Зоран Шапоњић

ТАМО ГДЕ НИ ВУК НЕ БИ ЗАНОЋИО: Срећни људи са Голије у времену несрећних

фото: З. Шапоњић

Неко би рекао да тамо где живе Ћурчићи, у сред недођије сурове Голије, ни паметан вук, ни голијски медвед не би заноћио! А Ћурчићи тамо живе, и, не да живе, него одавно, лутајући по Србији, нисам срео задовољније ни срећније, драговољније људе! Нити се на шта жале, нити им шта смета, нити им шта у њиховом селу Градац недостаје. Џаба што је до Ивањице десетак километара макадама, и још скоро 40-так киломтара испроламаног асфалта, све преко голијским гудура, огромне шуметине кроз коју је и сред бела дана страшно проћи, џаба што, кад наиђе кијамет, зимске олује, данима знају бити одсечени од света, данима без струје, што зими понекад месецима не оду до града, до продавнице…

Ћурчићи су срећу нашли у другим стварима…

фото: З. Шапоњић

-Не знам шта бих више? Овде Станисави и мени и син Милијан и снаха Снежа, овде нам унук Урош, студира шумарство у Београду, али је због ове ситуације сада у селу, овде је и лети, помаже, ако Бог да, кад заврши факултет вратиће се на Голију да ради… Сви смо, хвала богу, здрави, и, ништа нам не недостаје – каже глава куће Ћурчича Станоје.

Пар десетина метара даље, у другој кући братства Ћурчића, такође три генерације, Драган, његова супруга Гордана, син Стефан, ђак ивањичке гимназије, ћерка Невена, ученица шестог разреда основне школе у Девићима, мајка Љубица…

-И није ми, веруј ми, много пута падало на памет да одем одавде. А, и куд би? Радим за себе а шефу или управнику никад довољно да нарадиш. Ради се доста, али, не живи се горе него у граду, ја ти гарантујем – каже Драган.

фото: З. Шапоњић

Кад је оно пролетос, због короне, народ почео да се наврат-нанос враћа у села, домаћин Станоје извео је следећи закључак који важи и даље:
-Врло незгодно време дошло. Оно раније, ко је отишао у град, на посао, био је краљ. Нити се враћао у село, нити је шта пипао. Сад, дошло контра! Сад је краљ онај који је остао у селу и који је одржао имање. Ови који се сад враћају, морају прво мотику да купе, па онда да крену даље.

О светским невољама, кризама и ратовима, епидемијама, Ћурчићи се информишу увече, на кратко, кад уључе телевизор да погледају дневник. Преко дана, немају кад да се баве информисањем, а, ни од вести које стижу из света не зависе много.

-Богу хвала. Зазимио сам 12 грла крупне стоке, спремио 2.000 бала сена, дакле, пун сеник, пуна штала, купио сам и жита, ено пун амбар! Даље, заклали смо две свиње од по 250 килограма, једну краву, пуна и сушара кобасица и пршуте, спремили брашна, соли, шећера, масти, уља, других намирница, не морамо у град до пролећа. Ја сам српски домаћин, као што је мој отац био, и мој ђед, ни од кога не зависим, ником ништа дужан сем – Богу душу – вели Станоје.

У кућама Ћурчића у сред Голије важе старински обичаји. Гост, па био он познат, непознап, пријатељ, непријатељ, који год стигне пред кућу, мора у кућу. Тамо ја за час посла на столу ручак, доручак или вечера, већ у зависности које је доба дана. Ко окасни, може да остане и на конак.

-Задовољни животом, Богу хвала. Имамо све, не жалимо се, једино, да је пут мало бољи, сигнал мобилне да је јачи, ваљало би. Нешто рачунамо, боље овде бити свој газда, него, радити негде за 20 или 30.000 динара, а газде никад задовољни. А то што морамо да радимо, па то је ваљда нормално – радимо ето, да не радимо поразбољевали бисмо се – веле Милијан и Снежа.

фото: З. Шапоњић

Снаха Снежа, кад је питају шта јој би да се уда на село, кад је таквих примера ама сасвим мало на планини у шали каже – „била млада, није умела да размишља“. А у збиљи, гледа свог Уроша, делију ко одваљеног од планине, некад једног од најбољих ђака Шумарске школе у Краљеву, данас сјајног студента, и, куд ћеш већу срећу.

-Кад сам уписивао Шумарски факултет идеја је била да се једног дана вратим на планину као инжењер, да овде радим. Тако мислим и данас – каже Урош.

Ћурчићи и једни и други живе од стоке, од белог мрса који продају у Ивањици, Београду, од шумских плодова, боровница, гљива, Драган има и 30 ари малине…

-Берићетан је овде динар, од свашта се може зарадити… Прода се теле, и по четоворо – петоро годишње, ја зарадим динар и у шуми извлачећи балване трактором. Оно што је незгодно јесте што је зима шест месеци, а да није снега и леда ми бисмо радили и дан и ноћ не бисмо прекидали. Не зато што нас неко тера, него што тако волимо – каже Драган.

Оно због чега Ћурчићи зебу јесу слике села около. Кад падне мрак, ретко се по околним брдима још понегде види светло, по дану, тешко је угледати кућу из које се још вије дим. Празна села по Голији све празнија.

-Пре ћеш сад по овим нашим гудурама мечку срести него човека. Нема човек да се са ким честито посвађа. А, И што би се свађали. Стварно је чудо како брзо нестаје народа. Нема ми горег јада него кренем кроз село – овде се урушава кућа, мало даље кошара – каже Станоје и износи своју статистику – 1962. године у селу било 298 душа, сад у читавом Градцу остало једва 30-оро.
-У Каралићима и Бајовићима нема више ни једна жива кућа. Исто је и у Колијешници. Можда смо ми последња генерација која живи овде оваквим животом… А, да има пута, да је асфалт до кућа, ко зна, можда би и наша деца остала, да овде буду домаћини – тужно вели Драган.

Ћурчићима вести из града доноси Милијанов ујак, бивши голијски шумар и горски боем Рајко Совић који лета проводи на врх Голије, у Одвраћеници, у својој дрвеној колиби, а зиме у Ивањици. Кад дође Рајко, а овде га сви зову Рајкун, заседну за сто код комшије Малише Маринковића па га испитују:

-Је ли Рајко, како је оно било са твојим голфом?

А Рајко прича:
-Дођем ја на Одвраћеницу, оставим голфа више куће, седнем да ручам, кад видим кроз прозор, пролете низ ливаду неки „голф“, исти мој. Једем онај леб и мислим, каква будала вози кола оном брзином низ ливаду… После, изађем напоље, видим онај „голф“ потрефио у букву на дну ливаде и преполовио се… Сиђем до букве, погледам боље, кад оно – мој „голф“… Нисам га добро закочио кад сам га оставио.

-А ти гледаш и питаш се каква будала вози „голфа“ низ ливаду – зачивакају онда Рајка…

Срећни људи са Голије у времену несрећних.
И све се смеју, док се над планином навлачи мрак. Овде у Градцу, где се живи мало другачије, где не важе правила овог поквареног, пропалог света који нас са свих страна окружује и дави.

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.