Зоран Шапоњић

КАРАЈУКИЋА БУНАРИ, НАЈХЛАДНИЈЕ СЕЛО У СРБИЈИ: Кад температура падне на минус 30 или 40, овде и дрво пуца од мраза

фото: З. Шапоњић

Када је пре неко јутро у метеоролошкој станици у Карајукића Бунарима, најхладнијем селу у Србији, измерено минус 31,1 степен, на планини Гиљеви, десетак километара даље, у боровим шумарцима око села, дрво је пуцало од мраза. Мештани села која се наслањају на Гиљеву описују да је звук који се са планине редовно чује за овако ледених ноћи, јак, сече планину, резак, да подсећа као кад пуца пушка или кад се цепа лед на језеру.
-Безброј пута сам слушао тај звук! Проломи се планином, онда наступи тишина, па поново… И он значи да, буквално, у планини дрво пуца од мраза, цепају се стабла на пола, да је страховито хладно, да се треба склањати, тражити заклон што пре. Тада ни вукови не излазе на пртину него се склању, траже где ће да се савију, да дочекају зору – прича Радоје Куч из села Долиће, десетак километара од Карајукића Бунара.
Када на Пештеру, обично крајем јануара температура падне на минус 30 или, чак минус 40 степени, а и то се дешавало, онда је мештанима главна брига за стоку.

-Устанем током ноћи по неколико пута да обиђем стоку, пораним ујутру, прво у шталу, а тек онда ложим ватру у кући. Кад је овако хладно, веруј, више рачуна водимо о стоци него о нама, гледамо да је штала ушушкана, да је стока сита, да им је суво где леже… Да је тешко, тешко је, али, не кукамо, него се боримо, навикли смо – каже Куч.
Кад наиђу ледени дани, а највиша дневна тепература остане не испод нуле, него на минус 15 или минус 20 степени, у Карајукића Бунарима, Углу, Долићима, околним селима све до Црвског или Дражевића на другој страни, мештани су по цео дан углавном у кућама, напоље иде само ко мора, да нахрани стоку, да очисти пртину, да донесе дрва у кућу. Живот, међутим, не стане, пређе се и до комшилука, и до суседног села, дан а и ноћ овде прођу у дружењима, разговорима… Окупе се мештани и у чувеној кафани „Два јарана“ код Благоја Куча у центру Карајукића Бунара па се тамо, уз врелу фуруну прича о старим данима када су снегови и сметови около по пољима били дупло већи.

фото: З. Шапоњић

-Ватра се у кући ложи по цео дан и ноћ, али, ни то понекад није довољно, него се окупимо око шпорета који се усија од ложења. Ако затреба да се упали мотор наколима, о овде су углавном „ладе ниве“, оне су се показале најбоље за ове услове, састављамо више акумулатора које држимо у кући крај шпорета. Још горе је кад се деси да данима температура не пралази минус 15 или 20 степени, као што је било не тако давно, око Божића 2017. године – прича Радоје Куч.

Оно што у Карајукића Бунарима, селу на 30 километара јужно од Сјенице, посебно памте јесте да је крајем јануара 2006. године, овде у метеоролошкој станици у селу измерено минус 39,6 степени. Памти се и прича неких од мештана да су тада на термометрима испред кућа измерили невероватних минус 41 степен, што је најнижа икада измерена температура у Србији.
Мада, кажу у селу, ови садашњи снегови, сметови и мразеви не могу се ни поредити са оним што је било пре 60, 80 или 100 година. Хуснија Хасић, тада 70-годишњак, причао ми је пре 20-так година у селу о зимама када је на Гиљеви био толики снег да су напред пуштали волове да направе пртину, да пробију сметове, па мештани за њима ишли ка Сјеници.
-Требало је све то издржати, а опет, издржало се. Неки други људи можда и не би, ми овде некако смо другачији, прекаљени, навикли на сурове услове живота – кажу у Карајукића Бунарима.

-Данас је био пазарни дан, пада снег, дува ветар, права мећава, у појединим тренуцима не види се десетак метара, запушило као што овде само у фебруару зна, а опет народ дошао до центра села, мање због неке преке потребе, овде се људи за зиму намире још у октобру, више да се виде, испричају – додаје Радоје Куч.
Идеално време за екстремно ниску темепратуру у Карајукића Бунарима јесте када из Сибира у ове крајеве стигне ледени талас, када је ноћ ведра и тиха, тло под снегом, па се хладан ваздух са околних планина,са Гиљеве, Жилиндара и Крстача спусти у котлину, где се стварају тзв. језера хладног ваздуха.
Овде долазак пролећних месеци не значи и да је крај са леденим данима. Тако је првог марта 2018. године у Сјеници измерено минус 23 степена, а Фадил Махмутовић из Метеоролошке станице у Сјеници помиње да је минус 23 на Пештеру било и 1. марта 1965. године.

фото: З. Шапоњић

-У јуну 1987. године на Пештеру је, као и у читавом овом крају за ноћ пало 15 центиметара снега, а јул је једини месец у години у коме на Пештеру нису забележене снежне падавине. Апсолутни рекорд за април у овом делу Србије је минус 13 степени – стоји у подацима Метеоролошке станице у Сјеници.

Још по нечему пештерски крај подсећа на далеке руске, хладне пределе. Десетине Пештераца доживели су 100 и више године, Веран Куч из Бољара на Пештеру, на 15 километара од Карајукића Бунара, умро је недавно у 104. години, Драгана Мартиновић из Јеребица код Тутина преминула је 1996. године у 121. години живота.

-И толики мразеви вероватно су један од услова за дуг и здрав живот. Ми рачунамо да минус 30 или минус 40 степени не могу да преживе ти вируси, бактерије, ледени дани очисте ваздух, нема загађења зато овде људи и живе тако дуго. Друго, и храна је веома важна, ретко ми овде једемо оне куповне производе у којима је ко зна шта, овде људи живе од овчијег сира, кајмака, од овчије стеље, пршуте, све јака а здрава храна – каже Радоје Куч.

Пре неку годину, на путу од Крајукића Бунара ка Углу, на јутарњој цичи, а на екрану у колима писало је да је напољу минус 30 степени, срео сам малог Семира, 12-годишњака из Угла, из чувене фамилије Хукића. По невероватној хладноћи јахао је коња, протутњао је ка школи, да сам једва успео на трен да га зауставим:

-Отоплило јутрос! Јуче је био мраз, јутрос једва минус 30 – шеретски је проговорио са леђа Дората, сав умотан у дебели вунени шал а онда нестао у облаку снежне прашине док се около, буквално, све ледило.

фото: З. Шапоњић

Сурови временски услови буде овде код људи невиђену хуманост. Овде, у Карајукића Бунарима, у Углу, Долићима, Бољарима, није никакво чудо да се путнику намернику, пролазнику понуди ручак, конак, да се угреје, поједе нешто пре него што настави пут… Радоје Куч који деценијама ради као поштар на овом делу висоравни, и даље људима по селима редовно носи лекове, брашно, со, шећер и то у „лади ниви“, раније и на руским моторним санкама марке „буран“ када снега напада толико да путевима около не може ни „нива“ да прође.

-Добре су ми биле те санке „буран“, руска техника, може да издржи минус 60 степени, но се покварише, цркао на њима неки комутатор, шта сам све радио, где сам све тражио тај део, али, нисам нашао… Све рачунам, неко ће се јавити, посаветовати ме где бих то могао да нађем, да купим… Пре неку годину добијем друге санке, само да пробамо, црче на њима клип, сад не могу да нађем клип и карике па сам ти без санки, остао само са „ладом нивом“ – каже Радоје.

-Пре десетак година, у јануару, кад је оно температура у Карајукића Бунарима падала и до минус 39, иза Угла, ка Црвском, на друму нађем “мерцедеса” дизелаша, заледила му нафта, а унутра њих четоворо – читава породица, само то се нису смрзли. Знаш ли ти колико је мој “буран” јак – кажем возачу – дај да закачим да те одшлепам до Карајукића Бунара, он ме гледа и – врти главом – тешко ћеш ти мене са тим одшлепати… Узмем ја сајлу, закачим га и – довучем до села – присећа се Радоје.

А безброј пута, када горе изнад Угла, до села Поди и Пољице, кроз није могао ни булдожер, стизао је Радоје да однесе и писма, али и лекове, куће потрепштине, да болесне одвезе до амбуланте…
-Пре неку годину, пред само пролеће, сметови до рамена, зову из Пољица, аман Радоје, потерај џак од 25 кила брашна, нестало… Ја џак на санке, и право у село, а тамо људи завејани, само са хеликоптером и мојим санкама може им се прићи – присећа се Радоје док у Долићима чекамо ручак крај врелог шпорета.

фото: З. Шапоњић

З. Шапоњић
антрфиле

Рекорд из Сјенице
Колико се зна, као званичан рекорд за бившу Југославију, Србију, и даље се води температура измерена 26. јанура 1954. године када је у Сјеници, на тридесетак километара од Карајукића Бунара било минус 38,4 степена. У Метеоролошкој станицу у Сјеници остало је записано и да јануара 2006. године, скоро пуних месец дана температура у овом крају Србије готово да није прелазила нулти подеок, већи део месеца жива у термометру показивала је између минус 15 и минус 30 степени.

Зоран Шапоњић