Мој живот

Реаговања

Polycraticus – Спис о доктрини тираницида

10 мин читањаИзвор: Др Владислав Б. Сотировић 

У средњем веку написано је мноштво радова који расправљају о међусобном односу световне (државне) и духовне (црквене) власти у друштву. Док су представници световних власти тврдили да та власт има примат над црквеном, представници црквене власти су тврдили супротно, тј. заговарали превагу духовне власти над световном. Сам римокатолички папа се борио да сви представници световне власти у хришћанској Западној Европи признају њега, тј. Ватикан, за поглавара читаве Западне Европе, тј. оне Европе која је признавала духовну власт Ватикана и римокатоличког поглавара – Великог Понтифекса (Pontifex Maximus), тј. римског папе (оца). Ипак, сви ови радови су били углавном кратког даха и тематски веома ограничени. 

Међутим, у XII веку појављује се један спис из области политичке филозофије који по први пут након антике обухвата читаву област политике са циљем да створи системски поглед на њу. То је спис Polycraticus или The Statesmen’s Book (око 1159. г.) енглеског политичког филозофа и бискупа, Џона од Солзберија (John of Salisbury/Johannes Saresberiensis, 1119.‒1180. г.). Спис се често сматра првим свеобухватним делом средњовековне политичке теорије, које се бави дужностима владара, природом тираније и моралним темељима владања. И у овом спису није заобиђена за то време савремена и горућа политичка тема борбе световне и духовне власти за политичку превласт, али је та тема у суштини само део много ширег предмета проучавања власти у европској политици. 

Енглез Џон од Солзберија је рођен 1119. г. Од 1132. г. до 1148. г. боравио је у Француској, где се образовао и био професор. У Паризу је био ученик Француза Пјера Абелара (Pierre Abélard 1079.‒1142. г.) који је тамо предавао од 1136. г. Затим се вратио у родну Енглеску, где је између осталог био секретар Томе Бекета који је у то време био најчувенији бранилац папске превласти у Британији и један од најутицајнијих присталица папства у Европи. Године 1176. је постао бискуп у Шартру, а 1180. г. је преминуо. Џон од Солзберија је за своје време био одличан познавалац античке књижевности и посебно филозофије као и најнадаренији од свих хуманистичких филозофа из Шартра. Био је поборник слободних вештина, а одличан познавалац латинских класика, нарочито Цицерона. Његово дело стоји под јаким утицајем античких узора, које он често цитира и стога оно доста одудара од политичке филозофије свог доба која се углавном заснивала на теологији. Између осталог, борио се за чистоту изражавања на латинском језику. Осећао је гнушање према сировој неуглађености стила у латинском језику и погрдно називао све оне који нису поштовали чистоту стила писања и оралног изражавања.    

Спис Polycraticus се сматра фундаменталним радом средњевековне политичке филозофије а широко и дубоко се заснива на Библији, римском праву и класичним (античким) ауторима. Састоји се из три дела и укупно осам књига. Основна тема списа јесте природа државе као институције и природа идеалног владара односно власти. Конкретно, за Џона од Солзберија, идеалан облик политичке власти јесте монархија, дакле не република односно политичка демократија. Стога се аутор само бави политичком анализом монархијског политичког уређења, али је битна ауторова оригиналност у веома оштром разликовању између владара какав треба да буде, тј. праведног управника државе (краљевине) и неправедног владара, тј. тиранина. Прави (праведни) владар је онај који је потчињен праву, што у средњем веку конкретно значи Богу, тј. божијим законима на основу којих управља државом. Уколико властодржац крши, тј. непоштује божије законе, он постаје лош владар, тј. тиранин. 

Треба истаћи да је разликовање доброг владара од лошег владара, тј. тиранина, било добро познато античким филозофима државе и права тако да та идеја није оригинална мисао Џона од Солзберија али је ту идеју аутор далеко оштрије заговарао и анализирао. Ипак, његова највећа оригиналност је у ставовима, или закључцима, о судбини лошег владара, тј. тиранина. Другим речима, Џон од Солзберија је био први филозоф државе и власти који је јасно изложио доктрину убиства тиранина – тираницид, која је у античко време, како код Грка тако и код Римљана била само индиректно наговештена али не и јасно формулисана као доктрина. За Џона од Солзберија, тиранин, кршећи право, ставља се ван његове заштите па стога тираницид не претставља никакав грех већ, напротив, врсту дужности која се мора спровести. За њега прави владар је онај који се бори за право и слободу својих поданика, тј. народа, док тиранин укида законе и самим тим правду стављајући се изнад њих и тиме доводи народ у стање ропства односно неслободе. Праведан владар, односно краљ, монарх, мора да буде оличење Бога док је тиранин оличење Луцифера, тј. ђавола. Краљ као носилац јавне власти мора да буде претставник и заштитник општег интереса док тиранин опште интересе подређује личним. Краља, тј. доброг владара, као слику Бога, треба поштовати и волети па чак и обожавати док тиранина, слику Луцифера, треба убити. За Џона од Солзберија, тираницид не само да је био допуштено политичко средство већ корисна и пред Богом праведна радња па чак и обавеза.

Аутор признаје да се тиранин може појавити не само у држави већ и у цркви, тј. међу свештеницима, али црквене тиране није допуштено убијати већ само световне како се не би повредиле свете тајне – свештени и видљиви хришћански обреди (или радње) којима се верницима невидљиво излива благодет Светог Духа (на пример, крштење). Такође, аутор сматра да се тиранин не сме отровати, јер је такав акт противан религији. У акцији против тиранина, народ треба да се ослони на цркву. Оваквим ставом, Џон од Солзберија директно даје примат црквеној (папској) власти над световном. За владара (краља) опасност долази од саме његове власти обзиром да власт, у принципу, квари људе поготово ако су дуже на власти а монарси су на власти доживотно јер се нити бирају нити владају у оквиру одређеног временског периода као државни управници (магистрати) у републиканском политичком уређењу. Аутор саветује краљеве да не претерују у забавама и играма као што су коцка и лов.

У суштини, Џон од Солзберија је био присталица ранијег учења (нпр. Манеголда од Лаутенбаха/Manegold von Lautenbach, XI век) које је краљевску моћ приписивало уговору између владара и народа, а према том уговору, ако краљ напусти владање државом и народом по закону, тј. уговору, и постане тиранин, тј. лош владар, треба сматрати да је краљ прекршио уговор коме дугује своју моћ и стога народ има право да га свргне са престола. Џон од Солзберија је прихватио античке идеје о владавини закона и правде као суштинских одређења, као и идеје о природном закону, при чему је грађански закон израз природног закона. Овакво учење се темељило на списима Цицерона, стоика и римских правника да би се поново јавило у учењу Џона од Солзберија, који је, такође, користио De civitate Dei св. Августина и De Officiis св. Амброзија. 

Иако, Џон од Солзберија није поставио никакву чврсту теорију, он је стално наглашавао да краљ није изнад закона и тврдио да, насупрот свему ономе што би подржаваоци владара могли да кажу у прилог краљеве неограничене (апсолутистичке) власти, краљ није ослобођен свих ограничења и сваког закона, тј. не може бити изнад закона јер ти исти закони важе подједнако и за њега као и за његове поданике. Под законом, он је подразумевао у ствари природни закон, у сагласности са стоичким филозофским учењем да постоји природни закон коме треба да се приближе сви земаљски (државни) позитивни закони. Краљ, тј. владар, сходно томе, нема право да прогласи позитивне законе који би били у супротности, или пак нису ускладљиви, било са природним законом било са једнакошћу која одговара стварима, приписујући свакоме оно што му припада. Да би био то што јесте, позитиван закон мора да буде одређен и усаглашен са природним законом и природном правдом. Сам став краља о овом питању показује да ли се ради о владару или о тиранину. Другим речима, ако краљеве одредбе поближе одређују, примењују или надограђују природни закон и природну правду , он је владар. Међутим, ако краљеве одредбе крше природни закон и природну правду, краљ је онда не владар већ тиранин који поступа својеглаво и не извршава функцију свог положаја. 

Сем под природним законом коме је владар био подложан, Џон од Солзберија је, у духу свог времена, под законом подразумевао и обичаје земље, одредбе својих претходника, локалне системе власти и развијену традицију током времена које је владар такође морао да поштује. Ипак, он у основи формално приступа проблему власти преко римског права а не преко средњевековних феудалних обичаја тако да он не заговара апсолутистичку примену римске правне максиме „Што се владару свидело то има снагу закона“ на феудалног монарха који ниуком случају не сме бити апсолутиста. Њему појам просвећеног апсолутистичког монарха (из XVIII века) није био познат. Џон од Солзберија је прихватио објашњење римских правника да монарх (римски цар или европски феудални краљ) има легислативни ауторитет, тј. да је и монарх извор позитивних закона. Порекло тог легислативног ауторитета се изводило из римског народа, јер народ преко „царског закона“ (lex regia) преноси на владара сву своју моћ и ауторитет, тако да једном задобивши народна овлашћења и ауторитет, монархова воља има моћ закона. Тако се објашњавала легалност закона римских царева. Међутим, за Џона од Солзберија, када се каже за владара да је слободан од закона, то не треба схватити буквално у смислу да владар може да врши неправедна дела, већ треба тумачити у смислу да треба да следи правичност или природну правду из стварне љубави за правду а не из страха од казне која се не примењује на њега.               

Битно је истаћи и мишљење Џона од Солсберија о држави коју он схвата као организам. За њега је у том контексту држава тело, које је божанском милошћу обдарено животом, а које ради на реализацији највише правде и којом влада посредујућа сила разума. Конкретно, владар (монарх, краљ) је глава државног тела који је одговоран и потчињен само Богу; Сенат је срце тела; судије и управљачи провинција су очи, уши и језик; бирократски службеници и војници су руке државног тела; ребра су они који стално помажу монарху-владару; финансијски службеници се могу поредити са желудцем и цревима.

Спис Polycraticus садржи и подробан преглед војне вештине исто као и кратке расправе о многим другим питањима друштвеног и државног живота. Тако се овај спис у многим питањима појављује као претеча развијене средњевековно-црквене политичке теорије која почиње са Томом Аквинским (Thomas Aquinatres/Aquinas, 1235.‒1274. г.). Укратко, уверење да световни владар мора да оправда поверење, и да може да буде свргнут са престола уколико непрекидно злоупотребљава свој положај, односно власт, изнели су Џон од Солзберија у XII веку, Тома Аквински у XIII веку и Виљем Окам (William Ockham) у XIV веку.  

У закључку може се рећи да је Џон од Солзберија заступао идеју супремације црквене власти над световном, и да је из своје дистинкције између владара и тиранина извео логичан закључак о легалној допустивости убиства тиранина – тираницид. Будући да се тиранин супротставља општем добру, убиство тиранина може, па и мора, да буде обавезно иако Џон од Солзберија поставља један необичан услов – тиранин не сме да буде отрован.  

Др Владислав Б. Сотировић 

Бивши универзитетски професор (Вилњус, Литванија) 

Истраживачки сарадник Центра за геостратешке студије (Београд, Србија) 

Истраживачки сарадник Центра за истраживање глобализације (Монтреал, Канада) 

[email protected] 

© Владислав Б. Сотировић 2026

       

Извор: Др Владислав Б. Сотировић