Зоран Шапоњић

ЗЛАТИБОР, С ОВЕ И С ОНЕ СТРАНЕ ТОРНИКА: Два света различита, можда ће се срести, али, познати неће!

фото: З. Шапоњић

Далека неонска светла Златибора, сва бука и сјај центра планине, оне далеке зградурине, понегде читави солитери, гледано одавде, с падина Торника тек су неухватљиви трептаји, нешто далеко, несхватљиво и недохватљиво, нешто као Америка.
Кад се још прође с оне стране Торника, нестане и тог погледа, него се отворе планинчине, све до Босне, а кад се још има времена па се застане, прво што привуче пажњу јесте немутина чињеница да се под ногама отвара повелико село, а дим се види тек из пет – шест, или, ако се боље загледа, дестак оџака.
Тако близу а тако далеко од светала, буке и сјаја Златибора!

Прекјуче рано ујутру док сам се са Водица спуштао дубље под Торник, прошао сам четири пет километара пута, боље рећи снега и леда, около сметови до појаса, а да ни на путу ни поред пута нисам видео ама никога живот, ни човека, ни пса, ни овце ни јагњега… Тек кад сам дошао доле негде до краја пута, пет шест овчица и једно бело, тек рођено јагње, подигли су главе спремајући се да из тора утекну у шталу као да наилази курјак.
Први осећај овде је да тишина пара уши, а пртине, стазе које са сеоског пута воде до кућа, сем на пар места, претежно су неочишћене, поуздан знак да су и куће празне, да нема кога да чисти пртине до штала и торова, да полаже овцама…

И тек после дугог чекања у центру села ослоњеног на југо-источне падине Торника, очишћена пртина одвела ме до куће Видоја Марјановића (68) који је остао поприлично зачуђен откуд у ово доба године неко пред њеоговом кућом, лети понеко и сврати, зими, дан после мећаве ретко …

фото: З. Шапоњић

Седели смо после у кући, не да Видоје да се тек тако изађе из прегрејане куће, да чује новости, шта има ново по срезу, како је горе на Водицама и Боровој Глави.

Кад напада снег, ко овог јутра, па не може да пређе до комшија, исписника и кад је тешко чистити пртину, Видоје седи крај шпорета и пише песме, о ономе што му се дешава или му се дешавало па је запамтио, о Сунцу, о кишама, о селу које сања сваке ноћи, о једној жени, има једну песму и о Сјеници, па о изгубљеној љубави, јесени, итд…
У поприлично пустом селу, Доброселици, тако се зове, пре 60 година у школу је ишло 350 ђака, а данас у читавом селу једва да има 50-так живих кућа и стотињак мештана, Видоје не жали за прошлим временима. Он на оно што је било и чега више нема гледа песнички:
-Сви жалимо за прошлим временима, а, та времена нису била ништа биља него ова данас. Једино, тада смо били млади па нам је ваљало све и ништа нам није сметало – каже Видоје.

Кад обојица заћутимо, у Видојевој кући тишина пара уши. Не виде се кроз прозор неонска светла центра Златибора, пре дубоке гудуре и јаруге пуне снега, пуста сурова дивљивна.

-Чим пукне пролеће, буде људи по селу, туристи, дођу, гледају ову лепоту, а ми ту лепоту и не видимо, навикли се на њу па нам дође ко добар дан – вели Видоје.

Оно тамо, с друге стране Торника, где људи грабе, купују, зидају једни мимо друге, где све бљешти од сјаја, од пара, од благостања, од милиона, од луксуза, одавде се не види. Два различита света који и не маре много један за други.
Под Водицама оно мало људи што је остало мисле да је срећа с ове, њихове, а не с оне стране Торника, тамо где све пуца од богатства и бљештавила.

-Опасно је кад су човекове жеље веће од онога што може и што има! То је рецепт да човек читав живот проведе несрећан, овако, кад мало желиш и мало имаш, кад си задовољан оним што си стекао, онда си и срећан – преноси Видоје једноставан рецепт и једноставну животну филозофију људи с ове стране Торника.
Кад окопни снег, а Видоје крене кроз село, стану да се нижу куће, боље рећи напуштене брвнаре проломљених кровова, до пола трулих црних брвана, Видоје застане крај сваке, загледа у прозоре, а у прозорима не види пустош и тишину, него унутра, обавезно угледа сунце и ведро небо, и крај огњишта старе домаћина, са тојагом у рукама и буде срећан по ваздан.
-Читам како по свету, по градовима, у суседном стану умре човек или жена, а комшије сазнају да их нема, толико се познају и воле, посећују, тек кад из суседног стана почне да се осећа тежак задах… Код нас је овде другачије, погледам ујутру упремасе, комшију, ако до подне нема дима из оџака, ако видим да пртина није очишћена, тојагу и лопату у шаке да видим шта је са њима. По томе се ми овде разликујемо од градова – прича Видоје.
И, рекло би се, нема у овој пустињи радости, само туге и тишине, да је радост тамо у оној буци и светлима Златибора, а, није тако.

фото: З. Шапоњић

-Како нас само овде обрадују нале ствари. Па, рецимо, нико срећнији од од нас кад нам се ојагњи овца, или, отели крава, одмах зовемо комшије на кафу и ракију, или, кад покосимо ливаду, па попластимо а сено не покисне, или, кад после мећаве осване ведар дан, или, кад нам роди кромпир, или кад се ујутру пробудимо а ништа нам не фали, ето, томе се ми радујемо – вели Видоје.
Видојев комшија из села, деда Срећко Ковачевић (95) зимује пет – шест километара даље, горе на Водицама, такође под Торником и сања своје катуне и велико стадо овца, тамо према Јабланици.

Кад је оно пре непуне две године, уочи Васкрса, а због короне било забрањено да се иде у цркву, деда Срећко поранио, у четири ујутру био у цркви брнвари у Доброселици, старој 201 годину, па кад се причестио, причао ми после:

-Нико срећнији, нико радоснији од мене! Еј, био у цркви, причестио се, помолио богу за здравље чељади, за нашу кућу, за све нас у селу, за добру годину, да ми је и стока здраво, и, шта ћу више, куд ћу шта више од Бога да иштем – забележио сам тада Срећково слово.
И, имало се шта из тих речи научити.

А коју годину раније затекао сам деду Срећка на његовом катуну, под Торником, ја Боже, његове среће и његове радости кад је угледао мене и колегу Ранка Станковића како пристижемо низ брег. Нити се знало кад је нестао у кућу ни кад је отуд изнео велики, ја већег хлеба у животу нисам видео, па тањире са сиром и кајмаком, па флашу са ракијом…
Гледао сам тог дана најсрећнијег човека на свету.

После смо заједно позатварали овце у тор, па поседели па се испричамо. А ја видео уживо, има среће, има радости и ван овог нашег света пуног неонских светала, апартмана, телевизора и рачунара, базена и меких ћилима.

фото: З. Шапоњић

Још ми Срећко испричао како га у катуну, ноћу пробуди урлик вука, он онда скочи на ноге, па остатак ноћи проведе стражарећи крај тора, а ујутру, кад сине од истока, нико срећнији, нико радоснији од њега.

– Мени добро, пораним ујутру па уживам у изласку сунца, у цвећу мокром од јутарње росе… Гледам у небо, слушам тишину, и понекад, кад додју, сит се испричам са вранама… Падну њих две ујутру на врљику од тора, гачу, к’о да ми нешто причају, онда и ја њима испричам шта имам, па им после изнесем мрва од хлеба и сира, и тако се ми дружимо… – поверио ми се Срећко тог лепог пролећног дана пуног светла и мириса цвећа.
Тих година Срећко је имао и коњића, узјаше ујутру па лута около пашњацима, обиће стадо на пашњаку, кад се врати, замеси себи погачу, или скува качамака, па се сам осмехне себи…

– И мој дјед је овако живео, сећам се, једном, ја дечачић, видим ђеда плаче кад смо уочи Божића кренули из колибо у село… Питам га, дједо што плачеш, он ми вели – плачем дијете моје, ко зна да ли ћу се иза Божића вратити овде… – причао ми је тада Срећко у чију је просту, златиборску душу толико добра спаковано да нема кантара који би то могао измерити.
И тако, на Златибору, остану два света, један с ове, други с оне стране Торника. Недодирљиви и несхватљиви један за други. И буде јасно човеку кад крене горе, назад ка Водицама да се та два света могу и срести, али, неће се познати и неће се разумети.

А, можда је тако и боље.

З. Шапоњић, Курир

Зоран Шапоњић