О ЉУДИМА И ЗЕМЉИ: Волим је пусту, не могу се нагледати њене лепоте…

Фото: З. Шапоњић

Путевима Старог Влаха, уствари путељцима и стазама, од јаруга до гудура, од немила до недрага, од Велике њиве до Огоријеле косе, од Крстате оморике до Водене пољане, од Вранеша до Горачића и од Јадовника до Чемернице, неки посебни људи, по свему несвакидашњи и изванредни, посебни и необични, љубављу ко ланцима везани за рођену и вољену, за милу и драгу, за своју земљу. На њој се роде, на њој проведу оно мало живота, колико им је одређено и дато, ору, копају, влаче и дрљају, са ње скидају онолико колико Бог да. Са ње не одлазе никад, а и кад оду, тамо где сви морају и тамо где ћемо једном сви, постану део те земље, пребаце се само, као преко брега, па уместо земаљских пређу да ору небеске њиве по великим шареним селима.

Та земља, не најчешће, него готово увек и није нека, прљуша најобичнија, по који од камена или чечара искрчени до или коса, а њима најдража. Кад се у шта куну, или кад нико не види, узму шаку те земље па је загледају, пребирају, гледају, земља пуста. И кад им, одозго, преко сандука баце ту шаку исте земље, она им дође не тешка, него као благослов. Земља пуста…

Једном сам, давно у Јабланици испод Златибора, случајно јесте, а опет Божијим давањем, упознао Ивана Бујића. Цео живот орао и копао оно мало сиромашне земљице и рабаџијао по потоцима. Кад сам му испред задруге, док је седео на клупи, погледао у шаке, склопљене у крилу, као да их крије, тврде и жуљевите, црне од земље и борове коре, од ланаца и влачега, јармова и тељига, биле су као гувнене лопате.

Ове наше, градске, свилене шаке, схватио сам тада, и нису оне за земљу, оне земљу само намуче.

Кад год се сетим Ивана, а давно је са Златибора прошла вест да је прешао на небеске ливаде, сетим се шајкаче, лица као кора борова столаша изнад села и, помислим, како се могло догодити па је, кад је стигла вест да је Иван умро, и мени и његовим познаницима и исписницима, било жалије његових волова који су остали него Ивана самог. Иван умро, Божије давање, него, ко ће му сад гледати мал, ко то уме као Иван. Иван ће се одморити, него, жао нам волова, навикли на Ивана, на његову руку, његов глас… Шта ће сад Иванова земља без Ивана?

Тако је било…

Мирослав и Љубомир и Вјекослав Матијевић, сва тројица испод брда Бистровина, горе у планини изнад Нове Вароши, пре њих Срето и Драгомир, били и косни и врлетни свако на свој начин, а опет, свима њима душа била као памук. Неком Бог кроз живот да нешто, неком нешто друго, њима одредио с почетка дрвену, после гвоздену ралицу, косу, виле и грабуље, волове, казан за печење ракије, и дао им земљу. А они, поране, једва ујутру сакупе влачеге и ланце, нађу ралицу и дрљачу, па по ваздан ору и преврћу земљу, а кад се уморе, седну у бразду па певају извика а њихова песма лебди над оном земљом као измаглица… Рођена, мила и драга земља. Земљица. Вољена. Никад је нису оставили, а и она била задовољна на њих. Колике су само руже цветале у Сретовом врту испод Бистровине. Њему руже, велике, црвене и жуте, биле важније од лука и купуса, од кромпира и пасуља, њих сејао и садио по другим местима, под прозором брвнаре држао само руже. А Лубомир једном руком читав живот радио земљу, одгајио синове и никад се није пожалио. Ко и Вјекослав био тврд ко камен, а и кад је плакао, плакао је сам, да нико не види, да свака суза кане на земљу, ону њихову чији су сад део сва петорица.

Фото: З. Шапоњић

А тек Љубомирова земља. Горе на Пештеру. Тврда и сурова, дивља, никад је нико није укротио, а Лубомир је волео више но свој живот и сву децу. Кад ујутру устане, миловао је очима, па по ваздан ходао њоме, поносан, кад се клео није се клео у очи него у земљу. А његова земља, гледали смо је заједно једног јулског врелог дана, почињала је изнад куће па се спуштала низа страну све до потока, сва у валовима и брежуљцима, очима да је човек иштети. И, како да је, пусту, не заволиш.

Љубомир читавог живота штедео да купи још коју стопу. Није давао ни за дуван ни за ракију, него за земљу. Сањао је увече кад заспи. А она се прострла под његовим ногама, под опанцима па је се тешко нагледати. Те лепоте и тог берићета.

Кад сам пожурио да идем, Љубомир ми спустио ону своју ручерду на раме. Стани, стићи ћеш куд си кренуо, сви твоји путеви су само твоји, неће њима нико други. Сачекаће те они, кад стигнеш на крај, знаћеш, као и сви ми. Стојо, стављај ручак, ово што је Бог дао. Мене било срамота. Да, сви моји путеви су само моји, неће њима нико други. И куд овај пусти човек жури кад га на крају свега чека земља.

Кад му је Стоја за пуном софром, опрезно, поменула да би ваљало продати коју краву, овцу или јуне, много их је за старачке руке, треба толику земљу радити, Љубомир треснуо шаком о сто, лако је распродати но је тешко стећи, земља се не продаје, земља се купује, ради и воли.

Земље, деце и чесама никад доста. Кад је, одмах пошто се узео са Стојом, купио један повелики комад, кришом се у зору, док се светло са неба тек промаљало, извлачио из куће, па после седео на неком складу, узвишици, и гледао је. Очима није могао да се нагледа те лепота. Љубљене и рођене, земље.

Фото: З. Шапоњић

Да продаје, рекао ми је тада, неће, у инат. Тојагом са леђа коња, показивао ми је своје њиве и ливаде, у свакој, штапом да закопаш, извор.

Волим је пусту, рекао ми је он, Љубомир, сељак са Пештера, који, је, дабогда, ту реч о љубави, једном или двапут у животу изустио.

А тек Косан Лазовић из Тичјег Поља испод Јадовника. Колико је он само зноја пролио и колико ће га још пролити по оно његово земље по обронцима Озрена, горе где је више камена него земље, а оно мало прљуше може се сакупити тек у две добре прегршти. Косанова је земља сва у неким косама, тешко је по њој и ходати, проћи, а камоли је радити, косити, орати, пластити, а Косан се никад није предао. Одгајио децу од ње. Свако јутро кад устане, изађе пред кућу да види своју земљу.

Лакше је ишчупати урлик од курјака на Озрену него реч од Косана Лазовића. Опет, кад сам га гледао као како воловском запрегом привлачи пластове сена на гувно и после дене сено, све ми је било јасно. Нема те силе која га може одвојити од те земље. Прикован за њу и везан ланцима. Воли је пусту. Да иде у град, то му нико од чељади кроз године није смео ни поменути, а камоли га убеђивати да је таква замисао добра.

Пред вече, кад сунце нагне зупцима црногорских планина које су преко, Косан, кад га нико не гледа, заседне за какав пласт, замиришу травке и горско цвеће, па гледа ону своју земљу и не може да се нагледа. А лепота му уђе у срце, дотера га, срце, до самог грла, Косан понекад и заплаче пред тим чаробним призором, његове земље преко које се спуштају сенке, час црвене, час жуте и ватрене, мада то, да Косан плаче и да му сузе падају на земљу никад нико није видео.

Фото: З. Шапоњић

Кад ме пре неку годину шумар Рајко Совић повео шумским стазама и путељцима до свог шурака Станоја Ћурчића чија је кућа на Голији, у странчини, као окачена изнад неке дубодолине, Станоје ме прво повео да ми покаже једну повелику њиву, најобравнитију на имању, па је заставо да гледа како његов унук Урош као и он, гази ту исту земљу, он ће је и наследити, радити, као и Станоје. Око њих било је и повеће стадо говеда, и, куд ћеш већу срећу и радост.

Све што има, Станоју ту око њега, на њиховој земљи, и син и снаха и унук који ће се после школе вратити на земљу, неће се његове њиве још дуго, дуго, парложити, и, било је јасно тог дана да је Станоје срећан човек у времену несрећних. И он и сви његови.

Љубомиру са Пештера, оних давних дана кад смо под крушком пили ракију, курјаци, сваке године, знало се, носили по једног или два брава. И они живели од Љубомирове земље. А Љубомиру није то било криво, него је разумео, причао ми је то, да је такав поредак, да, кад имаш земљу од ње има ко и живети, па макар и курјаци.

А, кад немаш земљу, онда нема ни за тебе ни за курјаке.

З. Шапоњић