Зоран Шапоњић

ПИСМО ИЗ ПРЕБИЛОВАЦА: Село у коме ни птице немају коме да певају

фото: З. Шапоњић

Мили моји, како је светла ноћ у Пребиловцима уочи Велике Госпојине. И како се у глуво доба ноћи кристално јасно чује сваки звук. Како је овде бистра свака суза и како је свети сваки грумен ове земље.

Тешко је заспати у Пребиловцима. А, како заспати међу зидинама у којима су некад живели људи а ноћас празне зјапе према небу? Како себи наћи мира кад сваки дамар заболи само што крочите на ову свету земљу, како, кад је овде ноћ тако светла и кад се овде, у глуво доба ноћи, кристално јасно чује сваки звук.
И, кад на трен зађем с оне стране, сањам их. Како лупају кундацима на врата, како воде људе кроз село, а ја се бојим, мили моји.

Кад разазнам за себе, видим, да је то био само сан, покуља светло на прозоре и лавеж паса однекуд из даљине и ходам по соби, и истрчао бих напоље да се нагледам оног светла што куља са небеса.

фото: З. Шапоњић

Како је лепа и светла ноћ у Пребиловцима уочи Велике Госпојине. Кад се све умири и кад је камен топао, и свака звезда кристално чиста, и кад замиришу тамјан и пелин и кад се пребиловачка црква Христовог Васкрсења купа у стотинама боја док празник силази са небеса.

У глуво доба ноћи навиру питања. Много њих. Је ли и онда, а Илиндан само што је био прошао била оваква ноћ, овако јутро, је ли било овако мирно, тихо, лепо? Је ли мирисао пелин са брда около? Шта су она дечица сањала те ноћи, јесу ли се били расанили ујутру кад су их повели у школу?

Шта је онда у тој ноћи пробудило звер? Или звер није ни спавала него је одувек била овде? Чекала тренутак? Је ли звер и ноћас, овде негде, близу, чека ли?

Пред зору у Пребиловцима читам књигу какве нема на свету. Написао је Ацо Драгићевић, мештанин, кућа му је одмах поред школе у Пребиловцима. Оне школе. Зове се „Угашена огњишта“. У њој је прича о 36 пребиловачких угашених огњишта и о 50 породица из којих нико није преживео. Ацо је 1941. изгубио двојицу браће по оцу, Мома и Васа, имали су једва три и шест година.

фото: З. Шапоњић

У књизи записано овако: „У селу Пребиловци и његовим засеоцима Кулине, Грлић, Брдо, Ријевци, Мрвићи и Краварица живело је око 1.000 становника. Од Илиндана па до Велике Госпојине 1941. од десеторо чељади, погибију је, у просеку, избјегло само једно“.

Ова књига нема ни крај ни почетак као што ни прича испричана у њој нема ни крај ни почетак.

Ова је књига од камена, као што је у Пребиловцима све од камена, и куће, и ограде, и путеви и споменици, и црква, само је небо плаво, и само душе Пребиловчана нису од камена.

Испред пребиловачке школе, на заравни на којој је оног 6. августа остало празно 80 колевки, у подне, тишина је неподношљива. Од ње боле уши. Да је барем пас да залаје. Да је поцепа.

А учионица, она учионица у школи у центру села у којој су сатима, данима, пред децом силовали учитељицу Стану Арнаут, па онда девојке из села, девојчице од осам година, у њој се губи разум. У тој учионици, ко застане, па послуша, чује гласове анђела. Ни крик, ни јаук, ни плач, ни вапај, само појење анђела, мили моји.
Како је само плаво небо изнад школе у Пребиловцима. Само што на небу нема птица. Залуд сам их мили моји, данас, тражио данас и ноћас, нисам видео ни једну.

фото: З. Шапоњић

У засеоку Грлић, у коме је до 1941. живело стотину и више душа, сада нема ни једне живе. Кад сам предвече, уочи Велике Госпојине, у чести у сред засеока питао Аца што нема птица, где су, Ацо је знао одговор. Рекао ми је – „и птице траже неког да му певају, а, коме овде да запевају…“

У учионици о чије су зидове разбијали главе деце, са белих зидова гледају очи дечака. И девојчица, мили моји. Плаве, зелене и смеђе, изван сваког бола и патње. И очи њихове учитељице Стане. Кад су је, измрцварену, после три дана убили, бацили јој тело у Ждракановића башчу, мештани нашли тело па га сахранили у селу.
На гробљу, крај цркве Христовог Васкрсења изрешетани су крстови, мили моји.

Док смо по Грлићу тражили кућу Милорада Екмечића, Ацо ми испричао једну причу. Кад су се преживели, после пар месеци сабрали у селу, на Никољдан, уместо плача, селом кренула песма.

-Мене сеја са дна јаме звала, мили брале…

фото: З. Шапоњић

Како да човеку ум не стане усред Пребиловаца?

У пристранку изнад школе су зидине куће Трипка Ћирића. Трипко имао десеторо деце, ни једно није претекло. Од Стане која је имала 26, до Слободана од три године. А између њих – Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Ангелина…

Мили моји… Десеторо деце…

У дворишту куће Трипка Ћирића на августовској припеци миришу смокве и маслине и цвета пелин и замирише тамјан. Празне зидине пуне снова побијене дечице. Девојачких и дечачких снова. О животу, о срећи, о радости, о некој играчки, о новој хаљини… Туга уједа у дворишту куће Трипка Ћирића.

Мало даље су зидине кућа Шарића, па Брњашића, па Банђура, па Булута…

Јока Булут се 14 дана под црепом куће скривала од усташа, кад је изашла, нашла свог момка Милана Булута. После се нису раздвајали све до смрти, у избеглиштву, 1992. године у Требињу. Милан Јоки написао стих: „Ти најљепша жено, за тебе живим и за тебе ћу умрети“

Лјубав надјачала.

Вас цели дан гледали смо прекјуче Ацо и ја зидине кућа по Пребиловцима. У глувој тишини. А свака зидина црква, на свакој цркви звоник и на звонику звоно. А у сваком звону запис, да се не заборави, да се добро упамти.

Ко то не види, ко не схвати, боље да овде није ни долазио.

На литургији 6. августа ове године, на дан Светих мученика пребиловачких, у цркви се окупило скоро хиљаду душа. Дошли Пребиловчани расути свуда по свету, да кажу да их још има и да ће их бити. И да памте.

Мили моји…

Невиђени масакр над женама, децом и старцима

Усташе су у Пребиловцима од 6. августа 1941. па до Велике Госпојине те године под командом Ивана Јовановића званог Црни, масакрирале 826 од укупно 994-оро Срба из тог села. Великом већином били су то жене, деца и старци. Већина Срба живи су бачени у јаму Голубинку, други су на најбестијалније начине убијани на лицу места. Усташе су најпре опколили село, сатима су затим трајале оргије садизма и бестијалности, нарочито над девојчицама од 12 до 15-так година. Једина преживела из школе у Пребиловцима, Мара Булут испричала је да су усташе вадиле бебе из колевки и дечје главе разбијале о зидове учионица пред очима мајки јадне деце.

Писмо италијанског генерала Мусолинију

Размере стравичног злочина у Пребиловцима навеле су талијанског генерала Алесандра Лузана да напише писмо Мусолинију у коме говори и детаљима усташких бестијалности.
– У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! – само је део овог стравичног сведочанства.

Учитељицу силовали па убили пред децом

-Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! – стоји даље у стравичном писму италијанског генерала Лузана Мусолинију.

Јаме пуне костију

Спелеолошка организација „Зелена брда” током 1990. гоидне извадила је из јаме Голубњача у Ржаном долу остатке више од 1.000 српксих жртава. Из јаме Шурманци су извадили остатке 800 а из јаме на Бивољем брду остатке преко 1000 жртава.

Током последњег рата, 1992. све куће у Пребиловцима поново су спаљене и срушене. Спомен-костурница у Пребиловцима у коју су биле кости Срба из Пребиловаца и околних села минирана је и сравњена са земљом од стране хрватских снага. На месту спомен-цркве у којој су биле кости око 4.000 Срба извађених из јама 1990—1991. године направљена је депонија отпада.

Пре августа 1941. године у Пребиловцима живело је око 1.000 Срба, до 1992. било их је око 150, сада их је у селу једва 50-так. Године 2015. у селу је освећена нова црква у коју су похрањене кости Срба побијених 1941. године, оно што је од костију остало после минирања 1992. године. Од тада у цркви је крштено 20-так деце.

 

Зоран Шапоњић, Курир

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.