СЕНТАНДРЕЈА У ДОБА КОРОНЕ: Ни Срба, ни туриста, Србе су заменили туристи а сада кад њих нема остали су само духови

Бајковитих места уз Дунав има много али само једно је толико урезано у нашу колективну свест као ова варош смештена 10-ак километара северно од главног града Мађарске. Сентандреја је била обећана земља и  исходиште највеће сеобе Срба и других Словена још од њиховог доласка на Балкан. Српски Сион у који су неколико векова пристизале избеглице из Турцима окупиране Србије препун је објекaта од цигле и камена који сведоче о тим прошлим временима.

Некада су улице Сентандреје биле закрчене коњским запрегама српских трговаца и занатлија а у модерним временима њене улице су биле непроходне због многобројних  туриста. Њени гости су били посетиоци са свих страна света али ове 2020. године Сентандреја је скоро потпуно пуста са већином замандаљеним прозорима продавница, ресторана, галерија и свих оних објеката који су живели од “продаје” романтизиране историје овог малог места. Сабласно празне калдрмисане улице ове јесени не испуњавају хиљаде туриста већ тек по која локална душа намерена својим свакодневним работама.

Једно од мађарских племена предвођено Арпадом населило је овај простор у 9. веку обновивши римску тврђаву која је била део источног лимеса Римског царства. Али током турских освајања у 15. и 16. веку варош бива потпуно уништена и овај простор остаје скоро потпуно без становника.

У историјском следу тада на сцену ступају Срби када се 1690. године под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића из Србије у Сентандреју и горњу Угарску по неким историчарима доселило чак 8.000 српских породица. Доступни подаци кажу да су по попису из 1720. Срби чинили скоро 90 посто становништва Сентандреје. А данас их је од 25 хиљада становника, тек нешто више од стотињак.

Град познат по музејима, галеријама и уметницима познат је и по многобројним српским црквама. Некада их је било чак 7, београдска тј саборна, грчка, ћипровачка, пожаревачка, оповачка, преображенска и збешка црква,  а данас су активне само три.

Приликом промоције књиге Србина који пише и ствара у Мађарској, гост са Филолошко-уметничког факлутета у Крагујевцу, рецензенат књиге др Часлав Ђорђевић, осврнуо се управо на вишевековни значај Сентандреје у развоју српске научне и друштвене мисли и то илустровао речима “постоји та духовна вертикала од Сентандреје на северу до Хиландара на југу”.

Као најсевернија тачка до које су Срби дошли, Сентандреја је капа односно круна тог простора који је током пола миленијума био својеврсна сигурна кућа за Србе који су се склањали пред најездама Турака.

У центру вароши се налази трг а на њему постамент и крст који сведоче о причи са краја 17. века  када су заједно са народом у Сентандреју избегли и монаси српског манастира Раваница доневши са собом мошти Св. Цара Лазара. Иако Срба одавно нема, данас тај догађај обележава поменути крст али и само име трга,  име великог српског жупана Цара Лазара који је овде почивао пуних 7 година.

Ту на тргу је и једини српски ресторан а његов власник је Миленко Маргаритовић, међу Сентандрејцима познат као госн Миле. Његови преци су пореклом Цинцари, породица Маргаритис из околине Солуна. Због трговине су дошли бродом уз Дунав, још пре Чарнојевића, до града Баје на југу Мађарске где  су се помешали са Србима, а када су пред Турцима бежали и стигли до Сентандреје већ су били Маргаритовићи који славе Спасовдан.

Поред тога што је власник ресторана он је својеврсни сентандрејски домаћин за српску браћу која туристички дођу у посету, лети седи у башти свог ресторана и као прави домаћин дочекује госте и на њихово задовољство прозбори мало са њима на српском, попије ракијицу и упозна их са локалним легдендама.

Данас Миле није ту као што би иначе знао да буде те сам га позвао телефоном, каже да нема туриста и да ресторан сада ради само доставу хране.

Раније је било „пуно госте из Србије“ а сад кад је почела пандемија „једно време су били Срби који раде у Мађарску, а сад су остали само Сентандрејци,  Срби који дођу понекад на кафу„, а тренутно је главна тема да ли ће за предстојеће празнике уопште моћи у цркву.

Миле објашњава да Срба још има и у три села у околини Сентандреје – Помаз, Калаз и Чобанац. На питање о опстанку Срба у будућности одговара: „биће тешко, још пар генерација и то је то, мешани бракови, мање долазу у цркву…“ Каже да су узроци вишеструки, многи мисле да је узрок политика али он не мисли тако, каже да смо и сами криви, крива је “човекова душа која не држи до тога”.

Пре пар година сам присуствовао варошкој слави Преображењу, тада на калдрмисане улице изађе силан народ, мирис роштиља се шири уз облаке дима,  а на тргу Цара Лазара се поведе велико коло. Питам Милета ако се зна да Срба има укупно једва стотина одкуда онда толико људи који знају кораке наших народних игара? Каже ми да се фолклор одржава, да га и Мађари вежбају али да то није довољно. Даје ми пример како су поједини КУД-ови освајали награде у Србији а да притом ниједан члан друштва није знао ни реч српског језика и закључује да су  „за једну нацију најбитнији језик и вера, то је први, лепо је фолклор, лепо је да певају али..„.

У Сентандреји већ деценијама од фамозне 1947-48 нема српске школе и због тога деца у млађим разредима немају могућност да уче српски осим ако не путују сваког дана у Будимпешту, “е сад пусти мама у Будимпешту или не пусти, устани свако јутро у 6, срећа једино што има организован школски аутобус мада то није лако посебно за јако малу децу.” Основати школу није лако посебно јер нема ни за кога додаје Миле и прави паралелу: “ево сада смо спремали пакетиће за Светог Николу, број пријављене деце је био седам”.

Он сам је као мали доживео трауму због које до 18. године није говорио српски, каже све је разумео али га није причао, учио га је поново уз песме Мирослава Илића, Брене и Бијелог дугмета: “ па од музике помало, помало дошао назад ту” каже, и сада све разуме али му  једино граматика и родови не иду “али остало све може”.  Довољно му је да пар дана буде у Београду и да значајно поправи свој српски али на жалост исто је и у супротном смеру. Недавно је због коронавируса био у болници неколико недеља те није имао прилику да прича српски и по изласку је осетио да му је  знање знатно ослабило. Због тога је, прича он, јако битно водити децу одавде у матицу да виде и да осете, ако ништа барем на путу за море да сврате на пар дана и још пар дана у повратку.

Нису били, морају да осете то, они не знају, ми морамо да покажемо нашој деци не само музеје и цркве али и кафане и да их одведемо на пијаце, да виде каква је атмосфера.“

Миле истиче да је проблем и то што јер је Сентандреја скупа, станови, земља, куће „и ко год је дошао у Мађарску у последњих 25 година, у Сентандреју није дошао нико, да освежи крв.“

Срби су много дали Сентандреји, у вековима за нама дефинисали су је за векове пред нама, торњеви наших цркава красе њену панораму и уз старе градске улице њене су црте лица. У изгледу Сентандреја се није много променила али живот и њени становници умногоме јесу.  Срба је данас остало толико да би једва напунили једну цркву али историја која је за њима је толика да ће њихов траг у Сентандреји остати видљив док год је барем једног верујућег човека који ће доћи да се поклони духовима предака и Сентандрејским православним богомољама и док је српских газда добротвора који држе до свог народа и порекла, као што је то вековима било. Иако празна у јесен 2020. године без туриста и без Срба, Сентандреја и даље плени својим изворним обликом и обећава да ће увек доћи нека боља времена и неки нови људи.

Владимир Марковић, 18.12.2020. Сентандреја

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.