ЈАВЉАЊЕ ИДЕЈЕ

Први знаци националбољшевизма појавили су се у разореној Немачкој после Првог светског рата. Професор Паул Елцбахер, члан Националне немачке странке, изјавио је у часопису „Tag“ (2. априла 1919): „Имамо само један излаз да све спасемо. Тај пут је бољшевизам.“ То је изазвало потпуну збуњеност међу конзервативцима, али је и левица остала сумњичава. Само је комуниста Карл Радек признао право националбољшевизма на постојање и његове поштене намере. У „Kommunistische Arbeiter-Zeitung“ од 24. новембра 1919. године написао је: „Комунисти морају пружити руку онима који верују да се спас од националних несрећа може наћи и на путу ка комунизму.“

Друга манифестација националбољшевичких тенденција била је раширенија. У њеном средишту стајале су фигуре Хајнриха Лауфенберга и његовог пријатеља Фрица Волфхајма, обојица бивши чланови левичарске радикалне фракције Комунистичке партије из Хамбурга. У новембру 1918. године, активно су учествовали у Хамбуршкој револуцији. Проглашена је прва социјалистичка република у Немачкој, а Лауфенберг је једногласно изабран за председника Радничких и војничких савета. Али убрзо се појавила опозиција унутар саме Комунистичке партије против Лауфенберга и Волфхајма, која је превладала и довела до њиховог искључења из странке. Версајски споразум је, међутим, потврдио став национал-бољшевика, а они су додатно радикализовали своје националне тезе, проглашавајући потребу за националним револуционарним ратом који је предвиђао мобилизацију целог народа (не само пролетаријата) за борбу против окупатора. Марксистичка идеја о „класној организацији пролетера“ уступила је место национал-бољшевичкој идеји о „пролетерској организацији целог народа“, која би довела до ослобођења „целог народа“, „националне целине“. Истовремено, у овим круговима се појавила идеја о стварању Црвене ослободилачке армије која би ујединила Источни блок. Русија би пружила помоћ Немачкој преко Пољске. Лауфенберг и Волфхајм су створили „Комунистичку партију немачких радника“ да би политички остварили овај циљ, али су постигли мало успеха.

НИКИШОВ ПУТ

Ернст Никишов политички развој одвијао се у области левичарске политике. У октобру 1917. године придружио се Немачкој социјалдемократској партији, а 8. новембра 1918. године постао је председник Радничког и војничког савета Аугзбурга. Године 1919. изабран је у баварски парламент као члан Независне социјалдемократске партије Немачке. Никиш је организовао страначку платформу директно супротстављену Бернштајновој, што је довело до његове изолације. Почетком 1926. године напустио је странку и придружио се Старој социјалистичкој партији, поставши главни уредник страначког часописа Der Volksstaat. Године 1928. такође је напустио ту странку и од тада је одбијао да се придружи било којој организацији.
У међувремену, 1. јула 1926. године основао је сопствени часопис Widerstand (Отпор), који ће га касније прославити. Почев од 1927. године, зближио се са Аугустом Винигом, а преко њега и са свим главним личностима Конзервативне револуције, Младим конзервативцима, неонационалистима и представницима Биндишовог покрета. Његов сусрет са Ернстом Јингером постао је пресудан догађај у Никишевој идеолошкој еволуцији. У оквиру Видерштанда, идеологија национал-бољшевизма се постепено развијала.

Две теме су фундаменталне за национал-бољшевизам. Идеолошки, национал-бољшевизам инсистира на социјалној револуцији како би ослободио немачког радника од експлоататорске класе, наглашавајући да се социјална револуција може остварити само у контексту националне револуције и само ако она као свој политички циљ постави стварање фундаментално новог типа државе. Никиш је написао: „Само воља за класном борбом као политички орган и национални резервоар воље за животом ослободиће народе.“ Најупечатљивија последица овог приступа, његово најупечатљивије отелотворење, било је спајање национализма и бољшевизма у јединствену идеологију која потврђује јединство народа, нације и државе.
На геополитичком нивоу, националбољшевизам стоји у апсолутној супротности са Западом, симболично представљеним у то време диктатом Версајског споразума. Ернст Никиш подсећа на „заједницу судбина“ (Schicksalgemeinschaft) Немаца и Руса. Добро је познато да је русофилија (попут русофобије на супротном полу), Ostorientierung, стална тенденција кроз немачку историју и кључна компонента Конзервативне револуције. Ова тема је најпотпуније истражена у Никишовом раду.
„Прагматична русофилија“ заснивала се на једноставној идеји да две државе које су највише изгубиле од Версајског споразума – СССР и Немачка – треба да се уједине како би формирале јединствени фронт против западних сила европског континента.

Штавише, сама бољшевичка револуција је позитивно оцењена на два нивоа:

Прво, потврђено је јединство бољшевичког духа и пруског стила. Никиш је тврдио да је „оријентација на Исток и уништење буржоазије“

„Ове сличности у самој Немачкој су уско повезане тенденције исте природе.“ Штавише, постојала је сличност у идеји јаке хијерархијске државе, мобилизације народа, позива на хероизам, сузбијања паразитских класа и коришћења технологије стављене у службу развоја заједнице, а не профитабилности и тежње ка суперпрофиту.

Чланак ФРАНСОА ЛАПЕЈР: Ернест Никиш – национал бољшевик се појављује прво на ИСКРА.

Ова лексикон – енциклопедија обухвата свих 110 гробаља расутих на 647 квадратних километара, 12.500 сачуваних споменика и 37.000 имена на њима уклесаних

Јединствени етнолошко – антрополошки подухват на балканским просторима, „златиборска енциклопедија мртвих“ под насловом „Вечне куће златиборске“, добио је претходних дана свој други, од укупно три тома. Каптално дело познатог етнолога Босе Росић историја је свих људи и душа почивших у златиборском крају (данашња територија општине Чајетина) чији се значај препознаје када се сагледа да на овом свету нема архива, црквених и општинских крштеница,  које би понудиле целовито сазнање о прошлости једног великог подручја, као што то ово дело чини.

Пре две године из штампе је изашао први том,  други је освануо пре неколико дана, а ускоро ће трећом књигом бити заокружен вишедеценијски научни рад: златиборска енциклопедија мртвих обухвата свих 110 гробаља расутих на 647 квадратних километара, 12.500 сачуваних споменика и 37.000 имена на њима уклесаних. Већег и тачнијег пописа Златибораца нема, ни бистријег извора за живе потомке расуте по целом свету, који сада с лакоћом могу пребирати по свом родослову.

– Сваки гроб је фотографисан, пописана су сва имена, епитафи, натписи и подаци, дати су описи и карактеристике, записани искази мештана и сви расположиви детаљи. Догодило се затим, после првог тома, да се потомци Златибораца јављају, енциклопедија мртвих, постала је енциклопедија за живе – објашњава аутор Боса Росић – Сва дигитална грађа, након завршетка посла, биће предата новооснованом Музеју општине Чајетина, на Златибору.

Пребирајући по родословима Златибораца,  сазнаће читалац и безбројне податке о којима се чак и у ужичком крају мало зна или мало говори: на пример,  последњи српски деспот Бакић пореклом је из села Јабланица, са аустро – угарским царем дописивао се на латинском, а страдао је три месеца после указа о додели титуле…. Открива се пред читаоцем и легенда о бици против Турака, пре Косовског боја, на месту које ће затим добити име Бранешци, због српске победе на овом месту…

На самом почетку, сазнајемо да је на Златибору једно средњовековно, племенито, високо – цивилизовано и уређено друштво које се „раскошно носило“, с врха европске лествице  – у отоманској најезди гурнуто, цвијићевски благо речено – у превазиђене начине живота, у „период етнографске рекреације“. Суровије речено, гурнуто у поредак (до обнове Пећке патријаршије) без школе и писмености.

Уз спомен сенима свих Златибораца, потомци сада ишчитавају како је биљка руј, потребна за бојење тканина, „терана“ преко Дубровника за Холандију и да је печење катрана било је једно од најважнијих занимања. Тако је рад је сачувао народ: поред сточарства, Златиборци приходују од воденица где мељу жито, од меда и пчелињег воска, од ваљарица за сукно и за дугачке вунене „склавине“, „раше“ или „рашице“ које одавде извозе. Према подацима које износи Сима Тројановић, само за 15 дана 1503. године из ужичког краја стигло је у Дубровник 16.650 товара катрана… Поред катрана и руја, путовале су коже, „склавине“… Узгајале су се културе које више нису заступљене, винова лоза и бостан а, у увачким манастирским одајама откривене су ковачка, дрводељска радионица – качара, грнчарска радионица…

Један стан Златиборца имао је више објеката: главну кућу на средини, око ње неколико зграда, па млекар, амбар, пекару, а изван ове окућнице налазиле су се кошаре и свињци, јагњичари и торови…

На истраживаном подручју, заступљене су све врсте гробаља и спомен – обележја: праисторијске гробнице – тумули (Вишевина у Кривој Реци, Шљивовачка градина, Шиповик, Сиргојно), раносрпске – громиле (Жиловићи, Илијашко брдо код Голова, Бранешци), цркве – задужбине (Црква Јања, Бела Река, манастир Рујан), надгробни споменици и гробнице од дрвета (Доња Јелача, Цигла – Јабланица, Минићи – заселак Клак, Драглица – место Таламбас, Стубло…), као и споменици од камена, и у новије време, од бетона.

Недалеко од имања, расла су временом и гробља – наших предака „села шарена“, света места и „вечне куће“ саздане од жеље за вечношћу или макар за трајањем, места пажљиво бирана на неком осунчаном брегу или близу извора „ни близу ни далеко од насеља“, на помјешћу – згодном месту…

Тако од села до села, са гробаља, из ових „кућа шарених“ проговара сећање на сваког од 37.000 почивших Златибораца. Назив “села шарена“ указује да су споменици из 19. и 20 века, данас једнобојни и временом патинирани, у време настанка били осликани јаким и светлим бојама: белом, жутом, плавом и црвеном. Из „шареног села“ гледају на нас људи – преци, а из украса оглашавају се птице, извија се увис биље око сачуваних ликова… Неретко, ради израде споменика продавана је и последња крава, хранитељица, урезивање слова било је скупо, али су кратки текстови, говорили много. На старим нашим споменицима, прочитаћемо: у Стублу, да ту почива „девојка лепе памети“. На гробљу Бијели камен у Алином потоку, син Ненад подигао је спомен својој мајци која је вероватно умрла на порођају и исписује: „Твоје очи нисам видео, твој глас нисам чуо, твоја ме рука није помиловала, твоја ме мајка однеговала, са болом због тебе, и њој сам захвалан“.

Јединствено дело препоручује се знатижељним потомцима, ради изучавања опште али и појединачне, породичне историје. То је својеврсни лексикон свих златиборских села и свих фамилија, остављено у аманет свом народу и будућим истраживачима.

Уредник тротомног дела Милојко Кнежевићу је уложио велики труд и упорност, инсистирајући на методолошкој исправности при обради грађе, радећи на лектури, коректури, ликовном и графичком обликовању. Рецезенти су академик Славенко Терзић и проф. др Димитрије Големовић. Издавач је Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“, док је Општина Чајетина омогућила су да се вишедеценијско истраживање нађе између корица књига. Насловна фотографија дело је Тијане Јевтић.

Важно је додати, етнолог Боса Росић претходно је истражила сва српска гробља у Румунији, Албанији и Мађарској – сваки гроб је посећен, фотографисан, описан како бисмо знали: на хиљадама страна исписане су српске тапије на земљу где је наш род живео, ратовао, стварао.

Антрфиле

БОСА РОСИЋ, ЕТНОЛОГ    

Познати етнолог из Ужица Босиљка Боса Росић, заједно са Добрилом Смиљанић пресудно је утицала на стварање јединствене културне оазе, данас познате као – Музеј на отвореном „Старо село Сирогојно“. Поред организовања производње, одржавања курсева за описмењавање и едукацију плетиља, комерцијално – пропагандних послова, организовала је 40 уметничких изложби најзначајнијих уметника ондашње Југославије, 50 књижевних и уметничких (драмских) сусрета у Сирогојну, бројне ТВ емисије о селу и раду са плетиљама, у којима је била или косценариста или помоћник редитеља. Нашу земљу представљала у великим светским центрима: Паризу, Лиону, Бриселу, Москви, Новосибирску, Риму, Штокхолму… Годину дана је провела у Енглеској, на Кембриџу на усавршавању. Као етнолог, била је на челу тима и руководилац свих извођачких радова на пројекту тадашњег Етно парка Сирогојно. Још тада, Сирогојно је проглашено спомеником културе од изузетног значаја за српски народ.

Од краја 1999. године била је виши кустос у Народном музеју у Ужицу, у овом, али и у другим музејума била је аутор бројних пројеката и изложби. Иако је од 2009. године у пензији, као музејски саветник етнолог, свој рад на новим пројектима настваља преко Народног музеја Ужице, Прибој, Пријепоље и Народног музеја из Београда. Објавила је неколико десетина стручних радова, вредних књига и монографија. Издваја се пројекат „Гробља и надгробни белези у суседним земљама“, у оквиру САНУ. Добитник је бројних признања међу којима је и престижна „Вукова награда“ Културно – просветне заједнице Србије за изузетан допринос на пољу ширења културе, образовања и науке, добитник је међународне Масарикове награде…

У свакодневном животу, Боса Росић је стваралачки епицентар на западу Србије, око кога се окупља оно вредно и окупљају они посебни, дела и људи, „осуђени“ на непролазност и трајање.

АНТРФИЛЕ

ТРЕЋА КЊИГА

Први том „Вечних кућа златиборских“, лексикон почивших, обухвата села од А до Ј, од Алиног Потока до Јабланице. Друга књига обухвата села од К до Р, од Криве Реке до Рудина.

– У току је рад на трећој, завршној књизи, којом су између осталих обухваћена места Чајетина (први пут се помиње у 18. веку), Трипкова (са гробљем централизованим, на једном месту), Сирогојно ( са14 генерација свештеничке породице Смиљанић)…  – истиче Боса Росић – Целокупно дело посвећено је сенима Златибораца.

Чланак ЕНЦИКЛОПЕДИЈА МРТВИХ – ЗА ЖИВЕ: Проговорила „села шарена“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Д. Миловановић

ГОРАН Галогажа (42) из Павловца код Руме храбро корача у будућност. Аутолимар и страствени бајкер, веселе природе и врло емотиван, не пушта живот из загрљаја. Велики је хуманитарац, често подршка онима којима је помоћ најпотребнија. Посвећен је мајци Зорки (64), породици свог брата Рајка (40). Највише воли супругу, ћерку и сина. Заправо воли све, воли живот и корача му у сусрет. Једино не воли грмљавину и звук војних авиона. Узнемире га, онеспокоје…

Тако је већ три деценије. Од 8. августа 1995. Тада је био тек дечачић од 12 година у колони унесрећених Крајишника, коју је кукавички, из два „мига“, ушавши у територију БиХ, бомбардовала хрватска авијација у селу Сводна код Босанског Новог (данас Нови Град). Убили су тада „јунаци“ његове Галогаже – бабу Марту и стрица Рада, и блиског им рођака Мила Малобабића. Горана су тешко ранили и његовог брата и мајку, и још двоје деце и три жене… Мртве, рањене, тела унакажена од бомби виделе су окице овог дечака и заборав је пред њима остао немоћан…

– Нити могу да заборавим нити да причам… Чак ни неки моји блиски пријатељи не знају, сазнаће кад прочитају ваш текст… – говори Горан за „Вечерње новости“, први пут икада за неки медиј. – Још носим гелер у нози, нисам хтео да ми га одстране, нека га…

Из свог лепог Славског Поља код Вргинмоста, Галогаже су са колоном Срба што је заувек напуштала своја огњишта, кренули 6. августа по подне са два трактора и две приколице:

– Били су мој отац Душан, мајка Зорка, баба Марта, стриц Раде, стрина Вида, мој брат Рајко, комшија Ђуро Валаџија и Милка Малобабић, а у црвеном „голфу“ рођак Миле Малобабић и његова супруга Сока. Деца стрица Рада била су у другој колони – сећа се Горан.

Несигурним путевима, често поред мртве страже убијених сународника, стигли су до моста спаса, преко њега прешли Уну немирну и стигли у Босански Нови. Мислили су, веровали су, да су ту бар умакли крвавим рукама хрватске солдатеске. Полако се та колона ојађених кретала према Сводни и даље према Приједору… Све ће издржати, све муке ће поднети само кад су сад међу својима… Али, ту у Сводни, осми августовски дан, нешто пре шест увече, Галогажама је донео нову несрећу, смрт.

– Чинило се да ће нека киша. Наши су неким најлоном наткривали приколице, ту је био и чика Миле са својим „голфом“, брат и ја смо били наслоњени на возило. Одједном чула се грмљавина, али од два авиона. Надлетели су нас, окренули се изнад неког брда… Отац је повикао: „Сад ће да истоваре терет. Склањајте се брзо“. У трену настаје мрак… Ствара се звук као да неко жељезо забија у земљу. Вриска, јауци… Схватам да сам рањен, мој брат у обе ноге, видим мамина крвава леђа… А, онда, онда видим чика Милу Малобабића. Мртав, глава му као разлистана књига… Гелери су прошли кроз његов „голф“, разнели га… А, бака Марта је била жива још само трен, фалило јој је пола тела… Стриц Раде, био је полуинвалид са штаком, уочи напада седео је на стоцу поред трактора… Усмртио га је гелер, ударио у слепочницу… – плавим пешкиром брише Горан сузе.

– Склонили су нас да више не гледамо. Отац нас је одвео у оближњу кућу. Није ми било добро… Рањене су пребацивали у болницу… Баба Марта, стриц Раде и чика Миле Малобабић сахрањени су у Приједору на гробљу Пашинац, истог дана увече. Касније је породица Милу ексхумирала и сад почива у свом Славском Пољу. А, ја… Ја никада нисам смогао снаге да баби и стрицу одем на гроб у Приједор – искрен је Горан.

Земљу у Славском Пољу нису продали, а његов брат Рајко који живи у Немачкој обновио је то домаћинство…

– За ове три деценије само три пута сам отишао и у Славско Поље… Не могу – каже нам.

Поново тишина…

– Много смо бола поднели, кад смо после 10 дана стигли у Србију требало је кренути из почетка… Овде у Павловцима смо се скућили 2008. Тата, је заувек отишао 2014, млад у 55. Верујем да је то страдање у Сводни оставило неизлечив траг на његовом срцу… – с много поштовања и туге говори Горан о оцу Душану.

Прошле су деценије, питамо га каква су му сада осећања?

– Наших ближњих нема па нема и то је најболније… Не судим никоме, Бог је судија. Никог и не мрзим, али недам на своје, на себе и свој народ – одговара нам.

У Сводни, поред пруге, на месту где су убијени Горанови баба, стриц и блиски рођак, стоји велики крст. Сведочи о страдању, о злу што нечовек учини немоћнима и њиховој деци. И тај крст и стотине трагова од гелера на оближњим кућама. И реч, жива реч сведока.

– Колона, трострука је и дан и ноћ ишла непрестано, а опет ми се чинило да стоји у месту. Никад нећу заборавити тај њен специфичан звук. Износили смо им шта је ко имао, код мене је и преноћила породица Чавић из Двора. Толико сам могла да им помогнем. Осмог, по подне отишла сам код комшинице, седеле смо на тераси, гледале колону. Одједном, трчи војник према Сани и виче: „Мигови“. Мислили смо да су наши док нису почели да митраљирају са већим пројектилима. Погодили су Месни уред, стамбену зграду, а потом су ишли право на колону. Тукли су је директно. Проламала се земља, чуо се прасак и јауци из хиљаду грла. Били су у бришућем лету, изузетно ниско… И дан-данас мислим да су ти пилоти видели лица оних које су убили – прича нам Радмила Бањац, матичар у Сводни, очевидац страдања цивила у колони.

Прича нам да је убрзо после напада хрватске авијације, изнемоглу баку Божицу Кукић (72), из Горичке код Двора, која је у свом магновењу стала на пругу – прегазио воз, а да је дан раније у тракторској приколици од туге за изгубљеним завичајем преминула бака Сава Бусић (86) из Топуског.

– Износили смо тим унесрећеним људима шта смо имали, јер је због рата немаштина била и код нас. Отишла сам у врт да уберем парадајза да неком дам да поједу барем деца – казује нам Марија Лајшић, такође очевидац гранатирања колоне у Сводни. – Одједном је нешто проломило, видела сам авионе који се окрећу и устремљују на колону. Али јачи од злокобног звука тих гвоздених птица били су јауци и запомагања, плач деце… Ако ништа друго, како тим хрватским пилотима који су летели невероватно ниско, не би жао те деце у колони… Па лица су им видели, сваком том детету сваком том човеку…

Чланак ЈОШ НОСИМ ГЕЛЕР У НОЗИ: Горан Галогажа је био дете када је колона избеглих из Крајине, у којој је био бомбардована у Сводни се појављује прво на ИСКРА.

„Има у нашој младости нешто што не зна да се преда.“

Постоје путовања која се не мере километрима, већ дубином душе. Постоје места која се не обилазе, већ се њима припада. Мој пут је водио из сржи – са Косова и Метохије, преко мора – до Крфа, и вратио ме међу студенте Београда. Та три места – три су светиње у којима Србија дише пуним плућима. Тамо се историја не чита – она се осећа, моли, памти.

У тим корацима, разливао се мирис тамјана и соли, звуци клепала и таласа, повици са барикада и јецаји из прошлости. А међу тим сликама, чуо сам оно што српски народ носи вековима – завет. Завет предака да никада не заборавимо ко смо, макар нас цео свет заборавио.

Србија је вечна докле год има оних који иду њеним путем, било то кроз снег Албаније, прашину Косовског поља или асфалт Београда.

Косово – земља светлости у тами векова

На Косово се не иде туристички. Тамо не носеш водич у руци, већ ране предака у грудима.

У Грачаници сам осетио оно што је Дис звао „тајном над тајнама“. Тамо су фреске светлије од неба, јер нису насликане бојом, већ молитвом. Царица Милица није само историјска фигура – она је мајка која и данас стоји поред сваког српског војника, поред сваког студента, сваког детета које разуме тишину отаџбине.

Кад се погледа царски град Призрен, Богородица Љевишка, Архангели, Шадрван…Срце само пита: како је могуће да нас желе да избришу, а ми овако светлимо? Јер та светлост није од света – она је небеска.

У Високим Дечанима сам, по први пут, клекнуо изнутра. Зидови који су преживели барут, мине и мржњу – и даље греју. Чуо сам када се игуман манастира обратио једном забринутом посетиоцу, са благим гласом, рекао му је: „Синови који се враћају, јачи су од тенкова који улазе.“ И био је у праву. Косово не може бити отето – оно је крвљу везано за душу.

Албанска голгота – пут у смрт, из кога се роди живот

Пут од Призрена до мора – то није пут географије, то је крст. Током Великог повлачења, војска и народ су ишли заједно – као породица, не као држава. Очеви су носили синове, мајке су рађале по гудурама, ђаци су умирали са књигом у торби.

У очима те голготе, које историја зове „повлачење“, а српска душа – васкрсење, лежи цела филозофија народа: изгубити све, а не изгубити образ.

На Крфу, под оним истим небом под којим је у Солуну јуришао Степа Степановић, данас се сунчају туристи. А испод њих – леже јунаци. У Плавој гробници, како рече Милутин Бојић:

„Зароних једном у тај гроб без данка,
у то модро гробље без крста и знака…“

Море зна. Крф зна. И Србија – ако заборави, престаје да постоји.

На острву Видо, док сам стајао поред камена на ком пише „Ово је гробница за пет хиљада српских војника“, нисам могао да не чујем њихове душе. Оне не траже освету – оне траже памћење.

Београд данас – студенти као последњи светионици

По повратку из Грчке, поново ходам улицама Београда. Али сада, другачијим очима.

Видим студенте. Младиће и девојке који не траже власт – већ достојанство. Који не продају будућност за ситни интерес, већ је траже високо, како су је тражили наши преци – у светлости идеала.

Сетио сам се речи Милоша Црњанског:

„Има у нашој младости нешто што не зна да се преда.“

Гледам их – како певају, вичу, седе на плочницима. И сви ми делују као изданак истог народа који је некад јуришао са Солунског фронта. Само што уместо пушке, носе стих. Уместо бајонета, носе истину. И то боли систем више него хиљаду тенкова.

То није револуција – то је обнова. Обнова вере у смисао. У школу. У дом. У Србију.

Зато је овај тренутак свет. Јер ако народ, упркос свему, рађа децу која се не боје, онда он не може бити поражен.

Заветник – народ који памти и кад други забораве

Србин није народ освајача – већ народ сведока. Све што имамо, крваво је добијено. Све што волимо, укорењено је у молитви.

Србија није савршена. Али она је света. И зато се не мери по БДП-у, већ по души. По ономе што не можеш израчунати, али можеш осетити у тишини манастира, у погледу ђака, у песми са барикаде.

„Земљо, мајко, што се крвљу појила,
и кад ниси могла да родиш – волела си.“
– Десанка Максимовић

Пут од Призрена до Крфа, преко улица Београда, није само мој – то је пут сваког Србина који се пита: ко смо, где смо, куда идемо?

Одговор је једноставан: идемо путем истине. Јер историја нас је научила да ко заборави – нестане.

Али све док има оних који пале свеће у Дечанима, поклањају се сенима на Крфу, и стоје на улици за идеале – Србија неће нестати.

На крају пута – молитва

И зато, не тражимо идеале у другима – већ их градимо у себи. Не тражимо вође – будимо сведоци. И не бежимо из земље – већ се у њу, сваког дана, враћајмо духом.

Србија није хотел из кога се одлази кад захлади. Србија је дом – који се брани, гради и воли.

И ако овај народ преживи још један век – то неће бити због тенкова, него због студената. Због песника. Због оних који знају да није срамота плакати над Плавом гробницом, нити вриснути у Призрену, нити викати у Београду:

Ми постојимо. И нисмо на продају.

Милош Здравковић

П.С.

Као што је и тада, 1914, српски војник знао зашто иде у смрт – за живот народа – тако и данас студент зна зашто устаје. И не зато што га је неко позвао, већ зато што га је савест пробудила.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Од Призрена до Крфа, преко улица Београда – пут срца српске омладине се појављује прво на ИСКРА.

Фото Игор Маринковић

САН нам је притискао очи када смо јутром из Београда стигли у Ислам Грчки.

Можда би нас и освојио да нисмо били задивљени природом, да нам се богати плодови с равнокотарских њива, воћњака и винограда нису смешили упркос упеклој звезди, да изнад кошћела и чемпреса, ту украј мора нисмо осетили његов мирис, да нисмо видели лепоту живота и тежину страдања тик једне покрај других…

Из тог чудног стања извукао нас је поглед кроз велику зидану капију „урамљену“ са два раскошна лијандера. Преко стазе омеђене зеленом травом одвео нас је до Двора Јанковић Стојана. До његове Куле. Фино „везена“ од камена, блеснула је као да је неки посебан пријатељ Сунца па јој оно истиче сву лепоту. А, и њен камен није као сваки камен – не ћути, него нам равно у лице одмах каже да ће сваки наш опис бити блед у односу на доживљај, и потом отвара ризницу историје…

Век 17. Равни Котари. Граница три царства и три религије. Дечак, „Србин, не старији од 12 година“, са голом сабљом у рукама, ратује против Турака за „рачун Венеције“. Војевао је овај делија, сабљом освајао слободу са оцем, славним мегданџијом Јанком Митровићем и браћом Илијом и Завишом. Са 15 година, фебруара 1650, доспео је на млетачки војни платни списак. У наредним годинама ускоци га бирају за харамбашу, па за свог главара пошто је на мегдану погубио неустрашивог Али-бега Дуракбеговића. Био је за живота и управник морлака, сердар Котара, каваљер (витез) Светог Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице… Али, једног од омиљених јунака српске епске поезије красило је и највеће јунаштво – чојство.

ДЕСНИЦЕ – ДОСТОЈНИ ПОТОМЦИ
НАЈМЛАЂИ Стојанов брат Завиша Јанковић (1649-1702), такође је био сердар, каваљер Светог Марка, сердар Котара, капетан Обровца, челник морлака, који је водио ратне походе у Лику и Босну. Посебно се истакао у освајању Книна и Сиња, где је и рањен. Његова ћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понео име и њихове титуле, јер није више било мушког потомства од браће Јанковић. Линија Јанковић Деде имала је мушко потомство до грофа Илије (1818-1874), српског књижевника и политичара. Његова ћерка Олга се удала за Владимира Десницу (1850-1922), председника општине Обровац и политичког представника Срба, па су Деснице наследиле породицу Деде Јанковић. Син Владимира и Олге Деснице, Урош (1874-1941), био је правник и политичар, члан Српске странке у Далмацији. Он је са Фани Луковић од Луковића из Прчња, имао сина Владана Десницу (1905-1967), књижевника по којем од 2022. носи име и Награда Народне библиотеке Србије за најбољи роман године. Његова деца су Јелена, Олга, Наташа и Урош (1944-2021), сви су професори и научници.

– Ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо, ако јесмо људи – његов је аманет људскости „остављен“ у песми „Ропство Јанковић Стојана, као ванвременска и трајна вредност сажета у његовом одговору сватовима спремним да, после богате просидбе, одведу његову љубу.

Опеваног робовања, без права на откуп, Стојан је допао 1666. Ипак, како пише историја, после 14 месеци, вратио се својим ускоцима и наставио да дели мегдан са Турцима. Уз све почасти за заслуге у борби против Османлија, звање витеза доноси му право на грб, додељује му се кућа у Исламу 1670, уз вечно право на 310 јутара земље. У „неустрашивом судару с Турцима“ на Дувањском пољу, пао је тешко рањен, пушком и сабљом. С леђа! У сумрак, 23. августа 1687, подлегао је ранама. Али, предање живи. Живе и његови Двори у Исламу Грчком, живе и његови потомци из породице Десница.

ВЕК И ПО ПРЕ КАРАЂОРЂА
ИСТОРИЈСКИ подаци указују да је у 17. веку Јанковић Стојан могао да постане вођа свих Срба. Век и по пре Карађорђа. Недвосмислено сведочанство постоји у намери патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Он је 6. децембра 1686, на дипломатски начин, Стојану поручио „да би се у његовој личности могао наћи онај који би све Србе повео у свеопшти и ослобађајући устанак“. Да ли су до Стојана те поруке стигле, још није познато.

– Сви су добродошли, свима су врата отворена – дочекале су нас Наташа Десница Жерјавић и Олга Шкарић, ћерке нашег великог књижевника Владана Деснице. – Овде се непрекидно живело више од 300 година, ми се још сећамо ватре на огњишту у кухињи. Наша породица је живела у Загребу, али смо чим би нам се указала прилика долазили у Ислам Грчки. Отац је овде најрадије писао, а и сам је желео да вредности и лепоте Куле буду доступне свима. Крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века отворио је за јавност најстарији део Двора. Уредио је неколико амбијентално највреднијих просторија и претворио их у изложбени простор за део збирки. И ми, са сестром Јеленом и породицом нашег покојног брата Уроша, осећамо одговорност и искрено желимо да се ово културно добро очува. Откад памтимо, Кулу су посећивали људи из свих крајева СФРЈ, најпре због Јанковић Стојана, а касније и због нашег оца.

Кула је заштићени споменик културе од 1949, а од 2006, уписана је у Регистар културних добара Хрватске. У рату деведесетих, нажалост, нашла се на мети хрватске војске и тешко је оштећена 1993, током операције „Масленица“.

– Било је страшно и нека се никада не понови – прича нам Наташа Десница. – Много тога је трајно уништено, срећом много и сачувано. За три века живота породице Јанковић Десница, овде је сабрано више вредних збирки: иконе, слике, графике, мала археолошка и богата етнографска збирка, велика библиотека на различитим језицима, фотографије, катастарске и географске карте, драгоцена архивска грађа. Сестре и ја смо 1991. склониле неке иконе и још по неку вредну ствар, али нисмо очекивали да ће Кула, која није дирана ни у једном претходном рату, тада страдати. Срећом, Милорад Савић, оснивач и кустос Музеја у Бенковцу, ваљда је предосетио шта се спрема и све што је могао изместио је у Музеј, па у у Београд, где је већина икона рестаурирана. Међудржавним споразумом између Србије и Хрватске, све је враћено 2014.

ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА
НА имању покрај Куле у Исламу Грчком, Јанковић Стојан је 1675. подигао цркву и посветио је Светом Ђорђу, својој крсној слави. На Ђурђевдан ове године, како се наводи на сајту Епархије далматинске, владика Никодим, обавио је мало освећење овог храма и служио парастос преминулим члановима породице Јанковић Десница.

Одмах после рата, четворо деце Ксеније и Владана Деснице, пожелели су, иако то није било ни мало лако, да се комплекс и Кула обнове. Министарство културе Хрватске, од 2002. изводи грађевинску обнову, и од тада породица уз помоћ државе, али и различитих удружења уређује део по део.

– Иако обнова још траје, посетиоци могу да виде поставку у „кужини“ са старим, оригиналним посуђем и огњиштем. Ту је и сала где се уз познати портрет Јанковић Стојана, који је насликао Франческо Салгети Дриоли, могу видети и портрети других чланова породице Јанковић Десница. Могу изаћи и на врх Куле одакле је видиковац предиван, али обићи и парк са изворима, рибњаком-акумулацијом, перивојем и Црквом Светог Ђорђа. Нама је жеља да, када све буде завршено, у Кули на првом спрату буду привремене и сталне поставке, а на другом радна соба нашег оца са његовом библиотеком, као и породична библиотека с књигама од 18. века надаље, у којој је млади Владан одрастао. У тој је библиотеци и Симо Матавуљ, као млади учитељ у Исламу Грчком, продубио своје познавање светске литературе, посебно француске.

Кроз различите пројекте у Кули је до сада организовано више од 50 стручних и научних скупова, изложби, симпозијума, предавања, књижевних сусрета, музичких и филмских програма, представа, летњих школа… Посебан печат културно-историјским активностима дају и „Десничини сусрети“, који се одржавају од 2005. када је обележено 100 година од рођења великог писца.

– Мој отац је овде написао добар део свог опуса, посебно романа „Прољећа Ивана Галеба“. За одржавање ових сусрета посебно смо захвални професору Драгу Роксандићу. Он је на прве „Десничине дане“ довео групу професора, књижевних критичара и теоретичара. Од тада сваке године имамо разноврсне програме, али изнад свега нам је важна концепција да се следи животни пут Владана Деснице. Није лако припремити их, треба обезбедити најпре средства, потом достојне учеснике. Понекад се бојим да су „Дани“ на издисају, а опет негде верујем да ће све бити добро, да ћемо „ласно ако јесмо људи“ – казала нам је на растанку Наташа Десница Жерјавић.

Чланак ЛАСНО ЋЕМО АКО ЈЕСМО ЉУДИ…: „Новости“ у кули славног српског ускока Јанковић Стојана у Исламу Грчком се појављује прво на ИСКРА.

© Зоран Шапоњић

Само три речи, а све речено. Умрла Радојка Косанова. Глас о смрти као подсетник да се у овим великим временима на која смо осуђени и чији смо таоци може умрети тихо и ненаметљиво, обично и људски

У мору великих вести којима смо шибани данима, о смрти и крви, ратовима и рафалима, масовним убиствима, страху и паници, атентатима, пошастима и глади, несрећама, јуче, стиже ми изненада и неочекивано, и једна сасвим мала, мајушна, од тек три речи и пар слова, кратка и коначно са мало људскости, обична. Вест коју нико неће објавити, неће је бити на насловним странама нити на телевизији и на радију, неће добити ни један лајк, нико неће испитивати детаље, јурити комшије за исповести.

Стигла са планине, чак из Тичјег Поља на Озрену, изнад Бродарева, као ластавица провукла се између планинских коса и набујалих потока, између чечара и борова столаша. Није ми као бомба, као олуја, насилно упала у кућу као друге вести које једна другу сустижу не данима ни недељама, него – годинама и деценијама. Није ми се разбашкарила у кући, као да је моја кућа – њена, није насрнула на мене и на моју чељад. Ова је ушла сасвим тихо, ушуњала се, као да се извињава што уопште постоји и што је морала да стигне, што је таква, каква је.

„Умрла Радојка Косанова.“

Само три речи, а све речено. Глас о смрти као подсетник да се у овим великим временима на која смо осуђени и чији смо таоци може умрети тихо и ненаметљиво, обично и људски, онда кад је то воља Његова, кад одреди Он са небеских висина.

Глас као подсетник да и горе по планинама живе и умиру неки људи, сами, заборављени, самују, умиру, одлазе, не чују се, не жале се, мали доказ да сем оних који дању и ноћу вриште, урлају са ТВ екрана, кревеље се и богохуле, намећу се, грде, псују и пљују, постоје и ови други.

Радојка Косанова! Као да је горе на Тичјем Пољу било двадесет или педесет Радојки, а не ова једна, једина, па да се зна да је умрла Радојка Косанова. А, опет, та Радојка, колико се за њу година зна одувек је била само Радојка Косанова и Тичје Поље се познавало по њима и знало се кад ко, у по дана или у пола ноћи бане горе на планину, у пусто село, да су Радојка и Косан, Радојка мало пре Косана, били нови и готови да дочекају, спреме вечеру и конак, дворе, угосте, испрате. Све ово као да су само зато рођени и да су горе, на планини, само зато и постојали и живели.

Кад је јуче, пре подне, глас да је умрла Радојка Косанова кренуо  из Тичјег Поља преко оног превоја повише села где северац шиба по ваздан, поред Милаковића, скоро па пустих и заборављених, па низбрдо према Бродареву, као да је, али само на трен, како је глас пролазио, травчице поред пута помиловао благ и топао ветрић, као да се на заравни крај пута спустила плаха кишица, она пролећна, топла, она коју људи горе на планини и под планином највише воле. Умрла Радојка Косанова, преставила се душица Божија, отишла Богу на истину…

И тај глас није био страшан, онакав какав је смрт сама по себи, није тај глас ништа узбуркао, није пукао међу народом као пушка, никог по оним пустим селима около није узнемирио. Они који су га чули, застали су на трен, поскидали шајкаче, окренули се ка истоку, прекрстили, помолили…

„Бог да јој душу прости“, све је што се чуло док је глас пролазио, настављао даље а травчице поред пута повијале се под лаганим ветрићем.

Јер, умрла је добра душа. Преставила се. Отишла из овог нашег у други, бољи свет. У рајско насеље. Јер, куд би друго Радојка Косанова.

Она која је читавог живота горела као свећа. Дворила, слушала… Гледала само да се о ког не огреши, да јој ко реч не каже, а она да лошу реч о коме не изговори.

Једном, давно је било, ни сам не знам који ме је ветар нанео под Озрен, у Тичје Поље окупаном јутарњим сунцем и росом, затекао сам Косана и Радојку како привлаче сено котару. Радојка је за повоце водила волове, Косан, сав ознојен, са вилама на рамену ишао за колима, гледао да се товар по оним странчинама не преврне, спремала се жега, и сав је тај призор био и обичан и нестваран, као из приче о староставним јунацима и временима.

И, није после знало, ни кад је Косан испрегао волове и везао их у хлад, под јабуку, нити куд се Радојка изгубила, нити како је тако брзо све то успела да обретне, већ смо били за столом у подруму њихове куће, на столу и сира и кајмака и врућа хлеба и нарезаног меса, и испржено јаје и насута ракија…

И Радојка која стоји и двори нас поред стола.

Све што су имали у кући изнели су пред мене, непознатог, човека ког први пут у животу виде… Истина, јесте се мало Косанова мајка љутнула што су напустили посао, што су кола пуна сена остала у котару, неистоварена, што ће жега, и пре поднева можда и киша, све је то џабе било… Сећам се, Радојка се извињавала, што је ето, доручак сиромашан, што није стигла да испече мало меса, направи питу, спреми шта више.

Коју годину касније, кад смо се већ увелико знали, док сам са Зораном и Милевом и још неким људима седео доле, крај великог извора, врела, испод њихове куће, Радојка је избила низ ливаду са великом тепсијом под руком из које се пушила тек испечена пита са сиром. Кад је Радојка тог јутра устала, кад је стигла да замеси тесто, развуче коре, савије и испече питу, успут и да помузе краве, испрати их на пашу, процеди и узвари млеко, разлије у карлице, обрише кућу, постави Косану, који је некуд журио, доручак, Бог свети зна.

После смо горе, на Тичје Поље, Косану и Радојки ишли кад се ужелимо добрих људи. И Радојкиних топлих уштипака и пите од сира.

Јуче стиже глас, Зоран Малешић ми шаље из Пријепоља – „умрла Радојка Косанова“.

Тихо, као што је и живела. Кад је глас прошао поред Милаковића па низбрдо према Бродареву и Пријепољу, кроз пуста села прошао један мали талас, таласић, туге. Шапат.

„Бог да јој душу прости“, рекли су једни.

„Шта ће сад Косан сам“…

„Оста Косан без домаћице…“

„Измаче се Косану стожер испод куће…“

„Жао ми Косана…“

Јер, умрла је Радојка, Косанова.

Чланак Глас са планине: Умрла је Радојка Косанова се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Нити је Михаило Томашевић тако кроз живот хтео, нити је кад, ни у најцрњем сну помислио да ће тако бити. Мученик и несрећник надао се добру, а чему душа крштена, намучена, да се и нада него добру и божијој милости.

А испало је да где се год какво зло заметнуло, на Михаила је ударило. На његовим леђима се сломило. Њему о глави радило. Ено Михаилу гробља више села за сведока и у гробљу три гроба. У једном је Михаилов син Стојадин, погинуо је на Кошарама 14. априла 1999. године, у другом Михаилов Стеван, страдао је одмах после рата када је трактор на коме је био на сеоском путу више села налетео на противтенковску мину, у трећем исто Михаилов Веселин, разболео се и недавно умро. Михаило и његови пре који дан издали му пола године…

Пре који дан кад сам изненада и ненајављено са двојицом колега бануо у двориште Томашевића у селу Суво Грло код Србице, у Метохији, и кад је супруга Миладинка стала дозивати Михаила, био је испод куће, нешто чепркао по врту, одоздо је избио сав задихан, најбрже што је могао, да гости не чекају. Озарило му се лице кад је чуо да неко говори српски у дворишту, чврсто ми је, јако стегао руку, ко би очекивао онолико снаге у онако ситном човеку, обрисао рукавом зној са чела, застао, дубоко ми се загледао у очи.

У Михаиловим, лако је то да видети кад се човек само мало дубље загледа, бездан, море без дна, туга чемерна која се гомилала годинама и деценијама, црнило. И још, склонила се ту, заметнула у једном углу, доброта пуста. Колико је само доброте у оку и погледу тог човека.  Оне која се може видети, наслутити, прочитати само у очима оних који су се кроз живот мучили, дуго и тешко, којима је туга слабо кад силазила са леђа, који су се много више јада и чемера нагледали него добра.

„Морате ми ући у кућу, да вас угостим, само кад сте ми дошли… Ово је стара Србија а овде се знају обичаји“, каже колегама и мени, шири руке да нас изгрли.

„Не морамо Михаило, можемо сести и испред куће, да не уносимо блато у кућу па Миладинка после да чисти иза нас“, бранили смо се.

„Морате људи, добро ми дошли, морате ми у кућу ући, да вас угостим“, стао је да нас вуче за рукаве преко прага све бришући о блузу дланове жуљевите и црне од метохијске земље.

Није вредело опирати се.

Михаилова кућа је у селу Суво Грло, у пристранку окренутом југу. Из дворишта, кроз трешње и јабуке у цвату види се до пола Метохије, право су снежни врхови Проклетија. Иза остане пут на коме су раскрснице за села Лауш, Преказ, око пута споменици борцима УЧК на којима вијоре албанске заставе са црним орловима, испод је и други део села који је у општини Исток.

Мало је и клаустрофобично Михаилово двориште, каква су и остала у овом засеоку. Кућа незавршена, грађена и дограђивана годинама, кад су Михаило и Миладинка успевали да створе који динар вишка и узидају га у кућу радујући се дечици која су се рађала и прирастала да и они раде и привређују. Путеви кроз село и засеоке узани, до пола их већ појело трње и драч, тешко се кола могу провући. Горе, на брду изнад села, кад смо косовске полицајце питали за куће Томашевића, на бараци поред полицијске станице у којој су седели неки људи који су нас само пропратили погледом, видели смо знак УЧК. Полицајци су нас љубазно упутили ка Томашевићима, они људи из бараке само су нас гледали.

фото: З. Шапоњић

Доле, у засеоку, још неки добри људи које смо питали за Михаилову кућу поскакали су на ноге кад смо из колегиних кола са приштинском РКС регистрацијом проговорили на српском. Зову на кафу, ракију, да свратимо, разлетели су се око нас, питају како могу да помогну, да нам објасне, испрате све до Михаилове куће ако треба. Срби из Сувог Грла. После смо на путу срели и дечака Давида, 12 година, сео је са нама у кола да нас одведе све до Михаилове куће забачене у лавиринту путељака у једном од засеока.

„Мој Стојадин погинуо је на Кошарама“, просто нам после у кући каже Михаило док сипа ракију а Миладинка приноси кафу.

Каже и слегне раменима као да је тако морало, тако било суђено, унапред одређено а он ту не може ништа да исправи нити да промени. Једино му се у сред те кратке, просте реченице, неумитне истине, тешке као црна земља, глас прекине, сав се затресе, из корена, стисне црне жуљевите шаке толико јако да кости само што не попуцају. Загрцне се, а онда, као да га је срамота због тога, што смо сведоци његове слабости, што је уопште показао тугу, забаци главу, прекрсти се, засијају му сузе у очима и настави даље да нас нутка кафом и ракијом, пита јесмо ли гладни…

Нама се за оним столом, на дрвеној клупи, под иконом светог Архангела Михаила одсеку ноге пред том сликом. Ћутимо, Михаило рукавом обрише сузе, понека му се и откотрља под сто.

Стојадин је отишао у Ваљево у војску, из Ваљева пребацили га у Пећ, из Пећи на Кошаре. Са Кошара донели га Михаилу мртвог. Дечака од двадесет година.

Он и Миладинка, после Стојадинове смрти покушавали да сазнају како им је син страдао. Радост њихова, крв и срце њихово. Сазнали само да је погинуо у бомбардовању Кошара, нико није ни имао времена поближе да им објашњава како је то све било са њиховим Стојадином. На папиру који су добили стајало је тек да је погинуо у сукобу са терористима.

Сахранили су после Стојадина, мало иза тога, кад је потписан Кумановски споразум и кад је војска кренула са Косова, Михаилу и његовим саветовали да не остају у селу иза војске. Једне вечери, кад се испод села зачула пуцњава, кренуло читаво Суво Грло у збег, уз реку, у шуму изнад села. Михаило био на крају колоне са трактором, Миладинка и деца потерали стоку, понели мало нешто што се могло у рукама. У селу оставили Стојадинов гроб. Село на ноћ остало потпуно пусто. Михаило са комшијама зору дочекао под отвореним небом, између две врзине, ложили ватру, хладно било, савијали стоку око збега да се не погуби и не одлута у шуму. Исто као што су радили и њихови преци.

Вратили се дан касније, срећом, затекли куће читаве и кренуо је живот, без Стојадина, какав такав. Онако како се морало, а и кад је у Михаиловом животу било другачије.

Није много прошло, Михаилов Стеван, 19 му је само мученику било и двојица комшија кренули су трактором у шуму више села, да секу дрва, на шумском путу налетели на мину, трактор и људи на њему одлетели у ваздух, један комшија погинуо на лицу места, делове тела сакупљали после по шуми, други, неком срећом, задобио само мању рану на глави, Стеван тешко рањен.

Пребачен у Северну Митровицу па у Београд. Михаило, мученик и несрећник, за сином, и сам не зна како, да ли пешице, трчећи и све кукајући у себи, стигао је до Митровице. Надао се добру, а чему душа крштена, мучена и намучена, да се нада него добру. Сестре и доктори спремили му кревет у болници, да буде близу Стевана, да се не одваја од сина, Михаило није хтео да смета, нашао неке картоне, спавао напољу, под стрехом. Да се склони, да не буде неком на терету и сметњи а да буде близу свом Стевану. Душа крштена и намучена.

Онда је и Стеван умро, сахранили га у селу. Михаило црну кошуљу није ни скидао, годинама, помирен са судбином, кукао је сам у себи и кад га нико не види и не чује. За спољни свет, једино, кад прича о Стојадину и Стевану, прекине му се глас, задрхти, затресе се сав из темеља, појаве се сузе из оних његових бездана, мора туге у очима, онда се тргне, обрише сузе рукавом, буде га срамота пред нама, брзо се прекрсти, широко…

Онда нас гледа оним његовим очима, право у очи. Као да од нас тражи одговоре – како и зашто, што је тако морало бити, што га ни једна туга и несрећа не мимоиђе. А ми, шта да му кажемо… Како да га разговоримо, како да му тугу растерамо, на трен само, кад то нити ко може нити је то ко кад урадио. Та туга је његова, натоварена њему на леђа и на душу, има да је  носи док је жив и другачије не бива.

Држи главу на прсима док разговарамо, гледа у земљу, у угланцани и обрисани под собе под столом.. Михаилу је то тако одређено, небу се окрене ретко, понекад кад тугу више не може да издржи па се окрене Богу, завапи небесима, да му само мало патњу олакшају. А и то уради кад нико не види. Његова је туга само његова, неће он друге тиме да оптерећује.

Миладинка и он родили осморо деце. Гајили их, гледали како расту, надали се добру, а чему душа крштена, мучена и намучена да се нада него добру својој дечици.

„Намучила су ми се ђеца од малих ногу“, каже више сама за себе Миладинка.

Михаило радио дан и ноћ, одлазио од куће у понедељак  ујутру, враћао се упетак увече, кад је време жетве, жито само што му није ницало из опанака. Нити је имао кад да их изује, нити да се одмори. Није се знало да ли су му црње руке или лице, само му образи увек били чисти и светли.

И дечаци, кад су само мало прирасли, кренули за Михаилом, да припомогну, раде, црнче. Михаило другачије нити је знао нити је могао да живи. Гледао само да све буде поштено, да се којим случајем о некога не огреши.

Није било лако одгајити, нахранити осморо, а земље мало, тек два хектара имао је Михаило. Орао туђе њиве, косио туђе ливаде, по 25 коса ливаде узимао под закуп, сејао по четири – пет хектара јечма и пшенице, исто толико и кукуруза, држао по петнаестак крава, овце, козе, свиње. Дешавало се да деца у школу оду и окрпљена, али, увек чисти, увек нахрањени. Важно је било да има хлеба за децу, за остало, ако шта претекне.

Радовао се Михаило, надао се добру, веровао у добро. Радило се и имало се. Михаило ишао у наполицу. Деца била здрава. Радовала се кућа животу, напредовала.

Онда је и преко Сувог Грла наишао вихор, ратни, Михаило нити му се надао нити га је желео, али, ко је Михаила шта питао. Његово је одувек било само да плати порез, одазове се позиву на моблизацију и да пошаље синове у рат. Узме свој крст на леђа и носи га онако како му је суђено и предодређено.

Пре пола године Михаилу умро и Веселин. Разболео се, лечио, Михаило и Миладинка надали се добру веровали. Јок. Сад обоје носе трећу рану на срцу.

Пред сваком својом раном, а не зна се која је дубља и тежа, која више боли и пече, Михаило само сагне главу. Ћути. Судбина. Тако морало. Ником се не жали. А и кад би хтео, коме да се пожали. Ко данас има времена да саслуша Михаила. Свако се о свом јаду забавио. И Миладинка ћути. Само кад проговори како су њени дечаци расли, лице јој се озари а очи напуне сузама. Онда јој се глас прекине, застану речи, а и шта ту има да се прича. Окрене се ка зиду и ћути.

„Шта ћу, воља Божија“, каже.

У Сувом Грлу данас су 22 домаћинства. У центру села је основна школа, поред ње и средња. Историја села дуга и предуга. Нису Срби у Сувом Грлу од јуче или од прекјуче. Пише по књигама, Цар Душан даровао је села око Сувог Грла хиландарском пиргу Хрусији. У турском попису из 1435. године Суво Грло је уписано као средиште нахије са више од 15 села, са три махале – Трговиштем, Леданицом и Законом, и укупно 126 српских кућа и домова, три свештеника и једним калуђером. У селу је постојало неколико цркава. Најстарија је била „црква Св. Богородице на сухогрлској земљи“, која се помиње и у повељама краља Милутина. У цркви Ваведења Св. Богородице сачуван је попис имовине њеног јеромонаха Саве из 1596. године, 17 књига, 3 иконе, 3 епитрахиља – укупно педесетак предмета.

Михаило се, иако већ стар, притиснут тугом и годинама, нигде не смирује. По ваздан нешто чепрка по врту, посејао пролетос свега и свачега, по навици, где докон да седи у кући. Он и Миладинка имају и краву. Одмичу земаљски дани један по један. Сваки исти.

Прича, Албанци пре коју годину оборили Стојадинов и Стеванов споменик на гробљу. Кад је отишао и видео зло очима, само што му срце није стало. Од туге, не од беса. Од жалости, што тако, што споменик, његовом Стојадину о његовом Стојану, што му копају по ранама, што му их досаљају. Михаило после вратио споменик, исправио га.

„Шта ћу, кад видим како је по Митровици срушено гробље, по другим местима, како су вадили кости, мртве људе…“, почне да прича и загрцне се у сузама.

Михаило из свог Сувог Грла, вели,  нема куд. Како да се макне од гробова синова, и, како да се макне од гробова својих родитеља. Ланци су то који се не могу покидати. Куд ће он са своје земље.

Пркјуче ујутру, сасвим неочекивано, код аутобуске станице у Северној Митровици, сретнем Михаила. Кренуо неким својим послом у Краљево. Видим, носи у најлон кеси „смоки“ и кесицу грисина. То ће му вероватно бити и доручак и ручак. Стане на крај улице, поново ме загледа у очи, стегне ми руку а онда савије главу, гледа у земљу.

Њему је судбина тако одредила. Да главу подигне, да је окрене небу, само кад завапи Богу, кад више тугу и муку не може да отрпи.

Михаило Томашевић бачен у вртлог историје, рата, догађаја који нити су од њега зависили нити га је ко питао хоће ли да у њима учествује.

Упртио свој крст и носи га. Без ропца, без жалбе. Тако му одређено и предодређено. Михаилу Томашевићу у ова тешка времена, рабу божијем из села Суво Грло код Србице на Косову и Метохији.

Зоран Шапоњић

Чланак Крст Михаила Томашевића из Сувог Грла код Србице се појављује прво на ИСКРА.

фото: © Зоран Шапоњић

Неће на Васкрс у колиби код Рајка Совића бити свечане трпезе, белих столњака, угланцаних тањира, бираних јела, тек виљушка и Рајкова бритва, тањир, мало сира и кајмака, али ће доброте и љубави бити толико да би се пола света могло нахранити

Из колибе Рајка Совића која је на самом крају света, на једном од голијских врхова, на Васкрс ујутру, док се Рајко не врати из цркве са Одвраћенице, или из шуме, свеједно, јер, овде је свака стопа земље и свако дрво мала црква,  зачује се како анђели певају „Ангел вопијаше благодатњеј, чистаја Дјево радујсја“.

Још ако је ведар дан, ако се Сунце отме облацима, или, удари снег па беле пахуље пирлијају између огромних смрчевих стабала и око крова његове колибе, Рајко, а већ му је седамдесет и кусур година, застане пред брвнарицом па веселог срца гледа ту лепоту, и дође му да од радости заплаче.

Васкршње јутро у колиби Рајка Совића на Голији

После Рајко у колиби сам себи постави васкршњи доручак, насече сува меса, стави на сто сира и кајмака и хлеба, који или сам испече или донесе са Одвраћенице или одоздо из Ивањице, како кад, и црвено јаје куцне о брвна, сам себи честита Васкрс а као да се куцнуо, и као да је празник честитао читавом свету.

„Не знам, Зоране, да ли ћу на Васкрс моћи у цркву, на Одвраћеницу, јављају неки снег у суботу, ако буде сметова, не могу, Богу ћу се помолити и запалити свећу за здравље свих мојих, и за твоје и здравље твоје чељади код мене у колиби, а, ако не буде мећаве, морам на литургију, да се мало видим са народом, да се Богу помолимо“, испричао ми је Рајко још прекјуче кад смо се чули телефоном и кад ме позвао да ми јави  да га сестрић Милијан са Голије вози ‘ладом нивом’ у Краљево, неким послом.

Та Рајкова колиба, иначе, у којој ће дочекати четрдесети или педесети, Бог зна који Васкрс и која је направљена баш давно, сасвим је необична грађевина. Споља гледано, нахерила се, као и оџак на њој, сав гарав и ишчукан што градом, што од времена које неумитно пролази, од старости, па се учини да је и најобичнија голијска олуја може одувати, однети доле до у поток, а она, опет, деценијама одолева и најјачим горским ветровима, олујчинама и мећавама. Стоји на врх планине и није мрднула ни за милиметар.

Исти такав је и Рајко. Сав некако крхак, често опхрван бригама, рекло би се – где тај да се са Голијом бори кад она, планина, не зна ни за веће делије, а он, Рајко Совић издржао је и истрпео горе на планини и најјаче кијамете и још ће, ако Бог да.

„Е, кад би ти, Зоко, знао како се ја Васкрсу радујем. Сад како сам старији, проведем зиму доле у Ивањици, у мојој брвнари, па чим дође пред Васкрс, чим и мало окопни снег, ја у моју колибу, а овде ми је најлепше и најбоље“, каже ми Рајко.

Од његове колибе, или са брда изнад, на једну страну види се све до Пештера, а кад је ведро до белих врхова црногорских планина, на другу до пола Србије, на трећу још даље, све до краја света.

А, каква је то лепота на све стране, Боже мили. Та лепота баш, исклесала Рајка, па је и он баш такав у души. Нема у њему ни труна похлепе, ни оне наше, људске сумњичавости, гордости и зависти, нити себичности.

Последњи пут видели смо се још у фебруару, кад су на Одвраћеници, на Голији, близу његове колибе, били сметови по неколико метара, кад се на планини у сред бела дана смрачило и није знало ни где је пут ни где је небо а где земља, кад је северац, како то само овде зна да буде, све носио и мрвио пред собом.

Пар дана касније, звони телефон, видим, Рајко.

„Јој Шапоња, што се ја о тебе онај дан обруках“, вели ми.

„Што се Рајко обрука?“

„Ама био сам ти спремио теглу меда, овог нашег са Голије, и, оно јутро заборавим, остаде ми на прозору… Сад је угледах и видим да ти нисам дао“, настави да ми прича.

„Ђе ћеш Рајко, по Богу си, по оној мећави по Голији да носиш мед“, велим му.

„Мого’ сам ти понијети, него, само да нисам заборавио, баш сам се обрук’ о и огрешио о тебе.“

Има Рајко, горе на врху планине и неког мачка који је више сеоски и свачији него његов, али, тај мачак који је неким чудом преживео све планинске олује, громове, вукове и лисице, однекуд се појави на његовом прагу чим Рајко стигне из Ивањице на планину. Па тако за овај Васкрс као и за прошли и онај претходни, и онај испред, Рајко неће у колиби и у планини бити сам него ће оном мачку насећи и сувог меса и ставити му у тањирић мало сира и налити млека па ће се Рајко и мачак сити испричати, поверити један другом и пожалити се о ономе што се ником другом не прича.

По доручку, па била напољу мећава или сијало Сунце, Рајко и мачак изађу пред колибу на дрвену клупу за коју је Рајко на леђима донео повећу даску, па мачак одмах задрема, а Рајко слуша тишину коју наруши звук тек неког млазног авиона који потрефи па баш тада пролети повисоко изнад Голије.

„На Васкрс ћу, око подне, кад мало угреје, само ако време буде дало, ако не буде сметова ни неког кијамета, да ставим које кувано јаје у џепове па до моје родбине на другу страну планине, да им честитам празник, да их обиђем, видим, да проговоримо коју реч, да им поклоним по јаје а и они ће мени… Сваке године ја то тако, обрадују се они мени, обрадујем се ја њима“, испричао ми је Рајко ономад кад смо се чули телефоном.

А овог Рајка упознао сам, има томе баш много година, на Голији, у пустој Колијешници коју је Рајко знао годинама и годинама раније, још кад је била пуна народа. Стајали смо, било је рано јулско поподне, у пристранку повише села, посматрали брвнарице поцрнеле одавно од киша и од снегова, пусте стазе и сокаке између колиба, слушали тек по коју птичицу са трешњевих грана изнад нас… И, однекуд, Бог те пита одакле, да ли са трешње или из оних поцрнелих брвана, од цвећа изниклог свуда око кућа, мирисао је тог летњег поподнева мед, чисти планински и та слика испред нас, уместо да говори о пропасти, пропадању, пустињи, сва је зрачила неком божијом дивотом, благодаћу и лепотом.

Тај дан по томе сам запамтио и никад га нећу нити могу заборавити.

Само је Рајко у једном тренутку, пред сликом гробља на ћувику изнад села више завапио него мене питао – „куд нестаде оног народа“, суочен са сликама из неких ранијих времена, које је запамтио, времена кад је село било пуно народа, из сваког оџака избијао дим, а он овде долазио за славе, за Васкрс и за Божић, за Илиндан и за Петровдан.

Вакрс без белих столњака, торти и салвета

Свратио би он до Колијешнице и ове године, макар да оним старим домаћинима запали свећу и помоли се за њихове душе, него, Колијешница је подалеко од његове куће, а Рајка више не држе ноге као што су га држале некад, док је био млађи.

И још једно знам, неће на Васкрс у колиби код Рајка Совића бити свечане трпезе, белих столњака и поређаног есцајга, угланцаних тањира, бираних јела, салата и торти, салвета, тек виљушка и Рајкова стара бритва, један тањир, мало сира и кајмака, комадић сланине или пршуте, али ће, и у то сам уверен бити доброте и љубави толико да би се пола света могло нахранити. Сад да му неко покуца на врата, Рајко би му, познајем га, разделио све што има и за себе не би оставио баш ништа.

Код њега се некако догодило оно што се код других ретко дешава па је она дечија, понекад и детињаста, исконска доброта са којом се сви родимо и која касније, кроз живот углавном ишчезне из наших срца, остала закопана дубоко у његовој души и никад га није напустила. Али, то ваљда следује, тако је Бог оставио, само онима који кроз живот све своје муке и невоље носе сами, без потребе да од неког затраже помоћ, да се коме пожале, да замоле кога да их одмени или да закукају за својом невољом.

Истина је и једино писмо, сем рачуна за струју и телефон, пореских решења, позива за мобилизацију, које сам у последњих 25 или 30 година добио било је од Рајка, са Голије. Једном, десило се, тада су мобилни још били ретки и скупи, завршена црква на Одвраћеници, па Рајко сео у колибу, одакле је писмо и папир набавио, Бог сам зна, па ми све потанко описао и каква је црква и ко је дао прилоге да се направи, па још замолио некога да слика цркву, ишао у Ивањицу да направи слику па све то спаковао у коверат и послао ми. Није му било тешко.

И сваки пут кад се чујемо телефоном, Рајко ми проговори коју реч о доброти и људској милости, горе са Голије из оне његове колибе.

„Добро јутро, Рајко“, „Добра ти душа код Бога“, или „Добро јутро, Рајко“, „Бог ти добро дао“, или „Добро јутро, Рајко“, „Срећна ти душа код Бога“, и све тако теку наши дијалози…

Знам зваће и на Васкрс или ћу ја њега, да честита празник, да поздрави сву моју чељад, да пита хоћу ли летос моћи на Голију да лутамо по брдима и радујемо се животу, белим облацима по небу, можда и плахој летњој киши, да гледамо јеле високе и по тридесет метара како штрче у небо.

Свему што смо ми овамо заборавили, што више не видимо, не осећамо, немамо времена, а у Рајковој души остало као у торби врућа погача.

Чланак Васкрс у колиби Рајка Совића на Голији се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

После четири године отпора, одбране, након Дејтонског споразума, фебруара и марта 1996. преко Трбевића кренуле су колоне Срба мученика, у њима и живи и мртви

Биле су то епске, библијске слике. Десетине и десетине хиљада људи у дугим, предугим колонама кренуле су из свог града, из својих кућа, са својих имања. Трактори, запрежна кола, „југићи“ под огормним завежљајима, понеки „фића“, тек као сећање на нека давна времена кад нико није ни сањао да би се овако нешто могло догодити, камиони, камиончићи, култиватори… Преко Требевића снег је био до колена, негде до појаса. Смрзнути, уплакани, забринути, љути људи, жене, деца. Многи нису ни знали куд иду.

„Из Рајловца идем, од јутрос…У Бијељину ваљда“, прича у једном документарном филму у камеру репортеру један од оних невољника.

„Куд идем? Не знам, нити ми је ко казао“, сведочи други.

„Шта сам извукао из Сарајева? Поуку, за сва времена“, прича трећи од оних мученика.

„Одбранили смо наше, а ево шта нам се деси. То је наше, то је српска земља од памтивека, ко је тај да каже да учини да то није наше“, сведочи четврти из оне колоне у снегу негде на Требевићу.

И звона са цркве понели

Пре 27 година, у тужно пролеће 1996, од средине фебруара па све до средине марта трајао је егзодус сарајевских Срба, један од највећих, можда и највећи мирнодопски егзодус који је забележила историја света. Из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Новог Сарајева, са територија које су одбранили у рату, а које су Дејтонском споразуму припале Федерацији БиХ кренули су сарајевски Срби. У непознато, у ново страдање, у нови чемер, јаду тугу. Више од 120.000 људи по неким изворима. Бежали су под притисцима, под страхом, порукама бошњачке политике, претњама Алије Изетбеговића да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“.

Библијске слике ређале су се тада са завејаног пута преко Требевића, из сарајевских улица које су заувек напуштали. Једни носе иконе и кандила, други велики крст, трећи звона са цркве, четврти сандуке са костима најмилијих, само да их не оставе, да их сахране негде на неком другом месту, трећи носе покућство, део намештаја. А, шта понети из пуне куће, шта оставити?

Лимени сандуци

„Тих дана, фебруар је био, био сам на Грбавици. Гледао сам својим очима како људи износе звона, крст са цркве, како пакују најосновније што се може изнети, и како одлазе. Гледао сам и како на Илиџи, около, копају по гробљима, ваде посмртне остатке својих покојника и носе са собом. Тих дана на Грбавици највише посла имали су лимари који су правили лимене сандуке за посмртне остатке, за кости повађене из земље. Људи јадни, изгубљени, тужни, неке од најстрашнијих сцена из моје ратне фотографске каријере. Сећам се како на Грбавици скидају са зграда таблу са именом улице Драже Михајловића и носе са собом. Многи су палили своје куће, станове. Сећам се и тренутка када су припадници муслиманске полиције преко моста ушли на Грбавицу када је почело славље, овамо, на другој стрнаи све је било пусто“, присећа се тих дана чувени ратни фоторепортер Милош Цветковић.

„Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас“, чује се на једном снимку како певају деца пре него што са родитељима крену преко Требевића.

„Колики је ужас посејала у пролеће 1996. године она успавана, па нагло пробуђена подземна звер међу православним становницима града Сарајева најбоље сведочи то што је запањило чак и равнодушни, просвећени свет – први пут у историји преношене су не само мошти, црквени крстови и звона, него и свеже затрпана тела младих ратника који су се дрзнули да заштите своје домове, веру и начин живота”, записао је тада књижевник Момо Капор у тексту „Тачка на Сарајево“, који је објављен у књизи „Егзодус Срба из Српског Сарајева“.

Мајка носи кости сина јединца

Бојан Вегара имао је 16 година када су он и његови кренули у егзодус из Сарајева. Претходне четири године његова породица провела је у Хаџићима, у потпуном окружењу, на стотинак метара од прве линије одбране, од ровова.

„Наши људи борили су се са два њихова корпуса и нису попустили ни метар, ни за педаљ. Теткина кућа, сећам се, била је буквално на првој линији. И, Хаџићи су тада одбрањени“, прича Бојан.

Кад је постало јасно да се мора ићи, да се Хаџићи морају напустити, присећа се Бојан, људи су данима само ћутали.

„Мало је било приче о томе, само туга. Како да се помириш са тим да си се четири године тукао, бранио своје, да си био где је најгоре, да нису метар земље узели, метар рова, да је изгинуло, не знам колико људи и сад ти мораш ићи. Или да останеш да живиш, да будеш грађанин другог реда… Провели су људи по 1.350 дана у логору у Тарчину који је распуштен тек два месеца после Дејтона. Горе је 600 људи робијало. Истрпели смо рат, НАТО бомбардовање, и онда, крећеш у непознато“, прича Бојан.

Мајка је тих дана само плакала, присећа се он, отац је био страшно љут, нико у кући није проговарао.

„После толике жртве крећеш у нешто горе… Кад је дошао онај дан, изнели смо из куће нешто ствари, имали сме неке камионе, ко је имао пара платио је два камиона, ко  није имао пара, чекао је да му пошаљу. Копали смо мртве да их понесемо са собом. Замисли само, жена нема пара, нема ничега, рат је, сина јединца копа и у бурету га са собом носи из Хаџића. Нема за сандука, нема ничега… Ми смо борце наше погинуле у рату морали копати, носити са собом, да им гробове не скрнаве, да не би кости вадили и керовима давали. Ми смо  знали са ким имамо посла, са муслиманским фундаменталистима. Морали смо мртве носити, како ми живи да останемо. Ако си спреман да те туку сваки дан, да те изводе на стрељање, да за тебе нема посла, да им говориш мерхаба и селам уместо добар дан, онда да останеш“, каже Бојан.

Шумски пут преко Требевића, снег, гужва, застоји

Пут егзодуса, био је, наставља, страшан. Преко Требевића до Братунца, 158 километара неки су путовали 24, неки и по 48 сати.

„Највећи страх је био како ћемо прећи преко аеродрома до Лукавице јер то је била њихова територија. Кренемо онда преко Требевића, то је неки шумски пут, снег, гужва, застоји, сели се пет општина… Хладноћа, минус 20 тих дана. Неки иду са коњским запрегама, са стоком, путовали су људи по неколико дана. Нико нам није помагао ни Уједињене нације, нико, био је то збег један и живих и мртвих“, прича Бојан.

Онда су Срби из Хаџића дошли у Братунац, смештени у избегличке центре, спавали по учионицама, ишли на казан у неку фабрику.

„То је трајало неких шест месеци. Онда смо се раселили по неким порушеним муслиманским кућама, па су нас истерали из њих. Пуно људи није решило питање имања која су доле остала, пуно људи не може да поврати имања јер их је Федерација одузела из разних разлога, на нашој земљи подижу џамије“, каже Бојан.

Колоне мученика преко Требевића

Егзодус сарајевских Срба дошао је као директна последица решења потписаних у Дејтонском споразуму после мировних преговора у Дејтону, САД, који су трајали 1. до 21. новембра 1995. године. Три недеље касније, 14. децембра те године у Паризу је споразум дефинитивно и потписан. Према тада одређеном плану егзодус Срба требало је да почне 17. фебруара 1996. године и да се заврши за око месец дана, до 19. марта те године. Забуну међу народ унели су леци из кругова међународних снага који су се тада појавили да је рок за одлазак Срба за неке општине померен за 23. фебруар, четири недеље раније од договореног датума. Људи су кренули да на брзину пакују основне ствари, преко Требевића кренуле су колоне мученика. У Илијашу, на Грбавици, у Хаџићима, Вогошћи, људи су кренули да откопавају посмртне остатке својих најмилијих, решили су да на земљи коју напуштају ни гробове не остављају. Међународне снаге тада су саопштиле да ће муслиманско – хрватска полиција Федерације БиХ  23. фебруара ући у Вогишћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Улијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, 19. марта у Ново Сарајево и у Стари Град.

Од људи који су у годинама рата, борби, страдања, погибија, одбранили свој град, своје куће, тада се тражило, оно, што ваљда никада раније и нигде није, да њих 150.000 потпадну под власт својих ратних противника.

„Међународни актери су тако пали већ на првом испиту обнове мултиетничке БиХ, па су одговорност пребацили на вођство РС, што је, наводно, своје сународнике позвало да напусте огњишта. Високи представник Карл Билт и његов заменик Михаел Штајнер су их, напротив, позвали да остану у ФБиХ и делили им летке са Шантићевим ‘Остајте овде…‘ Али, истовремено су отворили пролаз бошњачком осветничком стампеду, а своје канцеларије у хотелу Србија на Илиџи опасали зидом и бодљикавом жицом. И када је власт РС свима који не желе да оду најавила заштиту преко ОХР-а, било је свима јасно како ће им бити у Федерацији БиХ. Напокон, дозволили су да Изетбеговић, преко медија, поручи да ће ‘сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд‘. Дакле, изузев жена и деце, сви би завршили у муслиманским затворима. Изворна кривица што су се сарајевске периферијске општине у самој завршници дејтонских преговора нашле у туђем ентитету приписана је Слободану Милошевићу. Чашица вискија, уз коју је шеф српске делегације, наводно, поклонио Алији пола Сарајева, постала је алиби и странцима, и комшијама и домаћима. Заборавило се да су преговори у Дејтону били пред распадом, а да је војска РС први пут била у дефанзиви: НАТО је био разорио српски командни центар на Романији и хрватско-бошњачке снаге биле су на 40 км од Бањалуке“, записао је својевремено у једном тексту професор Ненад Кецмановић.

Два егзодуса Срба

Тих дана на Сокоцу је формирано Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик на које су пренети посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске који су током ратних година све до Дејтона били сахрањени по сарајевским гробљима. Уз оно мало имовине, уз црквена звона, крстове, кости својих покојника, Срби су тих недеља селили и предузећа, културне, образовне институције. Три основне школе са Илиџе, Основна школа „Радојка Лакић“ из Новог Сарајева, библиотеке из Новог Сарајева и Илиџе, факултети и средње школе, пресељени су из делова Сарајева који су припали муслиманско-хрватској Федерацији на територију Српског Сарајева у Републици Српској. „Технички ремонтни завод“ из Хаџића пресељен је у Братунац, Ваздухопловни завод „Орао“ из Рајловца пресељен је у Бијељину, „Фамос“ из Храснице у Лукавицу…

Душан Шеховац, стари Сарајлија био је у марту 1996. године председник Српске општине Илиџа. Душан данас говори о два егзодуса Срба из Сарајева – један је „дуги егзодус“ и он „траје од 1992. године до данас“, кад су Срби, „стално, под разним разлозима одлазили из Сарајева, и други је „кратки егзодус“ у пролеће 1996, одлазак Срба из десет општина бившег града Сарајева кад је из тог дела отишло, по његовој рачуници, најмање 60.000 Срба.

„У том периоду од 1992. до данас, територију града Сарајева, коју данас држе и Срби и муслимани трајно је напустило око 130.000 Срба. Дакле, нису ни у Источном Сарајеву, ни у западном Сарајеву. На реинтегрисаном подручју остало је укупно око десетак хиљада Срба, Илијаш, Хаџићи, Трново, Рајловац, Грбавица. На Илиџи је остало пар хиљада Срба упркос свим ризицима. Разлози зашто су људи отишли су различити, вишеслојни. Први је страх како живети на територији са које је отишла твоја војска, твоја полиција, отишла твоја власт са којом си био четири године. Отишла и уништена предузећа. Муслимани, Алија Изетбеговић, Муратовић, Ганић, други, говорили су да ће бити процесуиран и кажњен сваки ко је у рату учествовао од куварице до генрала. Обећавали су посао само онима који нису „ратни злочинци“. Било је ту и мешетара разних врста који су куповали имовину буд-зашто, отимали имовину, претили људима, терорисали…“, прича Шеховац.

Исти ти који су водили „реинтеграцију Сарајева“, међународна булумента, каже Шеховац, отишли су касније на Косово и тамо су радили исте ствари.

„Најкомпетентнији Срби, после Београда, живели су у Сарајеву. Већина тих Срба отишла је у иностранство. У Бечу је данас 200.000 Срба. Људи су одлазили из страха од освете, страха за егзистенцију. Одлазак Срба са Илиџе био је доста неорганизован, није се имало средстава, новца, превозних средстава да се то направи организовано. Кад је међународна заједница дозволила Војсци РС да користи камионе за превоз, већина Срба је већ отишла на тракторима, у колима, запрегама, носећи завежљаје на рукама. Наравно, било је и господе која је од 1992. одлазила организовано и они су однели све, они нису оставили ни јастук“, каже Шеховац.

„Подсећам и да је од првог дана до фебруара Крајишник, рецимо, био зато да се створе услови да Срби остану у Сарајеву. И међународна заједница је била чак спремна да прихвати неке промене споразума. Међутим, муслимани и свет су притискали Билта, Штајнера, команданта НАТО-а, да морају поштовати рокове. Слике које су уследиле су библијске, киша, снег, људи напуштају своје, одлазе“, каже Шеховац.

Мртви борци из Хаџића сахрањени у Братунцу

То је, вели он, најтрагичнија судбина једног народа, јер је Сарајево пред рат, после Београда било највећи српски град на свету.

„Нема клинике, факултета, предузећа, банака, школа где Срби нису били руководиоци. Муслимани кажу данас да је то зато што су Срби били комунисти, али, није тако. То је зато што су били способни људи“, уверен је Шеховац.

Одлуком власти Републике Српске и Општине Хаџићи решено је тада да се Срби из Хаџића колективно преселе у Братунац, град на Дрини, на граници са Србијом. У Братунац је најпре 17. фебруара стигла велика група од око 600 Срба, касније се на Дрину доселило више од 10.000 Срба из општине Хаџићи. На гробљу у Братунцу тада су сахрањени посмртни остаци 185 бораца који су пренети са гробаља у Хаџићима.

„Храбро сте одбранили огњишта и завичај, а отели су вам га за зеленим дејтонским столом. Зато смо овде данас да кажемо једно велико хвала у име српства и светосавља, због којег сте све своје жртвовали. Само овако опредељење којим су нас задојили кнез Лазар и косовски јунаци могло је да вас одвоји од завичаја“, рекао је 2016. године, на обележавању 20 година егзодуса тада епископ зворничко-тузлански господин Хризостом.

Сурове статистичке цифре

Према попису из 1991. године у Граду Сарајеву од 525.000 становника њих 157.000 изјаснили су се као Срби. У Вогошћи је тако Срба било 36 посто, у Илијашу 45, на Илиџи 37 одсто, у Хаџићима 26 посто, у Новом граду 27 одсто. Двадесет две године касније, на попису 2013. године у Кантону Сарајево од 413.000 становника као Срби изјаснило се њих тек 13.000 или 3,2 одсто. У Вогошћи је те године пописано 542 Срба, или два одсто, на Илијашу је било 420 Срба или такође два посто, на Илиџи 1.600 или 2,4 посто, у Новом Граду од 118.000 становника Срба је било 4.367 или 3,7 посто, у Хаџићима је остало 218 Срба или 0,91 посто… Упоређујући податке из пописа 1991. и 2013. године чињенице су да је у Сарајеву између два пописа 131.000 Срба мање, у Вогошћи је тај број око 8.000, у Илијашу 11.000, на Илиџи око 23.500, у Новом Граду 34.000, у Новом Сарајеву 29.600, у Хаџићима 6.173.

Срби расути по свету после егзодуса

Где су данас Срби из Сарајева? Широм Републике Српске и широм Србије, широм Европе, Америке, Канаде, Аустралије… Расути после библијског егзодуса 1996. године.

„Оно што није успело окупаторима у Првом светском рату и свим непријатељима у Другом светском рату, догодило се у овом последњем грађанском рату. Сарајевски Срби расути су широм Републике Српске, Србије, Европе, Америке, Аустралије… а у њиховом родном граду и данас их зову агресорима. То је јединствен пример да систематски, упорно и на лажима, од жртве покушавају да направе злочинца“, рекао је прошле године на обележавању годишњице егзодуса Недељко Чубриловић, тада председник Народне скупштине Републике Српске.

„Срби из Хаџића данас су Братунцу, у Бијељини, у Српском Сарајеву, има нас по Београду, по Србији, а сигурно трећина нас је по Европи, Америци, Канади, Аустралији. Сви логораши отишли су у западне земље, наводно, њима су у Силосу, у логору чувари рекли кад је логор распуштен да не брину, да су „Арапи дали паре да се селе на Запад“. Једноставно, да се сведоци и тог злочина раселе, да их нема, да  не сведоче. Прве године селидбе од нас 5.000 колико је дошло у Братунац 800 је умрло од бомбардовања, од карцинома већином. И сад нико не умире онако, скоро сви од рака, каже Бојан Вегара који данас живи у Братунцу.

Помен у Братунцу

На гробљу у Братунцу данас је служен парастос и одата почаст погинулим српским борцима, поводом 27 година од преноса њихових посмртних остатака из сарајевских општина на ово гробље, преноси данас РТРС.

Парастос је служен за 187 погинулих бораца са сарајевског ратишта сахрањених у Братунцу, након егзодуса Срба из Сарајева, односно напуштања вековних огњишта које су Срби у рату одбранили, али су Дејтонским мировним споразумом предата Федерацији БиХ.

Председник Удружења Срби из Сарајева Видомир Бандука рекао, како преноси РТРС, да се хиљаде појединачних и породичних одлука сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума „претопило“ у једну, а то је одрицање од материјалних вредности и сеоба зарад живота у слободи.

Чланак Највећи мирнодопски егзодус који је свет видео: Како да останемо живи, кад смо и мртве понели се појављује прво на ИСКРА.

© Зоран Шапоњић

Гајо Радмиловић из Книна испунио свој аманет, упорно тражио и после 27 година нашао човека који му је током „Олује“, у Бањалуци, пружио чашу воде и нахранио њега и његову браћу и сестрицу

Сваке године, с почетка августа, Гајо Радмиловић запали свећу у својој кући у Колунџијама више Книна, прекрсти се, помоли Богу, стави мало тамјана на жар и ћути. Навиру сећања. На колону, на ђеда како скида капу, пада на колена и љуби кућни праг, на оца који је негде на линији, на кућу у Жегарима која остаје пуста, на краве које остају у празном дворишту, на „ладу“ у коју мајка и тетка пакују четворо деце и у гепек, слике, документа, читав живот. И на оног човека који их је у Бањалуци, пет дана касније, примио у своју кућу, пружио им чашу воде, нахранио њих седморо…

„Кад ми је ономад увече, 10 и 25 је било, зазвонио телефон, нисам ни погледао ко зове, знао сам да је он! Она људина из Бањалуке. Како – не знам ни сам“, прича ми синоћ Гајо из Книна.

Тражим човека који ме је примио 1995. године

Десетак дана раније, Гајо је обукао ношњу коју су његови још давно носили по Книну и селима около и које се он није одрекао, и запуцао у Бањалуку да тражи оног човека. Да испуни свој аманет и обавезу.

„Почео сам у последње време да га сањам, често… И пре тога, сваке године, кад дође годишњица нашег страдања никако из главе нисам могао да избијем тај сусрет, оног човека, његову породицу, његову децу, ону доброту, и, посебно, ону чашу воде коју ми је пружио. И раније сам се распитивао, сад сам решио да пођем у Бањалуку, да га тражим, да му стегнем руку, да се захвалим, онако људски, да испуним, понављам, свој аманет. И да ту причу оставим мојој деци“, прича ми Гајо.

Кад је стигао у Бањалуку, каже, није знао одакле да почне. Отишао је на Трг Крајина, близу „Боске“, ставио на себе картон са кратким натписом „Тражим човека који ме је примио 1995. године“ и кренуо кроз град.

„Уђем у неки кафић на тргу, е, веруј ми, десеторица момака су одмах скочили, кола, мобилни, растрчали се по граду да на основу мог описа траже кућу. Описао сам им каква је била, црвена врата, жуто стакло, кухиња лево од ходника, у близини је била и нека болница“, наставља Гајо.

Завежљаји, трактори, кукњава, дозивање…

А у Бањалуци Гаја се сачекале успомене и успомене. Поново кошмар. Тешка сећања на дане страдања, на ону страхоту, на колону, на гласове, дозивања, кукњаву, завежљаје, сузе, крв…

„Сећам се, улазимо у Бањалуку, нека широка улица затрпана колима, народом, кукњавом, завежљајима, тракторима… И жеђи се сећам, неописиве, језиве… Колони ни почетка ни краја. Стали смо, није се могло ни напред ни назад. Около хиљаде људи, као да се читав Книн сјатио у ту улицу. Војни камиони напред, бацали су одозго неке сендвиче, хлебове, боце са водом, покушали смо доћи до воде, хране, ма, није било шансе. Људи су падали у несвест, деца колабирала… У оној `лади` нас седморо, измучени, јадни, нити знамо куд ћемо ни шта ћемо,  четворо деце, брат Милош, сестра Кристина, брат од тетке Бојан, њима четири – пет година, мени једанаест, мајка Милица плаче, тетка Стана, тетак Пеђа“, присећа се и дан данас Гајо тих слика као да је све, вели, јутрос било.

Памти добро да је тада видео човека, 40-так година, који је прошао поред „ладе“, а онда се вратио.

„Казао је: `Људи, ајте са мном, мојој кући, да се мало окрепите`. Ми нисмо могли ни устати, толико смо измучени били. Брат од тетке био је и болешљив…  Био је то пети дан наше трагедије. Кад смо дошли његовој кући, кад смо дошли до воде, е, ту сцену ни филм не може описати. Пио сам воду док ми није било мука. Купао сам се и пио воду. Изнели су храну пред нас, ми нисмо могли јести, само смо воду пили. Тражили смо неке канте да налију воде, он вели – `људи има воде`, ми упорни – `налиј ти нама воде да има, ко зна шта ће бити после`“, прича Гајо.

Ту прву чашу воде у кући непознатог човека, памтиће, вели, док је жив. Она је била вреднија од живота, од свега што су имали, благослов Божији.

Седморо у „лади“

Пет дана раније, 4. август је био, кад је у зору запуцало око Жегара, кад су се њих седморо некако натрпали у „ладу“, унутра су још ставили сабљу ђедовог ђеда, нешто мало слика, документа, кандило и икону оставили су на зиду куће. Јер, објашњавао ми је пре коју годину у Книну Гајо, кад из куће однесеш икону и кандило то значи да се нећеш вратити, а они су веровали да ће се вратити.

„Оне године, сад ко да гледам, све родило и преродило, немамо куд род да склонимо, овце и козе се близниле, и краве, курузи понели као никад, знали смо да ће нека невоља бити, само што нисмо знали шта“, прича Гајо.

За ово година, а 27 је већ прошло, слике су се, наставља, изгубиле  из главе. Остали су само звуци. Рика крава, рзање коња, лавеж паса пуштених с ланца, плач мајке, кукњава по селу, пуцњава около…

На столу догорева свећа

Годинама уназад, уочи 5. августа седимо у Гајовој кући, на клупи испод гусала на зиду, испод дрврореза на коме је Гајовог ђедовог  ђеде ђед. Радмиловићи су у овом крају од 1580, тако књиге кажу. У своје време гинули су у Галицији, били вучари, једном, кад су покушали да им отму ту титулу, било шест – седам мртвих за час.

Тог дана, док се доле у Книну спрема прослава, док се слави годишњица „Олује“ на столу догорева свећа.

„За све оне наше мученике, из колоне“, каже тада Гајо.

Из крша изнад његове куће чују се зрикавци и миришу љуте травке а нас двојица више ћутимо него што причамо. А шта ту и има да се прича?

Претходне ноћи Гајо обично сања комшијиног коња како трчи за колима, рже, како остаје у даљини, сања краве како ричу по дворишту, и сања ону чашу воде и оног човека у Бањалуци.

„Ту ноћ, четврту или пету по реду од одласка из Жегара проведемо у Бањалуци у кући оног човека. Наша `лада` остала је у главној улици у оном кркљанцу. Те вечери нико није спавао, био сам у кревету, а сав сам се тресао. У једном тренутку можда сам чак и заспао, кошмар. Чини ми се, нисам у Бањалуци, ја сам у Жегару у мојој кући… Сањам да сам на оном мом извору, да пијем воду. Ујутру се пробудимо, три сата, нико не може спавати, где су нам рођаци, где су наши, где је отац, куд даље… Наши већ отишли према Дервенти. Онај човек убеђује нас да останемо, наћи ће нам кућу, ми не можемо, морамо даље за нашима.  Спремили  су нам хране, воде, још смо те воде имали кад смо после у Србију дошли“, присећа се Гајо.

Флаша воде из Жегара на поклон Јовану

Ономад, у четвртак увече, кад се Јован, тако се она људина из Бањалуке зове, јавио Гају, број телефона добио је од новинара из Бањалуке који су тих дана објавили причу о Гају, испричали су се ко људи, Гајо оу после, иако то неће да призна, знам, и отплакао.

„Он није заборавио нас, ми нисмо  заборавили њега. Испричали смо се, сетили неких детаља, описао ми је како смо ми, дечица изгледали, како је изгледала наша `лада`… И, договорили смо се да се видимо што пре… Пре тога отићи ћу  у мој Жегар, наточићу литру воде са извора испод моје куће, и ту литру воде носим у Бањалуку Јовану на поклон кад се видимо. Има још поклона, али, литар воде је главни. Не да се одужим, него да кажем да нисам заборавио и да нећу заборавити. Док смо били у оној колони, ја сам ту воду сањао, како је пијем, а она хладна, ја се напијем а мени добро“, прича Гајо.

Јован му је, каже, испричао да је кућа у којој су Радмиловићи провели ноћ августа 1995. преуређена, промењена је фасада, столарија, тешко би је сад препознао.

„Јованов позив, то да сам га нашао, велика ми је радост, можда и највећа после рођења деце. Ништа ме одавно није тако обрадовало. Ко да сам неког најрођенијег нашао.  За све овог година, молио сам се Богу за њега, за његову децу, стотине свећа упалио, за његово здравље и за здравље његове деце, жене. Како да заборавим ону њихову доброту? Ја до сада нисам знао ко је он, али, Господ је знао“, каже Гајо.

Прича, и да се Јован није јавио, на лето би он поново у Бањалуку да га тражи.

„Ја сам тек сад мој аманет, мој дуг, моју мисију и моју велику обавезу испунио. Да сад нисам успео, отишао бих поново на лето. Да га тражим, ишао бих у полицију. Ја не одустајем, тражио бих га, а како да одустанем. Чешљао бих  улицу по  улицу, кућу по кућу, док га не нађем“, вели.

Душу сачувати

На крају крајева, уверен је Гајо, и кад дођу тешка времена, кад се учини да је све пропало, најважније је остати човек, још важније сачувати душу.

“ Душа је важнија и од главе, од живота, од свега што човек има. Kад немаш душу, онда си ништа. Сећам се кад је  ђед, 1991. слао синове у рат, петорицу је имао, свима је рекао:`Немој неко да је иглу донео кући туђу, а ако нешто неком запалите, слободно се кући не враћајте“, сећа се Гајо.

У Србији је сваке ноћи, прича, сањао завичај, оне своје њиве и ливаде све док се није вратио. Kад се вратио кући, три ноћи и три дана није спавао од узбуђења, само ходао по оним његовим ливадама.

Гајо сад својој деци, има их троје, увече пред спавање, прича приче о Јанковић Стојану, о боју на Вучјем долу и о Старина Новаку. Исто онако како је њему ђед Ђорђе, у зимске дане, кад је бура, читао јуначке песме о хајдуцима и српским јунацима.

„Сад ћу и ја, у овом мом кршу, у Бога се надам, угостити Јована у мојој кући исто као и он мене пре 27 година у његовом дому у Бањалуци. И, мој сан биће остварен. Доказ, да кад све прође остану само људска доброта и честита душа а све друго прође и буде заборављено“, вели ми синоћ Гајо.

Чланак Кад читав живот стане у чашу воде и на кору хлеба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Михаило Меденица

Пише: Михаило Меденица

Пески је село. Двадесет километара, можда више- можда мање, од Доњецка.

Не знам, не могу да се оријентишем…

Даљине се овде мере животима палих за њих, а метри, километри…баш ништа не значе.

Пески је село. Прва линија фронта. Заправо, друга линија и не постоји, све у Доњецку, читавом Донбасу, је линија фронта- прва! И кревет и гроб једнако…

У команди славног батањона „Рус“ помолили смо се у импровизованој капели, упалили свеће, чекали да догоре…

Отмеш мало мира за себе и не пушташ!

Гађају звери град, бије на све стране, но побегнеш у тај мир воштанице и не даш га, никоме…

– Возило чека…- командант је мирним гласом тек споменуо, ничега заповедног у гласу проседе људине, некадашњег официра Совјетског савеза, мада му се године не виде.

Откуд му времена да стари, биће дана за то, ваљда ће бити?

Дај им Боже, молим ти се, дивни су ово људи!

Команда је неко бивше предузеће, рекао бих, личи.

Ходници, канцеларије, степеништа…којима су до пре девет година звонили гласови радника, данас звони шапат војника.

Шапатом се говори, шапатом се размишља, шапатом се гледа, шапатом се шапуће…навикне се човек да шапатом живи, глас је „каприц“ умирућих…

Право с врата у возило ка линији фронта, корак преко корака, хитро, нема задржавања, разгледања, шетње до возила, времена за цигарету…

Све је линија ватре, све је фронт!

Возимо се кроз шикару, жбуње, макију…кроз све што донекле штити и маскира.

Клапара стара, неудобна мрцина, али гази, иде ко дечкић, ни она није имала привилегију да остари…

– Кад станемо сви у линију, размак између свакога по пет метара, без приче, застајања, питања…биће времена у рову за све…- кратко и сасвим јасно је проседа људина рекла шта је имала. Нем поговора и нема расправе, а и чему?

Мој дивни брат Алексеј је ту, уступа ми што је више могуће простора на неудобној клупи, мој добри анђео чувар!

Могао је свих ових дана да буде где друго, да ради нешто прече али не- вазда је крај мене, своју је главу заложио за моју, ја треба да се вратим дому а он..?

Волео бих да могу, да умем да опишем ту љубав браће!

Нема овде лажних осмеха и великих речи што трају колико се изговоре.

Србин је брат, тачка! Рус ће стати испред, на метак, не мари- Србин је његов крст.

Стигли смо, негде.

Возило у заклон, колико то може, а ми у поредак: пет метара размака, брзим кораком, без приче, без цигарете…

Ово последње се односило на мене. Да могу без проклетиња али тешко…

Као да их чујем из џепа где ме куде и куну што их не запалим, једну на другу, по обичају.

Каменита стаза, стазица тачније, између кућа.

Онога што су некада биле куће маленог, безименог села.

Имало је и име, но тад је било село, сад је крајпуташ некдашњем селу, шта ће му име, који намериник да га помене..?

– Хајде, брате, још мало…- чујем мог доброг Алексеја за леђима, не окрећем се, држим пореда, барем се трудим но клизам по смрзлом камењу, гледам у гробље кућа, замишљам децу у дворишту, старце налакћене на ограде, димњаке где стењу набрекли од ватре и дима.

Село прва линија фронта- ништа тужније!

Звери су убиле бајку. Дивну руску бајку…

Стижемо до ровова. Прошло је нешто времена, или ништа..?

У мраку беласају очи и икона Сина Божијег.

У потпуноме мраку јасно се виде очи војника и икона!

У рову- икона! Па, ко може да победи овај народ, ко може да победи ову силу која је за собом оставила све, са собом понела- икону?!

Збили смо се некако, једни о друге, о хладне земљане зидове, сви под икону.

Беласају очи војника, миран и благ глас.

– Из Доњецка сам, да, овде од првог дана давне 2014.- не питам га за име, позивној, тачније, не треба ми, очи ратника су оно нарочито, рекох већ, имена су за неке боље дане…

– Ово је наша кућа, окућница, храм, наше све јер одавде бранимо све наших породица, нашег народа, свих народа којима су неки безумници једноставно дошли и запретили: „Више не постојите!“…- за очима још једне, па још једне, и још једне. Као детиње- благе и љубопитљиве.

– Све су то погледи кућевних људи, домаћина, очева, синова…оних који су до јуче на прагу, с осмехом, дочекивали ове што бесомучно туку врх ровова, ка граду…

– Чега да се плашимо када је с нама Бог и ми са Господом! Чега да се плашимо кад никоме нисмо ушли у кућу и истерали жене и децу, побили старце, већ не дамо да то нама учине! Иза мене није туђина већ моја земља, моја кућа, моја деца која заплачу кад чују борбе овде, као што ја заплачем кад чујем ракете како нас прелећу и падају на град, на децу некога од нас овде…- једина и непорецива истина, речи ратника, речи оца, речи мужа…у рову ископаном до корена, њега не дају, њега бране!

Тако Руски, тако српски!!!

– Имамо свега, хвала браћо…- невољно узима и то мало што смо донели на дар. Желе даром да узврате, осврћу се по рову, не хватају да смо већ даровани, овде смо…

– Изволи, брате, узми ово, нек те чува…- скида шеврон (грб са рамена) и пружа. Шеврон са ликом Исуса Христа.

Бригада „Рус“, позната и као бригада Светог Архангела Михаила.

Ко то може ове људе да победи, која то сила може против силе вере..?

– Не, не, узми, молим те! Носи га и помињи нас, брате…- узимам шеврон, распао бих се да није ових земљаних зидова што ме држе на окупу!

Чувај их Господе, они чувају тебе за сваког од нас!

– Без бриге, ми смо ту, ви само полако и пажљиво, не могу вам ништа…- поручују док се грлимо и мимоилазимо у овом гробу и на овој Голготи.

Дан замиче, звери не стају ни час, пршти свукуд око нас.

Ноћу се нарочито помаме, ноћу се разбуде, мрак је сила која их гони, мрак свакојаки…

У истом поретку одмичемо. Ни трунке страха, нема тог куршума који ће нас погодити јер брат Рус је стао ко распеће…

Касно је да одемо до манастира, а силно смо желели.

Манстир је недалеко од некадашњег аеродрома, на линији ватре, а у манастиру икона Богородице, мироточи.

Касно је, сувише смо лака мета ноћу, као да је дању шта другачије..?

Стискам онај шеврон, помињем све драге, живе, уснуле…

– Идемо у касарну да се згрејемо и попијемо чај…- немам ништа против, добри мој Алексеј.

Из оног војног возила смо прешли у Алексејев ауто, замичемо негде мраком, није то далеко но тешко се стиже, путеви су сећања, па ко их колико памти.

Касарна је, наравно да нећу написати где.

Чај већ чека, догрева се на бубњари.

Мирис липе из металне шоље и боровине из бубњаре- мир који не дам никоме!

– Дођи, брате…- позива ме Алексеј да изађем у ходник.

– Дођи, види шта је Божија промисао и воља…- колико среће на његовом лицу, грч на мојему.

Икона је дошла к нама! Мироточива икона Богородице.

Све што сам желео од овог дана без краја, од овог дана бескраја…

Сви смо изашли у ходник. Дугачак, мемљиви ходник.

Као први хришћани у катакомбама спремни да пострадају за веру…

– Дај ми свећу, брате, држи икону…- не знам ко ми је пришао, гледам али не видим, узео свећу и полако прислонио икон на груди.

Мени, недостојном, поганом, никаквоме…мени толики благослов…

Отац Петар чита молитву, воштанице држе људе, мене икона Богородице, као да сам лист што је неко окачио о небо, прибо га звездама да не падне, ништа не осећам сем како ме икона држи…

– У најтежим временима иконе мироточе, дају снагу праведницима, доказују да је Бог с нама, а кад је Бог с нама чега се плашити?! Ко то може против Христове војске…- отац проповеда. Спустио сам главу на мирисну кедровину, шаке пуне мира, слива се свуд с иконе, побрајам сва знана и незнана имена…

Пламичци воштаница на поклоњењу, саслужују, сваки по свом послушању некуд се растрчали здиовима ходника.

Дугачког, мирисног ходника нашег „манастира“…

Војници прилазе, целивају икону, отац Петар их помазује и благосиља.

Распао сам се, кунем се! Вечерас помазани, већ сутра можда…

Плачем за живима, не ваља, но браћа су то, а ништа сем суза немам да им дам.

Моја суза – суза сваког Србина за братом.

Вечерас миропомазани, а већ сутра, можда…не дај Боже!

Распао сам се. Ништа од мене није остало сем шака пуних мира и отиска образа на светој кедровини.

И не жалим. Ту треба да останем. У хиљаде делића, да их нико не сакупи и састави. А, и шта би саставио…

И ово слово пишу те шаке, мене још само тамо крај браће има.

Повеле су ме воштанице. Замонашиле у манастру на линији ватре…

Удавио сам се у топлој липи, између обала металне војничке шоље, оседлах дим цепаница из бубњаре, одох некуд…

Боже, чувај их, они чувају тебе за сваког од нас.

– Брате, касно је, идемо полако…- бих, добри мој Алексеј, али нема шта више да пође за тобом.

Боже, чувај их, молим те, они чувају тебе за сваког од нас.

Видиш на свакоме лице детета, немају кад да остаре, браћа- распећа…

Чланак У рововима на првој линији фронта: Звери су убиле бајку, дивну руску бајку се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

До Лазовића кућа и Тичјег Поља у ова тешка, зла времена, приче о овим актуелним кризама, ратовима, вирусима, пропастима, инфлацијама, скупоћи, сукобима, страдањима, крају историје, слабо, понекад и данима и недељама не стижу, и не треба то кварити. Имају они у Тичјем Пољу других брига…

Читаво Тичје Поље – њих четоворо! У једној кући сам живи Горан Лазовић, у другој Kосан Лазовић са женом Радојком и сином Милом. И – то је све. Остале куће у селу одавно су празне, неке су наследници обновили, сврате у њих лети, друге, брвнаре углавном, само што нису попадале по ветром и снегом, под сметовима који ће покрити село за који дан.

Kосан Лазовић, у ове зимске дане када у селу и нема неког посла, понекад по ваздан лута пустим стазама између кућа. Kад му досади тишина попне се на камено узвишење изнад села и горе у предвечерје слуша како са Озрена, пусте планинчине изнад његове куће, завијају курјаци или, како тамо ка црногорским планинама кликћу орлови, док се спремају за конак.

У Тичјем Пољу, сеоцету изнад Бродарева, четрдесетак километара од Пријепоља, не тако давно, „живо“ је било двадесетак кућа, живело је у брвнарама понекад и до стотину душа. Kосан добро памти та времена а кад почне да прича о њима запне му реч у грлу и брзо промени тему. Срамота га од људи и Радојке да заплаче.

„Kолико је само по селу било деце, граја се чула по читав дан између брвнара“, присећа се и Горан.

Сем те чињенице, да у селу више нема народа, све друго у Тичјем Пољу остало је како је било пре педесет, шездесет, или стотину година. Ни Kосан, иако му је већ осамдесет друга година није се много променио.

Јесте остарио, али, понекад за ведрих зимских ноћи, кад се небо зацакли а звезде затрепере на суровом мразу, изађе на узвишење, одмах изнад његове брвнаре па му се горе, исто као када је био мали, учини да неким подужим прутом или тојагом може дохватити небо или Месец!

По камењару изнад кућа Лазовића расту ива и линцура, испод кућа земља је плоднија, у сред повеликог поља има и један велики извор. Изнад су Kосанове ливаде са којих се виде, као зупци тестере, поређани врхови црногорских планина, испод је нека дубока клисура.

„Понекад, увече, изађем пред кућу, около – мртва тишина, ама, да се барем пси чују да залају, чак ни то. Онда се са друге стране долине чују бронзе на мојим говедима кад их изведем у котар и буде ми лакше. А, понекад, нарочито кад стегне мраз, завијају вуци одозго са Озрена, па се човеку лепо подигне коса на глави. У једну руку страшно, опет – курјаци су нам једине комшије у селу и знак да горе, по шуми, има неко жив. Само да видиш како је, у јесен, кад су кише и магла, језива помрчина у Тичјем Пољу, а кад је пун Месец и још снег, онда сво село сија као да је стотину сијалица упаљено“, пре који дан препричавао ми је Kосан како изгледају ноћи у Тичјем Пољу.

Kо није гледао месечину по планинским узвишењима око Тичјег Поља кад падне снег и кад стегне мраз, тај и не зна шта је лепота. Kао да је нека сила све бисер до бисера просула по читавом селу и брдима около.

Kосан зазимио шест крава и једно јуне, каже, само толико, не могу више ни он ни Радојка да, као некад, хране петнаестак, двадесет или 25 крава.

„Јој, колико бих ја могао радити само да ме не боле ноге. Понекад полетим за кравама, или ка котару да им положим, све мислим, онај сам стари, а, нисам више. Остарило се“, вели ми Kосан.

Не помиње, а знам, стрепи од оног дана кад ће га старост сустићи, кад више неће моћи са косом и вилама у ливаду, кад више неће моћи да садене стогове сена велике као кућа. И, како ће тада, куд ће тада Kосан из Тичјег Поља, кад за другачији живот нити је знао нити га је занимало, кад, откако зна за себе живи баш овако као сада.

Нема тога ко је ушао у Kосанову кућу а да Радојка пред њега није изнела сира и кајмака и хељдопиту, или питу од тикве и паприке пуњене павлаком. Ни то се кроз године које неумитно пролазе није у Тичјем Пољу променило.

Чуди се Kосан што већи снег у Тичјем Пољу већ није пао. Срећних година за Враче, или Ђурђиц, а тек за Савиндан у селу је снег бивао до појаса, сад, тек што су јабуке попадале са грана, жутела се до пре који дан под његовом кућом ливада пуна сасушене траве.

„Kупили смо за зиму и брашна и соли и шећера, и уља и свега да до Ђурђевдана не морамо у Бродарево. Само нек је све живо и здраво“, каже.

Око Kосанове куће, на све стране докле поглед пуца – планина. Гледано одоздо, кров његове брвнаре дохвата до самог неба, а у јесен, кад се време поквари, облаци који се извлаче одоздо из клисуре, све запињу за шљеме (прим. аут. хоризонтална линија која представља врх крова) Kосанове куће.

За дане који долазе, а питање је дана када ће Тичје Поље завејати каква јача мећава, Kосан већ има готов распред:

„Ујутру кад устанем најпре ћу окидати пртину до штале. Онда ћу очистити шталу, па ћу положити говедима, онда ћемо Радојка и ја помусти краве, па ћемо се вратити кући на доручак. Око поднева поново ћу нахранити краве, ако је дан леп мало ћу поседети на подини да се угрејем, па ћу на ручак, пред вече поново ћемо помусти краве, па ћу им положити, па све тако и сутра и прекосутра и сваки дан“, прича ми Kосан.

До Лазовића кућа и Тичјег Поља у ова тешка, зла времена, приче о овим актуелним кризама, ратовима, вирусима, пропастима, инфлацијама, скупоћи, сукобима, страдањима, крају историје, слабо, понекад и данима и недељама не стижу. У Лазовића куће провале једино кад Kосану неки залутали ловац, туриста или тек неки планинар донесу новине или, понекад увече кад Kосан укључи телевизор да погледа дневник. Те вести Kосана и његове у кући много и не занимају. Они имају свој свет и своје бриге.

Некако се те вести, просто речено, ако и стигну до Тичјег Поља, не уклапају у ове пределе божије лепоте и божијег мира. А Kосан, Радојка, Миле и Горан ништа много и не пропусте ако те вести и не стигну до њих.

Лакше им је овако, горе у Тичјем Пољу у оној рајској лепоти.

Не треба то кварити.

Тих вести нека, нек остану нама, ми са њима живимо, ми у њима уживамо, ми без њих не можемо ни минут, а камоли дан или сат да саставимо.

А Kосан и његови могу. Имају они у Тичјем Пољу других брига. Kад ће снег, хоће ли имати хране за стоку до пролећа, да нека зимска олуја не пообара стогове са сеном, да не скине цреп са штале. Kосану су ти проблеми много важнији од ових наших, белосветских брига које на нас јуришају по ваздан.

Чланак Друже се са орловима и вуковима: У Тичје Поље не стижу вести, нека их… Имају они и својих брига се појављује прво на ИСКРА.

Артјом и дописник ИН4С из Донбаса

Јутро ко јутро у Доњецку: мраз, лоша кафа, добри људи, врисак граната и тишина.

Украјинци су гађали читаву ноћ. На срећу већином су промашивали. Нас. На несрећу негде су погодили…

Јутро ко јутро у Доњецку, пут ко пут, заправо рупе ко рупе и нешто пута што се запатило међу њима.

Сваком рупом лоша кафа експлодира у празном стомаку, панцир се усеца у рамена, проклето тешко кљусе…

Вреди ли све? Једино питање које се у Доњецку не поставља, наравно да вреди, нарочито овог јутра и овим рупама ка некадашњем аеродрому.

– Могу ли барем шлем да скинем, шта ће ми у колима..?- тупаво питам једног од Спартанаца, њихов сам гост данас.

Претрча погледом по ретровизору: „А, треба ли ти глава у колима?!“, добро, дакле не скидам шлем…

Тишина убија, не гранате, од њих се „само“ гине, а не знам шта гласније добује од та два..?

Артјом је легенда, заиста јесте. Командант „Спарте“, можда и најчувеније јединице у Донбасу.

Ево се девета година ратовања вуче за њима, од првог дана су ту, од првих битака, од првог јуриша на аеродрому.

Ту је почело све, прва крвава борба, прве жртве, први бесмртници, прва велика победа народа који је само желео да буде свој на својему.

Тако руски, тако српски…

Артјом је сабрат Мотороле и отац Жуге, претходног команданта, бесмртника, хероја Руске федерације.

Преузео је команду над гробом команданта, то је последње што је желео. Над синовљевим крстом понео је и свој и његов…

– Добро јутро, добродошли, Бог с вама…- кратко и шкрто поздравља. Није Артјом човек великих речи већ великих дела. Поштујем људе о којима говоре, а не који говоре.

Могли смо да седнемо на камен, гледамо некуд где престаје Русија и почиње небо, ако игде престаје, и ћутимо.

За причу сасвим довољно.

– Ту су, да је тихо чули би нас…- не питам ко, знам на кога мисли, они што зверски и бесомучно туку по граду. Промашују, погађају, увек негде погађају…

– Мој ратни пут? Мој ратни пут је пут оних који су дали животе за слободу, ја у тој причи не постојим, нисам важан…- излазимо накратко из заклона, на сунце, прија, на рушевине некадашњег аеродрома, новог терминала…

– Од битке за ово парче земље на којем стојимо, свих потоњих битака за које сте чули и нисте, па ево све до данас и докле буде потребно, то је ратни пут „Спарте“, нема тачке, само зарез на кратко и нове странице старе приче…- надвио се над нама ко авет скелет аеродромске зграде.

Ко незасита звер вазда гладна људског меса.

Сабласно.

– Узалуд им шаљу и војну техники и инструкторе, срце и душу нико не може да им пошаље! Не побеђује оружје, побеђује човек, слободан човек који се не плаши смрти. Смрт никада није била велика цена за слободу, никада…- речи човека који је баш за ту слободу дао сина, дао толике синове јер сваког борца „Спарте“ баш тако доживљава, тако са њима говори, тако гледа у њих…

Да, лице, очи овога човека, мир који њиме влада, јесу оно што заиста учини да пред њега станеш мирно.

Не мирно послушно, са страхом, под командом…мирно као пред иконом.

Ни трага мржње, крви, понора освете, било чега у његовом погледу осим мира. Мир човека помиреног с Богом и са собом. Мир победника…

– Рекао сам, поновићу: ми знамо за шта се боримо- за оно што нам је Бог дао а то људи не могу да одузму…

Мој син је погинуо током спасавања рањеника, цивила, у Волновахи. Током такозваног примирја. Ми никада не бисмо, нити смо, опалили метак на њих кад извлаче своје рањене, цивиле, када је на снази такозвано примирје које је увек значило да наше оружје заћути а њихово режи, лаје, уједа, кида…- мир у погледу, гласу, покрету, мир у немиру свуд око нас.

Није паметно дуго бити ван заклона, но шта је заклон до гробница у коју седнеш и чекаш..?

Срамота је показати страх пред овим људима. Не храбрости ради већ због тога што су се сви распоредили на отвореном да чувају ову шупљу, ћелаву главу за коју је немогуће наћи довољно велики шлем.

Гађају, не престају, земља као да стење, дивља сваки камичак на њој, но шта је то до сасвим обично јутро у Доњецку, овде на чистини ван града… Артјом гледа пут правца одакле Украјинци туку, показује руком да станемо некуд иза њега као да је планина иза које ћемо се скрити и починути.

И јесте, свако од ових бесмртних смртника јесте, исти је мир у погледу руског и српског борца. Мир праведника.

– Знате ли колико вас поштују у Србији? Знате ли да мало ко не зна за „Спарту“, за сваку од легендарних јединица које су збројиле људе чији су ратни путеви мирне стазе свакога од нас.

Данас Руси гину да би слободан човек живео. Сваки! Ма где био. Тако руски, тако српски…

– Пођимо. Не замери, није због мене већ због вас, близу су…- пријало је сунце, више него спокој заклона јер шта је овде заклон, до Бог и свод небески.

Идеализујем и Артјома и читаву борбу руског народа?

Не, само сведочим истину, живим идеале сваког минута са овим дивним људима.

– Срце и душу нико не може да им пошаље, како онда да победе…- протрчао је речима још једаред исту мисао, тачну мисао. Кратко и штуро, није човек речи, речи су за овога човека.

Речи свакога ко барем на минут застане с њим.

Човек који је над гробом сина понео и свој и његов крст.

Читав гроб, све гробове палих из „Спарте“…

Остао бих читав дан но команда је јасна: на линији ватре што краће, још да ко зна где је овде почетак и крај те линије?

Још који поглед испод ока на ову незаситу звер што се надвила над нама. Колико је људи довољно да нахрани проклету скелет? Све овдашње скелете?

Колико Артјома, крстова својих синова и својих?

Колико је немрира довољно да у погледу буде само мира..?

– Поздрав братској Србији! Хвала вам за љубав, Бог с вама…- загрлили смо се и растали.

На сигурном сам, он је већ некуд пут саме линије фронта, тамо где престаје Русија и почиње небо.

Тако руски, толико српски…

Чланак Михаило Меденица: Тако руски, тако српски… се појављује прво на ИСКРА.

© Зоран Шапоњић

На празник рођења Исуса Христа, 1993. године, снаге Насера Орића из Сребренице убиле су у овом селу 49 мештана, више од 80 раниле, седморо је нестало, запаљено је 700 српских кућа, 101 дете остало је без једног или оба родитеља

„Вече је већ падало кад смо видели да смо скоро опкољени, и да помоћи нема. Око нас пуцњава на све стране. У амбуланти у Кравици четворица мртвих, 16 – 17 рањених. Ракао сам рањеницима, људи устајте ко може, придржавајте једни друге, да се извлачимо у правцу Оправдића и Дрине. Поустајаше људи, формираше колону, јадну и бедну, крвави, једнима завијене руке, другима и руке и ноге, главе, груди. Осташе у амбуланти они мртви и двојица тешко рањених, непокретних. Позовем неке људе који су се спремали за повлачење, узеше једног од оне двојице, Жељка Радовића и однеше, оста још један, Млађен Сављевић. Вратим се по њега, Млађен ме гледа, вели: Остави ти мене Славиша, у’ватиће те живог, дај ми само бомбу, а ви идите…Ја му велим: Болан, не бих те оставио за државу да ми дају, остаћу ја са тобом ако треба… Подигнемо Млађена, још један човек и ја, понесемо узбрдо. Притрча један војник, виче: Ево их четири пет кућа даље, пале све редом“.

Овако се крвавог Божића 1993. године у Кравици крај Братунца, равно 30 година касније, сећа Славиша Ерић, медицински техничар, кога је напад Насера Орића на Кравицу затекао усред села.

Прича, ујутру су их пробудили пуцњи, он и др Предраг Лончаревић одмах су стрчали до амбуланте, и до касног поподнева примали и превијали рањенике са повредама, углавном од пешадијског наоружања.

„Кад смо од амбуланте са рањеницима кренули узбрдо, чујемо гласове муслимана, вичу по селу, пале куће, пуцају, ми све одозго гледамо. Наиђемо, срећом, на неку специјалну јединицу из Бијељине, један са митраљезом, сав крвав, преузе Млађена од мене и оног човека, даде ми митраљез. Кад сам га узео, онај митраљез, у руке он ми лаган као перо, био сам већ пао, носећи Млађена. Кад смо горе изашли, чекају нас запреге, воловска кола, те они преузеше оне рањенике“, присећа се даље крвавог Божића у Кравици у разговору за РТ Балкан Славиша Ерић.

Горе у Оправдићу затекли су, прича, збег од 150 људи, међу тим несрећницима, затекао је и мајку, отац и ђед остали су на линији.

Слике страдања само навиру

„Ђед који је као четник био осуђен на смрт стрељањем још после Другог светског рата, остао је на линији до претпоследњег метка. Кад је остао без муниције, пуцао је из пиштоља себи у уста, није хтео жив да се преда“, прича Ерић.

Овде Славиша заплаче. Заћути. Враћају се слике страдања.

Тридесет је година од крвавог Божића у Кравици. Тог дана муслиманске снаге из демилитаризоване УН зоне у Сребреници под командом Насера Орића убиле су у овом селу 49 Срба, више од 80 ранили, седморо је нестало, петоро није нађено ни после  три деценије.  Запаљено је 688 српских кућа, 2.000 помоћних објеката, 1.000 мештана за само неколико сати остало је без кућа, а 101 дете остало без једног или оба родитеља.

„Анђелку Миладиновићу из Јежештице пред мајком Савком одсекли главу, завезали је за неки аутомобил и одвезли у Сребреницу. После мучења и Славку су заклали. Драгомиру Миладиновићу тог дана убијена су оба сина, Ранко и Ђорђе. На Божић у селу погибоше и браћа Војислав и Радојко Богићевић, па браћа исто Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић“, памте дан данас, три деценије касније у Кравици.

Најцрња страдања тог дана била су селима Шиљаковац и Јежештица. Што је у овим  селима затечено живо побијено је. Што је могло да се однесе – опљачкано је. Што је могло да гори – запаљено је.

До половине марта тела побијених остала су по кућама, двориштима, на кућним праговима, по шумама около, да их развлаче дивље звери.

„У Кравицу сам поново ушао 16. марта, затекли смо све попаљено, уништено. Још су трајале борбе, мени метак пробије капу на СНБ јакни, али, останем жив. Одем до моје куће, она изгорела. Ђеда сам нашао сутрадан, био је сахрањен. Бабу сам нашао, изгорела на кревету мученица… Тих дана у Кравицу је стигао др Зоран Станковић, помагао сам му око ексхумирања. Ја сам сакупио остатке бабе и ђеда, други по селу сакупљали су остатке својих, оца брата, мајке, сестре. Све су то доносили на једно место у центар села. Страшно је било. Остаци људских тела. Донесу ногу, главу, кључну кост, лобању, руку… Три месеца су људи били несахрањени, животиње развлачиле, разносиле, јеле тела…“, прича Славиша.

У Кравици Иродовски злочин

Страшне су приче из Кравице. Њих ни време које пролази не предаје забораву.

„Владимир Гајић имао је само четири године кад је убијен у Кравици на крвави Божић. Новица Богићевић 14, Мара Божић, непокретна старица – 89. Њу су после мучења живу запалили. Мучени су па запаљени и Негосав (80) и његова супруга Крстина Ерић (81). Љубица Обачкић (75) убијена је док се са литургије враћала кући. Непокретна Танкосава Станковић (55) убијена је ножем, др Станковић је на њеном телу пребројао најмање 15 убодних рана. По селу се причало да су Невенки Ђукановић (45) Орићеви одсекли главу, али њено тело као ни тело Видосаве Тишић још није нађено. Тело Радмиле Лукић нашли су у дворишту, изрешетана, избодена ножевима“, тече даље страшна прича из Кравице.

Насерове јединице тог дана у стопу су пратиле стотине, хиљаде цивила из Сребренице који су у Кравицу стигли у пљачку. Фадила Мујић, једна од „мајки Сребренице“ пре неколико година за БиХ медије је овако сведочила.

„Иако је Насер Орић, наш командант славни, Алах да га сачува, и награди од свих душамана овог света, својим борцима наредио ћутање, сви смо у Сребреници знали кад се иде на Кравицу, а Кравица је за нас била обећана земља, Америка… Четничко јако упориште… Спремимо се и у току ноћи, док су војници заузимали положаје, ми, жене и деца,  једна огромна колона улазимо у Кравицу пре испаљеног метка. Грабиш, отимаш. Около се убија, гине, пуцњава, не може се описати, каква је то паника. Борба је да ухватиш једну кокош да понесеш па ћеш преживети три дана… Да не говорим о 50 кила кукуруза колико сам ја донела. Улазим у једну кућу, четници славе Божић, камара крметине на столу, ко те пита што је крметина, никад ниси јео али ћеш јести да преживиш. Ту су колачи, ту је сарма, они једу и пију, то је мој први сусрет. Они су пијани, честитају ми Божић. Где год уђеш, све покупљено, нема ништа… Масе људи надиру, иду према кућама“, посведочила је ова, ако се може назвати женом, из Сребренице.

О нападу вести тек у зору

Кравицу је тог дана, док су од Сребренице надирале хиљаде људи, што Насерових бораца, што цивила који су кренули у пљачку, бранило између 300 и 350 људи, раштрканих на широкој линији око села. Неколико дана пред Божић, прича за РТ Балкан Раденко Милановић, тада командир одељења полиције у Братунцу, муслиманске снаге пресекле су комуникацију Кравица – Братунац.

„У раним јутарњим сатима стигле су вести о нападу на Кравицу. Претходних дана било је борби око пробијања коридора ка Кравици  али се од тога одустало. Из Братунца су кад су стигле вести да муслимани надиру на Кравицу предузимане неке, али веома ограничене, мере да се помогне селу. Излазило се на коте одакле се пратило шта се дешава“, прича Милановић.

У самом Братунцу људи су вести о нападу на Кравицу испрва прихватили са неверицом, нису веровали да се нешто тако може десити. У граду је, присећа се Раденко,  с почетка „била таква атмосфера безмало као да се ништа не дешава“.

Тек у поподневним сатима у Братунцу је почео хаос када су људи почели да схватају колике су размере страдања у Кравици.

„Орићеви су остали у Кравици до марта, тај простор је био заузет. Тела побијених која су извучена на Божић, дан касније су сахрањена, тела других побијених су остала по кућама, на праговима, по амбарима, подрумима, двориштима по селу, ливадама, по шуми, све док то подручје није ослобођено. Где су кога убијали ту је тело и остајало. Шта више, Орићеви не само да нису сахрањивали побијене, него су раскопавали гробове раније сахрањених. Гробове мог брата и једног рођака који су раније погинули су раскопали тих дана“, прича Раденко.

Он је тог дана успео да дође до коте Бањевићи одакле је гледао Кравицу како гори.

„Сретали смо на путу људе који беже, возе рањене на приколицама, у колицима, на запрегама, воловским колима, у кашикама багера, носе на рукама. Рањени, мртви, свака слика била је језива, ништа није било нормално. Ти људи које смо сретали, причали су нам ко је остао жив, ко је погинуо, ко је опкољен, одсечен, за кога се ништа се зна“, прича Милановић.

Ратиште са највише мржње

Касније је, каже, и он ишао са др Станковићем на увиђаје, ексхумације побијених.

„Налазили смо лешеве око кућа, несахрањени. Језив је призор био кад смо ушли у ослобођену Кравицу, све је било уништено, мачке није било, нигде ништа живо да видиш, као у неком хорору да си. Прошао сам много ратишта, али нигде нисам видео толико мржње као овде. Све што је могло да се уништи, уништено је. Ама земљу да су могли да покваре, покварили би је. Разлог мржње могу тек да наслутим. Кравица је била међу муслиманским селима. Срби, и кад су се одсељавали, нису хтели да продају земљу, и због тога је Кравица имала посебан третман код Орића“, каже Милановић.

Млађен Сављевић кога је на Божић 1993. Славиша Ерић тешко рањеног изнео из села живи и данас у околини Кравице. Жив је и Жељко Радевић који је тог дана тешко рањен.

„И дан данас, кад се сретнемо, сетимо се тих дана. Било је то у безнађу, хаосу, метежу… Млађен и данас кад год је какав празник, кад обележевава неки догађа на весеље и радост, дође и донесе литар ракије, почасти мене и колеге у Дому здравља. Тада обично каже: Овај ме је изнео из Кравице, да њега није било, ни мене не би  било. Ја му кажем:И ти би мене изнео да је било обрнуто, и тако ми разговарамо“, прича Славиша Ерић.

Срамна оптужница за Насера Орића

Иако је прошло већ тридесет година, за злочине у Кравици нико није кажњен. Славиша је сведочио у Хагу у процесу у ком је Насер Орић ослобођен оптужби за злочине поред осталог и у Кравици.

„Да сам знао каква је оптужница не бих ни ишао, па нек ме казне. А оптужница је била таква да су више теретили оне који су изазвали неку саобраћајну несрећу. Наводно, оптужили су Орића за неко малтретирање цивила. Питају мене на суду јесам ли тог дана у Кравици видео Орића, ја им кажем: Људи, какво је то питање? Да сам га видео данас овде, не би било или мене или њега!“, каже Славиша.

Тридесет година од злочина, Славиша Ерић бори се са сећањима.

„Настојао сам за ово година да све то што пре заборавим, да потиснем из главе. Терао сам та сећања да прођу што пре. Некад сам сањао, скакао ноћу из сна, сад сам већ огуглао. Ја више о рату не размишљам, имам породицу, унучад“, каже.

Насерови борци у сећање на крвави Божић 1993. и клање Срба у Кравици спевали су песму у којој се на најстрашнији начин вређају верска осећања православаца.

„Насер својим борцима говори: ви славите док Кравица гори. Нема више гнезда душманскога, баш на Божић огрејала Бога. Место попа што свети водицу, дошетао Насер у Кравицу“, само су неки од стихова ове „песме“.

Зоран Шапоњић

Чланак СРПСКЕ ГОДИШЊИЦЕ: Крвави Божић у Кравици крај Братунца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Зоран Шапоњић

Репортер Курира у Херцеговини пред чудом васкрса најстрадалнијег села у Европи током Другог светског рата

И кад пођете из Пребиловаца и кад останете, кад овде заноћите и кад осванете, са зидова учионице школе гледају вас очи дечака. Велике и црне и у њима се купају ројеви звезда. Никад дубље нисам видео. Кад пођете из Пребиловаца, понесете их са собом, кад се вратите у село, оне вас сачекају.

У школи у Пребиловцима, баш пред рат 1941, испричао је једном Љубо Ждракановић плачући као киша, било је 120 деце, у селу њих 278, мало је које претекло јаму и усташку каму. Љубо био један од ретких.

Падали мртви

Кад се пред школом у Пребиловцима ослоните на камен, на тај исти камен, оно јутро, а било је исто овако, врело и ведро, ослањали су се и они. Преко тог камена мртви падали. За тај исти камен јаднице, нејаке мајке, собом заклањале децу. Кад закорачите прашњавом стазом, на ту стазу капала њихова крв и њихове очи. Кад погледате у небо, у то исто небо гледали су и они. Кад су их повели, тамо, према јамама. Растао у камену исти овај трнати цвет који на том истом месту расте и данас…

Слава теби Господе, велика су дела твоја. И велика је милост твоја.

У глуво доба ноћи, у кући Аца Драгићевића, коју десетину метара од школе, свако остане сам са собом. Ноћну тишину, тешку помрчину, поцепа урлик пса негде у близини… Урлик или јаук? То је овде одувек било исто. Онда се све смири. Међу зидове увуче се тишина.

Она која боли.

Тешко је у Пребиловцима заспати, још теже се пробудити.

Док увече пред кућом једемо презреле смокве са пребиловачке земље и камена, у очима Аца Драгићевића виде се зидови школе у Пребиловцима и на њима прозори пуни светла. Иза прозора очи дечака. Миле дечице. Црне и велике, дубоке.

Питања која се не постављају

Ацо прича:

– Мој отац Спасоје и његова прва жена Тода имали сина Васа од четири и Мома од две године. И Васа и Мома и Тоду и очеву мајку Јованку бацили су у јаму Голубинку. Отац ми никад није испричао како му је било оно јутро кад се вратио са брда и затекао празну кућу. Ни Мома, ни Васа, ни Тоду, ни Јованку. Како му живо срце није препукло. Никад га то нисам ни питао! Нека питања овде се не постављају.

– После неколико усташких „опходњи“ око Илиндана 1941, мушкарци из села повукли су се у брдо, жене и деца, старци, остали у Пребиловцима. Нико није веровао да ће комшије дирати жене и децу, да човек човеку може да уради оно што су они урадили нама… После се испоставило да може.

У глуво доба ноћи урлик пса, горе негде из брда, иза школе, поцепа село. Као нож засече преко стомака. Пре окрепљења и одмора ноћ овде донесе кошмар. Тешки. Кад се пробудим, са зидова собе гледају очи дечака. Оне миле дечице.

– Иза рата отац је једном отишао до Голубинке, после више није ишао. Те 1941. који месец касније у селу славили Никољдан. Митар Шарић написао је причу о томе. Петорица јединица који су преживели покољ окупили се у кући на врх села, кад су чули песму, сишли до Булут махале, свеће палили на кундаку пушке – прича Ацо.

Жилав ко свака травка која се овде отме испод камена, па се по читаво лето бори са ватром, на крају и преживи, живот се у Пребиловцима отео из загрљаја смрти.

Божјим чудом и божјом промисли.

Народ се из шума около почео који месец иза покоља враћати у село. Домаћини из пустих кућа почели да се жене. Ацовом оцу Спасоју 1943. родио се син Васо, за њим 1945. Момо, 1947. Ацо, а 1952. Љубо.

Нека питања у Пребиловцима се не постављају.

Поновљена имена

У августовско врело поподне шетамо селом. Зјапе рушевине. Тридесет и шест домова у селу затрто је августа 1941. Лазар Булут имао у кући седморо, кад се вратио, није затекао ниједно. Кућа Трипка Ћирића, ено рушевине и сад горе изнад села, затрта, од десеторо Трипкове деце није преживело ниједно.

– Кад су педесетих година у школи прозивали децу, истовремено прозивали и живе, рођене од 1942. па надаље и мртве дечаке и девојчице побијене 1941. Једно одељење у учионици, друго у јами. Деци која су се рађала домаћини давали имена својих побијених синова и ћерки. Потомке добијали људи у позним педесетим, шездесетим, понекад и са 70 година. Пуста борба за опстанак – прича Ацо.

Двадесет и једну годину касније, 1962, из села у војску кренуо је први регрут, Јован Ðурасовић. У Чапљину, на станицу, испратило га читаво село, од Пребиловаца до Чапљине његов војнички куфер пренели са руке на руку. После, кад су почела стизати Јованова писма, читаво село окупљало се код Јованове мајке, она писма читала наглас да чују шта војник пише.

Поподне у Пребиловцима августа 2022. У дворишту своје куће у насељу Кулина седи Бранка Екмечић. Мило девојче. Прича, смеје се, кује планове за будућност. Прошле године била је најбољи студент у Федерацији БиХ. Колико је само радости у свакој њеној речи док прича о себи, свом брату, три сестре, троје њих већ је завршило факултет, четврто завршава, најмлађа сестра је средњошколка. Док прича, њене речи као бисери проспу се међу камење па дворишту.

– Завршила сам Економски факултет у Мостару, запослила се, имам добар посао, поподне помажем родитељима, гајимо поврће, носимо на велетржницу у Чапљину – прича ми.

Њен отац Миладин пред последњи рат направио кућу на два спрата, 1992. минирали је, срушили, те године Екмечићи други пут са 50 година кренули у избеглиштво. Били по Херцеговини, 2003. Миладин и Бранкин стриц се вратили, поново направили кућу, на спрат, Миладин се тек тада смирио. Вратио се на своје.

– Ми сада, у ствари, живимо животе оних наших који нису стигли, којима нису дали да их проживе. То је, у неку руку, наша обавеза – вели Бранка.

Њеном Миладину организација Срби за Србе из Београда купила је и поклонила трактор и све прикључне машине. Сад им је све много лакше.

Прва жена Миладиновог оца Бранка породила се оног несретног 6. августа у сточном вагону на станици у Чапљини, док су чекали транспорт до Голубинке. Усташе на месту убиле и њу и оно јадно дете које тек што је угледало светло дана.

Прва беба

Средином 60-их у Пребиловцима склопљен први брак рођених после јама. Венчали се Јана и Ацов брат Момчило, који је понео име свог брата Мома, баченог у Голубинку. Када се 1966. родила прва беба у селу, Љиљана, била дете читавог села.

У цркви у Пребиловцима, на дан Светих новомученика пребиловачких, 6. августа, на литургији било можда и хиљаду људи. Литургију служили митрополити Јоаникије и Хризостом. Зашаренила се ливада око храма од народа. Потомака мученика пребиловачких. Ждракановићи, они којих је 29 побијено 1941. у Пребиловцима, били домаћини славе, на слави биле им стотине комшија.

У Пребиловцима се живот отео из загрљаја смрти. Петог и шестог августа 1941. од 994 мештана побијено 823.

У лето 1991. из херцеговачких јама народ је коначно повадио кости мученика. Дечака и девојчица из пребиловачке школе. Четири хиљаде душа. Ни година није прошла, јуна 1992. из Пребиловаца, преко брда па долином Брегаве ка Љубињу, Гацку, Билећи, народ је из Пребиловаца и околних села поново кренуо у избеглиштво. У Пребиловцима потомци оних из 1941. минирали спомен-костурницу, после довели машине, поравнали место на коме су биле кости, па још на том истом месту направили сметлиште.

Пре седам година на месту спомен-костурнице никла је црква. На зидовима, на 80 метара квадратних имена, имена, имена… Свако име један живот, једна судбина, једна суза, један јаук, једна срећа једна свећа и једна жртва… Гледају њихове очи са фресака са зидова цркве…

Звона храма

Алекса Драгићевић, момак из села, прима сваког дана поклонике у цркви, прича да се не заборави, подсећа. А душа му ко у дечака, свака реч мила, богобојажљива.

Прича ми овако:

– О 1941. не причамо ни са мржњом, ни са неким позивом на освету, већ само са љубављу према нашим мученицима. Дошло је време да се сазна кроз коју је голготу овај народ прошао и 1941. и 1991. године, да се не заборави, да се зна шта је било. И свако би требало да дође овде да види ову цркву, село, костурницу, кости мученика – прича Алекса.

Вели и да су прошле године овде била деца из основне школе у Бачкој Тополи, у мају ове године 4.000 ђака из школа у Републици Српској, а од 2015. до пре неки дан храм и костурницу у којој је сахрањено оно што је од костију мученика остало после минирања 1992. године обишло 50.000 људи.

– Овај храм, ово место, село, сви ми, живи смо доказ победе живота над смрћу и победе добра над злом – каже Алекса.

У зору замукну керови из шуме изнад села. Роди се нови дан. Блага светлост од истока спусти се на зидове пребиловачке школе. Повуку се сенке, нестане таме. Овде-онде крену петлови. Зачују се звона са пребиловачког храма, проспе се низ долове њихов мили звук. Тридесет шест домова у Пребиловцима сада је живо. У селу је око 50-60 душа. Мало? Много?

Толико-колико је бог дао!

А истина, божја, јесте да су Пребиловци живи. Убијали га, а село се отело смрти. Таман за онолико колико је свако од нас одавде и колико свако од нас овде има неког свог.

А има!

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ, МЕСТО НА КОМЕ СЕ ЖИВОТ ОТЕО СМРТИ: Ми сада живимо животе оних наших који нису стигли, којима нису дали да их проживе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Зоран Шапоњић

Поново јуче дошао Брана Вучетић на гробље у Братунцу, да обиђе оца и мајку, брата, да им исприча да су он и његови, супруга и деца, Вукан и Рашка, добро, деца расту, хвала Богу… На гробљу три бела крста, три Бранове ране, под једним мајка Радојка, 44 је мученица имала кад су је убили Муслимани на путу од Братунца у Бранов Бјеловац, под другим брат Миленко, под трећим отац Радован. Без све троје остао у три месеца, а мали био, било му тек девет година, дечачић. Све троје од исте руке…

Брана сам упознао има томе и деценија и по, недеља је била, пусто братуначко гробље, бели крстови и међу крстовима сам дечачић, крај три гроба. Пуст је и град био, празне улице, повукли се људи на недељни ручак, свако са својима, Брано дошао на гробље да види своје. Причао ми је тада како је било, свака реч је била као со на рану.

Кад су напали Насерови, Брана пробудила пуцњава, отац му довикнуо да трчи код комшинке Мире, пуцњи су брзо утихли, за пар сати у селу побијено 109, углавном жена и деце. Мира покушала да својих двоје деце и Брана брани бомбама, убрзо су савладани, Брано рањен од бомбе убачене кроз прозор, Мира га превила цепајући завоје од своје одеће… У просторију упао један Насеров са ножем, други га спречио да их не покоље. Миру страшно тукли, после док су их спроводили, Брано у воћњаку видео мртвог брата…После, Брано био у логору у Сребреници 56 дана, данас у телу носи 20 гелера.

Тридесет година прошло, сећања жива ко данас да је све било. Братунац се јуче сећао невиних жртава, 30 година од муслиманских злочина у Подрињу и регији Бирач у којима је страдало више од 3.200 Срба, злочин без казне…

У цркви у Братунцу патријарх српски Порфирије служио је свету архијерејску лигургију, после на гробљу је био парастос страдалим.

– Ово је само камичак у мозаику многих места од Косова до Јадовна и много је оваквих места за која и не знамо. Ово је место камичак у мозаику страдања, распећа и крста нашег православног, српског народа – рекао је патријарх српски подсећајући да је најприличније „да сви клекнемо на овом месту и у молитви заћутимо“.

-На овим просторима сви људи, независно од тога из ког народа потичу, носе дубоке ране. Сви смо дубоко, дубоко позлеђени несрећним ратовима, али, ране се не зацељују сољу, злопамћењем, него мелемом вере, наде и љубави – рекао је патријарх.

Притиснуо народ јуче гробље у Братунцу. Сваки гроб једна судбина, сваки крст знамење угашеног живаота и вере у васкрс. На гробље дошла и дечица из основне школе у Братунцу, свако дете понело по једну слику, на сликама њихови вршањци из оног времена, да нису побијени, данас би они имали своју децу, били одрасли људи.

Црна је историја српских страдања у Подрињу. Муслимански напади били су углавном на велике православне празнике…

Фото: Зоран Шапоњић

Хронологија пуна крви, масакрираних људи…

-У недељу 21. јуна, на Тројице, око пет ујутру, јединице муслиманских оружаних снага из Сребренице напале село Ратковиће, убијено 17 Срба…

-На Божић, 7. јануара 1993. нападнута Кравица, убијено 55 Срба, најмлађа жртва имала 16, најстарија 89 година…

Црна књига српског страдања… Безброј страница.

Станојка Станојевић из Залазја, умрла је има већ шест година, пре десетак, на гробљу на Залазју причала ми је како је било на крвави Петровдан 1992. кад су Орићеви напали село.

Пала старица у црни преко гроба сина Радисава, пре тога била у Братунцу, исто на гробљу, да обиђе Божа, трећи син, Миле, једва преживео рат…

-Одам по гробљу, од сина до сина… Божо ми имао 26, Радисав 27 година. Гледала сам оног дана Насера, ко тебе сад што гледам. Јаше белог коња, путем, овде испод гробља, преко прса реденици, носи зелену застави и виће – „не пуцај, ватај четнике живе“ – препричавала ми је тог дана тужна старица.

На главном тргу у Братунцу јуче је био велики скуп Срба из овог краја. Да се сете страдања, да не забораве, да подсећају и децу, и они да не забораве…

И још једном сећање на тужну причу Брана Вучетића и Цветка Ристића. Цветку крвавог 16. јануара 1993. у Скеланима побијени отац отац Новак, мајка Иванка, брат Мићо (16) и сестра Митра (19). Цветко остао сам на свету.

Порастао дечачић, постао човек, обновио кућу у селу, оженио се, данас они супруга љуљају двојицу синова, Новака и Јована…

Није се затрло српско семе на Дрини.

Пред хиљадама људи говорио је српски члан председништва БиХ Милорад Додик.

-Размишљам о поруци да је хришћански опростити а не заборавити. Како опростити? Како је могуће да они који су невини страдали могу неком да опросте. Нисам човек рата ни сукоба. Али само човек чистих рачуна. Ми не можемо да живимо са људима са којима кроз векове имамо само страдања – рекао је Додик.

Подсетио:

-Кажу неки – други народи су се склањали, нису страдали као српски. Па, баш то нас дели од других. Српски народ је народ карактера, народ слободе, зна да без слободе нема државе и без државе нема слободе. Те смо лекције научили.

Брано Вучетић (Фото: Зоран Шапоњић)

За крај заједничка порука Брана и Цветка:

-Да мрзимо не знамо, да заборавимо не можемо и нећемо. И, да сачекамо да деца одрасту, да им објаснимо зашто они немају баке и деке, зашто немају стричеве, тетке…

Чланак ДА МРЗИМО НЕ ЗНАМО, ДА ЗАБОРАВИМО НЕ МОЖЕМО: У Братунцу обележено 30 година страдања Срба у Подрињу се појављује прво на ИСКРА.

Ако ишта у ова зла времена спаси свет, спасиће га људска доброта. Она дечија, понекад и детињаста, исконска, што само понеком остане у срцу, закопана дубоко негде у души, не ишчезне кроз тешке дане живота. Доброта заостала код оних који своју муку, тешки терет, запрте па их цео живот носе сами, без ропца, без потребе за туђим сажаљењем. Без да се икад иком пожале, без да икад иког оптуже за своју тугу, своју муку, своју невољу, сав јад и чемер који им ама баш сваког дана седи завратом. Доброта остала код оних који плачу сами, заклоне се за какав котар или стог сена или споменик предака, за тарабу, оду у шталу где их нико никад неће видети, или просто у шуму, у какву дубодолину, који од своје туге не праве спекаткл… И код оних који ће из куће изнети и последњу кору хлеба и дати просјаку, који, ето тако, живе и увек се богу моле за друге, ретко кад за себе…

Зато ме сваки пут заболи душа, сам себе изгрдим на пасја прескакала, и осетим се као последњи бедник, кад ми се горе са Голије јави стари шумар Рајко Совић, боем и горски вук, људескара у чију је душу стало толико доброте да нема тог аршина нити кантара којим би се могла измерити. Назове, чисто да пита како сам, треба ли ми шта, може ли шта да помогне, како здравље, како чељад, је ли било кише, града, далеко било, јеси ли моји у селу посејали кромпире… Он мене увек, ја њега да се сетим – ретко кад… Немам времена, гомила обавеза, био на терену, посао, изговора увек колико хоћеш… Не може их човек побројати, и увек их лако наћи.

Кад му се испразни батерија на телефону, Рајко пошаље писмо. Откуд му коверат, хартија, кад стригне да га однесе на пошту горе ваљда на Вионицу или Одвраћеницу на Голији или га по некоме пошаље у Ивањицу, бог свети зна, тек, јави се и тако, да је добро, здраво. И на крају обично напише – „Зоко, поздравља те твој друг Рајко са Голије“.

Једном, има томе десетак година стиже плави коверат, са Голије, писмо од Рајка, јавља ми, а коверат пун радости, да су на Одвраћеници, мештани завршили цркву, да ће скорих дана бити литургија, ко је све помогао градњу, писмо са планине путовало читавих пет дана.

Не кријем, отплакао сам као дете кад сам прочитао писмо, пред очима ми се створила Рајкова слика, како у колиби, под свећом или лампом, или зором, кад се Сунце подигне над голијским врховима, полако, сав свечан, пише, јавља тако важну вест, труди се да рукопис буде леп, да се свако слово може прочитати. Колико дивоте, оне божије, колико радости и љубави, колико дечије простоте оне која станује само у душама одабраних и посебних, на једном листу хартије. И снебивања Рајковог, што ми, ето, досађује, одузима ми време кога и онако имам и више него што ми треба, што ми смета, и то понавља до бескраја сваки пут кад се јави. Каже, звао би и чешће, него, да не досађује, да ме не прекида у послу, ко зна где сам ја…

О овој доброти причам. Она ће спасити свет, она ће остати и кад добрих људи нестане, кад их покрије земља, кад све друго однесе заборав.

Други пут, опет, једном кад сам са Ратом Филиповићем из Новог Пазара ваздан лутао по Голији, и кад смо срели Рајка, па нас он одвео до пустог села, Колијешнице ако се не варам, посекла ме као ножем, као жилетом, Рајкова суза. Заплакао је тада, верујем, први и последњи пут пред неким, онда брзо обрисао сузе, окренуо се устрану, заклонио да га не видимо. А заболела га слика коју смо заједно гледали, зграбила га за прса притегла, слика празног, пустог села међу чијим брвнарама и под дрвеним крововима нисмо затекли никог.

-Еј, мој Шапоња, како је ово био добар народ – завапио је Рајко.

Истина, није у селу било никог, био је благ летњи дан, помало и припека, а доброта, пуста доброта и нека божија благодет, извирала је иза сваких од оних замандаљених врата, из сваког проломљеног крова, из сваког оџака из кога се годинама није видело дима. Нестало села, остала доброта. И мирис меда који је долазио однекуд, са неба, из земље, из неког од оних мљекара, из црних брвана, бог ће знати. И мирис пољског цвећа. Јак, опијајући, онај који се не заборавља.

И шта остане кад свега нестане, питали смо Рајко, Рато и ја тог дана један другог, остане доброта, тек доброта, сећање на добре људе, на шајкаче, жуте мараме, на славе и славску свећу, погачу, чанак меда и ништа друго. Све друго потпадне под наслаге заборава.

А зло? Шта од њега остане? Ништавило. Ништа. Празна ољуштина. Ту реч Рајко чак никад и не помене.

-Ни у гори о злу не говори – рекао ми је једном.

Јутрос ми јавља са Голије:

-Ево ме код моје колибе. Јео мало сира и љеба. Прекјуче пала киша. Града, хвала богу, није било. Снег окопнио седам дана по Ђурђевдану. Хладно јутро било али је сад већ топлије. Имам свега, ишао у продавницу на Одвраћеницу.

Кад год се са Рајком чујем, исприча ми понешто о добрим људима и добрим делима. О оним о којима се ништа не зна, о којима се ништа никад није чуло, о онима који се својим добрим делима никад нису похвалили, никад их препричавали. Онима који никад нису звали новинаре да их сликају и у новинама пишу како чине добро дело.

Једном кад сам га питао, по чему памти детињство, живот, а доста је година накупио, Рајко ми је испричао – по једној котарици направљеној од брезове коре пуној јагода, коју му је набрала баба… И, ни по чему другом. Стала у ту невелику котарицу у коју стане тек прегршт црвених шумских јагода, и мање, сва љубав и сва доброта и после, читав живот може човек да враћа и дели ту доброту и љубав, а не може да стигне да подели колико је у ту котарицу стало.

Поучне су Рајкове приче. На први поглед, говоре о давним, давно заборављеним временима, о људима и селима којих више нема, помислио би човек, не важе за ово наше време. А важе и те како. Може се из њих много научити, само, кад има човек времена, оног ког стално нема, па застане на трен, замисли се, стави прст на чело. Размисли, шта ради, куд је кренуо, где ће стићи, куд толико жури, кад заборави на онај колач доброте који му је на почетку, на рођењу дат, а он га негде заметне, изгуби га, заборави да га подели.

То Рајко хоће казати кад ме назове, кад ми исприча понеку своју причу.

И о милости људској једном ми је дуго причао док смо лутали по Голији. Од пропланка до пропланка, од потока до потока. О људима који су неким божијим чудом и промислом увек давали више него што су имали, и увек имали више за друге него за себе. И доброте и љубави.

И, како то може, питао сам Рајка?

-У бога све може и код бога све може – рекао ми је.

Сваки разговор са Рајком је посебан.

У ретке дане кад се ја њега сетим, чујем са друге стране његов глас.

-Добро јутро Рајко…

-Добро ти бог дао…

Други пут:

– Добро јутро Рајко…

– Срећна ти душа код бога…

И све тако.

И да, добри људи ће спасити свет. Њихова доброта.

-Кад тешка времена закуцају на врата, чиме ћеш пред њих него с богом и добротом – каже Рајко.

Само ће она остати кад свега другог не буде.

Ено ми Рајка са Голије за сведока.

Чланак ОНА ДЕЧИЈА, ПОНЕКАД ДЕТИЊАСТА, ИСКОНСКА: Прича о Рајку са Голије, или, ако ишта спаси свет, спасиће га добри људи! се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Нема веће радости за Владимира и Ему него када се увече читава породица, они и њихових петоро деце окупе око стола па кућу под Великом Ћавом испуни дечије чаврљање, приче дечице о томе како је ко провео дан, ко је видео врапца, ко зеца, како је мачак напао пилиће, а коме су овце побегле у малине па га је Владимир грдио. Или, када у смирај дана двориште преплави дечија цика, када се помешају и деца и јагњад и пилићи, крава, кучићи, мачке, па се од свега направи једна општа збрка и гунгула пуна среће, радости и живота.

У животу Владимира и Еме, у ствари, понајмање је оне наше, уобичајене саможивости и себичности, много више одрицања, давања, љубави, пажње.

А да је им је лако, није. Није данас лако гајити ни једно дете, ни када је аутобуско стајалиште под прозором, дечија амбуланта иза угла а маркет пар кућа даље, а камоли за Димитријевиће из Бјелуше, скоро 50 километара од Ариља, који гаје петоро а до првог лекара имају тих скоро па 50 километара, до прве продавнице 12 или 15, а зими, када под Великом Ћавом (1.385 м.н.в) падне метар снега по пет дана нема струје.
-Борба – описују свој живот у једној речи Владимир и Ема.

фото: З. Шапоњић

Ема је из Пријепоља, из насеља Ратајска, из угледне бошњачке фамилије, градско дете, пре десетак година удала се за Владимира, дошла у Бјелушу у брда, са прозора види обрисе Мучња, Златибора, и, ни на трен, каже, није се покајала.
-Првих дана било је тешко, нема комшилука, нема продавнице, после, полако, навикнула сам се – каже Ема.

Прво је родила Луку коме је сада 10 година, па Лану (7), онда Крсту (5), па Андријану (3), а најмлађем Андреју сада су тек два месеца.

Она борба, коју помињу и Владимир и Ема, изгледа овако. Зими, кад паде снег, Владимир устане још у пет ујутру, закачи за трактор возу, очисти пут, онда Луку и Лану у кола па у школу у Високу до које је шест и по километара, или, када је снег баш велики, закачи кола за трактор па их тако одвуче до Високе. Још у јесен, док не падне снег, обезбеде довољно и брашна и уља и шећера, соли, меса, све до пролећа, ако баш нешто и затреба, до продавнице и назад треба понекад и три-четири сата хода.

Тек у пролеће, кад дође лето, Владимир и не зна куд ће пре. Да ли у шуму, у надницу, или у малине, или у њиву, да посеје кромпире, или…

фото: З. Шапоњић

Владимир и Ема живе од оног што сами створе, зараде, нити шта од кога очекују, нити се надају, нити шта од кога траже.

-У шуми пуцају леђа од терета, али, друге нема, ваља децу нахранити, обући, обути, за то мора да се има, за друго, ако шта остане, остане, ако не остане, онда ништа. Неки дан ми је букова влака улетела у кабину трактора, за мало нисам страдао, недавно, букова цепаница са цепача ударила ме под ребра, бацила пар метара, али, друге нема – прича Владимир.
Његове руке су црне и жуљевите, испуцале као храстова кора, док причамо крије их под столом, стиди се, а не би требало. За њега у Бјелуши веле да ради за тројицу, сликовито додају да је „крвави радник“ да таквог радника одавно није било у селу.

-Не могу докон, куд год се око себе окренем, неки посао угледам, знам, ако ја не урадим, нема ко други – каже Владимир.

А тек Ема. Ваља сваког дана спремити хране, опрати, пресвући, нахранити, помусти, узварити, усирити…

-Ујутру устанем око пет, спремим Луки и Лани доручак, пробудим их, помогнем им да се спреме за школу, поставим доручак, испратим их у школу, онда будим ове млађе, поставим њима доручак, нахраним бебу, онда у шталу, помузем краву, донесем млеко, узварим, усирим, онда спремам ручак, у међувремену нахраним и краву и овце, пустим у пашу, онда оперем веш, две машине сваког дана, испечем хлеб, у том стигну деца из школе, поставим ручак, оперем судове, онда се позабавимо домаћим задацима, у томе је вече, намирим стоку, помузем краву, узварим, усирим, спремим вечеру, деца вечерају… И тако сваког дана. Да, лети нас чека и плаштење, сакупљање сена, ту је и берба малина, спремање хране за бераче – једва Ема успе да наброји списак дневних обавеза.

Деца, полако прирастају. Лука већ чува краву и овце, мада, више воли да чува стадо оваца него краву, иако му овце понекад побегну у малињак… Помогне оцу и око трактора, опере шољице од кафе. А Владимир ако и један сан има, ако се и чему радује, то је одрастању синова. Нада се у бога, прирашће дечица, а онда ето њему одмене, помоћи, радује се дану када ће он, Лука, Крста и Андреј заједно и у њиву и у шуму, да заједно и запевају и лате се посла, а кућа да напредује… Има ли веће среће за једног оца.

фото: З. Шапоњић

Лука и Лана, када са другарима крену у школу, понекад их, кад има времена вози Владимир, понекад, шест и по километара иду пешице, успут се друже са врапцима, вранама, свракама, зечевима, лисицу или вука, веле још нису срели а ни то није искључено. Кад нису у школи и двориште и брдо изнад куће, пуни су дечије граје, смеха, ничим спутане слободе.

-Није нам, наравно, жао што нам деца не расту у граду. Хвала богу, здрави су, весели, одрастају у овој лепоти, слободи и шта ће човек више. Мало је незгодно што до првог лекара имамо скоро 50 километара, али, у фрижидеру увек имамо сируп против температуре, основне лекове, хвала богу, деца се и не разбољевају. Деца у кући имају све што и деца у граду, и интернет, телевизор, лап – топ, таблет рачунар – прича Ема.
Крај шпорета у повећој кујни, која је главна просторија, имају још и две собе, у хладном пролећном дану греју се пилићи, тор је пун оваца, у штали крава, кућа напредује…

– Кад смо се узели, нисмо имали скоро па ништа. За ових десет година опремили смо шталу, прекрили кућу, купили трактор, приколицу, другу сам направио, фрезу, вадилицу за кромпир, балирку за сено, плугове, хвала богу, не оскудевамо ни у чему. Све што смо стекли, зарадили смо нас двоје – прича Владимир.

Оно јесте да су на трактору „раковици“, гуме скоро па излизане, шара безмало и да нема, али, не може за све да истегне новца, једна гума кошта 50.000. Тешко је овде динар зарадити, џаба што је Владимир скоро, за четири дана са другаром исекао, извукао из шуме, исцепао, сложио читавих 60 метара дрва… Ко не зна колико је то тешко, може да проба.
А за децу, и Владимир и Ема углас кажу важно је само једно:

-Да одрасту у добре, вредне, радне, изнад свега у поштене људе.

А то ће овде, под Великом Ћавом, где се живи тешко али поштено, од свог рада а не од продаје магле, деца сигурно научити.

И имају од кога.

З. Шапоњић

Чланак ХЕРОЈИ НАШИХ ДАНА: У брдима изнад Ариља Владимир и Ема лавовски се боре да одгаје својих петоро деце се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Путевима Старог Влаха, уствари путељцима и стазама, од јаруга до гудура, од немила до недрага, од Велике њиве до Огоријеле косе, од Крстате оморике до Водене пољане, од Вранеша до Горачића и од Јадовника до Чемернице, неки посебни људи, по свему несвакидашњи и изванредни, посебни и необични, љубављу ко ланцима везани за рођену и вољену, за милу и драгу, за своју земљу. На њој се роде, на њој проведу оно мало живота, колико им је одређено и дато, ору, копају, влаче и дрљају, са ње скидају онолико колико Бог да. Са ње не одлазе никад, а и кад оду, тамо где сви морају и тамо где ћемо једном сви, постану део те земље, пребаце се само, као преко брега, па уместо земаљских пређу да ору небеске њиве по великим шареним селима.

Та земља, не најчешће, него готово увек и није нека, прљуша најобичнија, по који од камена или чечара искрчени до или коса, а њима најдража. Кад се у шта куну, или кад нико не види, узму шаку те земље па је загледају, пребирају, гледају, земља пуста. И кад им, одозго, преко сандука баце ту шаку исте земље, она им дође не тешка, него као благослов. Земља пуста…

Једном сам, давно у Јабланици испод Златибора, случајно јесте, а опет Божијим давањем, упознао Ивана Бујића. Цео живот орао и копао оно мало сиромашне земљице и рабаџијао по потоцима. Кад сам му испред задруге, док је седео на клупи, погледао у шаке, склопљене у крилу, као да их крије, тврде и жуљевите, црне од земље и борове коре, од ланаца и влачега, јармова и тељига, биле су као гувнене лопате.

Ове наше, градске, свилене шаке, схватио сам тада, и нису оне за земљу, оне земљу само намуче.

Кад год се сетим Ивана, а давно је са Златибора прошла вест да је прешао на небеске ливаде, сетим се шајкаче, лица као кора борова столаша изнад села и, помислим, како се могло догодити па је, кад је стигла вест да је Иван умро, и мени и његовим познаницима и исписницима, било жалије његових волова који су остали него Ивана самог. Иван умро, Божије давање, него, ко ће му сад гледати мал, ко то уме као Иван. Иван ће се одморити, него, жао нам волова, навикли на Ивана, на његову руку, његов глас… Шта ће сад Иванова земља без Ивана?

Тако је било…

Мирослав и Љубомир и Вјекослав Матијевић, сва тројица испод брда Бистровина, горе у планини изнад Нове Вароши, пре њих Срето и Драгомир, били и косни и врлетни свако на свој начин, а опет, свима њима душа била као памук. Неком Бог кроз живот да нешто, неком нешто друго, њима одредио с почетка дрвену, после гвоздену ралицу, косу, виле и грабуље, волове, казан за печење ракије, и дао им земљу. А они, поране, једва ујутру сакупе влачеге и ланце, нађу ралицу и дрљачу, па по ваздан ору и преврћу земљу, а кад се уморе, седну у бразду па певају извика а њихова песма лебди над оном земљом као измаглица… Рођена, мила и драга земља. Земљица. Вољена. Никад је нису оставили, а и она била задовољна на њих. Колике су само руже цветале у Сретовом врту испод Бистровине. Њему руже, велике, црвене и жуте, биле важније од лука и купуса, од кромпира и пасуља, њих сејао и садио по другим местима, под прозором брвнаре држао само руже. А Лубомир једном руком читав живот радио земљу, одгајио синове и никад се није пожалио. Ко и Вјекослав био тврд ко камен, а и кад је плакао, плакао је сам, да нико не види, да свака суза кане на земљу, ону њихову чији су сад део сва петорица.

Фото: З. Шапоњић

А тек Љубомирова земља. Горе на Пештеру. Тврда и сурова, дивља, никад је нико није укротио, а Лубомир је волео више но свој живот и сву децу. Кад ујутру устане, миловао је очима, па по ваздан ходао њоме, поносан, кад се клео није се клео у очи него у земљу. А његова земља, гледали смо је заједно једног јулског врелог дана, почињала је изнад куће па се спуштала низа страну све до потока, сва у валовима и брежуљцима, очима да је човек иштети. И, како да је, пусту, не заволиш.

Љубомир читавог живота штедео да купи још коју стопу. Није давао ни за дуван ни за ракију, него за земљу. Сањао је увече кад заспи. А она се прострла под његовим ногама, под опанцима па је се тешко нагледати. Те лепоте и тог берићета.

Кад сам пожурио да идем, Љубомир ми спустио ону своју ручерду на раме. Стани, стићи ћеш куд си кренуо, сви твоји путеви су само твоји, неће њима нико други. Сачекаће те они, кад стигнеш на крај, знаћеш, као и сви ми. Стојо, стављај ручак, ово што је Бог дао. Мене било срамота. Да, сви моји путеви су само моји, неће њима нико други. И куд овај пусти човек жури кад га на крају свега чека земља.

Кад му је Стоја за пуном софром, опрезно, поменула да би ваљало продати коју краву, овцу или јуне, много их је за старачке руке, треба толику земљу радити, Љубомир треснуо шаком о сто, лако је распродати но је тешко стећи, земља се не продаје, земља се купује, ради и воли.

Земље, деце и чесама никад доста. Кад је, одмах пошто се узео са Стојом, купио један повелики комад, кришом се у зору, док се светло са неба тек промаљало, извлачио из куће, па после седео на неком складу, узвишици, и гледао је. Очима није могао да се нагледа те лепота. Љубљене и рођене, земље.

Фото: З. Шапоњић

Да продаје, рекао ми је тада, неће, у инат. Тојагом са леђа коња, показивао ми је своје њиве и ливаде, у свакој, штапом да закопаш, извор.

Волим је пусту, рекао ми је он, Љубомир, сељак са Пештера, који, је, дабогда, ту реч о љубави, једном или двапут у животу изустио.

А тек Косан Лазовић из Тичјег Поља испод Јадовника. Колико је он само зноја пролио и колико ће га још пролити по оно његово земље по обронцима Озрена, горе где је више камена него земље, а оно мало прљуше може се сакупити тек у две добре прегршти. Косанова је земља сва у неким косама, тешко је по њој и ходати, проћи, а камоли је радити, косити, орати, пластити, а Косан се никад није предао. Одгајио децу од ње. Свако јутро кад устане, изађе пред кућу да види своју земљу.

Лакше је ишчупати урлик од курјака на Озрену него реч од Косана Лазовића. Опет, кад сам га гледао као како воловском запрегом привлачи пластове сена на гувно и после дене сено, све ми је било јасно. Нема те силе која га може одвојити од те земље. Прикован за њу и везан ланцима. Воли је пусту. Да иде у град, то му нико од чељади кроз године није смео ни поменути, а камоли га убеђивати да је таква замисао добра.

Пред вече, кад сунце нагне зупцима црногорских планина које су преко, Косан, кад га нико не гледа, заседне за какав пласт, замиришу травке и горско цвеће, па гледа ону своју земљу и не може да се нагледа. А лепота му уђе у срце, дотера га, срце, до самог грла, Косан понекад и заплаче пред тим чаробним призором, његове земље преко које се спуштају сенке, час црвене, час жуте и ватрене, мада то, да Косан плаче и да му сузе падају на земљу никад нико није видео.

Фото: З. Шапоњић

Кад ме пре неку годину шумар Рајко Совић повео шумским стазама и путељцима до свог шурака Станоја Ћурчића чија је кућа на Голији, у странчини, као окачена изнад неке дубодолине, Станоје ме прво повео да ми покаже једну повелику њиву, најобравнитију на имању, па је заставо да гледа како његов унук Урош као и он, гази ту исту земљу, он ће је и наследити, радити, као и Станоје. Око њих било је и повеће стадо говеда, и, куд ћеш већу срећу и радост.

Све што има, Станоју ту око њега, на њиховој земљи, и син и снаха и унук који ће се после школе вратити на земљу, неће се његове њиве још дуго, дуго, парложити, и, било је јасно тог дана да је Станоје срећан човек у времену несрећних. И он и сви његови.

Љубомиру са Пештера, оних давних дана кад смо под крушком пили ракију, курјаци, сваке године, знало се, носили по једног или два брава. И они живели од Љубомирове земље. А Љубомиру није то било криво, него је разумео, причао ми је то, да је такав поредак, да, кад имаш земљу од ње има ко и живети, па макар и курјаци.

А, кад немаш земљу, онда нема ни за тебе ни за курјаке.

Чланак О ЉУДИМА И ЗЕМЉИ: Волим је пусту, не могу се нагледати њене лепоте… се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Далека неонска светла Златибора, сва бука и сјај центра планине, оне далеке зградурине, понегде читави солитери, гледано одавде, с падина Торника тек су неухватљиви трептаји, нешто далеко, несхватљиво и недохватљиво, нешто као Америка.
Кад се још прође с оне стране Торника, нестане и тог погледа, него се отворе планинчине, све до Босне, а кад се још има времена па се застане, прво што привуче пажњу јесте немутина чињеница да се под ногама отвара повелико село, а дим се види тек из пет – шест, или, ако се боље загледа, дестак оџака.
Тако близу а тако далеко од светала, буке и сјаја Златибора!

Прекјуче рано ујутру док сам се са Водица спуштао дубље под Торник, прошао сам четири пет километара пута, боље рећи снега и леда, около сметови до појаса, а да ни на путу ни поред пута нисам видео ама никога живот, ни човека, ни пса, ни овце ни јагњега… Тек кад сам дошао доле негде до краја пута, пет шест овчица и једно бело, тек рођено јагње, подигли су главе спремајући се да из тора утекну у шталу као да наилази курјак.
Први осећај овде је да тишина пара уши, а пртине, стазе које са сеоског пута воде до кућа, сем на пар места, претежно су неочишћене, поуздан знак да су и куће празне, да нема кога да чисти пртине до штала и торова, да полаже овцама…

И тек после дугог чекања у центру села ослоњеног на југо-источне падине Торника, очишћена пртина одвела ме до куће Видоја Марјановића (68) који је остао поприлично зачуђен откуд у ово доба године неко пред њеоговом кућом, лети понеко и сврати, зими, дан после мећаве ретко …

фото: З. Шапоњић

Седели смо после у кући, не да Видоје да се тек тако изађе из прегрејане куће, да чује новости, шта има ново по срезу, како је горе на Водицама и Боровој Глави.

Кад напада снег, ко овог јутра, па не може да пређе до комшија, исписника и кад је тешко чистити пртину, Видоје седи крај шпорета и пише песме, о ономе што му се дешава или му се дешавало па је запамтио, о Сунцу, о кишама, о селу које сања сваке ноћи, о једној жени, има једну песму и о Сјеници, па о изгубљеној љубави, јесени, итд…
У поприлично пустом селу, Доброселици, тако се зове, пре 60 година у школу је ишло 350 ђака, а данас у читавом селу једва да има 50-так живих кућа и стотињак мештана, Видоје не жали за прошлим временима. Он на оно што је било и чега више нема гледа песнички:
-Сви жалимо за прошлим временима, а, та времена нису била ништа биља него ова данас. Једино, тада смо били млади па нам је ваљало све и ништа нам није сметало – каже Видоје.

Кад обојица заћутимо, у Видојевој кући тишина пара уши. Не виде се кроз прозор неонска светла центра Златибора, пре дубоке гудуре и јаруге пуне снега, пуста сурова дивљивна.

-Чим пукне пролеће, буде људи по селу, туристи, дођу, гледају ову лепоту, а ми ту лепоту и не видимо, навикли се на њу па нам дође ко добар дан – вели Видоје.

Оно тамо, с друге стране Торника, где људи грабе, купују, зидају једни мимо друге, где све бљешти од сјаја, од пара, од благостања, од милиона, од луксуза, одавде се не види. Два различита света који и не маре много један за други.
Под Водицама оно мало људи што је остало мисле да је срећа с ове, њихове, а не с оне стране Торника, тамо где све пуца од богатства и бљештавила.

-Опасно је кад су човекове жеље веће од онога што може и што има! То је рецепт да човек читав живот проведе несрећан, овако, кад мало желиш и мало имаш, кад си задовољан оним што си стекао, онда си и срећан – преноси Видоје једноставан рецепт и једноставну животну филозофију људи с ове стране Торника.
Кад окопни снег, а Видоје крене кроз село, стану да се нижу куће, боље рећи напуштене брвнаре проломљених кровова, до пола трулих црних брвана, Видоје застане крај сваке, загледа у прозоре, а у прозорима не види пустош и тишину, него унутра, обавезно угледа сунце и ведро небо, и крај огњишта старе домаћина, са тојагом у рукама и буде срећан по ваздан.
-Читам како по свету, по градовима, у суседном стану умре човек или жена, а комшије сазнају да их нема, толико се познају и воле, посећују, тек кад из суседног стана почне да се осећа тежак задах… Код нас је овде другачије, погледам ујутру упремасе, комшију, ако до подне нема дима из оџака, ако видим да пртина није очишћена, тојагу и лопату у шаке да видим шта је са њима. По томе се ми овде разликујемо од градова – прича Видоје.
И, рекло би се, нема у овој пустињи радости, само туге и тишине, да је радост тамо у оној буци и светлима Златибора, а, није тако.

фото: З. Шапоњић

-Како нас само овде обрадују нале ствари. Па, рецимо, нико срећнији од од нас кад нам се ојагњи овца, или, отели крава, одмах зовемо комшије на кафу и ракију, или, кад покосимо ливаду, па попластимо а сено не покисне, или, кад после мећаве осване ведар дан, или, кад нам роди кромпир, или кад се ујутру пробудимо а ништа нам не фали, ето, томе се ми радујемо – вели Видоје.
Видојев комшија из села, деда Срећко Ковачевић (95) зимује пет – шест километара даље, горе на Водицама, такође под Торником и сања своје катуне и велико стадо овца, тамо према Јабланици.

Кад је оно пре непуне две године, уочи Васкрса, а због короне било забрањено да се иде у цркву, деда Срећко поранио, у четири ујутру био у цркви брнвари у Доброселици, старој 201 годину, па кад се причестио, причао ми после:

-Нико срећнији, нико радоснији од мене! Еј, био у цркви, причестио се, помолио богу за здравље чељади, за нашу кућу, за све нас у селу, за добру годину, да ми је и стока здраво, и, шта ћу више, куд ћу шта више од Бога да иштем – забележио сам тада Срећково слово.
И, имало се шта из тих речи научити.

А коју годину раније затекао сам деду Срећка на његовом катуну, под Торником, ја Боже, његове среће и његове радости кад је угледао мене и колегу Ранка Станковића како пристижемо низ брег. Нити се знало кад је нестао у кућу ни кад је отуд изнео велики, ја већег хлеба у животу нисам видео, па тањире са сиром и кајмаком, па флашу са ракијом…
Гледао сам тог дана најсрећнијег човека на свету.

После смо заједно позатварали овце у тор, па поседели па се испричамо. А ја видео уживо, има среће, има радости и ван овог нашег света пуног неонских светала, апартмана, телевизора и рачунара, базена и меких ћилима.

фото: З. Шапоњић

Још ми Срећко испричао како га у катуну, ноћу пробуди урлик вука, он онда скочи на ноге, па остатак ноћи проведе стражарећи крај тора, а ујутру, кад сине од истока, нико срећнији, нико радоснији од њега.

– Мени добро, пораним ујутру па уживам у изласку сунца, у цвећу мокром од јутарње росе… Гледам у небо, слушам тишину, и понекад, кад додју, сит се испричам са вранама… Падну њих две ујутру на врљику од тора, гачу, к’о да ми нешто причају, онда и ја њима испричам шта имам, па им после изнесем мрва од хлеба и сира, и тако се ми дружимо… – поверио ми се Срећко тог лепог пролећног дана пуног светла и мириса цвећа.
Тих година Срећко је имао и коњића, узјаше ујутру па лута около пашњацима, обиће стадо на пашњаку, кад се врати, замеси себи погачу, или скува качамака, па се сам осмехне себи…

– И мој дјед је овако живео, сећам се, једном, ја дечачић, видим ђеда плаче кад смо уочи Божића кренули из колибо у село… Питам га, дједо што плачеш, он ми вели – плачем дијете моје, ко зна да ли ћу се иза Божића вратити овде… – причао ми је тада Срећко у чију је просту, златиборску душу толико добра спаковано да нема кантара који би то могао измерити.
И тако, на Златибору, остану два света, један с ове, други с оне стране Торника. Недодирљиви и несхватљиви један за други. И буде јасно човеку кад крене горе, назад ка Водицама да се та два света могу и срести, али, неће се познати и неће се разумети.

А, можда је тако и боље.

З. Шапоњић, Курир

Чланак ЗЛАТИБОР, С ОВЕ И С ОНЕ СТРАНЕ ТОРНИКА: Два света различита, можда ће се срести, али, познати неће! се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Када је пре неко јутро у метеоролошкој станици у Карајукића Бунарима, најхладнијем селу у Србији, измерено минус 31,1 степен, на планини Гиљеви, десетак километара даље, у боровим шумарцима око села, дрво је пуцало од мраза. Мештани села која се наслањају на Гиљеву описују да је звук који се са планине редовно чује за овако ледених ноћи, јак, сече планину, резак, да подсећа као кад пуца пушка или кад се цепа лед на језеру.
-Безброј пута сам слушао тај звук! Проломи се планином, онда наступи тишина, па поново… И он значи да, буквално, у планини дрво пуца од мраза, цепају се стабла на пола, да је страховито хладно, да се треба склањати, тражити заклон што пре. Тада ни вукови не излазе на пртину него се склању, траже где ће да се савију, да дочекају зору – прича Радоје Куч из села Долиће, десетак километара од Карајукића Бунара.
Када на Пештеру, обично крајем јануара температура падне на минус 30 или, чак минус 40 степени, а и то се дешавало, онда је мештанима главна брига за стоку.

-Устанем током ноћи по неколико пута да обиђем стоку, пораним ујутру, прво у шталу, а тек онда ложим ватру у кући. Кад је овако хладно, веруј, више рачуна водимо о стоци него о нама, гледамо да је штала ушушкана, да је стока сита, да им је суво где леже… Да је тешко, тешко је, али, не кукамо, него се боримо, навикли смо – каже Куч.
Кад наиђу ледени дани, а највиша дневна тепература остане не испод нуле, него на минус 15 или минус 20 степени, у Карајукића Бунарима, Углу, Долићима, околним селима све до Црвског или Дражевића на другој страни, мештани су по цео дан углавном у кућама, напоље иде само ко мора, да нахрани стоку, да очисти пртину, да донесе дрва у кућу. Живот, међутим, не стане, пређе се и до комшилука, и до суседног села, дан а и ноћ овде прођу у дружењима, разговорима… Окупе се мештани и у чувеној кафани „Два јарана“ код Благоја Куча у центру Карајукића Бунара па се тамо, уз врелу фуруну прича о старим данима када су снегови и сметови около по пољима били дупло већи.

фото: З. Шапоњић

-Ватра се у кући ложи по цео дан и ноћ, али, ни то понекад није довољно, него се окупимо око шпорета који се усија од ложења. Ако затреба да се упали мотор наколима, о овде су углавном „ладе ниве“, оне су се показале најбоље за ове услове, састављамо више акумулатора које држимо у кући крај шпорета. Још горе је кад се деси да данима температура не пралази минус 15 или 20 степени, као што је било не тако давно, око Божића 2017. године – прича Радоје Куч.

Оно што у Карајукића Бунарима, селу на 30 километара јужно од Сјенице, посебно памте јесте да је крајем јануара 2006. године, овде у метеоролошкој станици у селу измерено минус 39,6 степени. Памти се и прича неких од мештана да су тада на термометрима испред кућа измерили невероватних минус 41 степен, што је најнижа икада измерена температура у Србији.
Мада, кажу у селу, ови садашњи снегови, сметови и мразеви не могу се ни поредити са оним што је било пре 60, 80 или 100 година. Хуснија Хасић, тада 70-годишњак, причао ми је пре 20-так година у селу о зимама када је на Гиљеви био толики снег да су напред пуштали волове да направе пртину, да пробију сметове, па мештани за њима ишли ка Сјеници.
-Требало је све то издржати, а опет, издржало се. Неки други људи можда и не би, ми овде некако смо другачији, прекаљени, навикли на сурове услове живота – кажу у Карајукића Бунарима.

-Данас је био пазарни дан, пада снег, дува ветар, права мећава, у појединим тренуцима не види се десетак метара, запушило као што овде само у фебруару зна, а опет народ дошао до центра села, мање због неке преке потребе, овде се људи за зиму намире још у октобру, више да се виде, испричају – додаје Радоје Куч.
Идеално време за екстремно ниску темепратуру у Карајукића Бунарима јесте када из Сибира у ове крајеве стигне ледени талас, када је ноћ ведра и тиха, тло под снегом, па се хладан ваздух са околних планина,са Гиљеве, Жилиндара и Крстача спусти у котлину, где се стварају тзв. језера хладног ваздуха.
Овде долазак пролећних месеци не значи и да је крај са леденим данима. Тако је првог марта 2018. године у Сјеници измерено минус 23 степена, а Фадил Махмутовић из Метеоролошке станице у Сјеници помиње да је минус 23 на Пештеру било и 1. марта 1965. године.

фото: З. Шапоњић

-У јуну 1987. године на Пештеру је, као и у читавом овом крају за ноћ пало 15 центиметара снега, а јул је једини месец у години у коме на Пештеру нису забележене снежне падавине. Апсолутни рекорд за април у овом делу Србије је минус 13 степени – стоји у подацима Метеоролошке станице у Сјеници.

Још по нечему пештерски крај подсећа на далеке руске, хладне пределе. Десетине Пештераца доживели су 100 и више године, Веран Куч из Бољара на Пештеру, на 15 километара од Карајукића Бунара, умро је недавно у 104. години, Драгана Мартиновић из Јеребица код Тутина преминула је 1996. године у 121. години живота.

-И толики мразеви вероватно су један од услова за дуг и здрав живот. Ми рачунамо да минус 30 или минус 40 степени не могу да преживе ти вируси, бактерије, ледени дани очисте ваздух, нема загађења зато овде људи и живе тако дуго. Друго, и храна је веома важна, ретко ми овде једемо оне куповне производе у којима је ко зна шта, овде људи живе од овчијег сира, кајмака, од овчије стеље, пршуте, све јака а здрава храна – каже Радоје Куч.

Пре неку годину, на путу од Крајукића Бунара ка Углу, на јутарњој цичи, а на екрану у колима писало је да је напољу минус 30 степени, срео сам малог Семира, 12-годишњака из Угла, из чувене фамилије Хукића. По невероватној хладноћи јахао је коња, протутњао је ка школи, да сам једва успео на трен да га зауставим:

-Отоплило јутрос! Јуче је био мраз, јутрос једва минус 30 – шеретски је проговорио са леђа Дората, сав умотан у дебели вунени шал а онда нестао у облаку снежне прашине док се около, буквално, све ледило.

фото: З. Шапоњић

Сурови временски услови буде овде код људи невиђену хуманост. Овде, у Карајукића Бунарима, у Углу, Долићима, Бољарима, није никакво чудо да се путнику намернику, пролазнику понуди ручак, конак, да се угреје, поједе нешто пре него што настави пут… Радоје Куч који деценијама ради као поштар на овом делу висоравни, и даље људима по селима редовно носи лекове, брашно, со, шећер и то у „лади ниви“, раније и на руским моторним санкама марке „буран“ када снега напада толико да путевима около не може ни „нива“ да прође.

-Добре су ми биле те санке „буран“, руска техника, може да издржи минус 60 степени, но се покварише, цркао на њима неки комутатор, шта сам све радио, где сам све тражио тај део, али, нисам нашао… Све рачунам, неко ће се јавити, посаветовати ме где бих то могао да нађем, да купим… Пре неку годину добијем друге санке, само да пробамо, црче на њима клип, сад не могу да нађем клип и карике па сам ти без санки, остао само са „ладом нивом“ – каже Радоје.

-Пре десетак година, у јануару, кад је оно температура у Карајукића Бунарима падала и до минус 39, иза Угла, ка Црвском, на друму нађем “мерцедеса” дизелаша, заледила му нафта, а унутра њих четоворо – читава породица, само то се нису смрзли. Знаш ли ти колико је мој “буран” јак – кажем возачу – дај да закачим да те одшлепам до Карајукића Бунара, он ме гледа и – врти главом – тешко ћеш ти мене са тим одшлепати… Узмем ја сајлу, закачим га и – довучем до села – присећа се Радоје.

А безброј пута, када горе изнад Угла, до села Поди и Пољице, кроз није могао ни булдожер, стизао је Радоје да однесе и писма, али и лекове, куће потрепштине, да болесне одвезе до амбуланте…
-Пре неку годину, пред само пролеће, сметови до рамена, зову из Пољица, аман Радоје, потерај џак од 25 кила брашна, нестало… Ја џак на санке, и право у село, а тамо људи завејани, само са хеликоптером и мојим санкама може им се прићи – присећа се Радоје док у Долићима чекамо ручак крај врелог шпорета.

фото: З. Шапоњић

З. Шапоњић
антрфиле

Рекорд из Сјенице
Колико се зна, као званичан рекорд за бившу Југославију, Србију, и даље се води температура измерена 26. јанура 1954. године када је у Сјеници, на тридесетак километара од Карајукића Бунара било минус 38,4 степена. У Метеоролошкој станицу у Сјеници остало је записано и да јануара 2006. године, скоро пуних месец дана температура у овом крају Србије готово да није прелазила нулти подеок, већи део месеца жива у термометру показивала је између минус 15 и минус 30 степени.

Чланак КАРАЈУКИЋА БУНАРИ, НАЈХЛАДНИЈЕ СЕЛО У СРБИЈИ: Кад температура падне на минус 30 или 40, овде и дрво пуца од мраза се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Мили моји, како је светла ноћ у Пребиловцима уочи Велике Госпојине. И како се у глуво доба ноћи кристално јасно чује сваки звук. Како је овде бистра свака суза и како је свети сваки грумен ове земље.

Тешко је заспати у Пребиловцима. А, како заспати међу зидинама у којима су некад живели људи а ноћас празне зјапе према небу? Како себи наћи мира кад сваки дамар заболи само што крочите на ову свету земљу, како, кад је овде ноћ тако светла и кад се овде, у глуво доба ноћи, кристално јасно чује сваки звук.
И, кад на трен зађем с оне стране, сањам их. Како лупају кундацима на врата, како воде људе кроз село, а ја се бојим, мили моји.

Кад разазнам за себе, видим, да је то био само сан, покуља светло на прозоре и лавеж паса однекуд из даљине и ходам по соби, и истрчао бих напоље да се нагледам оног светла што куља са небеса.

фото: З. Шапоњић

Како је лепа и светла ноћ у Пребиловцима уочи Велике Госпојине. Кад се све умири и кад је камен топао, и свака звезда кристално чиста, и кад замиришу тамјан и пелин и кад се пребиловачка црква Христовог Васкрсења купа у стотинама боја док празник силази са небеса.

У глуво доба ноћи навиру питања. Много њих. Је ли и онда, а Илиндан само што је био прошао била оваква ноћ, овако јутро, је ли било овако мирно, тихо, лепо? Је ли мирисао пелин са брда около? Шта су она дечица сањала те ноћи, јесу ли се били расанили ујутру кад су их повели у школу?

Шта је онда у тој ноћи пробудило звер? Или звер није ни спавала него је одувек била овде? Чекала тренутак? Је ли звер и ноћас, овде негде, близу, чека ли?

Пред зору у Пребиловцима читам књигу какве нема на свету. Написао је Ацо Драгићевић, мештанин, кућа му је одмах поред школе у Пребиловцима. Оне школе. Зове се „Угашена огњишта“. У њој је прича о 36 пребиловачких угашених огњишта и о 50 породица из којих нико није преживео. Ацо је 1941. изгубио двојицу браће по оцу, Мома и Васа, имали су једва три и шест година.

фото: З. Шапоњић

У књизи записано овако: „У селу Пребиловци и његовим засеоцима Кулине, Грлић, Брдо, Ријевци, Мрвићи и Краварица живело је око 1.000 становника. Од Илиндана па до Велике Госпојине 1941. од десеторо чељади, погибију је, у просеку, избјегло само једно“.

Ова књига нема ни крај ни почетак као што ни прича испричана у њој нема ни крај ни почетак.

Ова је књига од камена, као што је у Пребиловцима све од камена, и куће, и ограде, и путеви и споменици, и црква, само је небо плаво, и само душе Пребиловчана нису од камена.

Испред пребиловачке школе, на заравни на којој је оног 6. августа остало празно 80 колевки, у подне, тишина је неподношљива. Од ње боле уши. Да је барем пас да залаје. Да је поцепа.

А учионица, она учионица у школи у центру села у којој су сатима, данима, пред децом силовали учитељицу Стану Арнаут, па онда девојке из села, девојчице од осам година, у њој се губи разум. У тој учионици, ко застане, па послуша, чује гласове анђела. Ни крик, ни јаук, ни плач, ни вапај, само појење анђела, мили моји.
Како је само плаво небо изнад школе у Пребиловцима. Само што на небу нема птица. Залуд сам их мили моји, данас, тражио данас и ноћас, нисам видео ни једну.

фото: З. Шапоњић

У засеоку Грлић, у коме је до 1941. живело стотину и више душа, сада нема ни једне живе. Кад сам предвече, уочи Велике Госпојине, у чести у сред засеока питао Аца што нема птица, где су, Ацо је знао одговор. Рекао ми је – „и птице траже неког да му певају, а, коме овде да запевају…“

У учионици о чије су зидове разбијали главе деце, са белих зидова гледају очи дечака. И девојчица, мили моји. Плаве, зелене и смеђе, изван сваког бола и патње. И очи њихове учитељице Стане. Кад су је, измрцварену, после три дана убили, бацили јој тело у Ждракановића башчу, мештани нашли тело па га сахранили у селу.
На гробљу, крај цркве Христовог Васкрсења изрешетани су крстови, мили моји.

Док смо по Грлићу тражили кућу Милорада Екмечића, Ацо ми испричао једну причу. Кад су се преживели, после пар месеци сабрали у селу, на Никољдан, уместо плача, селом кренула песма.

-Мене сеја са дна јаме звала, мили брале…

фото: З. Шапоњић

Како да човеку ум не стане усред Пребиловаца?

У пристранку изнад школе су зидине куће Трипка Ћирића. Трипко имао десеторо деце, ни једно није претекло. Од Стане која је имала 26, до Слободана од три године. А између њих – Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Ангелина…

Мили моји… Десеторо деце…

У дворишту куће Трипка Ћирића на августовској припеци миришу смокве и маслине и цвета пелин и замирише тамјан. Празне зидине пуне снова побијене дечице. Девојачких и дечачких снова. О животу, о срећи, о радости, о некој играчки, о новој хаљини… Туга уједа у дворишту куће Трипка Ћирића.

Мало даље су зидине кућа Шарића, па Брњашића, па Банђура, па Булута…

Јока Булут се 14 дана под црепом куће скривала од усташа, кад је изашла, нашла свог момка Милана Булута. После се нису раздвајали све до смрти, у избеглиштву, 1992. године у Требињу. Милан Јоки написао стих: „Ти најљепша жено, за тебе живим и за тебе ћу умрети“

Лјубав надјачала.

Вас цели дан гледали смо прекјуче Ацо и ја зидине кућа по Пребиловцима. У глувој тишини. А свака зидина црква, на свакој цркви звоник и на звонику звоно. А у сваком звону запис, да се не заборави, да се добро упамти.

Ко то не види, ко не схвати, боље да овде није ни долазио.

На литургији 6. августа ове године, на дан Светих мученика пребиловачких, у цркви се окупило скоро хиљаду душа. Дошли Пребиловчани расути свуда по свету, да кажу да их још има и да ће их бити. И да памте.

Мили моји…

Невиђени масакр над женама, децом и старцима

Усташе су у Пребиловцима од 6. августа 1941. па до Велике Госпојине те године под командом Ивана Јовановића званог Црни, масакрирале 826 од укупно 994-оро Срба из тог села. Великом већином били су то жене, деца и старци. Већина Срба живи су бачени у јаму Голубинку, други су на најбестијалније начине убијани на лицу места. Усташе су најпре опколили село, сатима су затим трајале оргије садизма и бестијалности, нарочито над девојчицама од 12 до 15-так година. Једина преживела из школе у Пребиловцима, Мара Булут испричала је да су усташе вадиле бебе из колевки и дечје главе разбијале о зидове учионица пред очима мајки јадне деце.

Писмо италијанског генерала Мусолинију

Размере стравичног злочина у Пребиловцима навеле су талијанског генерала Алесандра Лузана да напише писмо Мусолинију у коме говори и детаљима усташких бестијалности.
– У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! – само је део овог стравичног сведочанства.

Учитељицу силовали па убили пред децом

-Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! – стоји даље у стравичном писму италијанског генерала Лузана Мусолинију.

Јаме пуне костију

Спелеолошка организација „Зелена брда” током 1990. гоидне извадила је из јаме Голубњача у Ржаном долу остатке више од 1.000 српксих жртава. Из јаме Шурманци су извадили остатке 800 а из јаме на Бивољем брду остатке преко 1000 жртава.

Током последњег рата, 1992. све куће у Пребиловцима поново су спаљене и срушене. Спомен-костурница у Пребиловцима у коју су биле кости Срба из Пребиловаца и околних села минирана је и сравњена са земљом од стране хрватских снага. На месту спомен-цркве у којој су биле кости око 4.000 Срба извађених из јама 1990—1991. године направљена је депонија отпада.

Пре августа 1941. године у Пребиловцима живело је око 1.000 Срба, до 1992. било их је око 150, сада их је у селу једва 50-так. Године 2015. у селу је освећена нова црква у коју су похрањене кости Срба побијених 1941. године, оно што је од костију остало после минирања 1992. године. Од тада у цркви је крштено 20-так деце.

Чланак ПИСМО ИЗ ПРЕБИЛОВАЦА: Село у коме ни птице немају коме да певају се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости/ Printskrin

БОЖЕ, да ли је могуће да је моја мајка одавде изашла жива? После 42 дана без хране и са мало воде од кишнице која је падала само један дан?

Да ли је могуће да је још њих 13 преживело и избавило се из јаме дубоке 48 метара? Тек ту, на њеном дну схватио сам да ми нико од преживелих никада речима није дочарао какво је зло учињено. Био сам скамењен.

Нисам знао за себе. Од бола нисам могао да проговорим. Болело ме је пола века тишине која је надјачавала вапаје ту уморених жена и деце.

Ово је делић мисли и осећања Владимира Маљковића (66), када се пре равно три деценије спустио у јаму Равни Долац код Ливна. У њу су усташе, пола века раније, на данашњи дан, на Огњену Марију 1941, бациле 218 Срба – жена и нејачи. Ту на дну још једне живе српске ране, како каже, „дочекало“ га је 204 Бачковића, Бошковића, Глигића, Ерцега, Козомора, Лалића, Стојића, Вулића… Чекали су да неко дође по њих, да им кости похрани онако како људски обичаји налажу.

– Желео сам да их видим нетакнуте – прича нам Владимир у дворишту своје куће у Сурчину.

– Ту су ми ујак и две рођене тетке, многобројни најближи рођаци. Спасло се само њих 14, међу њима и моја мајка Милица Маљковић, њена сестра Даница Лалић и њихова мајка, моја баба Цвита Бошковић. Те 1991, у тој проклетој јами као бљесак су ми севнуле давно изречене речи још једне од преживелих, Милице Галке Ерцег: „Нас је само некаква небеска сила спасла и ништа друго. Бог је хтео да нас сачува за укор живима и срамоту злотвора. Да се зна и памти како је било.“

А, било је нељудски, нечовечно, свирепо на начине какве ни ђаво не може смислити, већ само зао човек. У пет паклених јулских дана у ливањским селима усташе су убиле 1.800 Срба, само из рода Лалића њих 113. Убијали су их зверски, живе у јаме бацали…

– После пола века дошло је време да земне остатке уморених у јами Равни Долац изнесемо и сахранимо на начин достојан човека. Већ се назирао нови рат, али нисмо хтели, нисмо желели да одустанемо. У селу Доњи Рујани, 28 километара од Ливна, окупило се нас педесетак потомака, са нама и спелеолог Миро Куртовић, диван човек којем смо вечно захвални. Пут до јаме је био неприступачан, ни козје стазе није било, само двојица-тројица су знали где је. Уз то је био пљусак, отворили се небо и земља, али нико није помислио да одустане, иако смо носили тешке агрегате, опрему, моторке да посечемо дрвеће – прича Владимир.

Кад су стигли до јаме, како каже, грануло је сунце. Најпре су посекли око 10 кубика дрвета да би пришли улазу и од балвана направили платформу за посмртне остатке. Свештеник је одржао опело, а први се у јаму спустио спелеолог Миро Куртовић. Потом један Савовић, па наш саговорник. Спустило се укупно њих 15, али истовремено само по четворица-петорица.

– Никада пре тога нисам видео људске скелете, а било их је на све стране: лобање, кости, дечје кости као нити… – тешко говори Владимир.

– Била је и једна неексплодирана бомба, малене наруквице које су родитељи стављали деци, опанци, делови гардеробе, новчићи, накит… Језиво. Рукама смо полако разгртали наносе земље које је вода пола века са собом носила у Равни Долац кроз једну бочну пукотину. Тада смо схватили да је 14 мученика баш та вода спасла, мада су пили и мокраћу, све до оног дана кад су чобани открили да у јами и после шест недеља има живих. Тада је почело њихово избављање. Спасавале су их комшије Хрвати који у злу нису учествовали и који су због тог подухвата и сами ставили главе у торбу. Посебно су били захвални Винку Томашу.

Остатке уморених, тек 50 година касније, изнели су потомци и после опела, 11. августа 1991, похранили у крипту спомен-капеле посвећене Огњеној Марији у порти цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну.

– Нису дуго имали мира. Током грађанског рата, капела је разрушена. Кости су им разносили по Ливну, све док им један фратар није рекао: „Немојте опет чинити зло“. После рата ми из Удружења „Огњена Марија ливањска“, успели смо да је обновимо. Сваке године на данашњи дан одлазимо у Ливно и наша села, до гробова предака… Али тамо Срба више нема, још од почетка осамдесетих година прошлог века… Што је Павелић започео, завршило се… – с немиром говори Владимир.

Месецима после ексхумације, каже, није спавао. Размишљао је како су Срби у Ливањском пољу после Другог рата могли да живе поред оних који су им нанели таква зла.

– Схватио сам да они не умеју да мрзе. Остао им је немир вечити. Често су говорили: „Не дај боже, шта се трпјети може“, али у њиховим речима није било жучи, ни „грких ријечи“, ни клетава. Све су свели на презир, на непомињање, на упорно веровање да се зла не мора бојати онај ко зло не чини. Ја се, ево готово откад знам за себе, питам јесу ли били у праву. А, одговор још немам – замишљено говори Владимир Миљковић.

Чланак ПОЛА ВЕКА ЧЕКАЛИ ДА НЕКО ПО ЊИХ ДОЂЕ: Навршава се 80 година од усташког злочина над Србима у јами Равни Долац код Ливна се појављује прво на ИСКРА.

З. Шапоњић

Нигде се врисак окамењене мајке не чује као на Старом Броду! Проломи се брдима изнад Дрине, стигне га други, врисак окамењеног оца који својим окамењеним рукама покушава да заштити своју окамењену децу!

Нигде на свету нема места као што је Стари Брод на Дрини. Овде је легенда истина – 326 девојака ухватиле су се, прича је која живи, за руке и на Младенце 1942. године скочиле у ледену Дрину, боље у смрт него да падну у руке зверима у људском облику.

Ено камених имена на каменом зиду на Старом Броду, њих скоро 6.000, не дају ником лагати. У води споменик, окамењена беба у наручју окамењене мајке, окамењена девојчица поред окамењеног дечака, окамењени крик мајке са обале која гледа своју ћерку како са камена скаче у ледену Дрину и нестаје у таласима…

Нигде се врисак ужасом окамење мајке и болом окамењеног оца не чује као у Старом Броду на обали Дрине, мало испод Вишеграда.

Овде је окамењена и порука покољењима урезана на споменику на обали реке:

-Опростите нам ви, који сте овдје страдали а 66 година смо ћутали о вама. Ипак вас нисмо заборавили јер овакве ране на срцу никад не зарастају. Злочинцима смо опростили, нек им је лице црно пред Божијом светлошћу!

На другој страни споменика, лекција из историје, за оне који не знају, за оне који тек сазнају оно што је одавно требало да знамо, да не заборавимо:

-У прољеће 1942. из Сарајева је кренуло десет хиљада усташа са намјером да протјерају и побију српско становништво. Српски народ са подручја Сарајева, Пала, Олова, Кладња, Хан Пијеска, Рогатице, Сокоца и Вишеграда у збјеговима крену низ Дрину да би спас потражио у Србији. У Вишеграду, италијанска војска није дозволила народу да пређе преко ћуприје и збјег крену поред Дрине ка селима Милошевићи и Старом Броду гдје се налазила скела. Усташе стигоше овај збјег и мучки убише око 6.000 срспких жена, дјеце и стараца. Највећи покољ на Србима усташе учинише у Старом Броду на православни празник Младенци 1942. године.

фото: З. Шапоњић

У благим пролећним ноћима, кад се Дрина утиша, врисак окамењене мајке проломи се над водом, поцепа брда над реком. Из воде овде вире окамењене руке окамењене деце. Над водом, у рану зору, док се сунце још не промоли, лебде њихови окамењени снови.

Колико је само снова, девојачких, дечачких, очевих и мајчиних сахрањено у реци, у плавој гробници, на Младенци 1942. године, онда кад су девојке скакале у воду, у смрт, у мутну и ледену Дрину, само да не падну у руке зверима у људском облику.

-Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло барем двије хиљаде народа. Ту није остало ни пиле, све су усташе побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили…. Те злочине није запамтио нико што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све… Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре прошле младе цуре, жалост љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај – причала је у своје време Љубица Планинчић из Гучева код Рогатице која је некако преживела масакр.

Па сведочење Милке Поповић у докуменарном филму телевизије РТРС:

-Дрину сам прешла с малим дјететом у руци, јастуком и хаљинама на леђима. Бјежали смо испред усташа, нијесу нас стигли, а видјела сам да ријека носила лешеве људи и животиња. Са Ђорђијиног млина, са стијена код Милошевића у Дрину су скочиле једна моја родица и двоје кћерке Симе Радовића. Бојале се да их не стигну усташе…

У Дрини, окамењена беба на окамењеној усташкој ками. Да ли је свет икада пре тог дана видео толико зла у једном дану.

-Народ се разлете, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље ка Дрини почеше убијати. Прогоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ помаже и јаука. Људи само скачу у Дрину, цуре посебно… А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Випеграда, то је био невјероватан и страшан призор – испричао је једном давно Ристо Боровчанин, родом из Жуља, настањен у Педиши, Соколац.

Његове речи уклесане у камен, да се не забораве, да се причају и препричавају. Јер, ако се забораве, могу да се понове.

-Посебно смрт мајке памтим, то се не заборавља. Никад нисам могао одговорити себи – шта та жена скриви оном крвнику да јој на онакав свиреп начин, на очиглед осморо дјеце, одузме живот и још у деветом мјесецу нове трудноће, како ли се не сјети своје мајке, сестре или дјеце! Францетићеви бојовници све то нису сами радили, имали су, убјеђен сам водиче по овим нашим беспућима, тај посао одрађивале су наше комшије, домаће усташе из околних муслиманских села – речи су Драга Крстића, из Сјеверске код Рогатице.

фото: З. Шапоњић

Свети владика Николај Велимировић написао давно молитву за мученике са Старог Брода:

-Изнад плахе Дрине, са високе стене, буљук девојака с молитвом и вриском скочише у реку да част очувају… Устраши се река, устави таласе, дубине раскрили, да гробница буде. Над зеленом Дрином блеснуше голуби… Дјевојачке душе, небо их пољуби…

Понекад, за благих летњих ноћију, лебде над Дрином, у клисури испод села Милошевића, беле девојачке кошуље и њихови снови, девојачки. И снови њихових мајки и очева, и снови окамењеног дечака који је пружио окамењену руку својој окамењеној мајци која је остала на обали…

На Старом Броду, на обали Дрине, тамо где су Францетићеве легије клале и вадиле очи нејачи, подгинут музеј и црква, издалека јој се виде крстови. У цркви, на зиду међу фрескама и свети лик мале Милице Ракић, оне девојчице коју су 1999. године убили, исто као што су 1942. овде убијали… Мала Милица међу својима, сви заједно међу мученицима.

Нема Србина који неког свог нема у Старом Броду, и доле на Дрини испод Милошевића.

Крај Дрине загрлили се окамењени отац и окамењена мајка и њихово окамењено дете. На благи летњи дан, кад се Дрина утиша, над реком и обалом лете птичице, душе страдале дечице, понекад се и раскрили река, стану таласи, да девојачке душе небо још једном пољуби.

фото: З. Шапоњић

Зверства до неба

Милош Башовић, из Бранковића, Борике код Рогатице, својевремено је сведочио:

– Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…

Чланак ДА СЕ ЗЛО НЕ ВРАТИ: Девојке су пред усташама скакале у ледену реку не чекајући каму се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Страшан је пут од центра Сарајева кроз махале Бистрика и Богушевца до Казана! Као Христов пут на Голготу. Овуда су их водили до јаме, Србе углавном, из Сарајева, горе их клали, бацали у бездан… Двоје стараца из Бистрика, брачни пар Комљенац, имали су 67, односно 72 године, немоћне и недужне, готово непоректне, извели су козјом стазом до јаме, заклали па бацили… Бог сам зна колико још људи…
У махалама Бистрика, 29 година после, иста тишина као и онда кад су их одводили, тишина коју поцепа само лавеж пса.
Корак по корак стазом којом су их одводили…
Јесу ли знали куда их воде?
-Можда нису веровали, али су знали… Водили тих месеци људе, Србе углавном, из Сарајева, около на брда до капају ровове, неки би се вратили, неки не би – каже ми један од сапутника на путу уз махале Бистрика.
Убили и Предрага Шалипура који је био припадник исте 10. брдске бригаде тзв. Армије БиХ Мушана Топаловића Цаце, господара живота и смрти. Пре рата, Мушан био пријатељ са Предраговим оцем Момчилом, дернечили заједно по Сарајеву, Мушан га звао – „чика Момчило“… Позајмљивао кола од „чика Момчила“…
-Жао ми је само што нисам имао прилику да питам Цацу: ‘Зашто си то урадио, сине Цацо? Зашто си то урадио човјеку који те је волио? Зашто ономе ко ти није ни хтио ни могао наудити – испричао је 2016. у разговору за „Слободну Босну“ Момчило Шалипур, отац убијеног Предрага.

фото: З. Шапоњић

Уз уличице Бистрика и стазу Богушевца, која води до Казана, у блату још стоје трагови звери. Нема те кише која их може опрати, ни времена које их може избрисати. Трагови звери…
– Прво су их изболи ножевима, па су га заклали и Бранислава, па су им онда одсјекли главе и бацили у провалију. Ја мислим да је то злочин над злочинима – испричао је 2006 године новинарима Момчило Шалипур, отац убијеног Предрага Шалипура.
Око јаме Казани изнад Сарајева нема птица. Ономад кад сам био, нисам видео ни једну.
Браћу Вучуревић из Улице Скендерија покупили и одвели, и њих ни криве ни коме дужне. Водили их истом овом стазом, вукли, тукли, ломили кости, горе их бацили у јаму…
Књижевник Ненад Милкић написао књјигу о сарајевским мученицима и понео је до Казана. До места где је настала и написана. Књига се зове „Кости“.
Корак по корак стазом међу стенама до Казана. На ивици јаме је крај пута, овде се стаза завршава. Уствари, одаве стаза води право на небо.
Је ли дан кад су их довели овде био исто овако ведар?
Је ли исто овако сијало сунце?

фото: З. Шапоњић

Јесу ли браћа гледали своје Сарајево, своју Улицу Скендерија, јесу ли знали да се са Казана неће вратити?
Кога су од браће прво убили, а кога потом?
Који је дуже гледао зло очима?
И зашто зло, њима који су били тако добри, ни мрава нису згазили, камоли коме зло донели?
Нигде као крај Казана душе не запишти тако јасно.
Предраг Спајић, некад борац 3. сарајевске пешадијске бригаде Војске РС стоји крај Казана и гледа обрисе познатих брда изнад Сарајева.
-Тамо је ишла линија… Ено га брдо Жуч, па ТАС, Пољане, Радава, тамо иза је Вучја лука… – прича.
Из камена на коме су их клали никао пелин и мирише изнад јаме. А јами се дно не види. Бије одоздо хладноћа. И мирише пелин, и тамјан.
Восак изгореле свеће са камена на коме су их клали, капље у јаму на њихове мученичке кости…
Сандра Благић из Лакташа донела до Казана икону светог Вукашина из Клепаца. И њега заклали над јамом а он се посветио. Кад је икону спустила на стену на којој су их клали, на коју је падала њихова мученичка крв, на икону пао зрак сунца, а Сандра заплакала.
Господе Боже, има ли и једне српске куће да крај ње нема јама?
Кроз сузе читала је молитву:
-Јер си ти живот и васкрсење и покој уснулих слугу твојих Христе боже наш и теби славу узносимо са беспочетним твојим Оцем…
Господе Боже како је над јамом мирисао тамјан док је Сандра читала молитву.
-Сањам ли моје другове са прве линије? Сањам брате мој, скачем ноћу, борим се са собом – прича ми Предраг Спајић.
Јами под нама нема дна. Око Казана нема птица.
На Казанима, на локалитетима Гај и Грм Малине 1998. године ексхумирани посмртни остаци и у 28 врећа превезени у Лукавицу. Касније анализом утврђено да је реч о 23 жртве, старости од 27 до 66 година. Идентификовано 15 убијених, десеторо српске, двоје украјинске, двоје хрватске и једно бошњачке националности.
Јесу ли били живи кад су их бацали и докле их је испраћао сунчев зрак? Кад се угасио? Кад су пали у мрак…
Камен на који је падала њихова мученичка крв данас је био топао. Са камена у јаму капље восак, на кости мученика. На стази испод јаме трагови звери. Нема те кише која их може опрати.
-У току рата одавде су вађени посмртни остаци и ношени на гробље Лав. Нека тјела су негде сакривена. Ово овде је показатељ како Сарајево, бошњачко, интелектурално, оно који баштине традицију ратних јединица, како се односи према жртвама других националности. Сваки злочин над Бошњацима је ратни злочин било где и било када, злочини над Србима и другим народима одређују се као убиство, окрутно убиство, саучесништво. Сарајево није спремно да каже да су се овде десили ратни злочини – прича ми крај јаме Душан Шеховац, Србин из Сарајева.
-Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја – тече молитва над јамом.
Црнило сукља са дна јаме. И тишина, пуста и бескрајна. Има ли мира доле на дну јаме? Када ће душе мученика наћи смираја?
-Зашто тамо, где год да се укотвило неко наше племе, у близини постоји јама – пита неко крај Казана.
-Јаме су наша судбина…
Над Казанима миришу пелин и тамјан, пред иконом светог Вукашина гори свећа.
Доле испод је Сарајево.
Јама иста као кад су на оном камену клали људе и бацали у бездан. И камен исти.
Је ли се Сарајево за ово година шта променило?
После, кад смо кренули из Сарајева, свратили смо на Соколац, да Предраг Спајић обиђе ратне другове… На гробљу које овде одавно зову Зејтинлик.
Нашао је другове међу међу белим крстовима…
Крај Казана није остала ни једна птица. Само тишина, мукла. И њихове душе мученичке. Уствари, кад су крај јаме догореле свеће, и кад смо кренули одозго, мисли смо да смо отишли, а нисмо, остали смо сви на Казанима. Одозго се, са Казана, још нико жив није вратио! Нити ће!

Убиства а не ратни злочини
Командант 10. брдске бригаде Мушан Топаловић Цаца убијен је 1993. године у акцији „Требевић“, званично, у покушају бекства после хапшења, пошто су он и његови убили деветорицу припадника МУП-а БиХ који су покушавали да их ухапсе. Нико од припадника ове бригаде одговорних за злочине на Казанима није осуђен за ратни злочин. Суђено им је или су осуђени за убиства или помагања у убиству. Четворо оптужених осуђени су на по шест година затвора, за непријављивање злочина осам особа осуђено је на по десет месеци затвора. После рата, тело убијеног Цаце је из гробнице са НН ознакама пренето на шехидско гробље Ковачи. Десетак хиљада Сарајлија одало је тада почаст Топаловићу.

Споменик или скидање хипотеке

Град Сарајево објавио је конкурс за израду идејног рјешења за подизање споменика на локалитету Казани. Још се не зна хоће ли и шта писати на споменику.
– Одати почаст сарајевским цивилима који су током опсаде Сарајева 1992. и 1993. године на локалитету јаме Казани на Требервићу доведени и убијени, а јама је кориштена као гробница тамо убијених жртава. Скинути хипотеку са одбране Сарајева и припадника Армије Републике БиХ, јер је за злочине на Казанима осуђено 14 појединаца – наводи се у конкурсу који је објавио Град Сарајево.

Идентификоване жртве

У новембру 1998. године ексхумирана су а затим и идентификована тела претходно пронађена на Казанима 1993. године:1.Невенка (Спасоје) Бошковић рођена 1933. године;2.Марко (Симо) Бошковић рођен 1929. године;3.Стојан (Јефто) Жужа рођен 1933. године;4.Новка (Неђо) Лемез рођена 1950.године;5.Драгомир (Михајло) Ћеранић рођен 1943. године;6.Ана (Михајло) Лаврив рођена 1942. године;7.Васиљ (Стефан) Лаврив рођен 1933. године;8.Предраг (Момчило) Шалипур рођен 1965. године;9.Душко (Војо) Јовановић рођен 1955. године;10.Милева (Бранко) Драшковић рођена 1936. године;11.Аго (Лутво) Штета рођен 1939. године;12.Марина (Илија) Комљенац рођена 1926. године;

Тада је Зијо узео нож…
Део оптужнице прочитане на суђењу џелатима оптуженим за злочине на Казанима:
-Тада је Зијо Кубат узео нож, који је увек носио са собом, и заклао Васила Лаврива тако што му је пререзао гркљан. Туцаковић Есад узео је нож са оштрицом дужине око 40 центиметара, који се звао „граната“, и ножем заклао Ану Лаврив, одсекао јој главу од тела и гурнуо тело у провалију.
Асиф Алибашић, који је одговарао за прикривање злочина рекао је на суђењу:
-Тачно је да сам знао за ово кривично дело и нисам га пријавио, али цели град, Врховна команда и министар унутрашњих послова знали су за злочине 10. брдске бригаде.“
З. Шапоњић
курир.рс

Чланак СРПСКО СТРАТИШТЕ ИЗНАД САРАЈЕВА: Са Казана се нико жив није вратио, нити ће… се појављује прво на ИСКРА.

Светозар Павловић, из братуначког села Оправдићи, један је од оних обићних људи, које срећемо свакодневно, којима пожелимо „добар дан“ или „добра вече“ и продужимо даље.Не слутимо да је његов живот био другачији од осталих, да је био пун драматичних догађаја.

Ово је за Светозара Павловића, написао магистар Драгиша Милосављевић у предговору за Мемоаре, које је објавио wегов син Радомир, на основу очевих казивања у родном селу пред смрт прошле године у Бајиној Башти где је живео део живота.

Светозар се родио 1919. године – у тешко време између два светска рата.Тада се живело у задругама, а у породици његовог оца Јована, брата Павла и стрица Јосипа укупно је  било 20 чланова.

– Док сам ишао у школу у Kравицу, радио сам код куће оно што сам могао а то је углавном било чување свиња и оваца.Kада сам се „опасао“ снагом већ са 16 година, чобанију су презуели млађи брат и сестра, а мене отац послао у мајсторију.То се у нашем крају звао рад код домаћина ван нашег села на грађевини.Тако сам у селу Зелиње упознао и прву супругу Цвијету. Проводаџија је био Неђо Гајић, мој врсник из села и надалеко познати мајстор.Он је говорио све најбоље о мени, из које сам фамилије, каквог имовног стања и све тако, па је Цвијета пристала да се уда и убрзо је била свадба, прича Светозар.

Текли су тако дани у вишечланој породици, која је била сложна и на окупу све до почетка Другог светског рата.

– У нашем селу почетком рата било је партизана и четника, а формирањем Независне државе Хрватске, појавили су се и усташе. У априлу 1942. године у нашој школи у Kравици боравио је штаб Прве пролетерске бригаде. Kод нашег учитеqа Петра Божића ноћили су Kоча Поповић, Родоqуб Чолаковић и Чедомир Миндеровић.Формиран је месни партизански одбор.Упоредо са Пролетераком бригадом надирале су и усташе Јуре Францетића.Kада су партизани отишли пут Дрињаче и у Факовиће, усташе су попалиле сва села око Kравице.Народ који је остао жив отишао је у бежанију преко Дрине, највише у Мачву па тако и моја породица, казује Светозар.

Највећи број мештана Kравице и околних села боравио је у избеглиштву у селу Петковица. Негде средином 1943. године, народ се почео враћати јер се прочуло да нема усташа, а било је време да се сеје куркурз и кромпир, да би се народ могао прехранити.

– Међутим то је била заблуда јер су усташе остале у нашим крајевима и чинили стравичне злочине.Највећи покољ усташе, потпомогнуте муслиманском легијом из Братунца, учиниле су петог јула 1944 у селу Анђићи.У кућу Томе Васића натерале су 46 жена, стараца и деце, кућу запалили и у њој је изгорело 46 становника.Међу њима су били моја жена Цвијета, једногодшња ћерка Јефимија и сестра Милојка. Било је породица у којима су сви изгинули тога дана. Према подацима, од 1942 до 1944. године у селима око Kравице, убијено је 600 Срба, наставља Светозар.

Оно становништва што је преживело ,морало је поново у бежанију. Они који су били способни за пушку мобилисани су у партизанске јединице и упућени на Сремски фронт.

– Октобра 1944. године били смо у селу Петковица.Једног дана, позваше нас избеглице из Босне и рекоше да смо моблисани и да морамо ићи на фронт да се земља ослободи од непријатеља.Прошао сам више јединица а негде близу села Строжница сам био рањен.Послали су ме у болницу, а након што сам се мало опоравио, упућем сам кући.Питао сам се где да идем када ми је отац умро у избеглиштву у Лозници, брат Драго погинуо  у партизанима, а кућа у засеоку Зоњићи запаљена, наставаа казивање Светозар.

Након завршетка рата службовао је у милицији.Било је време Информбироа, па је задатак милиције био да гони оне који су хвалили Русе.

– Једног дана, дође мени налог, да са још једним комшијом ухапсимо Ђокана Ђукановића,предратног комунисту сина првоборца, већника АВНОЈ-а и каснијег савезног посланика Пере Ђукановића, који је, богати, тамо негде хвалио Русе.Дођосмо ми у село Брана Баћиће до Перине куће.И док је Ђоканова мајка спремала му нешто од хране да понесе, он искористи нашу непажњу и побеже у шуму.Због тога пропуста осуђен сам на на друштвено користан рад на Голи оток.Прошао сам све тортуре, али сам у једном моменту распоређен у радни вод, што ми је помогло да изучим зидарски занат и прођем лакше од осталих заробљеника,прича Светозар.

При повратку у село,био је под присмотром као и сви Информбировци.Пратила их је Удба с ким се друже, шта говоре све до 1953. године, до смрти Стаљина и изглађивања односа са Русима.

– И овај последњи одбрамбени рат, дочекао сам као и онај 1941.И опет је моје село попаљено,људи убијани и опет се морало бежати преко Дрине.Истим оним путем сам прешао Дрину и опет је мени и мојој породици спас била мајка Србија.Kо је прешао Дрину, тај се и спасио, закључио је Светозар

Након Другог светског рата, Светозар се оженио са Видом и добио троје деце.Најстарију Миладу, која је постала доктор као и најмлађи Радомир, и средњег сина Милана.

  Д.Гајић

Чланак  ОД СРЕМСKОГ ФРОНТА ДО ГОЛОГ ОТОKА:  Необично драматичан живот Светозар Павловић из братуначког села Оправдићи испричао у Мемоарима се појављује прво на ИСКРА.

фото: Зоран Шапоњић

У свету Радоја Перишића, који живи сам у брдима изнад Дрине, на самој граници Србије и Републике Српске, и који се састоји од једне карауле, три – четири ливаде, једне липе, једног дрвљаника, неколико потока и безброј планинских врхова који на све стране штрче из сумаглице, од безброј травки и жутих сасушених цветова по којима је јуче ујутру пало бело иње, нема људи. Радојеви комшије су планинске лисице, вукови, зечеви, те пар птичичица које Радоје зове „тичице“ и које ни зими ни лети не одмичу од брвнаре. Вероватно зато што их Радоје храни мрвицама хлеба. Што се народа тиче, Радоје је сам када устаје, сам је када леже, сам руча, сам вечера, сам, кад сам себе разговара кад се пробуди у глуво доба ноћи.

-Више се трудим да будем расположен него тужан, али, деси ми се и туга… Наиђе уз поток, ухвати ме па не пушта… Што – не знам. А самоћа … Она је овде стално, и, не смета ми много, једино, наиђе ми понекад, проговорио бих са неким ријеч, али, немам са ким – каже Радоје.

Радоје је у ова несрећна времена с почетка 21. века последњи граничар на пустој граници изнад Дрине, на брдима за која се борило и гинуло, лила се крв, а граница сад остала празна и само добро упућени знају куда гранична линија. Нити кога с ове, нити кога с оне стране. Његова кућа на месту званом Караула, уствари је караула српске војске, брвнара подигнута на једва 100 метара од граничног међудржавног српско – аустроугарског камена пре стотину и четрдесет и кусур година.

-За време Аустроугара овде су били српски граничари а гранична линија иде ено доле преко оног седла. Бог те пита колико је ова брвнара стара. Од све те силне војске и граничара остао само ја, спала граница на мене да је ја чувам – вели Радоје.

фото: Зоран Шапоњић

Кад он умре, остаће само граница, без граничара и без чувара. И брвнара за коју се показало да је много јача и издржљивија од људских жеља, планова и надања оних који су у њој живели или службовали.

Около, докле год поглед сеже, а допире подалеко, Радојева је караула – кућа једина из које се вије дим. Види се, ту и тамо, по косама, још понека брвнара, црна ко угарак, али, пуста. И то одавно.

-Овако, на ову страну, ка истоку је Јабланица, има до ње десетак километара, иза брда је Семегњево на Златибору, на 15 километара, овамо иза мене је Вардиште, и до њега је више од десет километара, а до првог живог комшије имам седам километара – разјашњава Радоје свој положај на граници.

Једини звук у његовом свету је шкрипа врата на његовој колиби. Та врата који су српски граничари у доконе дане резбарили бритвама не шкрипе као ова наша по становима и кућама по градовима, на Радојевој брвнари кад зашкрипе врата језа сиђе низ кичму а коса се подигне на глави… Не толико што је тај звук страшан, него што покида тишину која царује од Радојеве карауло да најдаљих врхова и до неба, поцепа је надвоје као оштрим ножем.

Кад остану сами, а таквих је дана највише, Радоје се највише изразговара са мачком коме је дао име Брко. Уствари, Брко и није био Радојев мачак, него, кад је умро Радојев најближи комшија, Брко остао сам на ледини и, куд ће, шта ће, дошао код Радоја. Сад се њих двојица увече лепо изразговарају, Радоје исприча Брку где је био и шта је радио током дана, Брко повери Радоју своје догодовиштине, и, тако сваке вечери. Брко му некако дође као помоћник граничара, односно као приправник.

фото: Зоран Шапоњић

-Рано падне мрак ових дана, ја наложим ватру, проговорим са Брком, онда укључим транзистор, послушам вести, и онда заспим. Кад се уноћ пробудим, сетим се да сам у продавници остао дужан 12 марака па размишљам како то да вратим, неких других проблема и немам. Ујутру, устанем, најлепше ми је кад је леп дан, изађем па гледам около ову љепоту, окренем се тамо – нема никога, окренем се овамо – ни овамо никога. Нити кога с ове, нити кога с оне стране границе. Понекад одем и ка Вардишту, у надницу, помогнем понеком у цепању дрва или нешто друго, али, то је ретко – прича Радоје.

За зиму је спремио дрва, ставио буре купуса, има и брашна једно 60 – 70 кила, једну сланину, мало пасуља, џак кромпира, има и два кила јабука, мало уља, соли и шећера, њему доста. Пуна караула као да ће у њој зимовати десетина.

-Од имовине имам – један транзистор, он ми је најважнији, имам и једне војничке чизме, њих посебно чувам, имам мачка, имам и патике, летос ми их поклонио Војкан Крстић, и, то је, све – вели Радоје.

До продавнице у Вардишту има три сата хода, срећом па га прошле године на граници, на Караули, нашао Војкан Крстић, добротвор који се скућио на мајчином имању доле у Вардишту. Од тада, Војкан мало – мало, па ето га код Радоја са пакетом хране.

-Хвала ти Војкане за онај пакет од ономад. Ау, чега ту све није било – каже му Радоје.

Кад дође ноћ, око Радојеве брвнаре карауле јаучу вуци, најближи комшије. Радоје се тада затвори изнутра, а око брвнаре разапне струне и на струне везану звонцад, конзерве, са циљем да га звонца упозоре ако нека „живуљка“ покуша ближе да приђе брвнари или у брвнару.

-Немам воде, немам струје, а и шта ће ми. Лети, кад хоћу да се окупам, сиђем до реке, понесем шампон и пешкир, зими, отопим снега на шпорету… До извора имам километар и по, понекад и тај извор пресуши па тада морам до реке да наточим воде за пиће и кување – каже.

фото: Зоран Шапоњић

Од остале имовине, када је у питању намештај, Радоје у кући има све оно што му треба. Један кревет, сто, једну малу столицу, има и одеће нешто… За зиму је спремио и мало дувана. Јуче, нарочито се обрадовао кад му је Војкан обећао да регулисати Радојев дуг у продавници од 12 марака.

-Хвала ти Војкане до неба. Да се не секирам више – рекао је Војакну.

У међувремену, између времена српских граничара и времена Радоје граничара, на Караули живео и народ. Радоје, коме је тек 51 година, сећа се кад је у његовој и кући полубрата било 17-оро чељади.

-Сањам понекад, народ око куће… Сви весели, пробудим се, нема никога… Понекад усним и старе граничаре, седе по караули и припаљују цигаре машицама и угарцима с огњишта. Заурлају онда курјаци из планине да ме подсете где сам и да сам сам. Не бојим се ја њих. Овде сам рођен, куд бих ја одавде кад мени ниђе љепше нема – вели.

Што се осталог тиче, Радоје је, вели, сем оних 12 марака дуга, задовољан животом. Нема никавих примедби. Код лекара је био само једном, давно, кад му је во рогом пробио стомак, а и тада се Радоје брзо вратио из болнице И после сам себе превијао на Караули.

О старости која иде не воли да прича. Ни куд ће, ни како ће оставити Караулу и ону љепоту, ни ко ће после њега чувати границу. Једино, може да се деси, теши се, да је – горе, где ћемо сви једног дана, можда и лепше него на Караули.

Може да буде, јер, Радоје је заслужио лепоту, ако ништа друго.

Последњи граничар пусте границе.

(Забележено новембра 2020. године.)

Чланак ПОСЛЕДЊИ ГРАНИЧАР НА ПУСТОЈ ГРАНИЦИ: Ничији Радоје са заборављене карауле се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Неко би рекао да тамо где живе Ћурчићи, у сред недођије сурове Голије, ни паметан вук, ни голијски медвед не би заноћио! А Ћурчићи тамо живе, и, не да живе, него одавно, лутајући по Србији, нисам срео задовољније ни срећније, драговољније људе! Нити се на шта жале, нити им шта смета, нити им шта у њиховом селу Градац недостаје. Џаба што је до Ивањице десетак километара макадама, и још скоро 40-так киломтара испроламаног асфалта, све преко голијским гудура, огромне шуметине кроз коју је и сред бела дана страшно проћи, џаба што, кад наиђе кијамет, зимске олује, данима знају бити одсечени од света, данима без струје, што зими понекад месецима не оду до града, до продавнице…

Ћурчићи су срећу нашли у другим стварима…

фото: З. Шапоњић

-Не знам шта бих више? Овде Станисави и мени и син Милијан и снаха Снежа, овде нам унук Урош, студира шумарство у Београду, али је због ове ситуације сада у селу, овде је и лети, помаже, ако Бог да, кад заврши факултет вратиће се на Голију да ради… Сви смо, хвала богу, здрави, и, ништа нам не недостаје – каже глава куће Ћурчича Станоје.

Пар десетина метара даље, у другој кући братства Ћурчића, такође три генерације, Драган, његова супруга Гордана, син Стефан, ђак ивањичке гимназије, ћерка Невена, ученица шестог разреда основне школе у Девићима, мајка Љубица…

-И није ми, веруј ми, много пута падало на памет да одем одавде. А, и куд би? Радим за себе а шефу или управнику никад довољно да нарадиш. Ради се доста, али, не живи се горе него у граду, ја ти гарантујем – каже Драган.

фото: З. Шапоњић

Кад је оно пролетос, због короне, народ почео да се наврат-нанос враћа у села, домаћин Станоје извео је следећи закључак који важи и даље:
-Врло незгодно време дошло. Оно раније, ко је отишао у град, на посао, био је краљ. Нити се враћао у село, нити је шта пипао. Сад, дошло контра! Сад је краљ онај који је остао у селу и који је одржао имање. Ови који се сад враћају, морају прво мотику да купе, па онда да крену даље.

О светским невољама, кризама и ратовима, епидемијама, Ћурчићи се информишу увече, на кратко, кад уључе телевизор да погледају дневник. Преко дана, немају кад да се баве информисањем, а, ни од вести које стижу из света не зависе много.

-Богу хвала. Зазимио сам 12 грла крупне стоке, спремио 2.000 бала сена, дакле, пун сеник, пуна штала, купио сам и жита, ено пун амбар! Даље, заклали смо две свиње од по 250 килограма, једну краву, пуна и сушара кобасица и пршуте, спремили брашна, соли, шећера, масти, уља, других намирница, не морамо у град до пролећа. Ја сам српски домаћин, као што је мој отац био, и мој ђед, ни од кога не зависим, ником ништа дужан сем – Богу душу – вели Станоје.

У кућама Ћурчића у сред Голије важе старински обичаји. Гост, па био он познат, непознап, пријатељ, непријатељ, који год стигне пред кућу, мора у кућу. Тамо ја за час посла на столу ручак, доручак или вечера, већ у зависности које је доба дана. Ко окасни, може да остане и на конак.

-Задовољни животом, Богу хвала. Имамо све, не жалимо се, једино, да је пут мало бољи, сигнал мобилне да је јачи, ваљало би. Нешто рачунамо, боље овде бити свој газда, него, радити негде за 20 или 30.000 динара, а газде никад задовољни. А то што морамо да радимо, па то је ваљда нормално – радимо ето, да не радимо поразбољевали бисмо се – веле Милијан и Снежа.

фото: З. Шапоњић

Снаха Снежа, кад је питају шта јој би да се уда на село, кад је таквих примера ама сасвим мало на планини у шали каже – „била млада, није умела да размишља“. А у збиљи, гледа свог Уроша, делију ко одваљеног од планине, некад једног од најбољих ђака Шумарске школе у Краљеву, данас сјајног студента, и, куд ћеш већу срећу.

-Кад сам уписивао Шумарски факултет идеја је била да се једног дана вратим на планину као инжењер, да овде радим. Тако мислим и данас – каже Урош.

Ћурчићи и једни и други живе од стоке, од белог мрса који продају у Ивањици, Београду, од шумских плодова, боровница, гљива, Драган има и 30 ари малине…

-Берићетан је овде динар, од свашта се може зарадити… Прода се теле, и по четоворо – петоро годишње, ја зарадим динар и у шуми извлачећи балване трактором. Оно што је незгодно јесте што је зима шест месеци, а да није снега и леда ми бисмо радили и дан и ноћ не бисмо прекидали. Не зато што нас неко тера, него што тако волимо – каже Драган.

Оно због чега Ћурчићи зебу јесу слике села около. Кад падне мрак, ретко се по околним брдима још понегде види светло, по дану, тешко је угледати кућу из које се још вије дим. Празна села по Голији све празнија.

-Пре ћеш сад по овим нашим гудурама мечку срести него човека. Нема човек да се са ким честито посвађа. А, И што би се свађали. Стварно је чудо како брзо нестаје народа. Нема ми горег јада него кренем кроз село – овде се урушава кућа, мало даље кошара – каже Станоје и износи своју статистику – 1962. године у селу било 298 душа, сад у читавом Градцу остало једва 30-оро.
-У Каралићима и Бајовићима нема више ни једна жива кућа. Исто је и у Колијешници. Можда смо ми последња генерација која живи овде оваквим животом… А, да има пута, да је асфалт до кућа, ко зна, можда би и наша деца остала, да овде буду домаћини – тужно вели Драган.

Ћурчићима вести из града доноси Милијанов ујак, бивши голијски шумар и горски боем Рајко Совић који лета проводи на врх Голије, у Одвраћеници, у својој дрвеној колиби, а зиме у Ивањици. Кад дође Рајко, а овде га сви зову Рајкун, заседну за сто код комшије Малише Маринковића па га испитују:

-Је ли Рајко, како је оно било са твојим голфом?

А Рајко прича:
-Дођем ја на Одвраћеницу, оставим голфа више куће, седнем да ручам, кад видим кроз прозор, пролете низ ливаду неки „голф“, исти мој. Једем онај леб и мислим, каква будала вози кола оном брзином низ ливаду… После, изађем напоље, видим онај „голф“ потрефио у букву на дну ливаде и преполовио се… Сиђем до букве, погледам боље, кад оно – мој „голф“… Нисам га добро закочио кад сам га оставио.

-А ти гледаш и питаш се каква будала вози „голфа“ низ ливаду – зачивакају онда Рајка…

Срећни људи са Голије у времену несрећних.
И све се смеју, док се над планином навлачи мрак. Овде у Градцу, где се живи мало другачије, где не важе правила овог поквареног, пропалог света који нас са свих страна окружује и дави.

Чланак ТАМО ГДЕ НИ ВУК НЕ БИ ЗАНОЋИО: Срећни људи са Голије у времену несрећних се појављује прво на ИСКРА.

Бајковитих места уз Дунав има много али само једно је толико урезано у нашу колективну свест као ова варош смештена 10-ак километара северно од главног града Мађарске. Сентандреја је била обећана земља и  исходиште највеће сеобе Срба и других Словена још од њиховог доласка на Балкан. Српски Сион у који су неколико векова пристизале избеглице из Турцима окупиране Србије препун је објекaта од цигле и камена који сведоче о тим прошлим временима.

Некада су улице Сентандреје биле закрчене коњским запрегама српских трговаца и занатлија а у модерним временима њене улице су биле непроходне због многобројних  туриста. Њени гости су били посетиоци са свих страна света али ове 2020. године Сентандреја је скоро потпуно пуста са већином замандаљеним прозорима продавница, ресторана, галерија и свих оних објеката који су живели од “продаје” романтизиране историје овог малог места. Сабласно празне калдрмисане улице ове јесени не испуњавају хиљаде туриста већ тек по која локална душа намерена својим свакодневним работама.

Једно од мађарских племена предвођено Арпадом населило је овај простор у 9. веку обновивши римску тврђаву која је била део источног лимеса Римског царства. Али током турских освајања у 15. и 16. веку варош бива потпуно уништена и овај простор остаје скоро потпуно без становника.

У историјском следу тада на сцену ступају Срби када се 1690. године под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из Србије у Сентандреју и горњу Угарску по неким историчарима доселило чак 8.000 српских породица. Доступни подаци кажу да су по попису из 1720. Срби чинили скоро 90 посто становништва Сентандреје. А данас их је од 25 хиљада становника, тек нешто више од стотињак.

Град познат по музејима, галеријама и уметницима познат је и по многобројним српским црквама. Некада их је било чак 7, београдска тј саборна, грчка, ћипровачка, пожаревачка, оповачка, преображенска и збешка црква,  а данас су активне само три.

Приликом промоције књиге Србина који пише и ствара у Мађарској, гост са Филолошко-уметничког факлутета у Крагујевцу, рецензенат књиге др Часлав Ђорђевић, осврнуо се управо на вишевековни значај Сентандреје у развоју српске научне и друштвене мисли и то илустровао речима “постоји та духовна вертикала од Сентандреје на северу до Хиландара на југу”.

Као најсевернија тачка до које су Срби дошли, Сентандреја је капа односно круна тог простора који је током пола миленијума био својеврсна сигурна кућа за Србе који су се склањали пред најездама Турака.

У центру вароши се налази трг а на њему постамент и крст који сведоче о причи са краја 17. века  када су заједно са народом у Сентандреју избегли и монаси српског манастира Раваница доневши са собом мошти Св. Цара Лазара. Иако Срба одавно нема, данас тај догађај обележава поменути крст али и само име трга,  име великог српског жупана Цара Лазара који је овде почивао пуних 7 година.

Ту на тргу је и једини српски ресторан а његов власник је Миленко Маргаритовић, међу Сентандрејцима познат као госн Миле. Његови преци су пореклом Цинцари, породица Маргаритис из околине Солуна. Због трговине су дошли бродом уз Дунав, још пре Чарнојевића, до града Баје на југу Мађарске где  су се помешали са Србима, а када су пред Турцима бежали и стигли до Сентандреје већ су били Маргаритовићи који славе Спасовдан.

Поред тога што је власник ресторана он је својеврсни сентандрејски домаћин за српску браћу која туристички дођу у посету, лети седи у башти свог ресторана и као прави домаћин дочекује госте и на њихово задовољство прозбори мало са њима на српском, попије ракијицу и упозна их са локалним легдендама.

Данас Миле није ту као што би иначе знао да буде те сам га позвао телефоном, каже да нема туриста и да ресторан сада ради само доставу хране.

Раније је било „пуно госте из Србије“ а сад кад је почела пандемија „једно време су били Срби који раде у Мађарску, а сад су остали само Сентандрејци,  Срби који дођу понекад на кафу„, а тренутно је главна тема да ли ће за предстојеће празнике уопште моћи у цркву.

Миле објашњава да Срба још има и у три села у околини Сентандреје – Помаз, Калаз и Чобанац. На питање о опстанку Срба у будућности одговара: „биће тешко, још пар генерација и то је то, мешани бракови, мање долазу у цркву…“ Каже да су узроци вишеструки, многи мисле да је узрок политика али он не мисли тако, каже да смо и сами криви, крива је “човекова душа која не држи до тога”.

Пре пар година сам присуствовао варошкој слави Преображењу, тада на калдрмисане улице изађе силан народ, мирис роштиља се шири уз облаке дима,  а на тргу Цара Лазара се поведе велико коло. Питам Милета ако се зна да Срба има укупно једва стотина одкуда онда толико људи који знају кораке наших народних игара? Каже ми да се фолклор одржава, да га и Мађари вежбају али да то није довољно. Даје ми пример како су поједини КУД-ови освајали награде у Србији а да притом ниједан члан друштва није знао ни реч српског језика и закључује да су  „за једну нацију најбитнији језик и вера, то је први, лепо је фолклор, лепо је да певају али..„.

У Сентандреји већ деценијама од фамозне 1947-48 нема српске школе и због тога деца у млађим разредима немају могућност да уче српски осим ако не путују сваког дана у Будимпешту, “е сад пусти мама у Будимпешту или не пусти, устани свако јутро у 6, срећа једино што има организован школски аутобус мада то није лако посебно за јако малу децу.” Основати школу није лако посебно јер нема ни за кога додаје Миле и прави паралелу: “ево сада смо спремали пакетиће за Светог Николу, број пријављене деце је био седам”.

Он сам је као мали доживео трауму због које до 18. године није говорио српски, каже све је разумео али га није причао, учио га је поново уз песме Мирослава Илића, Брене и Бијелог дугмета: “ па од музике помало, помало дошао назад ту” каже, и сада све разуме али му  једино граматика и родови не иду “али остало све може”.  Довољно му је да пар дана буде у Београду и да значајно поправи свој српски али на жалост исто је и у супротном смеру. Недавно је због коронавируса био у болници неколико недеља те није имао прилику да прича српски и по изласку је осетио да му је  знање знатно ослабило. Због тога је, прича он, јако битно водити децу одавде у матицу да виде и да осете, ако ништа барем на путу за море да сврате на пар дана и још пар дана у повратку.

„Нису били, морају да осете то, они не знају, ми морамо да покажемо нашој деци не само музеје и цркве али и кафане и да их одведемо на пијаце, да виде каква је атмосфера.“

Миле истиче да је проблем и то што јер је Сентандреја скупа, станови, земља, куће „и ко год је дошао у Мађарску у последњих 25 година, у Сентандреју није дошао нико, да освежи крв.“

Срби су много дали Сентандреји, у вековима за нама дефинисали су је за векове пред нама, торњеви наших цркава красе њену панораму и уз старе градске улице њене су црте лица. У изгледу Сентандреја се није много променила али живот и њени становници умногоме јесу.  Срба је данас остало толико да би једва напунили једну цркву али историја која је за њима је толика да ће њихов траг у Сентандреји остати видљив док год је барем једног верујућег човека који ће доћи да се поклони духовима предака и Сентандрејским православним богомољама и док је српских газда добротвора који држе до свог народа и порекла, као што је то вековима било. Иако празна у јесен 2020. године без туриста и без Срба, Сентандреја и даље плени својим изворним обликом и обећава да ће увек доћи нека боља времена и неки нови људи.

Чланак СЕНТАНДРЕЈА У ДОБА КОРОНЕ: Ни Срба, ни туриста, Србе су заменили туристи а сада кад њих нема остали су само духови се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Зоран Шапоњић

Код тројице браће Милосављевић из Дљина код Лучана све је летос ишло онако како то само Господ бог може да замисли и спроведе. Крајем јуна, надошла Западна Морава однела им је са пашњака испод куће 17 коња, пола године касније, пре који дан, у њиховом крду била су – 34 грла!

Вељко, Велимир и Владимир стоје испод куће, гледају како се крај Мораве поново играју њихови коњи и ћуте, јер шта се ту има причати.

– Хвала богу – све је што кажу.

– Сањаш ли ноћу коње које ти је летос однела бујица, њихову вриску – питао сам ономад Вељка.

– Не може се то заборавити – каже ми штуро. – Ждрепца не могу заборавити, Сокола, никад – дода пошто дуго ћути.

– А што баш њега?

– Некако смо га сви највише освајали и волели, и ми и деца – каже.

Онда ми прича. Пре коју недељу, ождребила се Бебица, кобила која је једина успела да преживи поплаву, нашли су је сутрадан после поводња у врбаку, низводно, заглављену међу дрвећем, родила мушко ждребе, дали су му име Соко.

Код тројице Милосављевића показало се летос да се ни у злу ни у добру не може без људи.

– Помагали смо и ми, бог нам је сведок, кад год је ко био у невољи и колико смо год могли, сад нам се све вратило – каже Велимир (31), најстарији од браће.

Кад се по Србији летос рашчуло шта се догодило Милосављевићима, за њихових 17 коња, из људи је проговорило добро. Једни су звали Велимира, Вељка (30) и Владимира (28) да питају шта им треба, други су поклањали коње без речи, нису ни звали ни питали, знали су због чега Милосављевиће највише боли душа. „Максима“, „Панекспрес“, „Милан Благојевић“, фирме из Лучана, поклониле Милосављевићима по коња, Харун Мемић и Реле Врцић са Пештера по ждребе, Гроле Грбовић, шумар са Златара, такође ждребе, браћа Симићи из Попучке код Ваљева ждрепца, Срђан са Сврљишких планина коња и ждребе, Томо, исто са Сврљишких планина, ждребе, Дуле са Старе планине два ждребета и коња, свој тројици браће по једно грло, Вук из Америке поклонио је два тркачка коња, Слободан Милинковић из Чачка две ждребице, НП „Тара“ коња, Нора Почек из Новог Сада кобилу…

Помогла и компанија „Слобода“ из Чачка, „Јелика“ из Нове Вароши поклонила је три тоне кукуруза, општина Лучани 20 оваца, Раде Томашевић из Ваљева десет роло бала сена…

Помагаће и они другима

Милосављевићи из Дљина су добри људи, зато су им други добри људи помогли. Није да се Велимир, Вељко и Владимир нису могли сами ишчупати из кризе, могли су, али овако је било лакше. Људскије. Образитије. Како бог милује. Помоћи ће и они другима кад буде требало.

– Јесте нам било тешко… Ми знамо колико смо патили. Ноћима се није могло спавати, пробаш да заспиш, а одоздо, од Мораве, чујеш вриску коња. А кад су се почели јављати људи, да питају, да помогну, да нам се нађу у невољи, такав смо неки елан добили да смо летос радили дан и ноћ, радили и радили, и, нисмо престајали, и, хвала богу, штета јесте била велика, али је надокнађена – кажу браћа.

Зазимили су са 11 крава у штали, 200 оваца, 20 коза, 34 коња. Домаћини. Све сами стекли и зарадили. Крвавим радом од јутра до сутра и никако другачије, ено целе пожешке и лучанске општине, могу људи да сведоче.

– Наш ђед, кад се поделио с браћом, ни кућу није имао… Он и отац стицали колико су могли, ми наставили. Почели као дечаци, 12-13 година, купили једног коња да на њему износимо дрва из шуме. Почели у Дебелој гори, дрва тешка, ми нејаки, пуцају леђа и руке, али нисмо одустајали. Радили дан и ноћ, кад неки динар стекнемо, одмах одвојимо да купимо коња, овцу, да дозидамо шта око куће, трактор – причају браћа.

Само летос, Владимир, Вељко и Велимир изнели су из шуме, из врлети, углавном на коњима, мање шумским машинама, 6.000 метара дрва и 1.500 кубика трупаца. Тешко је и замислити толику количину дрвета, а не све то изнети до пута, сложити… По киши, снегу, сунцу, по олуји и грмљавини. Тешко је тај напор, толики рад и описати и препричати, браћа знају како то изгледа и мало ко други.

Одморе се за празник

– Одморимо се помало на празник, мада, кад је оволика стока по торовима, у штали, нема ту одмора. Ниједан дан у години – кажу браћа.

– Њих тројица, увек као један. Од малих су ногу кренули у шуму, секиру једва могли да запрте на раме… Данас, ништа нам поред њих није тешко – кажу Слободан и Мирјана, отац и мајка браће.

Сад планирају да купе још један трактор за шуму. Мали Дарко већ по дворишту вуче пластични камион натоварен дрвеним цепаницама, види се да ни овај ивер неће далеко од кладе.

Кад причају с новинаром, браћа крију са стола руке, тврде и црне од жуљева. Срамота их. А не би требало. Ја поштеније у животу нисам видео.

Чланак НОЋИМА СМО ЧУЛИ ВРИСКУ КОЊА КОЈЕ НОСИ МОРАВА: Браћа Милосављевић у трену остала без 17 грла, а онда им се ДОБРО ВРАТИЛО ДОБРИМ! се појављује прво на ИСКРА.