Заборављени јунаци Лесковачког маневра

Стотину осам година. Толико времена је прошло од краја Великог рата. Безмало деценија више од века од крунисања највеће победе у историји српског народа. Неко би, из данашње перспективе, питао колика је цена плаћена и вреди ли жртвовати четвртину становништва зарад слободе? Наши преци који су живот положили на великом простору од Дрине, Дунава и Саве, преко Јонског и Егејског мора, до кршева Кајмакчалана, рекли би да је плаћена цена која се мора платити, те да живот има смисла само уколико га живи слободан човек. Док год живи сећање на Цер и Колубару, док се год из српских грла кличе Мишићу и Степановићу, жртва није била узалудна.

Ипак, не можемо да не помислимо на оне мале, обичне, а велике људе. На оне војнике описане у чувеном Поповићевом делу Књига о Милутину. Шта с њима? Шта је с њиховим именима и причама? Шта је са њиховом славом? Они и нису ратовали због својих имена, прича и славе. Сви они су се борили из дубоке, укорењене свести да постоји нешто много веће од њих. Свести да држава није њихова. Они су се борили у једном јасновиду да је земља позајмљена од потомака, а не наслеђена од предака. У поменутој јасноћи, утемељености и свести они су отелотворили ону Беркову мисао о држави као партнерству свих који су у њој живели и свих који ће у њој живети.

Дакле, наши славни преци били су свесни окрутности историје према обичном човеку. Међутим, на овом месту ваља истакнути окрутност, али и немарност искључиво српске историје. Српска национална историја је пребогата, али управо у том богатству лежи и њено проклетство. Многи врсни, велики људи, многе личности које би у другим државама биле слављене, код нас су потпуно заборављене, избрисане из колективног сећања. Због тога овом приликом нећемо писати о сутону Првог светског рата, нити описивати читаоцу добро познате догађаје. Нећемо се враћати на 1918. годину, већ на 1915. годину.

Како је историја скуп међусобно повезаних догађаја који непрестано утичу једни на друге, коначне победе 1918. године не би било да она није извојевана у једној дугој, јесењој, кишној бици на југу Србије тачно три године раније.

Лесковачки маневар

Током свог кратког, али силовитог и вероватно претераног развоја, психологија је установила алате, инструменте који имају велики значај, како у нашим свакодневним активностима, тако и у неком виду духовног и друштвеног уздизања. Један од најзначајнијих алата који се може користити у најмање пет подобласти психологије: памћење и учење, когнитивни развој и мишљење, психоанализа, условљавање и емоционалне реакције, клиничка психологија; јесу асоцијације.

Асоцијације нам могу обликовати став, представу, мишљење о некој групи или неком појединцу, а градови нису изузетак. Стога, на помен Лесковца свако ће се прво сетити гурманлука, што нужно не мора да представља ништа лоше, али се чини да је поменута асоцијација пренаглашена, преустаљена и у контексту понекад подругљива.

Да је Лесковац много више од ајвара и роштиља показали су људи који су га стварали и градили, од Стефана Немање, преко Николе Скобаљића, до породица Теокаревић и Илић. Показала је привреда коју су исти ти Лесковчани изградили и унапредили између два светска рата. Показала је култура у лику и делу Сретена Динића и Николаја Тимченка. Ипак, чини се да би само један историјски догађај, догађај из већ поменуте 1915. године, умногоме променио перцепцију о Лесковцу код остатка Срба. Тај догађај била је Битка на Морави, познатија и као Лесковачки маневар.

Многи врсни, велики људи, многе личности које би у другим државама биле слављене, код нас су потпуно заборављене

После првих, великих успеха Антанте које је имала наша војска 1914. године, Немци и Аустроугари уочили су да ће они сами много теже савладати Србију. Следеће године, зато, у пакт са њима улази и Краљевина Бугарска тако да Србија осим са севера и запада бива нападнута и са истока. Бугари, жељни освете за неуспех у Другом балканском рату годину дана раније, и дубоко убеђени у своје право на територије Старе и јужне Србије, улазе у овај сукоб крволочније него икада.

Притисак на Србију постајао је све већи и једина могућност за српску војску, али и народ и владу било је повлачење на Косово и Метохију. Фелдмаршал Макензен као искусни војник наредио је Бугарима да пресеку линију која је водила од Врања до Лесковца, па даље до топличког краја и на тај начин онемогуће повлачење српских снага према Приштини. У ову акцију кренуло је готово 300 хиљада бугарских војника и официра и у почетку су због бројности и бољег наоружања лако напредовали. Бугари су са својих 195 хиљада војника и више од 400 топова за тренутак застали надомак Власотинца, где их је чекала мала и исцрпљена Тимочка дивизија са мање од 15.000 војника.

Тимочани су јуначки издржали први удар, али после другог су морали да се повуку према Лесковцу како би сачували снаге и омогућили што дужи отпор и одступницу остатку војске. После повлачења придружују им се другопозивци из Шумадијске и Моравске дивизије, искуснији војници у четвртој и петој деценији живота.

Војвода Степа Степановић имао је тежак задатак да постави команданта овој мешовитој војсци, која је морала да уради немогуће – да заустави више дана четири пута бројнију војску. Избор прекаљеног војводе пао је на пуковника Љубомира Милића. Са своје педесет и четири године Милић је спадао у ред официра који су прошли све ослободилачке ратове и био је човек који и поред свог високог чина лако, ефикасно и пријатељски разговара са свим војницима.

Пуковник Љубомир Милић после школовања у Русији постављен је за ађутанта краља Александра Обреновића, те бива пензионисан по повратку династије Карађорђевић на престо. Ипак, као и сви добри официри, враћен је пре почетка Првог балканског рата где је национални интерес био пречи од династијских подела.

На челу са Милићем српска војска се улогорила код Пусте реке која је представљала природну препреку у правцу југ-север и дато му је наређење да чека Бугаре и да што је више могуће издржи. Тенденција и одлика сваке велике историјске личности јесте бунтовност, а пуковник се није показао као изузетак. Милићу нешто као да је синуло у глави тог хладног јесењег јутра 1915. године. Обратио се својим војницима речима: „Које бре чекање, да нас потамане? Има да их отерамо у три лепе… Бугарске!“ Три лепе су представљале три правца на која је ударила српска војска. Срба је, бројем 45.000, кренуло на 195.000 Бугара, не само у напад већ у прави јуриш. Тог једанаестог новембра Бугари су били тотално збуњени и уплашени да су се бегом вратили одакле су дошли, па чак и мало даље од тога.

Тимочани, Шумадинци и Моравци учествовали су у славном „Лесковачком маневру“ и више од шест хиљада наших предака, чланова ових дивизија, дало је животе како би заштитили линију Куршумлија-Прокупље-Лебане и народ који се кретао истом. Пуковник Љубомир Милић идуће године унапређен је у чин генерала и учествовао је у свим значајним биткама до краја рата као командант Моравске дивизије.

Непрекидни круг страдања

Историја Срба у двадесетом веку представља један крвави, непрекидни и понављајући образац страдања, искушења, умирања, али и васкрсења. Многи теоретичари, лажни и прави, многи историчари и аналитичари, баве се алтернативном стварношћу, те често долазе до закључка да Срби константно ништа не уче из својих историјских гешака. Када историју посматрате само кроз бројеве, када један народ дефинишете само кроз статистику, бројке у становништву, бројке у економији, бројке у напретку, та констатација је вероватно тачна. Међутим, оно што ти исти стручњаци заборављају, намерно или случајно, јесте један ген, један сензор који се Србима не може оспорити – то је сензор слободе.

Четири године по повратку у своју домовину, један од наших највећих писаца икада, Милош Црњански, пристао је да уради „Прустов упитник“.

За читаоце који до сада нису имали прилику да се сусретну са овим својеврсним тестом личности, он је конципиран као низ кратких питања на која је потребно дати што краће и што прецизније одговоре. Те 1969. године, када је свет хипнотисано гледао како САД односи победу у „трци у наоружању“ слетањем на Месец, када се свет дивио људском напретку и прогресу не схватајући да је тиме неповратно ушао у доба нихилизма и сатанизма, Црњански нам је дао, само једном речју, мапу и скицу онога шта ми заправо јесмо и ко треба да будемо у двадесет и првом веку.

Наиме, једно од питања упитника гласило је: „Шта је по Вама врхунац беде?“, а одговор рођеног Чонграђанина био је тако једноставан, а тако целовит, тако истинит и потресан. Одговор је био – ропство. Док читав свет хрли у руке капитализму и материјализму, док се човечанство бори да у тој капиталистичкој џунгли стекне новац као врхунско средство среће, док би деведесет и девет посто светске популације рекло да је врхунац беде сиромаштво, Црњански даје једно отрежњење. Продати слободу, то је човекова беда.

Црњански нам је дао, само једном речју, мапу и скицу онога шта ми заправо јесмо и ко треба да будемо у двадесет и првом веку

Када тако размишља највећи мислилац међу нама, човек који је први кренуо да прича о српском становиштву, онда из тог српског становиштва поновно страдање није глупост и ненаучена лекција из историје. Поновно страдање представља константно потврђивање народа у истини и у историјској исправности. Зато, насупрот поднаслову овог дела текста, српска историја двадесетог века може се назвати бескрајним кругом борбе за правду и истину, а страдање је само нужна последице борбе.

Непрекидна битка за истину и правду често је нелогична из људских и реалистичких светоназора, јер не подразумева жељу за остварењем личних, па ни националних интереса. Чини се да Срби имају тај дар и ту клетву да реагују на сваки вид неправде и ропства. Најбоље је такво стање дефинисала једна контроверзна, али значајна личност наше историје – Димитрије Љотић, рекавши: „Тек када сви народи буду срећни – и српски народ ће бити срећан.“

Заборав као дуги сан

Битка на Морави коју смо описали у претходним редовима, трајале је од 14. октобра до 25. новембра 1915. године. Њен врхунац у виду контранапада српске војске под називом „Лесковачки маневар“ догодио се 11. новембра. Ово су само две реченице и три датума, а управо оне осликавају сву нашу пропаст. Прошетајте се ових дана по лесковачкој Широкој чаршији, помените „Маневар“ и добићете поглед најсличнији оној метафори о телету и шареним вратима. Како смо дошли до тога?

Изворе толике количине заборава и апатичности можемо тражити, наравно, од Савезничког бомбардовања 1944. године, преко дугог процеса испирања мозгова кроз учење о Јајцу, офанзивама и Титовом псу, па све до данашњих дана. Ипак, чини се да су колективно сећање, осећај припадности нацији, али и локалпатриотизам, прогресивно потискивани највише у периоду „демократије“ и „грађанштине“.

Управо у протеклих 26 година смо створили грамзиви, похлепни систем, са једном метрополом на челу, а метропола, по Шпенглеру, јесте „колосални паразит чији раст вампирски црпи виталне енергије цивилизације, надасве пољопривреде, подривајући тако сопствену основу и изазивајући тиме сопствену пропаст“. Постали смо у протекле две и по деценије грађани у оном најгорем смислу, које је Леон Блоа дефинисао као „свиње које само желе да умру природном смрћу“.

Има ли онда излаза? Наравно, као и увек, али излаз не може бити лак. Морамо схватити да смо ми тренутно потпуно отуђени од онога што српска баштина представља. Бела Хамваш баштину дефинише као „метафизичку будност“. Дакле, српски народ је у једном дугом и колективном метафизичком сну. Буђење из истог мора се темељити на деметрополизацији, јачању локалних српских традиција кроз учење о локалној историји и наслеђу, али у оквиру једне веће српске интегралистичке приче.

За почетак, како бисмо почели са процесом буђења, историју морамо тумачити, али не смемо плакати над њом и не смемо њу користити као оправдање наше генерацијске неспособности. Фјодор Достојевски нас у својим „Записима из мртвог дома“ упозорава: „Време би већ било да престанемо са апатичним кукањем на средину која нас је упропастила.“ Затим морамо да испитамо, како Хесе каже, „колико смо сами криви“. Која је наша појединачна улога у том колективном анестезирању и зашто ми сами не кренемо путем светосавља и српске интегралности? Зашто ја не бих био водиља и пример – то је питање које ће означити почетак буђења.

Колико смо далеко од тог циља, вероватно нико не зна. Међутим, најбоље време за почетак ма какве промене било је јуче, а друго најбоље време јесте данас. Искористимо то друго најбоље време и пронађимо мапу коју нам је Милош Црњански одавно подарио.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Лесковачке приче

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Inconnu. Versement et modifications ː G.Garitan – Le Miroir/Public Domain

БОНУС ВИДЕО: