ПРЕБИЛОВЦИ, МЕСТО НА КОМЕ СЕ ЖИВОТ ОТЕО СМРТИ: Ми сада живимо животе оних наших који нису стигли, којима нису дали да их проживе

Фото: Зоран Шапоњић

Репортер Курира у Херцеговини пред чудом васкрса најстрадалнијег села у Европи током Другог светског рата

И кад пођете из Пребиловаца и кад останете, кад овде заноћите и кад осванете, са зидова учионице школе гледају вас очи дечака. Велике и црне и у њима се купају ројеви звезда. Никад дубље нисам видео. Кад пођете из Пребиловаца, понесете их са собом, кад се вратите у село, оне вас сачекају.

У школи у Пребиловцима, баш пред рат 1941, испричао је једном Љубо Ждракановић плачући као киша, било је 120 деце, у селу њих 278, мало је које претекло јаму и усташку каму. Љубо био један од ретких.

Падали мртви

Кад се пред школом у Пребиловцима ослоните на камен, на тај исти камен, оно јутро, а било је исто овако, врело и ведро, ослањали су се и они. Преко тог камена мртви падали. За тај исти камен јаднице, нејаке мајке, собом заклањале децу. Кад закорачите прашњавом стазом, на ту стазу капала њихова крв и њихове очи. Кад погледате у небо, у то исто небо гледали су и они. Кад су их повели, тамо, према јамама. Растао у камену исти овај трнати цвет који на том истом месту расте и данас…

Слава теби Господе, велика су дела твоја. И велика је милост твоја.

У глуво доба ноћи, у кући Аца Драгићевића, коју десетину метара од школе, свако остане сам са собом. Ноћну тишину, тешку помрчину, поцепа урлик пса негде у близини… Урлик или јаук? То је овде одувек било исто. Онда се све смири. Међу зидове увуче се тишина.

Она која боли.

Тешко је у Пребиловцима заспати, још теже се пробудити.

Док увече пред кућом једемо презреле смокве са пребиловачке земље и камена, у очима Аца Драгићевића виде се зидови школе у Пребиловцима и на њима прозори пуни светла. Иза прозора очи дечака. Миле дечице. Црне и велике, дубоке.

Питања која се не постављају

Ацо прича:

– Мој отац Спасоје и његова прва жена Тода имали сина Васа од четири и Мома од две године. И Васа и Мома и Тоду и очеву мајку Јованку бацили су у јаму Голубинку. Отац ми никад није испричао како му је било оно јутро кад се вратио са брда и затекао празну кућу. Ни Мома, ни Васа, ни Тоду, ни Јованку. Како му живо срце није препукло. Никад га то нисам ни питао! Нека питања овде се не постављају.

– После неколико усташких „опходњи“ око Илиндана 1941, мушкарци из села повукли су се у брдо, жене и деца, старци, остали у Пребиловцима. Нико није веровао да ће комшије дирати жене и децу, да човек човеку може да уради оно што су они урадили нама… После се испоставило да може.

У глуво доба ноћи урлик пса, горе негде из брда, иза школе, поцепа село. Као нож засече преко стомака. Пре окрепљења и одмора ноћ овде донесе кошмар. Тешки. Кад се пробудим, са зидова собе гледају очи дечака. Оне миле дечице.

– Иза рата отац је једном отишао до Голубинке, после више није ишао. Те 1941. који месец касније у селу славили Никољдан. Митар Шарић написао је причу о томе. Петорица јединица који су преживели покољ окупили се у кући на врх села, кад су чули песму, сишли до Булут махале, свеће палили на кундаку пушке – прича Ацо.

Жилав ко свака травка која се овде отме испод камена, па се по читаво лето бори са ватром, на крају и преживи, живот се у Пребиловцима отео из загрљаја смрти.

Божјим чудом и божјом промисли.

Народ се из шума около почео који месец иза покоља враћати у село. Домаћини из пустих кућа почели да се жене. Ацовом оцу Спасоју 1943. родио се син Васо, за њим 1945. Момо, 1947. Ацо, а 1952. Љубо.

Нека питања у Пребиловцима се не постављају.

Поновљена имена

У августовско врело поподне шетамо селом. Зјапе рушевине. Тридесет и шест домова у селу затрто је августа 1941. Лазар Булут имао у кући седморо, кад се вратио, није затекао ниједно. Кућа Трипка Ћирића, ено рушевине и сад горе изнад села, затрта, од десеторо Трипкове деце није преживело ниједно.

– Кад су педесетих година у школи прозивали децу, истовремено прозивали и живе, рођене од 1942. па надаље и мртве дечаке и девојчице побијене 1941. Једно одељење у учионици, друго у јами. Деци која су се рађала домаћини давали имена својих побијених синова и ћерки. Потомке добијали људи у позним педесетим, шездесетим, понекад и са 70 година. Пуста борба за опстанак – прича Ацо.

Двадесет и једну годину касније, 1962, из села у војску кренуо је први регрут, Јован Ðурасовић. У Чапљину, на станицу, испратило га читаво село, од Пребиловаца до Чапљине његов војнички куфер пренели са руке на руку. После, кад су почела стизати Јованова писма, читаво село окупљало се код Јованове мајке, она писма читала наглас да чују шта војник пише.

Поподне у Пребиловцима августа 2022. У дворишту своје куће у насељу Кулина седи Бранка Екмечић. Мило девојче. Прича, смеје се, кује планове за будућност. Прошле године била је најбољи студент у Федерацији БиХ. Колико је само радости у свакој њеној речи док прича о себи, свом брату, три сестре, троје њих већ је завршило факултет, четврто завршава, најмлађа сестра је средњошколка. Док прича, њене речи као бисери проспу се међу камење па дворишту.

– Завршила сам Економски факултет у Мостару, запослила се, имам добар посао, поподне помажем родитељима, гајимо поврће, носимо на велетржницу у Чапљину – прича ми.

Њен отац Миладин пред последњи рат направио кућу на два спрата, 1992. минирали је, срушили, те године Екмечићи други пут са 50 година кренули у избеглиштво. Били по Херцеговини, 2003. Миладин и Бранкин стриц се вратили, поново направили кућу, на спрат, Миладин се тек тада смирио. Вратио се на своје.

– Ми сада, у ствари, живимо животе оних наших који нису стигли, којима нису дали да их проживе. То је, у неку руку, наша обавеза – вели Бранка.

Њеном Миладину организација Срби за Србе из Београда купила је и поклонила трактор и све прикључне машине. Сад им је све много лакше.

Прва жена Миладиновог оца Бранка породила се оног несретног 6. августа у сточном вагону на станици у Чапљини, док су чекали транспорт до Голубинке. Усташе на месту убиле и њу и оно јадно дете које тек што је угледало светло дана.

Прва беба

Средином 60-их у Пребиловцима склопљен први брак рођених после јама. Венчали се Јана и Ацов брат Момчило, који је понео име свог брата Мома, баченог у Голубинку. Када се 1966. родила прва беба у селу, Љиљана, била дете читавог села.

У цркви у Пребиловцима, на дан Светих новомученика пребиловачких, 6. августа, на литургији било можда и хиљаду људи. Литургију служили митрополити Јоаникије и Хризостом. Зашаренила се ливада око храма од народа. Потомака мученика пребиловачких. Ждракановићи, они којих је 29 побијено 1941. у Пребиловцима, били домаћини славе, на слави биле им стотине комшија.

У Пребиловцима се живот отео из загрљаја смрти. Петог и шестог августа 1941. од 994 мештана побијено 823.

У лето 1991. из херцеговачких јама народ је коначно повадио кости мученика. Дечака и девојчица из пребиловачке школе. Четири хиљаде душа. Ни година није прошла, јуна 1992. из Пребиловаца, преко брда па долином Брегаве ка Љубињу, Гацку, Билећи, народ је из Пребиловаца и околних села поново кренуо у избеглиштво. У Пребиловцима потомци оних из 1941. минирали спомен-костурницу, после довели машине, поравнали место на коме су биле кости, па још на том истом месту направили сметлиште.

Пре седам година на месту спомен-костурнице никла је црква. На зидовима, на 80 метара квадратних имена, имена, имена… Свако име један живот, једна судбина, једна суза, један јаук, једна срећа једна свећа и једна жртва… Гледају њихове очи са фресака са зидова цркве…

Звона храма

Алекса Драгићевић, момак из села, прима сваког дана поклонике у цркви, прича да се не заборави, подсећа. А душа му ко у дечака, свака реч мила, богобојажљива.

Прича ми овако:

– О 1941. не причамо ни са мржњом, ни са неким позивом на освету, већ само са љубављу према нашим мученицима. Дошло је време да се сазна кроз коју је голготу овај народ прошао и 1941. и 1991. године, да се не заборави, да се зна шта је било. И свако би требало да дође овде да види ову цркву, село, костурницу, кости мученика – прича Алекса.

Вели и да су прошле године овде била деца из основне школе у Бачкој Тополи, у мају ове године 4.000 ђака из школа у Републици Српској, а од 2015. до пре неки дан храм и костурницу у којој је сахрањено оно што је од костију мученика остало после минирања 1992. године обишло 50.000 људи.

– Овај храм, ово место, село, сви ми, живи смо доказ победе живота над смрћу и победе добра над злом – каже Алекса.

У зору замукну керови из шуме изнад села. Роди се нови дан. Блага светлост од истока спусти се на зидове пребиловачке школе. Повуку се сенке, нестане таме. Овде-онде крену петлови. Зачују се звона са пребиловачког храма, проспе се низ долове њихов мили звук. Тридесет шест домова у Пребиловцима сада је живо. У селу је око 50-60 душа. Мало? Много?

Толико-колико је бог дао!

А истина, божја, јесте да су Пребиловци живи. Убијали га, а село се отело смрти. Таман за онолико колико је свако од нас одавде и колико свако од нас овде има неког свог.

А има!

Kurir.rs/Zoran Šaponjić