Зоран Шапоњић

МИЛЕВА АЛЕКСИЋ: ЗЛАТИБОР ,,Попов колац” и Манастир Дубрава

Кроз полуспуштене трепавице, посматрам лепоту моје златне планине, упијам мирисе борове  смоле и ливадског биља. Са сашушених грана падају  иглице четинара по мом лицу и коси. Ветар хучи у боровима, надјачава песму  која се утишава, негде иза брда. Шта ако се небо разљути, затресе се планина од громова? Склонићу се у оронулу колибу, полузарушену,  покривену шиндром, која се стрмо спушта до разрушених  врата. Из размишљања трже ме дозивање.

-Ооој, Данице!Ајд’ сјаргај овце до колибе, да их помузем.

Устадох да поздравим горштакињу у избледелој одећи, са шареном припасаном кецељом и марамом повезаном на потиљку. Одмери ме од главе до пете. Види да сам залутала у срцу планине.

-‘Ајде дјете моје, буди ваљана. Помози да скупимо овце, време је већ одавно за мужу. Задржаше ме моје дангубе. Дошли из Ужица, докони, а мени,, ђаво кожу дере”, не знам шта ћу прије. ‘Оће да им ,,развлачим” питу са сиром и зељем. Не знају то да зготове моје снаје у граду, па синови дошли мајци да их на’раним к’о некад, кад су овим ливадама босоноги вијали. У кући увек има сира и кајмака, а у врту лободе. Ја то очас зготовим. Ако, нека су дошли мајци-говори некако разнежено.

Дохватих суву грану испод бора и кренух према стаду. Само да не музем овце, помислих у себи. А, овчице кротке, по устаљеној навици уђоше у колибу. Засвираше млазеви млека, као звуци фруле. Јаки прсти извлаче млеко из вимена, које мирише на планину. Посматрам задивљена. Стара планинка ме подсети на моју мајку. Заискрише успомене. Као да призвах мислима млекарицу која подиже поглед према моме лицу.

-Сад ћу ја да процједим млјеко. Да попијеш овако свеже помужено. Здраво је. Кад се скува убије се све што ваља у њему. Некад су и јевтику лјечили некуваним овчијим млјеком.

-Сад нема јевтике, ал’има короне.

-Е, долазе код мене да им дајем сурутку, да чисте отрована плућа. Дош’о ђаво по своје. Што никад није у нас било, сад бива. Немој да се пелцујеш…То нипошто… Бјежи ‘вамо код нас. Видим ти ја по очима да си добра душа. Да те научим да правиш сир и да ,,развлачиш” домаћу питу.

Не рекох доброј души да знам да правим сир и да спремам домаћу питу. Размишљам како да се извучем да не попијем свеже помужено млеко. Мајка ме је, у детињству, јурила по дворишту са лончетом топлог млека. Бежала сам на стари дуд, али овчје и козје млеко нисам хтела да пијем. И на крају, побеђивала је моја упорност. Пила сам млеко од наше краве Белке коју сам хранила детелином из руке. Ведрица од борових дашчица напуњена до врха, шапуће  пенушавим жуборењем. Уморне руке скрштене тихују на крилу. Док испред колибе једемо сир, кајмак и топлу проју, заустих да питам по нешто о необичним називима неких златиборских предела. Трже ме глас моје домаћице.

-Стани… Ни макац…Не прилази стублини. Немој да ми поганиш воду.

Окренух се. Једна од туристкиња из великог града, помислила је да је на плажи. Не знајући да планина има своја правила, култ воде, пошла је на извор што жубори искричавим, хладним капима, оскудно одевена, само у доњем делу купаћег костима. А и то…

-Иди дјете, живота ти, за’вати јој воде из стублине. Гре’ота је да остане жедна. Нећу онак’а да ми прилази стублини.

Спустих се до извора. На углачаном камену, стајало је преврнуто старо емајлирано лонче. Захватих воду и однех је запрепашћеној гошћи која је, као укопана, стајала у месту на заповест господарице планинских обичаја. Пробуди се у мени понос мојих горштака. Љубазно напојих жедну душу. Вратих се и загрлих моју Јаглику. Загрлих мајку у сећању.

-Знаш ли ми што рећи, зашто се неки крајеви на Златибору зову Јокина ћуприја, Око, Смиљанића закоси, Попов колац?

-А, што ће ти то?

-Нешто пишем. Да сачувам понешто за неко ново време, за ову децу што се сада рађају и што ће се у будућности родити. Данашња  деца знају све о туђим земљама, гледају стране филмове, чак више воле и туђу храну, него нашу домаћу… Ишчупаћемо се из корена као онај бор што га је накривио ветар. Знаш ли и да имена добијају нека туђа по ликовима  јунака из филмова?

-Нагрдило се све… Е, да сам знала да ће некоме то зафалити, више би’ памтила. Знам ја шта ти ‘оћеш. Но, могу ти само рећи  по нешто о Поповом колцу.

Отворих нови лист, журно узех оловку у руке.

-Говорили су и моји стари да је било једно парче земље неког сиромашка на Златибору…много давно, још док су Турци били у овом крају. Е, западне за око баш та ливада једном Турчину и шћеде је присвојити за себе. Дође то до кадије, да пресуди чија је земља. Несретни сиромашак, куд ће, шта ће, завапи пред попом да посведочи да је то његова ливада. Но, ни поп није знао засигурно, промишљао , промишљао, па оде на ливаду, стави у опанке земље и позваше кадију, Турчина и Златиборца.,,Тако ми ове земље на којој стојим, ово имање припада овом сиромашку”-закле се поп. Но кадија бијаше препреден.,,Изуј опанке, попе!”-повика. Из опанака истресоше земљу, а несретног попа набише на колац. И тако до дана данашњег оста назив ,,Попов колац.”

Заћутасмо, оборених погледа. Затворих свеску. За данас је доста. Неки чемер загорчио душу. Осећам на  лицу поглед моје казиварке. Погледах је сузним очима. Жуљевита рука се спусти на моју главу. Мајка… То је утешитељска рука српске мајке.

-Ако све тако примаш срцу, нећеш добро проћи у животу. Давно је то било, а ти к’о да је било јуче. Ајмо да тражимо иву. Знаш ли шта је ива? То је травка што све лјечи. Јеси ли чула како кажу:,,Трава ива од мртвога направила жива.”

Ходам иза уморних корака. Стара сукња неодређене боје, избледела од планинског Сунца, вијори се на ветру.

-Е, ово ти је споришак. Бери ово. Ту травку још зову хајдучица. Хајдуци су њоме видали љуте ране. Аха, ево и подубица. То је кад те боли желудац, кад си нервозна и кад пој’деш нешто што ти не прија. Е, иди тамо, видиш оне жуте цвјетиће на стабљици. То ти је кантарион. Начини уље, да имаш за опекотине и за ране. Е, има и линцуре. То је г’рко к’о чемер. Ставља се корјен у ракију, па када одстоји, пије се ,,наште”. Добро је за срце.

Напуних наручје природном апотеком. Како сам преосетљива, све ће ми ово затребати. Пољубих руку мојој планинској домаћици. Загрли ме, снажно. Изоштреним инстиктом, горштаци осећају душу другог човека. У мом срцу заискрило сећање на мајку. Боже, хвала ти за ову љубав, чисту као стублиница што жубори сакривена у подножју пашњака. Време је да кренем, погледах колико је Сунце одмакло у свом ходу на хоризонту. Баш дивно што ми је празна батерија телефона, да ми ништа и нико не ремети овај склад, мене са самом собом. Желела бих да опет посетим моју доброчинитељку. Заустих да упитам за број телефона, урбана навика.

-Дођи кад ‘оћеш и остани кол’ко ‘оћеш. Наша кућа је доље под брдом. Имамо и ми та сокоћала. Ја више волим да проговорим са чељадетом уживо, да га у очи гледам, да видим шта ми мисли.

-Доћи ћу да берем печурке, оне рујнице што расту у јесен испод борова.

-Не бери без мене. Само једном се греши са печуркама. А, немој да погрешиш. Треба да напишеш то што си наумила…И мени да књигу донесеш…

Поздравих се и кренух. Идем пречицом, преко пашњака, да се још једном напијем воде са извора.

-Ееееј, сачекај ме-дозива ме грлени глас моје Јаглике.

-‘Ајде са мном до куће. Да ми помогнеш понјети млјеко и ове траве. ‘Ајде благо мени! Стићи ћеш у то твоје Ужице. Не треба журити. Журила не журила, биће како Бог одлучи.Је ли тако?

У дворишту, ограђеном оградом од плетеног прућа, право етно домаћинство са кућом на каменом подруму, вајатима, млекаром, салашом, старом оџаклијом од ћерпича, на којој су прозорчићи са везеним драперама на ручно тканом платну. Испред куће цветњак у коме је старинско цвеће:калопер, челенка, кадифице, босиљак, невен, георгине, зевалице, милодух, дивља нана…

-Узми ове чајеве, и те што си наумила да носиш кући. Задени то испод стреха од вајата да се суши на промаји. Ђе би ти то сушила доље у граду? Доћи ћеш ти јопет, вође. Видим ти ја у оку да ти волиш село.

Испод крова, између брвана провлачим стабљике хајдучице, кантариона, иве и дишем, дишем лепоту сачувану у исконском чистом облику. Ово је извориште и упориште, овде је темељ и кров мог народа којим се ја поносим. Моји горштаци…Као да сам дошла у свој дом.И плакала бих и грлила бих ову чисту планинску душу и завирила бих у сваки кутак, и у све шкриње…

-Мајко…Морам да те загрлим.

Привијам се уз груди које миришу на борове, на биље. Две крупне, снажне руке ме чврсто држе у загрљају. Не смем да заплачем. А плакала бих на том рамену, од радости, од сећања, од успомена на моју мајку, баш овакву, стамену, чојствену, која инстиктом осећа шта ми је потребно, шта ме радости…

-‘Ајдемо у вајат. Имам нешто за тебе. Љето ће брзо проћи, а кад заковитла зима, требаће ти вунене чарапе, да имаш за  по кући. Зими немам много посла, па наплетем свега од вуне… Ехеј, док ме још руке служе. Посље ћемо у мљекар да понесеш сира и кајмака и влашу млјека.

У торбу од пртеног платна две снажне, жуљевите руке, пакују за мене храну, са неком необичном радошћу на лицу. И комад преостале пите, и јабуке петроваче, и сир и кајмак, и хлеб од целог пшеничног зрна. Смеши ми се душа. Не одбијам ништа, али већ смишљам како ћу узвратити, ако је, уопште, могуће узвратити овакву љубав.

Вратих се са планине у мој  ,,Мали Цариград”.  Забележих болну легенду и угостих се једном чистом душом. Дарови…Несвакидашњи.

…Био је августовски дан, празник Светог Пантелејмона. У старом џипу, купљеном на војном отпаду, по ко зна колико пута сређиваном и преправљаном, са мојом дружином, крећем у манастир Дубраву.Магистрални пут преко Златибора води за Црну Гору. Туристи грабе према мору, а ми скрећемо десно код путоказа за Рибницу.  Златна планина…Пашњаци, брежуљци заоденути четинарском шумом, старе, оронуле пастирске колибе, по неки  усамљени бор крај кривудавог пута и ливаде као раскошни ћилими са прекрасним цветним шарама. Боже, хвала ти што сам кћи планине, што је мој Златибор  украс моје матушке Србије. Додуше, ја сам рођена у подножју, али и до мог родитељског дома, допирао је мирис четинара са Златибора. У детињству гледала сам у висове Чиготе, замишљајући како би било узбудљиво да се лигурама спустим са тог високог брда. Остављамо иза себе Рибницу и Јабланицу и улазимо у простор ненарушене природе. Само понека пастирска колиба сведочи да су овде били катуни. Знатижеља ме зове да завирим у те мале домове, да удахнем мирисе и патину минулих времена, да ослушнем пулс живота из давнине, али  јутрос смо по први пут кренули у манастир Дубраву, да прославимо Светог Пантелејмона у новообновљеном храму. Само краћим делом путујемо асфалтираним путем, а онда улазимо на макадамски пут, пун ситног камења. Сада схватам зашто путујемо теренским возилом, уместо аутомобилом.

-Е, ово је дилижанса, као на Дивљем Западу-прозборих више за себе, док одскачемо на каменитом путу, час на једну, час на другу страну, ударајући главама једни у друге. Џип се непрестано спушта низ стрми пут, који су недавно просекли мештани уз помоћ војне механизације. Шта све чува у својим недрима наша  планина…Дођу туристи у центар Златибора, шеткају уређеним стазама поред језера, успењу се до споменика или се жичаром провозају до Торника и одушеве се Златибором. А, наша планина, највеће благо скрива ушушкано, далеко од лаких путева и радозналих погледа. Заиста, све што је вредно, с напором се задобија.

…Бог своје промисли открива својим изабраним следбеницима, у времену када је то потребно за спасење и укрепљење верног народа. Светогорски монах Данило је био сабрат манастира Студеница, исихастички се подвизавао у светосавској испосници. Далеко од брига овоземаљских, тихујући у осами, погружен у молитви, видео је бистрије и даље од људи оптерећених свакодневним бригама. И, као што се често догађа великим молитвеницима, оцу Данилу се у сну јављао патријарх Герман, усмеравајући га да иде на Златибор и открије место на коме је била средњовековна светиња. Дошавши у манастир Увац, ревносни монах са штапом у рукама и ранцем на леђима, проходио је златиборским пространствима, тражећи, било какав траг, о постојању древног храма, упорно, скоро две године. Прошавши планину уздуж и попреко, дошао је на јужне падине Златибора, настанио  се у трошној колиби, која прокишњава, без струје, без воде. У сну му се јављао блаженопочивши патријарх Герман и заповедао му да иде у село и потражи домаћина који има највеће стадо оваца. На његовој земљи налазе се остаци древног храма. Био је то почетак откровења.Мештанину који је прислуживао свеће у цркви, руке су пожутеле. Било је то знамење, да ће баш он, откопавајући темеље зарушене светиње, пронаћи двеста шездесет млетачких златника, који ће бити почетни капитал за градњу цркве посвећене Светом Пантелејмону. Захваљујући неимару новинарства, Зорану Шапоњићу, вест о откривању манастира Дубрава, отишла је у свет. Наш народ из расејања, који се није ишчупао из корена, прикупљао је новчана средства. Тако је Бог наградио потомством и бездетни брачни пар из Америке, који двадесет година није имао децу. Свако доброчинство се вишеструко враћа.

На узвишењу, иза оштре кривине, застајемо да осмотримо моћне планинске масиве у даљини, долину Увца на јужној страни и манастир који се шћућурио као у гнезду, на заравни између брда. Дубрава…Празник Светог Пантелејмона. Пристиже наш народ из златиборских села, али и са друге стране Увца, из Републике Српске. Сви некако свечани, усхићени, радосни, као једна озарена душа. Свако је понео по неко послужење или срце пуно љубави. Испод војничких шатора постављени столови, чекају верни народ да се угости за трпезом љубави. А храм… Као какав кутак из раја…Мала црквица окружена цвећем…Литургија…Појемо радосни…Благодаримо Богу за сабрање у његовом дому.

Испод војничих шатора саборност…Око пет стотина душа…Из импровизоване кухиње, у живом ланцу, додаје се храна на столове… Све златиборска младеж. Радост испуњава моје срце. На овим изданцима опстаће и вера и држава и дом, и породица. Остаће дубоко укорењена светиња и њен верујући народ. У челу софре, велика икона Светог Пантелејмона са обе стране окићена ћилимима. Испод иконе некако чудесно спокојан седи стари монах, отац Данило. Испунио је дуг Богу и своме роду. После три века од рушења Дубраве, од стране Турака, поново се чују манастирска звона. Одјекује ,,Господе, помилуј!”

…Напуштамо Дубраву у касно поподне. Војнички џип нас извлачи уз стрми успон. Ћутимо, свако са својом радошћу у срцу. Испред нас једна ,,Лада-Нива” једва вуче своје путнике. Сунце разасуло златну прашину по врховима планина у даљини. Поред стазе изобиље разнобојног планинског цвећа. На пропланцима по која колиба од грубо тесаних дасака.  Катун…Никада нисам била на катуну. Замолих нашег возача за кратак предах. Пожелех да завирим у простор прохујалог времена. На брвнима, поред врата, на два зарђала клина окачен воловски јарам. Изнад врата напукла коњска потковица. На вратима од грубо тесаних дасака приковане две укрштене летве. Само мене знатижеља мами у овај простор оскудан по много чему и богат по много чему. На средини повеће просторије остаци од огњишта. Подигох поглед према крову. Чађаве греде се још добро држе. У углу један већи и један мањи бакрач, са дебелим слојем гарежи на дну судова. Брвна обојена димом. Само понегде светлуца боја златног бора. На ексерима окачена два сита. Један протак и једно омање сито за брашно. Оба са избушеним дном. У углу полица на којој замириса свежањ давно осушеног босиљка. На комаду углачаног камена,  још се добро држи буца за воду,  на којој самује лонче са црвеним туфнама…Стари кревет од дрвета и на њему прашњава сламарица. Ткану поњаву  са шарама на крајевима, одавно начело време. У углу спазих још једна врата која воде у другу просторију. Затворена… На прикованој дрвеној ручки, окачен подеран сукнени гуњ. Иза тих врата, сањају тајне. Стојим поред зарушеног огњишта и покушавам да замислим како је текао живот на катуну. Ех, да ми је да доживим то време где је све било једноставније, а узвишеније. Са побожношћу затварам врата. Иза колибе ограђен простор од плетене ограде. Поглед ми привлачи јарко зелена трава испод колибе. Моја знатижеља не мирује. Кренух ка зеленилу из кога истиче вода. Извор… Стублиница… Како је овде био једноставно уређен живот, у складу са природом и Божјим заповестима.

Златибор је много више од туристичког места. Само ретким трагачима за посебном лепотом, откриће се у свој својој тајновитој раскоши. Само реткима, који умеју да поштују традицију и претке, испричаће завештања и легенде. Свим добронамерницима ће понудити гостољубље. Мени ће даривати љубав, коју ћу узвратити из дубине корена.