ПРОБЛЕСЦИ СКРХАНЕ СВЕСТИ: КРАТКИ РОМАН О ЕПОХАЛНОЈ УЗНЕМИРЕНОСТИ

НОВИ РОМАН: СЛОМ ВРЕДНОСТИ, РАЗГРАЂЕНЕ ФОРМЕ
Први светски рат означио је слом старих вредности, а заједно с њима и слом традиционалних књижевних форми. Док је у 19. веку роман био повлашћено место националних и историјских наратива, прве послератне године 20. века доносе нове захтеве: појединца треба приказати у његовој расутости, фрагментарности и изгубљености. Кратки роман постаје форма која дозвољава управо такво приказивање „антропологије ратом осакаћених“: због сажетости, он је напетији, усмерен као стрела у срце епохе, развезан од класичних ликова и описа догађаја.
Међуратни кратки роман у европској, па и српској књижевности, настао је на основу дубоког осећања да после светског рата, који је срушио стубове западне цивилизације, није могуће писати као до тада. Нестанак наративног јединства, расап класичне фабуле и изостанак подробног психо-социолошког мотивисања поступака ликова исходи су ратних траума. Свет је изгубио целовитост, па је самим тим и прича изгубила кохерентност. Ипак, потрага за новом целовитошћу постоји. Кратки роман је поље опита у коме се, између осталог, поново спајају крхотине свести јунака (антијунака) који су, како рече Душан Васиљев, газили у крви до колена и немају више снова.
Ратна траума је обележила поколење, од Црњанског и Растка, до Кракова, Ве Пољанског и Мицића. Сваки од њих је узнастојао да уметничким средствима изрази нову стварност, у којој владају хаос, непостојаност и губитак смисла.
РОМАН У КРЕТАЊУ: ОД „ОБЈЕКТИВНОСТИ“ КА „НЕНАСПРАМНОСТИ“
Једна од најупадљивијих одлика кратког романа српске авангарде јесте поетизација прозе, прелазак из „епске објективности“ у оно што Емил Штајгер назива „ненаспрамношћу“ лирике. Унутрашњи монолог, асоцијативно (често крајње разобручено) мишљење и лиризација приповедања не упућују ка спољашњим догађајима, него ка унутрашњим стањима актера радње. Пошто стварност више није логичка целина, него низ слика и субјективних утисака, мења се ритмичка организација текста који се крха у бекству од сцијентистичке логоцентричности реализма и самоуверене субјективности модерне, али се и мелодизује ради продора у онострано.
Како је показао Предраг Петровић, кратки роман српске авангарде не зазире од „мешања медија“. Поступци филмске монтаже, колажа и типографских експеримената прелазе у књижевни текст. Дела као што су Краковљева „Крила“ или Пољанскових „77 самоубица“ стреме ка филму и визуелним уметностима. Брза смена кадрова, исечене реченице, употреба докумената и цитата имају за циљ да од прозног текста начине визуелни и аудитивни догађај. Роман у себе упија дневник, путопис, аутобиографију, репортажу, па чак и документарну грађу, чиме се укидају границе између жанрова. Сваки поступак је примерен ако се да применити у потрази на новом субјективношћу која би да универзализује искуство ратног слома.
Романи „Дечак с Уне“ Владимира Велмар–Јанковића, „Глувне чини“ Александра Илића и „Барбарогеније децивилизатор“ Љубомира Мицића су управо „романи у кретању“ у складу са духом епохе.
ВЕЛМАРОВ „ДЕЧАК С УНЕ“
Роман „Дечак с Уне“ Владимира Велмар–Јанковића објављен је 1926, после „Дневника о Чарнојевићу“ Црњанског, Расткове „Бурлеске господина Перуна“, Краковљевих „Крила“, али је његова поетика, условно говорећи, знатно конзервативнија. Тај роман је нека врста анахронизма који би ипак да иде у корак са епохом.
Велмар–Јанковићево дело је на граници импресионистичко-експресионистичкој; на први поглед не припада ужем корпусу авангардних експеримената, али својом лирском обојеношћу и наглашеном интроспекцијом показују сродност са тематиком кризе и преображаја у „новог човека“, која је одредила српску прозу између два рата.
Велмар–Јанковић реконструише (по свему судећи сопствено) детињство кроз лик Љубише Мајсторовића, градећи приповест о одрастању у градићу на реци Уни. Дечаков свет није постојан и целовит: трауматичност додира са светом одраслих указује на личну, али и епохалну, узнемиреност. Минимализација фабуле, ослоњене на успомене, осећања, инфантилне маштарије, ствара ефекат очуђења који се користи за разградњу традиционалних координата перцепције. Тако се Велмарова проза приближава авангардном стремљењу да се спољашњи догађаји надиђу хијерархизацијом пописаних унутрашњих стања.
Мајка и отац воле свога Љубишу, али га не разумеју, јер је природно да „родитељи по правилу не познају и не могу да познају своју децу, и да је, поред свих веза крви, сваки човек мене више сам са собом ту на свету“.
Централни слој романа чини низ „иницијацијских губитака“: смрт сестре, мајчина болест, рушење старе куће у поплави. Оно што прође, вратити се не може, па се мора даље кроз мрачну будућност. Дечак осећа да „ни у каквој кући неће се моћи наћи на своме месту све онако како је било, а само тако тај живот мојих ствари, мојих малих прошлости, могао опет бити васкрснут“. Искуство одрастања представљено је као низ траума које уобличавају самоистоветност, што је сасвим у складу са поетиком европског модернизма.
Однос с оцем постављен је као оса дечаковог унутрашњег сукоба. Отац, истовремено учитељ и родитељ, представља спољашњи ауторитет који не разуме синовљево одрастање у сумњи и двоумицама. Мајка, пак, својом болешћу уноси у детињу подсвест страх, а у свести се рађа осећај неправде. Дечак, који у свакој казни којом га кажњава отац види неправду која га доводи до гнева, поставља себи питање – „ко је казнио мајку“. Уместо неупитности породице, у роману видимо нарастање усамљености у окружењу најближих.
Посебно место у роману имају религијска искуства и духовна трагања. Чика Јосиф, пензионисани професор, уноси у дечаков свет пантеистички хуманизам. Бог је свуда, у природи, у људима, у сваком живом бићу: „Бог је, видиш, тамо на сунцу, Бог је на оним бреговима, Бог је у Уни, у мени, у твом погледу. Ту под тобом, у том мраву, у црвеној буби. Свуда је он, свуда је он, јер је душа свуда. Запамти то добро. То је све. Друго ти ништа не треба“. Јосиф је говорио да је глупост опаснија од сатане.
Када је умро чика Јосиф, чији је он глас, израз очију и смех волео, схватио је да се ништа од тога што га је изражавало не може описати. Описи других људи су само сенке. Њихов живот у другим душама је сан. Јосиф је светлео светлошћу детињства, коју је главни јунак касније сретао на сликама и у књигама. У галеријама је наилазио на слике са том „треперавом светлином“. Јосиф, брат свештеника, живео је сам, и обичавао сатима да пеца. Деца су га волела, а и он је волео децу, која су, тврдио је, једини смисао света.
Насупрот Јосифовом сведочењу, дечаков боравак у манастиру доноси амбивалентна осећања – од дивљења светињама до разочарања у лицемерје монашког живота. Отац Христифор, покајник који је пронашао истину у тескоби своје келије из које је кретање могуће само по вертикали, симбол је духовне зрелости, који непрестано подсећа на разлику између хришћанског идеала и световне стварности. Монах дечаку прича о животу у манастиру, и каже: „Да се у једној ћелији са гола четири зида могу угледати већа царства, него што их могу обићи путници земаљски“.
Роман „Дечак с Уне“ је и хроника доба које се рефлектује у свести наратора. Колективна предања о Косову, патње под Турцима и ишчекивање националног ослобођења присутни су у породичној и друштвеној атмосфери. У њима нема победног сјаја епике: у питању је амбивалентно наслеђе које дечак маштовно оживљава, али са сетом и осећањем недовршености саборне судбине национа. Патриотизам, страдање од Турака, казна Божја и суморно вечно чекање – такво је Љубишино детиње национално осећање: „То ‘да ће доћи време’ слушао сам често и у нашој и у поповој кући, од мајке највише, од оца, кад је читао новине и љутио се, од попе и ето сад од професора“.
Велмар–Јанковићев роман, иако не иде путем авангардних опита, својим нагласком на интроспекцији, лиризацији прозе и мотивима губитка има низ заједничких особина са прозом „послератне сумње“. Читајући га, схватамо да и ван експерименталних трагања главног тока постоји свест о томе да класични приповедни модел није довољан да изрази трауме модерног доба. „Дечак с Уне“ тако улази у шири контекст српске међуратне прозе као пример дела које лирском, а не епском логиком, уобличава искуство пролазности и трагања за смислом.
„ГЛУВНЕ ЧИНИ“ АЛЕКСАНДРА ИЛИЋА
Роман „Глувне чини“ има непорециво место у српској прози између два рата. И он, наравно, одступа од класичног реализма и рационалистичке психологије, улазећи у сферу визионарског, магијског и ониричног. Владимир Вујић је, чим се роман појавио, уочио да је реч о делу које разара границе традиционалних књижевних модела и уводи читаоца у „царство поезије“.
Основни поступак овог романа јесте својеврсна „материјализација ониричног“. Ликови, догађаји и простори не појављују се као логички организовани „блокови“: у питању су пре свега слике које се претапају једна у другу. Граница између стварног и сневаног се брише, а читаоцу остаје утисак да је ушао у подручје битијне несигурности и перцептивне непостојаности. Рат и избеглиштво су разградили стварност толико да се она може приказати једино у виду кошмарне или наркотичке халуцинације.
Централни део романа смештен је у Париз. Али то није митски и митотворни „град светлости“: у питању је антиутопијска визија Европе која нестаје. Град је испуњен бедом, проституцијом, нихилизмом и распадом вредности. Уместо узвишене уметничке боемије, приказани су исцрпљени кругови уметника и интелектуалаца – емиграната, који су оличења декаденције и телесне истрошености. У боемским круговима, код сликара Фужите, Јапанца, срећу се искорењеници из целог света: „Било је још Аргентинаца, Бразилијанаца, сиротињске француске младости, која је место новца трошила своје здравље. Мушкарци сви сликари. Жене, све модели, балеткиње и глумице истегнутих тела, подвучених очију, исушене младости“. Илићев Париз постаје метафора Европе која трули под теретом мртвих, „претрпане лешевима одједном свих изгинулих народа“. Овим поступком Илић разара западни мит о културној престоници Европе и показује лице континента унакажено катастрофом светског рата. Сваки покушај обнове виталности, од еротског до стваралачког, у Паризу се мора окончати неуспехом.
Због тога ни женски ликови у роману нису носиоци спасења: и они се руше под налетом стихије свеопштег разорења. Јеврејка Тамара Вајс, руска емигранткиња и револуционерка, оличава снагу отпора и наду у нови почетак, али њена смрт у Ници сведочи о немогућности препорода. Друге жене (љубавнице, модели, уметнице) такође воде ка празнини и смрти. Еротска страст, уместо да буде пут ка животу, завршава у црним вировима Танатоса. Модерна историја никоме више не пружа катарзу, него враћа човека у круг ништавила.
Један од најизазовнијих наративних сигнала Илићевих „Глувних чини“ јесте подробно излагање колективног очекивања спасења од Сатане, самог духа разарања и смрти. У круговима боемије и револуционарних емиграната појављује се „луциферијански смех“ и уверење да ће управо демон донети бесмртност. Рат и пораз традиционалне духовности довели су до тога да се добро и зло више не могу разликовати: рационалистичко–хуманистичка „доброта“ је довела до рата, а преостала нада окреће се ка супротној сили. Илићева „анти-теодицеја“ не нуди излаз, макар и трагичан, него мирење са понором самоуништења. Зато коначна иницијација у неспутаност води ка потоњем безаконику: „Очекивали смо Сатану: вечног помагача људи и њихове бесмртности. Очекивали смо Сатану, који је увек с људима, да отму свете Божије тајне. И уколико је он више чинио добра, утолико га је свет све више искоришћавао, враћајући се опет Богу. А Сатана, жељан да прекине своју усамљеност, жељан да се додвори људима стално би се пекао у паклу сунца откривајући нам небеске тајне и дарујући нас њима. И само ми, са дна, желели бисмо да останемо верни. Нисмо хтели Бога који доноси смрт, већ њега, великог црног патника, који нам је нудио бесмртност. Нећемо доброту и поштење, које је донело светски рат и убијање, већ сазнање о покварености: да би Свемогући видео како се овако даље не може. Зато смо чекали Сатану“.
После Париза, јунак се враћа у Београд, али ни тамо не проналази утеху. Град је приказан као предграђе Европе, пуно беде, просташтва и затворених обзорја. Са њиме је француска праља којом су га на превару оженили, тврдећи да је из „аристократске куће“. Она рађа дете, али му не дозвољава да буде отац. Повратак отаџбини тако ни не значи повратак себи: у земљи инвалида и беспослице, оцем се не може ни постати. Тако се мотив изгубљености доводи до крајње тачке: нема више простора у којем човек може да пронађе смисао. Једини преостали излаз јесте смрт или самоубиство: на крају, бекство из Београда у постојбину одакле се кренуло у свет једини је излаз. Тамо ће јаство можда бити растворено у блаженству природе коју ратна страхота није оскрнавила. Чак и ако је то још једна илузија, бежати се мора.
Убедљивост „Глувних чини“ лежи, поред самосвојне тематизације ратне трауме и друштвене декаденције, и у уметничком поступку. Илићев роман је својеврсни спој ониричног реализма, нихилистичко–профетске прозе и експресионистичког разарања форме. Напуштајући могућност да се свету да рационално објашњење, уводећи читаоца у простор где је свако искуство истовремено и лично и универзално, роман Александра Илића постаје сведочанство о европској цивилизацији која се урушава и о човеку који остаје без упоришта.
„БАРБАРОГЕНИЈЕ ДЕЦИВИЛИЗАТОР“ ЉУБОМИРА МИЦИЋА
„Барбарогеније децивилизатор“ Љубомира Мицића је роман–манифест. Објављен 1938, у Паризу, на француском језику, био је својеврсни анахронизам: такви романи су карактеристични за двадесете године двадесетог века. За разлику од Велмар–Јанковића или Илића, који су посвећени истраживањима епохално узнемиреног јаства, Мицићев роман је књижевно средство за пропаганду зенитизма. У средишту је плакатски насликан, психологије и физиологије лишен, лик Барбарогенија, Балканца који својом варварском снагом има мисију да разори декадентну, уморну и сенилно цивилизовану Европу. Балкан је, према Мицићу, извор обнове и снаге, као што је Европа смрт и нестанак. Нека врста зенитистичког Заратустре, Барбарогеније не приповеда, него заповеда и проповеда: „Изађите брзо из џунгле лажних Европљана, изађите брзо, у опасност сте! Постаните поново варвари, најбољи међу нама су то одувек, а да и сами то не знају. Варвари чине праву елиту свих народа… Доста лажи, доста хипокризије… доста шпекулације са најплеменитијим људским осећањима…, доста трговине са људским животима… доста неморалности човека – аутомата, доле људи на погон!“
Мицићев програм био је мање уметнички, а више културно-политички: предстоји нам разарање постојеће културне парадигме Запада како би се створила нова, виталнија стварност. Вођа зенитистичког преврата провоцира европског читаоца: његова цивилизација, која се дотад схватала као врхунац историјског процеса, проглашава се за болесну, сутонску и осуђену на пропаст. Уместо ње, Мицић нуди „варварство“ као аутентичну енергију младости и могућност настанка нових облика културе из стваралачког хаоса неначетог рационализмом и техником.
Ако је пред нама роман–манифест, онда је јасно зашто је његов језик експлозиван и препун парола, реторичких претеривања и превратничких слогана. Уместо фабуле читаоцу се, поред „профетизама“, нуди низ пародијских изобличења онога што је духовно мртво, мада и даље заузима простор институција. Уосталом, манифест ослобађа књижевност обавезе да буде „огледало стварности“ и претвара је у арсенал идеја и разноликог вербалног оружја.
Јалова и неспособна за обнову, Европа више нема креативну моћ. Њене уметничке и културне форме изгубиле су животну силу. Насупрот томе, Балкан је у замаху здраве, варварске расе, извор снаге и свежине, простор на коме се види својеврсна „супериорност инфериорних“. Треба поћи из српског и балканског Београда да би трулеж цивилизације била пресаздана у прапочетност која ће водити планетарном братству људи непотчињених империјама духовно опустошених насилника.
Један од поступака којим Мицић постиже своје литерарно–пропагандне циљеве је гротеска. Традиционалне фигуре културе и политике извргнуте су руглу, приказане као карикатуралне, немоћне или већ мртве. Роман је испуњен гротескним визијама у којима се свет урушава, а на његовом месту ниче нешто ново и несавршено, али витално. У том смислу, Мицићев роман је и пример „антиуметности“: он руши каноне управо да би показао да уметност може постојати само у сталном разарању сопствених облика.
Мицићев роман, преведен на пишчев језик тек у последњој деценији 20. века, понудио је, са закашњењем које то није (истина животног полета никад не касни, веровао је Мицић) зборник порука авангардног радикализма, за који литература постаје средство културне револуције.
ОНО ШТО ОСТАЈЕ
Када се један поред другог ставе прозне творевине Велмар–Јанковића, Илића и Мицића, постаје јасно шта је кратки роман српске авангарде. Његове основне одлике (фрагментарност, лиризација, гротеска и аутопоетичка свест) испољавају се на различите начине. Велмарова интимна и лирска реконструкција детињства, Илићева визионарска и нихилистичка слика Европе, Мицићев манифестни радикализам и пропаганда „децивилизације“ ипак су јединствени по својој „епохалној узнемирености“. Заједничко им је осећање кризе и потреба за новим облицима изражавања.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
1.Владимир Вујић: Александар Илић, Глувне чини, Народна одбрана, год. V, бр. 34 (1930), стр. 525.
2.Владимир Велмар–Јанковић, Дечак с Уне, Свесловенска књижара М. Ј. Стефановића и Друга, Београд 1926.
3. Александар Илић, Глувне чини, Романи српске авангарде, друга књига: Од надреализма ка модернизму (прир. Гојко Тешић), Службени гласник; Чигоја штампа, Београд 2010.
4. Љубомир Мицић, Барбарогеније децивилизатор, Романи српске авангарде, друга књига: Од надреализма ка модернизму (прир. Гојко Тешић), Службени гласник; Чигоја штампа, Београд 2010.
5. Предраг Петровић, Авангардни роман без романа: Поетика кратког романа српске авангарде, Институт за књижевност и уметност, Београд 2008.
Објављено у књизи “Кратки роман српске књижевности: поетичка и културна исходишта: зборник радова“ ур. Недељка Бјелановић, Јана Алексић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2026.
Извор: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ




