Андреј Опачић: Пут српског ослобођења и уједињења

Дан примирја у Првом светском рату обележава се у Србији, као и у остатку Европе, 11. новембра. У питању је врло важан датум у светској историји – 11. новембра 1918. године у 11 часова потписано је примирје између сила Антанте и Немачког царства, чиме су завршене све војне операције у Великом рату. Масовно страдање војника и цивила заустављено је управо тог новембарског јутра.

У овом тексту посебно ћемо се осврнути на националне ратове за ослобођење и уједињење српства у периоду од 1878. до 1918. године – српско-турске ратове из којих је Србија изашла са одређеним територијалним проширењима, али и као међународно призната независна држава. Укратко ћемо изложити главне токове националне политике у периоду од 1878. до 1912. године, као и победе српске војске у Балканским ратовима, који су довели до коначног ослобођења Старе Србије и Македоније од турске власти, а, на послетку, биће речи о српској војсци, држави и народу у току Првог светског рата.

Независност Србије

Изградња српске државе током 19. и почетком 20. века текла је у правцу осамостаљивања, а потом и стицања пуне независности од Османског царства. Од 1878. године, када је независност изборена, развој српске државе, друштва и институција био је обележен сталним настојањем да се одоли притисцима сила које су окруживале малу Кнежевину, а од 1882. Краљевину Србију.

Резултат српско-турских ратова 1876-1878. била је државна независност Србије, међународно призната Берлинским уговором. Уз то, Србији је признато територијално проширење на југоистоку, у виду четири округа (Нишки, Врањски, Пиротски и Топлички) некадашњег Нишког санџака. Независност, претходно утемељена на војним успесима у другом српско-турском рату, потврђена је на Берлинском конгресу захваљујући координисаном раду српског представника Јована Ристића и руских дипломатских представника. Од тада, Србија ја је трпила све интензивнији притисак великих сила, које нису увек биле наклоњене њеном националном раду на ослобођењу српског народа ван матице.

Србија је морала да се задовољи територијалним проширењем у поменута четири округа, што је било ограничено са једне стране бугарским претензијама према Врању, док је са друге стране аустроугарска дипломатија, након окупације Босне и Херцеговине, јасно ставила до знања српској влади да ширење у правцу те две провинције није могуће, као ни ка Новопазарском санџаку, који је влада у Бечу сматрала подручјем од животног значаја за опстанак Монархије као велике силе.

Тако су 1878. године, без обзира на очекивања званичног и незваничног Београда, изневерене наде у национално уједињење, пре свега у Босни и Херцеговини, где је и подигнут устанак 1875. године, чији је крајњи циљ било уједињење са Кнежевином Србијом и Црном Гором. Дакле, Аустроугарска је Босну и Херцеговину трајно окупирала 1878. године, а 1908. и анектирала, чиме су српске аспирације према овим двема провинцијама још више ослабљене. Војни гарнизони Монархије у Новопазарском санџаку раздвојили су Србију од Црне Горе.

У новим околностима, млада српска држава морала је пронаћи начин да преживи и ојача. То је постигнуто готово потпуном политичком и економском подређеношћу моћном суседу на северу. Заузврат, Аустроугарска је подржавала ширење Србије ка југу, према Косову и Метохији и Македонији, док год српска држава не би угрозила интересе Монархије на правцу Нови Пазар–Солун.

Ка југу

Као нова чланица заједнице независних европских држава, Србија је морала да опрезном политиком обезбеди своје место у надметању великих сила, пре свега Русије и Аустроугарске. У периоду од 1878. до 1912. године Србија је активно радила на ширењу сопственог утицаја у Старој Србији и Македонији.

Званични и незванични представници Краљевине Србије имали су задатак да у јужним крајевима, који су и после 1878. остали у саставу Османског царства, успоставе просветну, културну и црквену превласт, пре свега, у односу на бугарску националну пропаганду. Српску националну политику, поред тога, ометала је османска власт, која је енергично подржавала албански национални покрет, у коме је видела продужену руку својих интереса у Европи.

Одговор Србије на османске репресалије био је дипломатске природе, уз честу, али ограничену, подршку Русије. До почетка 20. века није било организованог оружаног отпора српског народа на простору Старе Србије и Македоније. Репресије које су спроводиле локалне власти, злочини албанских одметника и све интензивнија бугарска пропаганда убрзали су припреме за оружани отпор локалног српског становништва. Оснивање српске четничке организације и почетак четовања у Македонији представљали су, у извесном смислу, авангарду и неопходну припрему за коначно ослобођење које је уследило у Балканским ратовима.

Током читавог периода 1878-1912. негована је идеја о народном јединству Срба у Србији са Србима у Османском царству и Аустроугарској. Тежак положај српског становништва у Турској није се битније променио ни интензивнијим деловањем на плану националне политике у Старој Србији и Македонији, ни дипломатским мисијама и акцијама Краљевине Србије.

На побољшање положаја локалног српског становништва нису значајније утицале ни прокламоване реформе у Османском царству наметане од стране великих сила, које су често остајале мртво слово на папиру. Стварно ослобођење уследило је тек пошто су војске Србије и Црне Горе 1912. године предузеле офанзивна дејства против Турске.

Балкански ратови

Османско царство било је уздрмано већ 1908. године, пре свега Младотурском револуцијом, а потом и анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и проглашењем независности Бугарске. Источно питање, као питање опстанка османске власти на Балкану и Леванту, поново је покренуто италијанско-турским ратом који је започео 1911. године. Ново заоштравање Источног питања убрзало је стварање балканског савеза упереног против Турске.

Независне балканске државе увиделе су да је наступио тренутак у коме би одлучније иступање према Османском царству могло донети слободу хришћанима у европском делу Турске. Руска дипломатија је, након пораза од Јапана на Далеком истоку, обновила своју балканску политику, подржавајући савезништво балканских држава, пре свих Србије и Бугарске. Русија је, поред тога, сматрала да ће помагањем стварања балканског савеза зауставити аустроугарску политику према Балканском полуострву.

Стварно ослобођење уследило је тек пошто су војске Србије и Црне Горе 1912. године предузеле офанзивна дејства против Турске

Прву половину 1912. године обележили су непрекидни преговори будућих савезница, Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, а потом је уследила и мрежа билатералних уговора којима је балкански савез учвршћен. Најтежи проблем у бугарско-српским односима било је питање Македоније, које је решено компромисом: Македонија је подељена дијагоналном линијом Крива Паланка–Охрид. Источно од те линије налазила се зона неспорног бугарског утицаја, а западно од ње зона спорног утицаја Бугарске и Србије. Уговор између Србије и Бугарске предвиђао је и арбитражу руског цара у случају да савезници не постигну споразум о спорној територији у Македонији.

Почетком октобра 1912. године руски министар спољних послова Сергеј Сазонов уверавао је званичнике у Берлину да је „обезбеђен мир на Балкану”. У том тренутку мир на Балкану био је све мање могућ. Црна Гора је, у складу са договором балканских савезника, почетком октобра 1912. године објавила рат Османском царству.

Србија је са савезницама ушла у рат против Турске 1912. године под изговором увођења реформи у Старој Србији и Македонији, а заправо са циљем уклањања османског државног система на тим територијама и ослобођења српског народа од турске власти. Српски ратни циљеви кретали су се у два правца: да се оружаним путем реши питање неослобођеног српског народа и да Србија, добијањем дела јадранске обале, ослободи себе економског и политичког притиска Аустроугарске.

У снажном налету српска војска је победила османску армију код Куманова, ослободила Скопље, Косово и Метохију, продрла у Македонију и успешно извела Битољску операцију, а затим је, брзим напредовањем у другој половини новембра 1912. године, стигла на јадранску обалу и ушла у Љеш и Драч.

Најгласнији противник српског ширења на Јадрану била је Аустроугарска, која је, настојећи да Србију што чвршће веже за себе, а одбаци је од јадранске обале, подржавала албански национални покрет као противтежу српским аспирацијама у северној Албанији. Двојна монархија сматрала је излазак српске војске на Јадранско море питањем од животног значаја и била је спремна на превентивни рат против Краљевине Србије. Руска дипломатија, која је подржавала Србију, представљала је главну заштиту балканских савезника и препреку аустроугарској влади у циљу сламања Србије.

Под утицајем великих сила, које нису имале воље да због неколико десетина километара српске обале изазову рат европских размера, Србија је попустила. Остварила је само први од два ратна циља: ослобођене су Стара Србија и Македонија. Питање Македоније остало је отворено током Првог балканског рата, а потом и довело до новог рата, овога пута између дојучерашњих савезника.

Краљевина Србија је тако одолела разноврсним притисцима бечког двора, који је настојао да је потчини, а у крајњој линији и присаједини Аустро-Угарској. Одолела је и нападима Бугарске у Другом балканском рату и одбранила територијалне тековине остварене у Првом балканском рату. Ипак, Двојна монархија је и након Балканских ратова наставила да ради на економском и политичком, а у крајњој линији и на војном, сламању отпора Србије.

Први светски рат

Сарајевски атентат послужио је као повод за аустроугарски напад на Србију. У историографији су се јавили покушаји релативизације – да се кривица за избијање Првог светског рата, са Аустроугарске, пребаци на Србију. Такве тезе су оповргнуте, будући да анализа аустроугарске политике према Србији од 1903. до 1914. године јасно показује континуирано оштрији и нетолерантнији став Беча према Београду, у коме је влада на Балплацу жељно ишчекивала повољан моменат за обрачун са Србијом, која је постајала све привлачнија за Јужне Словене у Монархији.

Први светски рат био је за малу Краљевину Србију, која није провела ни годину дана у миру, борба за голи опстанак. Аустро-Угарска је била одлучна да српску државу уклони са европске мапе. Победе српске војске на Церу и Колубари током 1914. године одбиле су напад вишеструко надмоћног противника. Ипак, како би се остварио главни циљ српске владе – ослобођење југословенских, а последично и српског народа – требало је проћи кроз тешке ратне етапе.

Српска војска доживела је 1915. године пораз, а српска држава била је окупирана од стране непријатељских армија, Аустроугарске и Бугарске. Српски народ се, заједно са војском, владом и краљем, повлачио преко Албаније, а прелазак преко албанских планина остао је запамћен као Албанска Голгота.

Када је реч о опоравку и ревитализацији српске војске на Крфу, немогуће је не присетити се речи Петра II Петровића Његоша: „Воскресења не бива без смрти”. Србија је претрпела слом, разарање и повлачење, а потом и васкрсење.

Опорављена српска војска водила је потом вишегодишњи рововски рат на Солунском фронту, заједно са француском и британском војском, против удружених армија Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске. У септембру 1918. године српска војска, заједно са контингентима савезница, пробила је Солунски фронт и кренула у ослобођење своје земље. Уследиле су капитулације Бугарске, Аустро-Угарске, а потом и Немачке, 11. новембра 1918. године.

Српска војска није се зауставила у Београду. Прешла је Саву, Дунав и Дрину и на бајонетима донела слободу свим југословенским народима. Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, које је потом уследило, остаје трајна контроверза српске историографије, али и шире јавности. Ипак, остаје чињеница да је, у том тренутку, после готово стогодишње борбе за ослобођење и уједињење, цео српски народ коначно живео у једној држави, без обзира на то што је она добила другачије национално, политичко и идентитетско обележје.

Андреј Опачић је дипломирани историчар Филозофског факултета у Београду и одборник испред покрета Крени-Промени у Скупштини Градске општине Земун.