Мој живот

Реаговања

Владимир Коларић: Време одговорности

8 мин читањаИзвор: standard.rs

Снимак екрана/Јутјуб/ParlamentSrbija

Противници претходне власти често су понављали како коначно долази време одговорности, и то је сасвим исправно. Политика недодирљивости, мутних радњи и црних листа није овом народу и држави донела ништа добро, па ред је да не донесе ни многима од одговорних. Ипак, сада када је формиран нови сазив скупштине, а ускоро – надајмо се – и влада, долази време одговорности и за нову власт, која своје одлуке неће моћи да прикрива моралистичким апелима, масовним заносима или вољом за јавност невидљивих пленума.

Наиме, како год у пракси функционисала спрега владе, скупштине и пленума – а тренутно баш није лако замислити како – одговорност ће бити само на онима који врше конкретну власт, односно који се налазе на законом дефинисаним и тиме јавно одговорним позицијама.

У овом прелазном периоду и присталице и противници Студентске листе различите исказе њених представника, изјаве чланова пленума, објаве „студената у блокади“ разних факултета или чак јавних личности које само „подржавају студенте“, умели су да интерпретирају према свом нахођењу, узимајући их као ставове власти, која – успут – у том тренутку још није била формирана.

Тако су једни изјаве о прекиду војне сарадње са Израелом или неувођењу санкција Русији схватали као дефинитиван став нове власти, док су други – противници Листе – тако доживљавали аутошовинистичке, антинационалне и сродне изјаве разних – са новим властима мање или више повезаних – појединаца.

То је с једне стране разумљиво, јер свака таква изјава може да буде индикација намера будуће власти или пробни балон, како би се испитао пулс грађана. У том смислу, оправдано је критиковати или подржавати релевантне јавне исказе, али увек с дозом опреза да се оне не схватају као званични ставови нове власти која – поновимо – још није формирана.

Закон и институције

Пропаганда пораженог СНС-а је очекивано користила сваки повод за критику нове власти, па је тако и случај Аркановог унука коришћен тако као да је ту аферу произвела нова (неформирана) власт, иако би тај догађај изазвао подељене јавне реакције и да се десио знатно пре избора, без обзира на то ко управља државом. Такође, критика сваког сусрета представника СЛ са странцима, и тврдње како се ради о примању налога (као да је, уосталом, СНС на власт дошао мимо воље иностраних центара моћи) јасан је пропагандни чин, с тим да не би било лоше да је СЛ чак и у овој фази показала већу меру транспарентности када су такви сусрети у питању.

То је све разумљиво када је пропаганда пораженог СНС-а у питању, али они који желе да мисле ван пропагандних оквира требало би да буду опрезнији, посебно према тврдњама за које би иначе желели да су истините.

То важи, на пример, и за случај приведеног декана Патрика Дрида, који се представља као чин спровођења закона, али би било занимљиво видети да ли би са истим легалистичким жаром био приведен и неки од декана који су „подржавали студенте“ ако би био осумњичен за слично дело. За сада то нисмо видели, а на новој власти је да – када буде формирана – покаже како је закон једнак за све, и за декана који је подржавао и за декана који није „подржавао студенте“. Иначе ће такви чинови с правом бити протумачени као освета, што се свакако не уклапа у обећану визију „правне државе“.

Такође, ако су искази – измећу осталих и они са званичних профила „Студената у блокади“ – како „неће бити заборављен нико ко их није подржавао“, у предизборном периоду могли бити представљени као легитимна политичка тактика, већ сада, после победе СЛ, а посебно после формирања владе, то више неће бити могуће.

Јер ако би се дозволило да исказ ове врсте постане званична политика, бићемо у великом проблему. То би онда значило да ће свако ко није „подржавао студенте“ за то сносити последице. А то, благо речено, није у складу са обећаном демократичношћу и легализмом. Ако политички став постане априорно подложан законским санкцијама, онда излазимо из оквира свега што бисмо могли подвести под демократско уређење и правни поредак.

Још једно „непопуларно мишљење“: ако је, на пример, Информер подвргнут законским санкцијама и моралној и професионалној осуди, да ли би исто требало да важи и за медије попут Н1 или Нове С, чији програм свакако показује значајну меру пристрасности и непрофесионализма? Иако већина нас – а први ја – неће пролити ниједну сузу за нестанком те Вучићевићеве септичке јаме која се представља као медиј, не бих волео да се према телевизијама које су ништа мање проблематичне примењује битно другачији критеријум. А делује као извесно да хоће.

Одговорност власти

Јасно је да у овом прелазном периоду многи мешетаре и желе да заузму што боље стартне позиције, али на новој власти ће бити да покаже како појачана кампања русофобије, као и поступање према Алта банци, нису најаве планираног увођења санкција Русији. Као и да изјаве да ће нам суседне државе помагати у успостављању новог поретка не најављују политику која би значила непримерен степен утицаја суседних држава у наш политички живот или претерану отвореност за њихове интересе.

Коначно – и веома важно – да ће повици за отварањем свих досијеа обавештајних и безбедносних служби – уз паролу да онај ко се томе противи ради за неку од њих – само још једна фаза у пропагандном рату и да нова власт неће улазити у било какве неопрезне авантуре у том смислу.

Разумљива је жеља за демонтажом полуга моћи које је користила претходна власт, али она не сме да доведе у питање одбрамбене и безбедносне капацитете земље

Разумљива је жеља за демонтажом полуга моћи које је користила претходна власт, као и за неизбежним променама – не само персоналним, него и системским – у обавештајном и безбедносном апарату, али она не сме да доведе у питање одбрамбене и безбедносне капацитете земље. А отварање свих досијеа без разлике или потпуно расформирање водеће „цивилне“ службе би значило управо то.

Такође, једно је жеља да се утицај СНС-а у што већој мери ограничи у наредном периоду, а друго систематски покушај да се претходна власт представи као тоталитарна, уз подразумевајуће изједначавање са нацистима. То напросто није тачно, без обзира на то колико је згодно за оправдавање сваке мере која би била примењена према њој или њеним лидерима и члановима. Као и у случају Информера, нисам неко ко би имало зажалио над престанком постојања бивше владајуће партије, за коју верујем да више нема шта да понуди овој земљи и народу, али било какво незаконито поступање када су она и њено наслеђе у питању имаће веома лоше последице за будућност нашег политичког система.

Исто важи не само за правно-институционално поступање и његове последице, него и оно које се тиче симболичке равни. Свако потенцирање тоталитарне и чак нацистичке природе претходне власти и владајуће странке, а подразумевајуће надовезано на сродну рецепцију српске власти деведесетих, отвара врата свакој врсти идентитетског инжењеринга и манипулације, које се тичу целог нашег народа, а које наши непријатељи и те како умеју да искористе.

О непримереном нивоу систематских напада на Цркву, који значајно превазилазе легитимну критику не баш беспрекорног држања неких јерарха у претходном периоду, или потенцирању шовинистичког односа према припадницима нашег народа који живи ван граница матице и да не говоримо. Нова власт ће морати да покаже велику меру такта како оваквим појавама не би дала привид легитимитета.

Дакле, нова власт мора да прихвати да је дошло време одговорности не само за њене противнике, него и за њу. Да ће бити подвргавана оштрој и бескомпромисној критици – не само од „остатака бившег режима“ – и да ће на то морати да се навикне, без позивања на вољу безгрешне „српске младости“. Људи који врше власт мораће да се навикну да су они ти који од сада имају одговорност за сваку своју одлуку и сваки потез, без обзира потичу ли они од воље пленума или одакле год.

Мораће да се навикну на критику, без да одмах крене кампања моралне осуде и запушавања уста свакоме ко се усуди да нешто приговори.

Не кажем да је то намера било кога од оних који сада долазе на власт, али није лоше подсетити их на разлику између вршења власти и пута ка њеном стицању, као и на то да је перспектива оног ко је на власти и оног ко ка њој тек тежи значајно различита. И да и за њих важи како „ничија није горела до зоре“.

Јер, пре свега, ја не волим да ми било ко запушава уста. А ви?

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/ParlamentSrbija

БОНУС ВИДЕО:

Извор: standard.rs