ПОГЛЕД ИЗ ГЕТА: Како је пала тврђава, и како се на барикаде ишло по части и савести а онда по списковима?

Када су пре петнаестак година, 2011, 2012. на барикадама од Јариња и Брњака до Лешка, Лепосавића, Рудара, Зупча, Јагњенице, Дудиног крша, главног моста на Ибру, раскрснице код Техничке школе у Северној Митровици, брањени слобода, куће и породица, отпор Срба на Северу био је питање савести, питање части, морала, људског достојанства.

Пре коју годину, на барикаде, оне последње, на протесте, митинге подршке, овом или оном, овој или оној одлуци, почело се ићи не по савести, него по списковима!

Шта се то за десетак година догодило Србима, посебно на северу Косова и Метохије, како је згажен отпор, како је уништено јединство, како је пала тврђава за коју се чинило да је неосвојива?

Слике отпора из 2011, 2012, из неколико претходних и пар наредних година не бледе. Оне су у међувремену постале део колективног сећања, симболи једног тешког али часног времена и људи у њему.

После оглашавања сирене за узбуну у Северној Митровици, сцене које би следиле биле су епске. За пар минута читав град, сви до последњег били су на путу за Дудин крш, преко Звечана и Рудара, народ би се слегао на дно шеталишта код главног моста на Ибру, на Зупчу, на Јагњеници… На Јањеници, Колашинци су плећима држали камионе на барикади на које су са друге стране насртали тешким машинама у покушају да их уклоне.

На Зупчу, ледених октобарских и новембарских ноћи, на Дудином кршу, људи би сатима седели на асфалту, очи у очи са војницима КФОР-а, на барикади код Лепосавића заустављени су специјалци Росу и нису могли ни корака даље.

Отпор је био стваран, људи су веровали у себе, у своје снаге, гледали у Србију.

Како се десило па је за десетак година отпор Срба на северу Косова и Метохије постао – привид отпора?

Данима и ноћима, поред логорских ватри, уверени у своју снагу, уверени у помоћ из Србије, протестовали су Срби са севера на Јарињу, на месту где је после никао „интегрисани административни прелаз“ борећи се управо против тога – да им неко на Јарињу и Брњаку поставља границу за Србијом. Уместо да буду сломљени они који су касније на том месту поставили контејнере, рампе, инсталирали тзв. косовске полицајце и царинике, сломљен је српски отпор.

Једна од најтужнијих слика са севера била је оног касног поподнева када су Срби са барикада, сломљени, доведени пред свршени чин, почели да пакују шаторе, када су узели мердевине и на стени, таман тамо где су данас тзв. косовски полицајци и цариници, где је њихова рампа, нацртали крст са четири „С“.

Каква је то ерупција народне силе и слоге била када су попаљени и гурнути низа страну, ка Ибру, контејнери међународних мисија са Јариња. Манифестација непристајања да на том месту икада буде граница. Каква се ерупција народне силе и слоге десила ко зна колико пута на главном мосту на Ибру, када је мост брањен и одбрањен, када је на другој страни било на десетине хиљада милитаната, када се чинило да је отпор немогућ.

Тих година Србима са севера све је било могуће. Албанска чизма није за то време ни привирила на север. Од Дудиног крша, преко Рудара и Бистричког моста, до Лепосавића, Лешка и Јариња – од Јагњенице и Зупча, преко Зубиног Потока, до Брњака била је слободна територија. Живело се слободно, дисало се слободно, маштали су Срби о миру, животу на својој земљи, о повратку комшија који су у два велика таласа, 1999. и за време мартовског погрома отишли.

Данас на тим путевима нема ни једног ћириличног слова, као под Немцима 1941. а Срба је све мање.

Деца су ишла у школу, мања дечица у вртиће, ту и тамо пао би на северу по који шпијун тзв. косовских и албанских служби, али слобода је била опипљива, осећала се у ваздуху. Чинило се да ће тако и бити и остати, да тврђаву никад нико неће обурвати, разорити.

Шта се онда десило, како су Срби са севера дошли овде где јесу данас, питање је за сваког од њих и за свакога од нас, појединачно. Питање савести, питање части, оне основне људске, питање достојанства, ако га остало и за трун, питање које у одговорима захтева много тешких и претешких речи.

Зар је ико тих година, 2011, 2012. могао поверовати да ће она колона Срба од Северне Митровице, преко Звечана и Рудара, до Дудиног крша, или онај народни збор, сабор на дну шеталишта када је брањен мост једног дана бити сломљен?

Лаже данас свако ко каже да је знао, да се тих дана, или раније, нешто могло наслутити, да се пропаст назирала.

Разговори са онима који су читав тај период преживели на Космету, али не као гости, него као домаћини, чувајући куће и породице гајећи децу, увек су тешки и претешки. Везују чвор у стомаку, доводе до ивице суза.

Јер, не ради се о тамо некој земљи, ради се о оној рођеној, најдражој, о својој кући, својој њиви, својој деци на крају крајева и њиховим животима, будућности.

„Од 1999. и повлачења српске војске и полиције, људи су схватили да је Митровица последњи бедем, последња брана, тврђава опстанка. Знали су да је то место где могу сачувати свој дом. Ту су нашли уточиште они који су морали да беже из остатка Космета. Људи су се самоорганизовали, почели да се бране, схватајући да са тог места, са тог моста немају куд назад. Слушали су да они који су отишли у Србију тамо бораве у неким привременим склоништима, у спортским халама у несређеним кућама. Тако је почела одбрана, морал је растао како су људи схватали да могу да сачувају Митровицу“, прича један од оних који су све те дане преживели и осетили директно на својој кожи.

Људи су просто, наставља, желели да им се гарантује живот, да се спроведе оно што је наведено у Резолуцији 1244, верујући да ће моћи да живе, да ће доћи међународне снаге да ће обећана мултиетничност бити и реализована.

„Веровали смо да можемо опстати и остати. Упркос чињеници да нас је у Северној Митровици тада било десет пута мање него Албанаца у Јужној који су нас изнова и изнова нападали. Расли су, међутим, и наши капацитети, у град се слегло много људи, добрих, јаких, квалитетних, странци су почели да нас слушају, чак и да нас разумеју, да увиђају стварност на терену. Тада то нису биле барикаде већ организован систем одбране јер су на нас свакодневно јуришали са југа желећи да нас протерају. КФОР и међународне снаге гледале су Ибар и мост као неку невидљиву границу и поштовали је у неку руку“, прича овај сведок бурних догађаја на северу КиМ.

Тврђава је, каже, почела да слаби уласком политике међу људе. Једноставно, од стране међународне заједнице препознато је да је Београд тај са ким може да се прича о решењу за Косово и Метохију, а не локални Срби.

„Почело је са тим да преговори морају да се покрену, подигну. Било је контаката од стране међународне заједнице и са неким од виђених Срба на Космету, било је састанака представника Срба са КиМ са представницима међународне заједнице, али, без видљивих резултата, оних које су на Западу очекивали. Онда је почела политика да се меша.  Људи су одједном схватили да о томе шта се преговора, шта се дешава, не могу више да причају са својим представницима из града, са севера, него ће о томе шта нам се спрема, шта се дешава, чути на вестима. После сваког тог састанка, сваког договора на коме Срби са Космете нису одлучивали о себи, својој судбини, било је све горе и горе. Не кажем да су ти преговарачи желели нама све најгоре, имам утисак да су се често бојали шта ће се десити више од нас који смо овде живели“, прича овај сведок.

На тим састанцима су, наставља, договарали, потписивали оно што није била жеља, није био став Срба са Косова и Метохије. Док су људи на северу, у Митровици, били спремни да стану на мост и погину, неки од тих представника Београда у то време нису смели ни да преспавају у Митровици.

„Почело је да се говори о новцу, о радним местима. Људи који су били блиски властима почели су да распоређују радна места. Са појавом радним места појавио се наратив да су Срби плаћени да слушају Београд и тај наратив остао је до дана данас. Да Срби не смеју против Београда јер ће остати без новца, без помоћи и подршке. И данас живи наратив међу нама да ми плату не зарађујемо, већ ћемо остати без плате ако не слушамо шта каже Београд. Тако се урушавао отпор, тако се урушавало све. Људи су се бојали да ће се са сваком посетом из Београда ниво тих давања смањити, ако неко дигне глас и каже нешто другачије од онога шта у Београду мисле“, наставља саговорник.

Тренутак када је, прича, схватио да ће и север постати само један гето каквих је у том тренутку на југу било више, догодио се са уклањањем последњих барикада на северу, крајем децембра 2022. године.

„Тог јутра док су барикаде уклањање, док смо паковали шаторе и бурад у која смо ложили ватру, клупе и столове, схватио сам, брутално речено, да моје Србије међу нама на Космету више нема. Ма колико ми то тешко падало и тада и сада да ово изговорим. У децембру те године биле су такве демонстрације, такав отпор на северу КиМ да су Срби осећали да су део Србије и да то нико не може да спречи. Уклањањем тих барикада тај осећај је сломљен, стављена је тачка на отпор, знали смо тог јутра сви да су то последње барикаде“, каже.

Барикаде на Северу од 2012. до 2022. године биле су, додаје, једина полуга да Срби буду слушани, нажалост то је био једини начин да се глас Срба са Космета чује у свету.

„Данас, народ је апатичан, без жеље и воље за борбом, схватили смо да нема тога што би борба донела, данас је једини циљ да се преживи, ово је борба за голу егзистенцију, за наредних 24 сата, све друго је само брига и неизвесност“, закључује овај сведок косовских прилика и неприлика.