НОЋИМА СМО ЧУЛИ ВРИСКУ КОЊА КОЈЕ НОСИ МОРАВА: Браћа Милосављевић у трену остала без 17 грла, а онда им се ДОБРО ВРАТИЛО ДОБРИМ!

Фото: Зоран Шапоњић

Код тројице браће Милосављевић из Дљина код Лучана све је летос ишло онако како то само Господ бог може да замисли и спроведе. Крајем јуна, надошла Западна Морава однела им је са пашњака испод куће 17 коња, пола године касније, пре који дан, у њиховом крду била су – 34 грла!

Вељко, Велимир и Владимир стоје испод куће, гледају како се крај Мораве поново играју њихови коњи и ћуте, јер шта се ту има причати.

– Хвала богу – све је што кажу.

– Сањаш ли ноћу коње које ти је летос однела бујица, њихову вриску – питао сам ономад Вељка.

– Не може се то заборавити – каже ми штуро. – Ждрепца не могу заборавити, Сокола, никад – дода пошто дуго ћути.

– А што баш њега?

– Некако смо га сви највише освајали и волели, и ми и деца – каже.

Онда ми прича. Пре коју недељу, ождребила се Бебица, кобила која је једина успела да преживи поплаву, нашли су је сутрадан после поводња у врбаку, низводно, заглављену међу дрвећем, родила мушко ждребе, дали су му име Соко.

Код тројице Милосављевића показало се летос да се ни у злу ни у добру не може без људи.

– Помагали смо и ми, бог нам је сведок, кад год је ко био у невољи и колико смо год могли, сад нам се све вратило – каже Велимир (31), најстарији од браће.

Кад се по Србији летос рашчуло шта се догодило Милосављевићима, за њихових 17 коња, из људи је проговорило добро. Једни су звали Велимира, Вељка (30) и Владимира (28) да питају шта им треба, други су поклањали коње без речи, нису ни звали ни питали, знали су због чега Милосављевиће највише боли душа. „Максима“, „Панекспрес“, „Милан Благојевић“, фирме из Лучана, поклониле Милосављевићима по коња, Харун Мемић и Реле Врцић са Пештера по ждребе, Гроле Грбовић, шумар са Златара, такође ждребе, браћа Симићи из Попучке код Ваљева ждрепца, Срђан са Сврљишких планина коња и ждребе, Томо, исто са Сврљишких планина, ждребе, Дуле са Старе планине два ждребета и коња, свој тројици браће по једно грло, Вук из Америке поклонио је два тркачка коња, Слободан Милинковић из Чачка две ждребице, НП „Тара“ коња, Нора Почек из Новог Сада кобилу…

Помогла и компанија „Слобода“ из Чачка, „Јелика“ из Нове Вароши поклонила је три тоне кукуруза, општина Лучани 20 оваца, Раде Томашевић из Ваљева десет роло бала сена…

Помагаће и они другима

Милосављевићи из Дљина су добри људи, зато су им други добри људи помогли. Није да се Велимир, Вељко и Владимир нису могли сами ишчупати из кризе, могли су, али овако је било лакше. Људскије. Образитије. Како бог милује. Помоћи ће и они другима кад буде требало.

– Јесте нам било тешко… Ми знамо колико смо патили. Ноћима се није могло спавати, пробаш да заспиш, а одоздо, од Мораве, чујеш вриску коња. А кад су се почели јављати људи, да питају, да помогну, да нам се нађу у невољи, такав смо неки елан добили да смо летос радили дан и ноћ, радили и радили, и, нисмо престајали, и, хвала богу, штета јесте била велика, али је надокнађена – кажу браћа.

Зазимили су са 11 крава у штали, 200 оваца, 20 коза, 34 коња. Домаћини. Све сами стекли и зарадили. Крвавим радом од јутра до сутра и никако другачије, ено целе пожешке и лучанске општине, могу људи да сведоче.

– Наш ђед, кад се поделио с браћом, ни кућу није имао… Он и отац стицали колико су могли, ми наставили. Почели као дечаци, 12-13 година, купили једног коња да на њему износимо дрва из шуме. Почели у Дебелој гори, дрва тешка, ми нејаки, пуцају леђа и руке, али нисмо одустајали. Радили дан и ноћ, кад неки динар стекнемо, одмах одвојимо да купимо коња, овцу, да дозидамо шта око куће, трактор – причају браћа.

Само летос, Владимир, Вељко и Велимир изнели су из шуме, из врлети, углавном на коњима, мање шумским машинама, 6.000 метара дрва и 1.500 кубика трупаца. Тешко је и замислити толику количину дрвета, а не све то изнети до пута, сложити… По киши, снегу, сунцу, по олуји и грмљавини. Тешко је тај напор, толики рад и описати и препричати, браћа знају како то изгледа и мало ко други.

Одморе се за празник

– Одморимо се помало на празник, мада, кад је оволика стока по торовима, у штали, нема ту одмора. Ниједан дан у години – кажу браћа.

– Њих тројица, увек као један. Од малих су ногу кренули у шуму, секиру једва могли да запрте на раме… Данас, ништа нам поред њих није тешко – кажу Слободан и Мирјана, отац и мајка браће.

Сад планирају да купе још један трактор за шуму. Мали Дарко већ по дворишту вуче пластични камион натоварен дрвеним цепаницама, види се да ни овај ивер неће далеко од кладе.

Кад причају с новинаром, браћа крију са стола руке, тврде и црне од жуљева. Срамота их. А не би требало. Ја поштеније у животу нисам видео.

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.