ИСТОРИСОФИЈА АТЕНТАТА: НАД КЊИГОМ МИЛА ЛОМПАРА „О ПОЛИТИЧКОМ УБИСТВУ“ (CATENA MUNDI, БЕОГРАД 2026.)

УМЕСТО УВОДА

Бурна историја српског народа није могла да прође без политичких убистава: Стефан Дечански, Карађорђе, кнез Михаило, краљ Александар Обреновић са супругом, краљ Александар Карађорђевић, ђенерал Драгољуб Михаиловић, Зоран Ђинђић…

О тим убиствима, на начин својствен полихистору снажног замаха, као и захтевног, али читког и убедљивог, приповедног стила је нова књига Мила Ломпара „О политичком убиству“, који је ове, 2026, објавила „Катена Мунди“ из Беорада.

Политичко убиство је један од најбруталнијих покушаја да се сложеност историје сведе на једноставан чин: уклонити човека. Али управо тај чин готово никада не остаје једноставан. Он производи нове митове, освете, тумачења и сећања. Физичка смрт затвара један живот, али у политичкој и културној свести често саздаје појаве дугог трајања. Зато је политичко убиство код Ломпара истовремено злочин, историјски чвор, симболички догађај и естетска загонетка, место на којем се, у најоштријем облику, сусрећу човекова слобода, његова заблуда и непредвидљивост историје.

СЕДАМ СРПСКИХ СЛУЧАЈЕВА

Када се седам српских примера поставе један поред другог, види се да Ломпар намерно не тражи једну „националну особину“ која би их све објаснила. Напротив, сваки српски случај има друкчији механизам. За Дечанског је пресудан сакрални поредак средњег века, док је код Карађорђа смрт постала митотворна снага устанка који води обнови државе. У случају кнеза Михаила води се борба између елитне државотворности и масовне политике, која ће Милошевог сина стајати главе. У судбини Александра Обреновића модерни продор приватности у политику збива се на начин страшан, мада помало гротескан ( јер је гротеска, по дефиницији, спој страшног и смешног, трагичног и комичног ). Код Александра Карађорђевића наднационална идеологија и међународна политика одлучују о судбини јединог искреног заточника југословенства. У случају ђенерала Драгољуба Михаиловића победничка институционализација комунистичке револуције доноси неминовну смрт министру војном Краљевине Југославије као заточнику „преживелог“, „буржоаско – демократског“ поретка. Случај Зорана Ђинђића на почетку 21. века уводи у јавни простор медијску производња културне трауме.

Ипак, различитост ових убистава има и неке општости.

ЛИЧНОСТ И УЛОГА

Пре свега, битан је однос личности и функције. Стефан Дечански који је средњовековни владар није раздвојив од сакралне функције круне која припада светородној лози Немањића. Карађорђе, насупрот томе, функцију тек ствара: он је вожд зато што га устаничко време издваја из масе, а његова личност постаје један од извора новог легитимитета. Кнез Михаило већ делује у обновљеној држави и покушава да институционализује власт изнад харизматског принципа. Александар Обреновић показује слабост функције када је приватна биографија надјача. Александар Карађорђевић покушава да функцију монарха прошири на симбол интегралног југословенства. Михаиловић нема државну власт у тренутку смрти, али његова функција команданта поражене војске и симбола алтернативног легитимитета чини га политички опасним победничком режиму. Ђинђић је, најзад, премијер у систему у којем је функција институционално ограничена и заменљива, што је један од разлога да његова смрт не произведе преокрет класичног типа.

НОВО ЗНАЧЕЊЕ УБИЈЕНОГ

Политичко убиство мења оно што је жртва представљала. Дечански после смрти постаје светији него што је био политички моћан, а Карађорђе постаје митски оснивач. Кнез Михаило постаје национална успомена која не изазива сукобе у заједничком сећању. Александар Обреновић, парадоксално, не бива уздигнут него потиснут у нелагодни заборав, док Александар Карађорђевић губи значење заједно са ишчезавањем југословенске државне идеје. Михаиловић остаје предмет сукобљеног памћења и накнадне ревизије, а Ђинђић је предмет организоване комеморације, али не и потпуно усаглашеног националног симбола.

Тако политичко убиство нема јединствен „мученички ефекат“.

Оно може сакрализовати, митологизовати, канонизовати, поларизовати или гурнути жртву у заборав.

УБИЦА

Каква је видљивост политичког убице?

Код Дечанског се свест о убици потискује да би светородни поредак остао симболички целовит. Код Карађорђа наручилац је политички видљивији, али симболичка вредност жртве, која је, вели Његош, главом купила свој венац, временом надраста питање непосредног извршиоца. У атентату на кнеза Михаила извршиоци су познати, али питање ширег политичког интереса остаје отворено. У Мајском преврату завереници су готово демонстративно видљиви и колективни карактер злочина део је гротескне сцене. У Марсељу је атентатор јасно видљив чак и камери, док су питања политичке позадине веома замршена. Код Михаиловића, по Ломпаровој интерпретацији, извршилац ишчезава у институцији: револуционарни суд и комунистичка држава постају безлични доносиоци смртне одлуке. У случају Зорана Ђинђића кривичноправни извршиоци могу бити индивидуализовани, али јавна расправа непрестано тражи шири контекст догађаја. Развој иде, дакле, од персонализованог ка све безличнијем механизму.

АТЕНТАТ И СПОЉНА ПОЛИТИКА

Ниједно од анализираних убистава, осим делимично средњовековног династичког случаја, не може се потпуно затворити у унутрашњу политичку историју. Карађорђева судбина зависи од односа Русије, Османског царства, Аустрије и Наполеонове Европе. Михаилова политика судара се са интересима великих сила на Балкану. Судбина последњег Обреновића се одређује између Аустроугарске и Русије. Југословенски краљ Александар је дословно убијен у међународном простору, у Француској, у завери повезаној са организацијама које делују преко више држава. Михаиловићев пораз није разумљив без британске, совјетске и савезничке стратегије на Балкану. Ђинђићева политика се одвија у периоду снажног међународног условљавања Србије. Ломпар из тога не изводи једноставну теорију спољне завере – његова шира теза је да политичко убиство у малим и граничним државама лако постаје тачка пресецања домаћих сукоба и међународног система.

УСТАНОВЕ И НАСИЉЕ

Какав је однос институција и насиља? Средњовековна династичка смена ослања се на голу силу и накнадну сакрализацију. У устаничко доба Српства држава се тек рађа, па лични ауторитет и физичко уклањање ривала стоје (пре)близу једно другом. У XIX веку појављују се устави, странке и бирократија, али завереничка култура опстаје: то кошта главе кнеза Михаила. Мајски преврат открива да војска може поништити уставни поредак, док Солунски процес и суђење Михаиловићу показују супротан ризик: институција сама може бити стављена у службу унапред одређеног политичког исхода. Савремено доба има развијеније установе, али се атентат премешта у везу организованог криминала, тајних служби, политике и медија. Зато институционализација није једносмеран цивилизацијски процес јер може обуздати насиље, али и прикрити га.

ЗАЈЕДНИЧКО ПАМЋЕЊЕ

Како памтимо политичка убиства из српске историје? Дечански се памти кроз икону и култ, а Карађорђе улази у епско-митски образац. Кнез Михаило има споменик и стабилну јавну топографију, а Александар и Драга добијају морбидну анегдоту и карикатуру. Краљ Александар нам, у агонији, стиже кроз фотографију и филм. Ђенерал Михаиловић је присутан кроз одсуство гроба и споменике које је, у име занемеле Србије, подигла српска емиграција. Ђинђић је међу нама јер имамо телевизијске снимке, документарне архиве, годишње комеморације и политички језик транзиције.

Медијум памћења, наравно, није неутралан. Он одређује шта ће бити видљиво: светац потискује убицу, мит заклања политички рачун, карикатура „доцртава“ трагедију, камера појачава спектакл, а институционална комеморација тежи да стабилизује тумачење потребно за легитимацију поретка насталог у Србији почетком 21. века.

СМРТ И ЗНАЧЕЊЕ

Душаново преузимање власти отвара империјални циклус, али ствара потребу да се очева смрт сакрално прочита. Милошев налог уклања непосредног ривала и тиме, макар нехотице, Карађорђа претвара у трајни династички и национални мит. Михаилова смрт ослобађа простор силама које он покушава да уравнотежи. Завереници 1903. руше један ауторитарни и нестабилни режим, али насилни чин оставља дугу сенку над новом династијом и политичком културом. Убиство краља Александра слаби интегрално југословенство, али не решава национално питање. Егзекуција Михаиловића треба да затвори једну историјску алтернативу, али спор о њој после деценија поново постаје јавни. Ђинђићева смрт производи снажан симболички потрес, али не преусмерава темељни правац државе. У свим овим случајевима, политичко убиство показује ограничење политичке воље: атентатор може планирати нечију смрт, али не може до краја планирати њено значење.

И, наравно, остају трауме као питања, о чему Петар Пајић у песми „Србија“ вели: Српског вођу Карађорђа

Убио је други вођа.

Место где је било клање

Срби зову Радовање.

Убијеном и убици

Дигнути су споменици,

Сад се сваки Србин бије

Са две своје историје.

УНИВЕРЗАЛНОСТ И ЈЕДНООБРАЗНОСТ

Политичко убиство је за Ломпара парадоксална појава чији смисао зависи од односа више елемената.

Оно је универзално, али није једнообразно. Постоји у антици, средњем веку, модерним националним државама и савременим медијским друштвима, али свака епоха даје му другачији облик. Религијски налог може бити замењен идеологијом, династичка завера партијском, нож снајпером, а атентатор институционалним судом. Универзалност је у понављању структуре,а не у идентичности садржаја.

Политичко убиство се не може се разумети без надличног момента. Чак и када је убица плаћеник, његов чин постаје политички зато што улази у општу слику односа моћи и сећања. Идеја је зато скривени посредник између убице и жртве. Убица може веровати у Бога, револуцију, нацију, класу, слободу, поредак или само у новац, али политички смисао настаје онда када његово дело постане део борбе која га превазилази.

Жртва никада није само човек. Она је симбол контекста јер политичко убиство добија значење из односа личности и света који она представља.

НАМЕРА И ПОСЛЕДИЦЕ

Намера и последица убиства често су сасвим различити. Римски завереници убију да би обновили републику, а произведу царство. Касније, када уклоне противника да би утрли његов утицај, они створе мученика. Зато политичко убиство носи снажан елемент ироније историје. Оно је радикална људска одлука која управо својом радикалношћу открива колико је историја непослушна људској намери.

Чврсте установе су најважнија практична алтернатива убиству. Тамо где политички противник може бити поражен на изборима, смењен, прогнан, осуђен по праву или институционално ограничен без физичког уништења, смањује се потреба да се сукоб решава смрћу. Ломпар не идеализује институције, јер и суд може постати оруђе убиства, али показује да је политичка уређеност државе и друштва основни „сигурносни вентил“ против персоналног насиља.

СУДБИНА ПОЛИТИЧКОГ УБИСТВА

Модерност не укида политичко убиство него мења његов режим видљивости. Моћ постаје распршенија, а убиство визуелно убедљивије. Камера, телевизија и медији могу од смрти створити глобални догађај, али истовремено стварни механизми моћи постају мање прозирни. Зато модерни човек може видети атентат готово у реалном времену, а да после њега остане несигуран шта је заиста видео и коју је историјску причу догађај открио.

Политичко убиство има и естетску судбину. Култура га не може оставити као голу чињеницу. Оно улази у светачко предање, усходи у национални спев ( „Горски вијенац“ ), заузима роман, снима филм и фотографију, подиже споменик, настањује анегдоту и политички ритуал. Та естетизација је морално узнемирујућа, али неизбежна. Управо она чува догађај од заборава и истовремено га преображава. Потомци више не сусрећу само стварну смрт него њену представу.

Кад је политичко убиство у питању, пред нама је сукоб личности и историје. Политички убица делује као да верује у огромну моћ појединца: ако уклони човека, промениће свет. Историја га често демантује. Ипак, има истине у намери убице, јер неки људи заиста у одређеним тренуцима концентришу могућности епохе. Зато политичко убиство остаје „укрштена референца“ егзистенцијалног и епохалног.

РАСПРАВА О МЕТОДИ

Да би се књига правилно разумела, важно је уочити и начин на који Ломпар гради аргументе. Он ретко остаје у границама једне дисциплине, и чита све што је доступно да би се тема обасјала што подробније: од житија светих до шпијунског романа. Његов поступак је превасходно херменеутички. Чињеница није коначна тачка ослонца него почетак тумачења. Фотографија тешко рањеног краља Александра, на пример, постаје повод за размишљање о празнини смрти и симболици југословенства. Непознати гроб Михаиловића је елемент трагичке структуре српске историје. Начин на који је Карађорђе убијен претвара се у питање митотворне моћи. Такви прелази показују да Ломпар не жели само да реконструише „шта се догодило“, него да испита шта је једна култура од тог догађаја учинила.

Зато су у књизи важни појмови трагедије, гротеске, мита, светости, спектакла и естетизације. Они нису класичне историографске категорије, али аутору служе да објасни разлике у рецепцији. Дечански и Михаиловић могу бити читани у трагичком регистру као што Карађорђе почива у митском. Александар Обреновић обрео се у гротескном, а Ђинђић у медијско-спектакуларном. На тај начин иста појава добија потпуно различита ваплоћења у култури. Истовремено, књига је отворено полемичка. Ломпар не прикрива вредносне ставове о југословенству, комунистичком наслеђу, популизму, модерности, либералном дискурсу или српској интелигенцији.

Стил је густ, асоцијативан и често намерно парадоксалан. Реченице се враћају мотивима тајне, случаја, нужности, моћи и памћења: управо та мрежа повратних мотива даје књизи есејистичко јединство. Зато оглед „О политичком убиству“ није енциклопедија атентата, него анализа начина на који људи покушавају да смрти политичке личности дају смисао.

Ломпар непрестано прелази из чињенице у интерпретацију, из историје у књижевност, из политичког у метафизичко, из конкретног документа у мотив трагичног јунака. Зато је његову књигу најбоље читати онако како је и поднасловљена, као културноисторијски есеј.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ