Нису имали лидера, али су имали народ: Како су студенти променили Србију и задали лекцију свету

Победа Студентске листе на парламентарним изборима у Србији и даље је тема о којој се нашироко говори у светским медијима и академској јавности. Сви се питају – како је један покрет без вође, партије, па чак и без одређивања по важним питањима успео да убедљиво победи организовану структуру једног хибридног режима.
Аутократе широм света развиле су систем који, наизглед, ради беспрекорно. Комбинација репресије, пропаганде и гушења опозиције углавном буде довољна да се њихова власт никад не доведе у питање. А онда, један од њих изборну ноћ дочека тако што је морао да призна пораз.
За израз лица Алексаднра Вучића те вечери заслужна је група младих, која је у једној малој балканској земљи покренула протесте, затражила изборе а на њима кандидовала људе којима шира јавност ни имена не зна. И такви су – победили.
„Направио је најцрње странице српске историје и тако ће бити запамћен. Никад више такве Србије неће бити“, рекао је играјући коло у изборној ноћи, први на листи „Студенти побеђују“ Илија Срдановић.
Док коловођа наставља да игра, цео свет прича о несвакидашњем демократском плесу који је довео до победе.
Страни медији о студетима
„Нешто невероватно се десило у Србији. Њихов досадашњи вођа Александар Вучић свргнут је после дванаест година на власти. Али његова опозиција нису били обични политички кандидати, већ студентски покрет без вође, који је, опет, био врло дисциплинован“, извештава Гардијан.
„Пре две године, ова групација није ни постојала. Данас су поцепали више од деценије политичке доминације“, наводи британски Канал 4.
Док у Европи трају насилни протести без претераног успеха, у једној земљи историјски познатој по ратовима десила се – мирна промена власти.
Филмским речником – док Шваба и Француз рукама, Србин оловком – боц, и ето промене.
Борба против „опасног аутократе“
„Водили су борбу против једног опасног аутократе, који је имао под контролом готово све националне медије, све криминалне и партијске структуре и ја мислим да ово никад није виђено пре 25. октобра. Ово је историјски тренутак не само за Србију, него за појам демократије“, сматра истраживач Италијанског института за међународне политичке студије (ИСПИ) Ђорђо Фрушоне.
Чак и једна од највећих светских стручњакиња за друштвене покрете, хоризонталну организацију и демократске иновације такав модел назива – историјским преседаном.
„Организациона инфраструктура се разликује од већине случајева са којима сам се раније сусретала, иако је реч о покретима који су настали као покрети без вође, аутономни и хоризонтално организовани. Разлика је у томе што су ствари подигли на нови ниво – на ниво парламентарне политике, и то, чини се, без организационе инфраструктуре“, наглашава професорка глобалних студија на Универзитету Архус Кристина Флешер Фоминаја.
Студентска листа још увек не открива карте, па бирачи нису знали чак ни за какву спољну политику су гласали. Италијанском истраживачу ни то није спорно – јер му је познато да у Србији људи подржавају и Запад и Исток.
„То значи да је ипак прави сажетак српског друштва и српске политике до сада. Тако да не видим у томе велики проблем, и сигуран сам да ће спољна политика бити дефинисана као исход неких унутрашњих договора“, наглашава Фрушоне.
Али каквих договора? Још увек је нејасно ко ће државне одлуке доносити – студенти на пленумима или изабрани представници грађана.
„Наши мандати биће у вашим рукама! У рукама народа“, рекао је Срдановић на митингу 22. октобра на Славији.
Хоризонтални покрети кроз историју су чинили изванредне ствари, подсећа професорка Фоминаја, али указује и на правило које важи за све – неформалне хијерархије се појаве чак и кад нико не жели вођу. Покрет је до победе стигао без шефа, али хоће ли моћи да влада без њега?
„Када ти људи буду изабрани, преузимају одређени ниво моћи и одговорности, као и одређене надлежности. Покрет ту моћ заправо преноси на друге људе. Његова улога тада постаје да врши притисак, усмерава или води дијалог. Међутим, пошто чланови покрета нису себе уврстили на изборне листе, они на неки начин коцкају – тиме што свој политички покрет поверавају другим људима“, истиче Флешер Фоминаја.
Сама изборна победа трасирала је курс државе ка ослобађању институција и медија, сматра италијански стручњак. Тако да, каже, и уколико дође до неслагања, све ће лакше ићи кад држава више не буде заробљена.
„Шта год би се десило сутра и у самом покрету студената, то ће бити чин саме демократије која ће радити свој посао“, додаје Флешер Фоминаја.
До тад, каже, свет би требало да изучава шта се десило у Србији 2026. године.





