Александар Дугин: ТРЧАЊЕ ЗА ЛУДИМ ВОЗОМ

Пише: Александар Дугин

Можда је време за радикално преиспитивање саме идеје шта је то „демократија“. Одакле смо уопште извукли да је то најбољи политички поредак? Зашто смо слепо поверовали у тај либерални мит да систем захваљујући демократији и промени власти обавезно напредује, а не пропада?

Највећи мислиоци антике – Платон и Аристотел – били су потпуно уверени у сасвим супротно. Сматрали су демократију једном од најгорих, изопачених форми власти, која неизбежно рађа хаос, охлократију и демагогију. А стална промена власти одузима владару могућност да се фокусира на дугорочну стратешку градњу, приморавајући га да се бави популизмом и политичким лудоријама ради тренутног одобравања масе.

Зашто смо, следећи Запад, почели да обоготворујемо демократију? У њој нема ничег светог. О њој нема ни једне речи ни у Старом ни у Новом завету, ни у Јеванђељу. Свештена историја нам даје потпуно другачије моделе, проверене хиљадама година: власт судија, власт харизматичних вођа, власт светиx краљева и законитих империја.

Због чега смо одједном поверовали у ту просветитељску западну митологију да ће „демократија и избори све довести на своје место“? Ништа они неће довести и никад нису доводили. Демократски преврати су готово увек праћени чудовишним насиљем, рушењем држава и геноцидом – сетите се бар Велике француске револуције или трагедије наше сопствене Смуте и револуционарних потреса.

Демократија је у најбољем случају једна од могућих, историјски условљених политичких форми. Али оно што је сигурно – она није панацеја, не представља неко „високо достигнуће“ људског духа – то је очигледно сваком трезвеном аналитичару.

Демократија од самог почетка носи огромну двосмисленост. И оно у шта се данас изродила – у отворену либералну диктатуру и диктат мањина – није случајна грешка. То је њена изворна, иманентна могућност, њено генетско финале.

Зато све треба да преиспитамо. А наша главна грешка је у томе што смо увек каснили за Западом, покушавајући да га сустигнемо. Ми по инерцији, по старим навикама, и даље размишљамо у либералним категоријама: типа „код њих са демократијом нешто није у реду“. А може ли се уопште замислити да са њом нешто буде „у реду“! Са њом увек нешто није у реду, од самог њеног настанка.

Није случајно што класична политичка филозофија јасно истиче: демократија подиже главу кад друштво почне да пропада, да се заглупљује и распада на атомизовану масу. И није случајно што у нашој сопственој традиционалној историји готово никад није било демократије – ни де јуре, ни де факто. И хвала Богу!

Зато демократија није панацеја. Никакви западни институти нису универзално решење. Потребно је да поново, с чистог листа, преиспитамо и наш сопствени идентитет, и нашу дубинску историју, и нашу цивилизацијску будућност. Да осмотримо и критички преиспитамо пут Запада до стања у коме се данас налази. Јер ми смо од њега стално заостајали – и хвала Богу! Не треба нам да трчимо за тим лудим возом. Потребно је јасно разумети: ми идемо у сасвим другом правцу, наше усмерење је принципијелно другачије.

Наша руска традиција, наша руска цивилизација, наша Света Црква, наш руски народ, наша државност, наша велика земља и наша култура увек су ишли својим путем. И хајде да се вратимо на своју трасу, на свој родни колосек и сигурно кренемо ка својој – руској, сувереној, цивилизацијској будућности.

И онда ће све тренутно доћи на своје место. Тада ћемо јасно видети у који бездан јури западна локомотива. Све ће нам постати потпуно јасно. Открићемо да пред нама није случајни „квар“ у механизму демократије, већ да је сама демократија као таква историјска неправда. То је непромишљена, незаснована, од стране мрачних елита са најзлобнијим намерама наметнута глобална халуцинација. Сви говоре о „демократији“, али је нигде нема, а што је гласније хвале, то страшније маске добија, откривајући све мрачније, хтонске стране. И то такође апсолутно није случајно.

Другим речима, потребно је да неповратно застанемо на нашој сопственој, руској тачки гледишта у односу на апсолутно све – и на политику, и на економију, и на технологију, и на религију, и на дух. И ето, управо отуда, са те висине нашег сопственог цивилизацијског посматрачког пункта, морамо да схватимо и себе саме и сав околни свет. Тек тада ћемо заиста разумети шта се у њему уопште дешава.

У суштини, ми то већ радимо. Сетите се званичних указа нашег Председника: заштита традиционалних вредности, званично проглашење Русије за државу-цивилизацију, свест о најоштријој потреби за историјским просветљавањем – све то је кретање у добром правцу, према истинском цивилизацијском суверенитету.

Али невоља је у томе што смо још увек потпуно прожети западним шаблонима, западним брзоплетим, контрадикторним, а понекад и отворено лажним и погрешним идејама. Због тог терета још увек не можемо да схватимо сву пуноћу онога што се дешава на глобалном нивоу – а мораћемо то да урадимо.

(www.geopolitika.ru; превео Ж. Никчевић)