Алистер Крук: Европи се измиче тло под ногама

Дугогодишњи европски пројекат, који датира најмање од деведесетих година прошлог века, јесте систематско обликовање непријатељства према Русији. Амерички безбедносни естаблишмент одавно је прихватио ширење Европе на исток као један од кључних послератних циљева – најпре ради сузбијања комунизма у послератној Европи, а затим и ради уклапања европских држава у безбедносну архитектуру под вођством Сједињених Држава, чему су послужили ширење НАТО-а, а потом и Европске уније.

Ово институционално преобликовање довело је до тога да спољнополитичке и безбедносне структуре ЕУ постану нефункционалне, нашавши се у својеврсном раскораку између супротстављених интереса. Реч је о процесу у којем је „Нова Европа“ преузимала примат над „Старом Европом“, како је амерички министар одбране Доналд Рамсфелд подругљиво приметио 2003. године у седишту НАТО-а у Бриселу. Тиме је, у суштини, осујећен сваки покушај да Европска унија изгради аутономну спољну политику.

Ширење на исток истовремено је у великој мери испразнило политички пројекат Европске уније. Првобитна замисао била је да ЕУ постане „глобални геополитички актер“, односно противтежа америчкој униполарности. Уместо тога, Унија се претворила у нешто мало више од велике регулаторне и трговинске зоне, са слабом кохезијом у креирању заједничких политика и без јасне визије о томе шта значи бити Европљанин.

Заједнички именитељ

Од стране САД подстакнуто масовно укључивање нових чланица у Унију додатно је продубило овај проблем. Реч је о државама чија су спољнополитичка и безбедносна опредељења била ближа Вашингтону него интересима грађана водећих европских земаља. Губитак јасног политичког смисла и циља тако је постао једна од главних препрека изградњи било каквог доследног и кохерентног европског пројекта.

У одсуству било каквог кохерентног европског идентитета – било да је реч о „Новој“ или „Старој Европи“ – као и вредносног система који би пустио корене у свести народа, одбрана „либералне демократије“ у Украјини неизбежно је постала својеврсно прибежиште, односно резервно решење. „Украјина“ је тако постала пројекат око којег су европски лидери настојали да очувају бар привид јединства и кохезије Европе.

Одржавање „украјинског пројекта“ постало је својеврсни појас за спасавање.

На тај начин, „Украјина“ је требало да Европи улије нови смисао и усмери њен политички курс — нарочито након раскола из 2003. године, када су Француска и Немачка одбиле да подрже инвазију на Ирак коју су предводиле Сједињене Државе. Атмосфера је тада била крајње затегнута и отровна, чега се добро сећам из времена када сам, од 1997. до 2023. године, радио као саветник Хавијера Солане, тадашњег високог представника ЕУ за спољну политику.

Међутим, „Украјина“ је данас постала проблем. Подела на „Нову“ и „Стару Европу“, коју је украјински пројекат требало да прикрије и превазиђе, више није толико изражена. Уместо ње појавио се нови раскол – између отуђене владајуће и олигархијске елите Европе, с једне стране, и њеног становништва, које се све теже бори са сопственим проблемима, с друге. Овај нови расцеп представља кризу сасвим другачијих размера – кризу која доводи у питање сам опстанак Европске уније.

Ниједан важнији европски лидер нема изводљив план за окончање украјинске авантуре, нити јасну представу о томе како наставити финансирање рата, а да се притом не уруши сама финансијска архитектура на којој почива „либерална“ Европа. Такав исход довео би у питање и темељни мит на којем почива Европска унија – обећање грађанима да ће им обезбедити просперитет и висок животни стандард.

Дилема је очигледна: подршка Украјини као симболу „либералне демократије“ довела је парадокса, будући да се и сама либерална модерност урушава. Све су чешћа и оспоравања демократског карактера Европе – најновији пример долази из Пољске, где премијер Доналд Туск, један од најдоследнијих заговорника европских интеграција, инсистира на томе да право ЕУ има примат над пољским уставом.

С обзиром на то да Вашингтон сада захтева од Европе да постане његов посредник и извршилац у наставку исцрпљујућег рата против Русије, дилема се изоштрила до те мере да је ЕУ доведена пред тзв. „Хобсонов избор“, односно избор без избора: може покушати да сачува постојећу финансијску архитектуру или да настави финансирање Зеленског и његовог рата. Међутим, у оквирима сопственог система, ЕУ не може да оствари оба циља истовремено.

Исплате Зеленском у оквиру кредитног аранжмана ЕУ за подршку Украјини, вредног 90 милијарди евра за период 2026-2027. године, и даље се реализују. Међутим, како тврди сам Зеленски, та средства су већ у великој мери потрошена, због чега је неопходно обезбедити још 70 милијарди евра – и то, како наглашава, „хитно“:

„Потребно нам је још најмање 70 милијарди евра од вас – за одбрану, наоружање и јачање наше отпорности. То је реалан износ. Зато вас молим да пронађете начин да нам обезбедите ову подршку.“

Јама без дна

Невероватно, али кредитни аранжман ЕУ за Украјину, вредан 90 милијарди евра, уопште није био предвиђен као посебна буџетска ставка у актуелном буџету Уније. Није било ни чекова на 90 милијарди евра које би државе чланице исписале и упутиле у Брисел.

Оно што је буџетом заправо било предвиђено јесте само гаранција да ће, у случају да Украјина не буде у стању да отплати кредит, сама ЕУ преузети обавезу измирења дуга према власницима обвезница. (Ипак, више држава чланица одбило је да учествује у давању ове гаранције, а најавиле су да ће поново одбити такво учешће уколико буду позване да гарантују још један сличан кредитни аранжман.)

Осим тога, тих 90 милијарди евра никада није ни евидентирано у буџету ЕУ као ставка расхода. Европска комисија једноставно тврди да је кредит одобрен у оквиру такозваног „буџетског простора“ (headroom). (ЕУ под тим подразумева разлику између апсолутног горњег лимита средстава које су државе чланице одобриле Комисији да од њих може да захтева и износа седмогодишњих буџетских апропријација.) До сада је финансирање Украјине било омогућавано управо овим поступком, заснованим на својеврсној „димној завеси и финансијским илузијама“ – али такав механизам више не може да се примењује.

Разлог је једноставан: свако даље финансирање Украјине ове врсте морало би да буде обухваћено седмогодишњим буџетским оквиром ЕУ, који је сада предмет жестоких расправа.

Према актуелном предлогу буџета, чак и само одржавање постојећег нивоа потрошње ЕУ захтевало би да државе чланице током сваке од наредних седам година издвајају знатно више новца. Европска комисија предлаже да укупни годишњи доприноси држава чланица достигну 235 милијарди евра, што би, према садашњим ценама, представљало повећање од чак 81 одсто. Чак је и амбасадор Немачке изнео оцену да се овај предлог не може приуштити.

Док се не постигне договор о седмогодишњем буџетском оквиру Европске уније, није могуће пронаћи финансијско решење за све веће захтеве Украјине упућене државама Уније.

Међутим, ЕУ је још увек далеко од договора о седмогодишњем буџету. Немачкој, која се и сама суочава са озбиљним фискалним ограничењима, Европска комисија налаже да повећа свој допринос са приближно 40 на 60 милијарди евра. Од Француске, чије су јавне финансије у још тежем стању, захтева се да у наредних седам година повећа годишњи допринос са приближно 30 на 40 милијарди евра. Реч је о захтевима који представљају изузетно тежак терет за националне буџете.

Укратко, Европска унија није у стању да финансира Украјину, а да се истовремено не прибегне драстичним мерама штедње на унутрашњем плану, са озбиљним последицама по социјалну и политичку стабилност широм Европе и додатним продубљивањем друштвене и политичке кризе на континенту.

Француске муке

Валтер Миншау указује, међутим, на још озбиљнију противречност:

„Тешко ми је да замислим како би у Француској могла да се формира влада која би успела да истовремено оствари све следеће циљеве: (1) стави под контролу буџетски дефицит; (2) избегне социјалне немире; (3) повинује се европским правилима и (4) задржи земљу у еврозони. Нешто ће, у оваквим околностима, неминовно морати да попусти.“

Марин Ле Пен одбацила је могућност било каквог повећања француског доприноса буџету ЕУ уколико наредне године буде изабрана за председницу Француске. Напротив, најавила је да ће настојати да смањи француски допринос са предложених 30 милијарди на 10 милијарди евра, као и да обустави сва француска издвајања за Украјину.

Европска унија није у стању да финансира Украјину, а да се истовремено не прибегне драстичним мерама штедње

Уколико би Марин Ле Пен преузела председничку функцију, крајњи исход би, по свој прилици, могао бити тај да Француска буде принуђена да затражи финансијску помоћ од Европске централне банке. Уколико би такав захтев био одбијен, то би могло довести до немогућности Француске да измирује обавезе према власницима њених државних обвезница.

Ситуација је критична јер би, како указује Миншау:

„Неизмиривање обавеза Француске по основу њеног државног дуга би вероватно довело до њеног изласка из еврозоне. Уколико бисмо икада дошли до те тачке, финансијска криза која би уследила превазишла би размере свега што смо до сада искусили. Финансијске институције широм света доживеле би колапс. Ни сама еврозона можда не би опстала, јер би и друге земље запале у дужничку кризу, прогласиле немогућност измиривања својих обавеза и потом напустиле еврозону. Иронично, једна од европских земаља које би у таквом сценарију биле најтеже погођене била би Велика Британија. Иако није чланица Европске уније, а камоли еврозоне, британско тржиште капитала било би изузетно рањиво на финансијски хаос који би се прелио преко Ламанша.“

(Миншау притом наглашава да не тврди како би такав исход био опција коју би Ле Пен преферирала.) Ипак, имајући у виду њену претњу да ће драстично смањити француски допринос буџету ЕУ и потпуно обуставити финансијску подршку Украјини, тешко је стећи утисак да је Ле Пен истински привржена Европској унији, иако пориче да намерава да Француску изведе из еврозоне.

Ипак, уколико би банкрот постао неизбежан, Француска би могла да напусти еврозону управо кроз механизам банкрота, услед околности више силе (force majeure), а не као резултат свесне политичке одлуке. Такав исход – иако би, како упозорава Миншау, имао далекосежне последице по Европу – омогућио би Француској да успостави конкурентнији девизни курс и самостално одређује каматне стопе које би више одговарале њеним економским приликама.

Бриселу је остало веома мало маневарског простора. Без обзира на то да ли ће наставити да финансира Кијев или не, рат је изгубљен. А пред Европом се назире још озбиљнија претња. Погледајмо шта се догодило са ценама од избијања ратова у Украјини и Ирану:

Природни гас: +206 одсто

Дизел: +39 одсто

Бензин: +27 одсто

Сирова нафта: +50 одсто

Инфлација у еврозони порасла је са 1,9 на 3,8 одсто.

Зима заиста долази. Све ће се променити, док европске владајуће елите покушавају да се понашају као да се ништа није променило.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: European Union