Мој живот

Србија

Овај текст је уместо аплауза за опомену Вучићу у Скупштини: Цици, сад знам што си љута

7 мин читањаИзвор: nova.rs, Војислав Милованчевић

Добио си опомену, Александре. Посланичку. Чупић ти је изговорио име, изрекао меру, а твоји су поскакали из клупа као да је управо прочитао списак за хапшење. После три дана говора о твом достојанству, било је довољно да неко примени једно обично правило па да читава група покаже шта сте ви заправо под достојанством подразумевали: да те нико не дира.

Кукаш да се то никад није догодило шефу опозиционе посланичке групе. Можда те највише вређа што се догодило теби. Навикао си да се после твог имена устаје из страха, да хитно почиње пренос или да се некоме прекида емисија. Сад је стигла реченица: „Посланиче Вучићу, изричем вам опомену…“

После 14 година, добио си неку казну.

Зато овај текст пишем уместо аплауза. Волео бих да примена правила на посланика Вучића престане да буде вест. Али док због једне изречене опомене скаче читава посланичка група, очигледно још имамо шта да гледамо.

Александар Чупић изабран је за председника Скупштине. Ти си, изгледа, разумео да је запослен искључиво да ти даје реч. Кад се испоставило да тај посао подразумева и одржавање реда, одмах си ушао у улогу жртве. Три дана си „давио Бога у нама“, говорио о себи, Петом октобру, Византији и неправди, па после једне опомене установио да ти је угрожена слобода говора.

Замисли како је тек било људима којима ниси дозвољавао ни да заврше питање.

А ако те је овако погодила једна пословничка мера, како ћеш поднети евентуални поступак у којем нећеш одређивати ни питања, ни ко ти их поставља, ни колико имаш времена за одговор? Тамо последице могу да буду много озбиљније од повреде твог осећаја величине. Ту неће бити подршке посланика који су спремни да устану на команду кад се ти наљутиш.

Зато вас ваљда толико боли што нисте добили ни та протоколарна потпредседничка места, па се с говорнице питаш је ли народ за то гласао. Чини ми се да јесте. Та места јесте некада добијала опозиција, само што су је тада чиниле политичке странке, а не истурено крило мафије. Ви бисте сад да се, по губитку власти, уредно заведете у протокол као „парламентарна опозиција“ и добијете папир да је све оно пребијање, крађа и гашење медија било само обично „политичко неслагање“.

А онда питаш: „Шта вам је смешно?“

Ти, Александре. Подигнеш глас као некад, сачекаш да заћуте, а они прасну у смех. И даље вртиш исту досадну причу, само више нема исти учинак.

Људи те сад посматрају феноменолошки, а приде ни даљински није у твојим рукама.

Првог дана си ликовао што те преноси Први програм РТС-а. Говорио си као да си распродао Хиподром, а не добио реч да представиш кандидата. Сутрадан си у пребацивању на Други програм већ пронашао политичку заверу.

Некад ни Топалко није могао да заврши гостовање у „Шареници“ а да му не улетиш с нечим „историјским“. Зине човек да отпева рефрен, а из микрофона искачеш ти са визијама.

„Нека му неко каже да отвори свој канал, па ко воли и хоће да га гледа, нека гледа“, поручио је тада.

Човек ти није тражио власт. Хтео је да заврши песму.

Четрнаест година прекидао си туђа гостовања, а после једног дана си закукао што те не преносе тамо где би ти хтео. Ниси навикао. После тебе је обично ишао још један ти: уживо, па изјава, па преглед дана, па гостовање да објасниш шта си хтео да кажеш. Човек промени канал, ти га сачекаш. Сад мора сам да те потражи. А може и да те прескочи.

А онда си се у Скупштини сетио породица. Информерових. Триста њих.

Имају породице и људи које су твоји медији вукли по блату, проглашавали издајницима и нудили публици као топовско месо. И њихова деца знају слова. Није се све завршавало кад пропагандиста одјави емисију. Породице не треба да одговарају за оно што запослени раде. Али ни запослени не могу да их истурају као живи штит кад их неко пита шта су радили. Три стотине породица нису три стотине дозвола за цртање мета.

А колико их има код нас?

Колико деце, кирија и родитеља којима треба купити лекове? Јеси ли питао Стена Милера и Владимира Лучића под коју се ставку књиже наше породице док се разговарало о сменама и смањивању наше компаније?

За њихове породице си се сетио да постоје. Наше си препустио пословној одлуци.

Увезли сте нам Садлере и Варгасе да пред изборе наметну уредника ког нико неће. Ви да нас „професионализујете“, ми да отупимо, народ да заокружи. Теби пуна уста наших власника, а нама власници на вратима. Ти објашњаваш како раде против тебе, они покушавају да промене људе који ти постављају питања. Мора да је страшно имати такве непријатеље.

Само сте се код ових новинара преварили.

Ми смо наставили да радимо као и до сада, ти седиш у клупи, читаш Nova.rs, пребројаваш нам наслове и кукаш: „Је ли то демократија за коју сте се борили?“

Јесте, Александре. То је та.

Ти прочиташ наслов који ти се не допада, ми сутра објавимо нови. Нико због тога не треба да изгуби посао, нити власник да дотрчава да нас „поправља“. Грађани те деценијама плаћају да обављаш јавне послове. Уз ту плату иде и понеко питање. Наша подразумева да га поставимо.

Кукаш да смо Шолакови, па Варгасови, па слуге Студентске листе. Три газде си нам променио јер не прихваташ да текст може настати из чињенице, а не из кабинета или након заједничког путовања са Сузаном.

Сети се шта ти је рекао колега Вук Цвијић:

„Знамо сви, знаш и ти да ће твоје слуге прве бацити дрвље и камење на тебе. Не бој се, ми ћемо бити објективни“.

Лакше би ти било са злопамтилима. Рекао би да ти се свете и био на свом терену. С папирима ћеш теже. Папир не трепће, не тражи паузу за рекламе и уговору не можеш да објасниш да је страни плаћеник.

А за ове нове не брини. Нисмо бранили редакцију од тебе да бисмо је изнајмили њима. Питаћемо их шта потписују, кога постављају и коме дају наш новац. И Чупићев рад ћемо оцењивати по томе како примењује правила на све. Данашња опомена не значи вечну благонаклоност. Знам да ти је такав однос тешко разумљив.

И буди сигуран – питања од којих бежиш ће те сачекати и кад устанеш из те клупе. Ако те тужилац буде питао шта си договарао о нашој редакцији, гашењима и сменама, немој од Византије. Не мораш да нам препричаваш живот византијског цара да бисмо стигли до имена човека којег си звао. Тамо неће бити старог Стојана да ти продужи време.

Хвалио си се књигом о својој епској победи над обојеном револуцијом. Сад имаш материјал за последње поглавље: како си то победио, завршио у опозицији, добио опомену и још из магареће клупе питаш оне који су те победили шта им је смешно.

До тада слободно настави да читаш Nova.rs.

И на крају, ред је да ти захвалим на бесплатној реклами у директном преносу. Већ три дана смо најчитанији у Србији. Нећу сву заслугу да припишем теби, имамо и ми новинаре који раде, али твој допринос нећемо прећутати. Само настави да нас помињеш. Нама расте читаност, а ти коначно радиш нешто корисно за независно новинарство.

Три дана си покушавао да нам објасниш да си и даље Бог. Онда је председник Скупштине изрекао опомену посланику Александру Вучићу.

Најтеже ти је, изгледа, пало то што је употребио твоје право име и твоју тачну функцију.

Цици, сад знам што си љута. И патетична.

Извор: nova.rs, Војислав Милованчевић