији Србије у име приватних корпорација којима се препуштају иста права; истражне радње аутоматски постају и дозволе за рударење; уводи се аутоматска експропријација земљишта које држава прогласи јавним интересом на основу захтева корпорација; области рударења постају по дифолту приоритет у односу на све друге локалне планове.

Највише оваквих истражних права – која аутоматски прерастају у права на рударење – издао је министар Александар Антић као кадар СПС-а, коалиционог партнера СНС-а у свим владама. А после њега, у истој министарској фотељи, напредњачки кадар Зорана Михајловић.

Онда је у нашој јавности израчунато да би од „Пројекта Јадар“ (Рио Тинто) на годишњем нивоу Србија добијала од рудне ренте око 16-18 милиона евра. Бар дупло више заради ФК „Црвена Звезда“ у сваком прелазном року. И то без икаквог ризика по народно здравље, док би у „Пројекту Јадар“ ризик за трајно загађење питке воде и уништавање животних услова на широком подручју Србије био огроман.

У Србији је било предвиђено ископавање јадарита на великим дубинама у земљи (руда састављена од литијума и бора), затим његова прерада на лицу места уз огромне температуре и производња борне киселине, као и одлагање канцерогеног отпада: све на једном месту. И то у подручју бујичних река и уз огромну потрошњу питке воде из Јадра, чиме би било угрожено све живо што ова река снабдева: људи, биљке, животиње, животна средина. Овакав ризик и потенцијално самоубиство није дозволила себи ниједна држава у модерној историји човечанства.

Под великим притиском јавности напредњачка власт је 2022. године прво званично објавила да напушта „Пројекат Јадар“ због огромних ризика и бесмислено мале користи. Посебно ако се узме у обзир да је корпорација „Рио Тинто“ на врло лошем гласу у свету, као и да је због несолидног поштовања еколошких стандарда отерана из неколико земаља.

Међутим, уз асистенцију Уставног суда (оног истог који је одбио да се изјасни о уставности Бриселског споразума), у име Владе Србије, министарка Дубравка Ђедовић Хандановић поново почиње реализацију „Пројекта Јадар“. Тако се и на овом примеру потврђује континуитет између „жуте“ и напредњачке политике на власти, а све у служби западних корпорација. Обе власти су вољно прихватиле да Србија постане европска депонија, и да се здравље грађана и животне средине у наредним деценијама стави под знак питања због оваквих пројеката и закона који их штите.

Референдум о промени Устава

У новембру 2021. године Ивица Дачић је, као коалициони партнер СНС-а, расписао референдум о промени Устава Србије у области правосуђа: начина избора судија и тужилаца у смислу измештања њиховог избора из Народне Скупштине Србије. Референдум је спроведен у јануару 2022. године и проглашен је његов успех – што је убрзо узроковало измену Устава Србије.

Том изменом тужиоци су стављени ван контроле законодавне и извршне власти, будући да су добили право да бирају чланове Високог савета судства на тајном гласању, односно да бирају сами себе. Потом су напредњаци преко такозваних ”Мрдићевих закона” покушали да делимично пониште ове промене, али су услед притиска из ЕУ на крају одустали да не иритирају Брисел, па је ситуација практично враћена на постреферендумско стање.

Излазност на референдуму је иначе била нешто испод 31 одсто уписаних гласача. Слободан Антонић је написао озбиљну студију о валидности референдума и доказао како је на свим бирачким местима где је опозиција имала посматраче против референдума гласала већина изашлих, у односу око 55 према 45.

Међутим, на местима без контроле опозиције испало је да је за референдум гласала већина у односу 85 према 15 – тако да је коначан број оних који су потврдили референдумско питање био око 60 одсто по званичним подацима. Свакоме са минимумом знања из математике и статистике јасно је да је овакав исход немогућ догађај.

Једноставно таква различитост између две категорије гласачких места је немогућа. Убрзо се сазнало да је излазност на местима где опозиција није имала контролу била огромна непосредно пред крај затварања бирачких места – што је било потпуно супротно дотадашњој традицији гласача напредњачке власти који иду на гласање у раним јутарњим часовима.

Неки су израчунали да је на овај начин најмање 400.000 гласова накнадно приписано потврђивању референдумског питања. Дакле, исход референдума је врло сумњив. Једино што није упитно је да је овим путем – уз директни притисак ЕУ – држава Србија изгубила контролу над делом сопственог правосудног система и створила у оквиру сопственог административног ткива „државу у држави“, за коју упућени људи тврде да је под директном контролом сорошевског апарата.

Јавност и медији

У почетном периоду своје власти СНС је успоставио неки облик патриотског наратива у јавности, који је у „жутој“ аутократији Бориса Тадића био забрањен или крајње непожељан. Тако смо могли чути о јунацима са Кошара и Паштрика. У медијима су се појавили и многи интелектуалци из национално-суверенистичког миљеа, који су донели освежење у односу на сорошевски наратив западног НВО сектора, који је преплавио јавни простор у епохи Бориса Тадића. Управо је у његовој епохи скована парола како „ЕУ нема алтернативу“, која је постала борбени поклич „жуте“ Србије.

Међутим, како је време пролазило тако се и код Александра Вучића клатно утицаја полако померало према НВО сектору. Већ после пар година постаје јасно како се све српске владе  на чији састав је недвосмислено лично утицао Вучић – већински састоје од кадрова из сорошеве радионице или од давоских курсиста.

Како је време пролазило, тако су патриотски (или проруски) кадрови бивали потиснути на маргине. Патриотски корпус је Вучићу служио само као бедем у јавности – посебно у медијима – једино у циљу заштите од евентуалних напада, или у циљу директне промоције његовог постмодерног култа.

Добрим делом и као алиби којим би се умиривало већински патриотско напредњачко гласачко тело. Патриотски кадрови углавном нису били постављани на министарска места или на нека друга места од утицаја, али су заузврат добијали редовне новчане апанаже за подршку Вучићу у јавности. Када је Вучић покушао да у медијима од сорошеваца или других НВО кадрова направи исти штит који ће га бранити – доживео је потпуни дебакл услед безличности и необразованости овог круга. Зато је поделио улоге: патриоте иду у медије за паре, а НВО сектор иде у највишу извршну власт, како се обавезао Колективном западу.

Најупечатљивији пример ове кадровске политике је Ана Брнабић, која је премијерској функцији била најдуже у српској историји. Основна препорука у њеној каријери је била чињеница да је пре тога радни век провела једино у НВО сектору, односно у НАЛЕД-у и УСАИД-у (Америчка агенција за међународни развој).

Такође је опредељујућа чињеница била да се она јавно декларише као особа хомосексуалне оријентације, што је свакако велики плус у очима бриселске бирократије. Из невладиног сектора или идеолошких кругова блиских њеном утицају директно долазе и многи други истакнути министри напредњачких влада: Синиша Мали, Кори Удовички, Гордана Чомић, Зорана Михајловић, Ирена Вујовић, Марко Ђурић, Јадранка Јоксимовић, Дубравка Ђедовић Хандановић, и слично.

И други полазници разних НВО курсева су добили висока намештења: Јелена Милић је постала амбасадорка у Хрватској, Веран Матић је постао специјални изасланик Александра Вучића, а Сузана Васиљевић је постала Вучићева саветница за медије и вероватно његов најближи сарадник. Куриозитет је да је Васиљевићева, некада у пословном односу са Би-Би-Сијем („BBC“), снимила 2005. године документарни филм „Сребреничка сећања“ који је био на фреквенцији западног наратива о сребреничкој трагедији.

Вучић је, такође, напунио владајућа места претходним високим „жутим“ функционерима: бивши председник ДС Драган Шутановац је постао амбасадор Србије у САД; потпредседница ДС-а и заменица председника странке Гордана Чомић је постала министар, а друга потпредседница Јелена Триван је постала директор најозбиљнијих државних предузећа; члан председништва ДС-а Горан Кнежевић је постао министар у две напредњачке владе, а Радослав Милојчић Кена је дрес високог функционера ДС-а заменио дресом СНС-а истог ранга, као и Горан Весић. Александар Шапић је био председник Градског одбора Београда у ДС-у, а испред СНС-а је постао градоначелник Београда.

У време Бориса Тадића било је пар неуспешних покушаја организовања геј-парада. Отпор становништва је био велики и атмосфера је била наелектрисана. Међутим, у епохи Александра Вучић јавност је анестезирана по овом питању, геј-параде су престале да се одржавају у једном дану и прерасле су у „ЛГБТ недеље”, постајући тако наша новокомпонована традиција. У исто време док је демонстрирао надмено негодовање према овим манифестацијама, Вучић је одобравао њихово одржавање и заштиту на улицама.

Трагикомичан је догађај из септембра 2022. године, када је Боеград по први пут у својој историји посао престоница европског хомосексуализма у оквиру такозваног ”Европрајда”. Тада је Александар Вучић последњег дана августа месеца изричито рекао да ће овај догађај бити отказан због безбедоносних разлога. Већ 13. септембра МУП званично забрањује планирану шетњу Београдом. Међутим, истога дана се оглашава амерички амбасадор Кристофер Хил и поручује да ће шетња бити одржана. Четири дана касније, 17. септембра, „Европрајд“ је одржан, скупа са планираном шетњом београдским улицама.

Проблем криминала

У „жутој“ епохи корупција је постала отворено видљива и ово је био један од разлога што је народ казнио ДС и њене притоке, избором напредњака на власт. Сви су очекивали промену овакве неславне и понижавајуће праксе. Није прошло много времена да грађани схвате како корупција не само да није смањена, него се осетно повећала.

Дакле, код напредњака није било речи о дисконтинуитету, већ о појачаном континуитету корупције, која је убрзо прерасла у рекет према грађанима. По први пут у историји српске државе уведена је пракса да се наплаћује издавање оне документације која је законом гарантована. Посебно је ово постало очигледно у издавању услова и дозвола у оквиру урбанистичког сектора града Београда. Иако се радило о тешким кривичним делима изнуде у име државних органа – иако је ова незванична тарифа била свима позната – тужилаштво и полиција су ћутали скоро 14 година.

У почетном периоду напредњачке власти изгледало је како ће тешки криминал и крвави обрачуни нарко картела нестати са београдских улица. Већ од настанка клана Вељка Беливука и његових злочина свима постаје јасно да је криминал у Србији постао још свирепији, као и да се поново уплео у сам државни врх (код „жутих“ је Земунски клан имао овакав статус).

Управо су медији који су били лојални Александру Вучићу извештавали о улози напредњачког министра полиције Небојше Стефановића у прислушкивању председника Вучића, а неки чак и о организовању потенцијалног атентата на њега у режији кавачког нарко картела из Црне Горе (преко њихове београдске експозитуре Вељка Беливука).

Такође смо, на истом месту, могли да сазнамо да је највиши функционер СНС-а Славиша Кокеза имао „приватну царину“ у Србији, као и да је преко те царине присвојио нешто преко 600 милиона евра.

Вероватно да је најмучнији утисак о тесној вези државног врха и криминалних гангова било је такозвано „убиство у бурету“, када се усред елитног београдског ресторана на Сењаку одиграло убиство, да би потом – према извештајима медија, које адвокатски тим окривљеног покушава да судски оспори – начелник београдске полиције Веселин Милић био саучесник у покушају прикривања овог убиства и уништавања леша у бурету насутом бетоном и киселином. Додатну ноту скандалу даје чињеница да је господин Милић између 2018. и 2020. године био званични саветник председника Србије Александра Вучића за борбу против корупције и криминала.

Ипак, најупечатљивија симболика спреге између врха напредњачке власти, хулиганске културе и криминалних елемената било је шаторско насеље у строгом центру престонице, колоквијално названо „Ћациленд“. Успомена на ово ругло у коме су за лепе паре даноноћно дежурали криминалци свих фела, остаће занавек у српском језику као метафора за пропаст и срамоту.

Ниједна власт у српској историји – колико год да била кукавичка – није дозволила себи да почива првенствено на заштити особа чија естетика већ на први поглед јасно указује о каквом се слоју друштва ради. Узалуд снажни мишићи и мрки погледи, узалуд тетоваже по телу, узалуд „хиљаде склекова и трбушњака“, узалуд приватне војске наоружане до зуба, узалуд стотине милиона евра: поразио их је обичан српски човек наоружан само хемијском оловком.

Плодови власти

Све у свему, ово су неки од најзначајнијих плодова из епохе Александра Вучића. У овој прилици, обавезно се мора нагласити како су напредњаци, када су дошли на власт затекли празну касу и очајно стање у државним финансијама, након катастрофалног периода „жуте“ епохе на власти. Није им било лако јер су политички лакардијаши попут Божидара Ђелића и Мирка Цветковића оставили пустош иза себе. Треба рећи и да иза Српске напредне странке остаје значајно развијенија саобраћајна инфраструктура, која се пре свега огледа у изградњи ауто-путева и брзих саобраћајница, као и брзе пруге која ће пре краја године повезати Београд са Будимпештом.

Такође, ако изузмемо недостатак озбиљних еколошких норми у Железари Смедерево и у РТВ Бор, поштено би било рећи да је Александар Вучић решио ова два велика проблема у државном буџету тиме што је на кинеској страни пронашао стабилне инвеститоре. Не само да Србија више није морала да из буџета финансира ове два велика губиташа – као и не само да су сачувана радна места у Смедереву и Бору – него је српски буџет почео да се сваке године пуни од извоза.

Што се тиче идеологије, на унутрашњем плану, напредњаци су наследили авнојевски наратив из владавине Бориса Тадића, као и еврофанатизам на спољном плану. Вероватно је да су нешто морали да жртвују како би се држава стабилизовала. Али је данас сасвим очигледно и да су пристали да испуне нека неславна обећања према Колективном западу која су дали пре доласка на власт. Није им узалуд Брисел честитао на победи пар сати пре затварања биралишта.

Остаће у колективном памћењу и слика многих народних посланица из редова СНС-а, чија естетика надограђена хирушким ножем и силиконским садржајем, као и накићена некултурно скупом „Шанел“ шминком и „Луј Витон“ ташнама, неодољиво подсећа на свет елитних старлета.

Остаће у сећању и армија штанцованих „неутралних аналитичара“ искованих у СНС-радионици, уредно дневно распоређиваних по скоро свим медијским програмима, и потписиваних у име неких фантомских центара, института и организација које заступају. Остаће и горак укус због очигледног баснословног богатства многих напредњака који су се званично издржавали само од државне плате. Одакле њима станови од пола милиона или милион евра, одакле толико некретнина у власништву, одакле аутомобили од пар стотина хиљада евра, одакле сатови од неколико десетина хиљада евра – када су сви званично били државни службеници?

Остаће у сећању и поплава примитивизма која је у напредњачкој ери запљуснула јавни простор

Остаће у сећању и поплава примитивизма која је у напредњачкој ери запљуснула јавни простор. Никада критеријуми понашања медија и критеријуми јавног говора лица која представљају државу нису били тако ниски као у време Александра Вучића, што је нарочито дошло до изражаја у контрасту са епохама Војислава Коштунице и Бориса Тадића, које су у том смислу биле битно другачије.

Дакле, поштовани читаоци, ово би били вероватно најважнији плодови Вучићеве власти, како горки, тако и слатки, а пошто је велика вероватноћа да смо неке пропустили да поменемо, будите слободни да нас допуните. Треба увек понављати да не постоји власт која је само добра или само лоша: једино је важан коначни рачун. Онда када се сабирају сви плусеви и сви минуси. Онда када се подвлачи црта. Шта ви мислите поштовани читаоци: да ли је Вучићева „напредна“ епоха континуитет или дисконтинуитет у односу на Тадићеву „жуту“ епоху? Да ли је у Србији и даље владајући авнојевски дискурс, а на спољном плану политика да „Европска унија нема алтернативу“? Или се можда значајно скренуло са тих слепих колосека?

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл

БОНУС ВИДЕО: