Европски пут или пут уступака Загребу: Колико Црна Гора мора да плати да би стигла до Брисела?

Европски пут Црне Горе све више се претвара у политички полигон на којем сусједна Хрватска покушава да наметне сопствена тумачења историје, одреди границе прихватљивог политичког понашања и питања из билатералних односа претвори у услове које Подгорица мора да испуњава. Док црногорска власт упорно понавља мантру о добросусједским односима и европским интеграцијама, Загреб све отвореније показује да од тог процеса очекује и политичке уступке који далеко превазилазе уобичајене дипломатске спорове.
Тако се пред Црном Гором отвара питање које би морало да буде много важније од сваког преговарачког поглавља: да ли је спремна да у Европску унију уђе као држава која има сопствено достојанство, историјско памћење и право да самостално одлучује о својим интересима или ће, у жељи да што прије стигне до Брисела, прихватити да јој други одређују шта ће памтити, како ће говорити и како ће тумачити сопствену прошлост?
Срамна плоча као симбол политичког понижења
Најочигледнији примјер таквог односа јесте срамна спомен-плоча у Морињу, постављена уз присуство највиших представника црногорске и хрватске власти. Њен садржај и начин на који је постављена представљају више од спорног односа према једном догађају из прошлости. Та плоча постала је симбол политике у којој се од Црне Горе очекује да прихвата туђе интерпретације, док се њено право да постави питања о сопственим жртвама и страдањима систематски потискује.
Ниједна држава која држи до себе не би смјела да дозволи да се њена историја претвара у средство за политичко условљавање. Посебно је недопустиво да се у јавном простору намеће једнострана слика прошлости, док се страдање Срба и других заробљеника у хрватским логорима, попут Лоре, не третира са истом озбиљношћу и пијететом. Поштовање жртава не може бити селективно, нити се историјска одговорност може одређивати према томе ко има већу дипломатску моћ.
Зато питање Мориња није питање једне плоче, већ питање достојанства државе. Њено уклањање не би значило брисање историје, већ одбијање да се спорна политичка формулација трајно представља као неспорна истина и симбол државне политике.
Језик као питање равноправности, а не дипломатске погодности
Слична противрјечност видљива је и у односу према језичком питању у Црној Гори. Док српски језик, којим говори велики број грађана, и даље нема статус службеног језика, у јавности се отвара питање положаја хрватског језика у контексту европских интеграција.
Наравно, статус језика у Европској унији и његово уставно-правно уређење у Црној Гори нису исто питање. Али управо та разлика показује колико је важно да Подгорица коначно ријеши сопствено језичко питање, умјесто што га годинама оставља као отворену рану унутрашње политике. Не може се градити европска прича о равноправности, а истовремено игнорисати чињеница да се значајан дио сопствених грађана осјећа језички и идентитетски потиснутим.
Ако је европски принцип заиста равноправност, онда он мора да важи и у Црној Гори, а не само онда када се уклапа у интересе политичких елита.
Од „Јадрана“ до Мориња – уступци без јасне границе
Спор око школског брода „Јадран“, питања имовине, несталих лица, границе и Мориња показује да Загреб има јасно дефинисану листу интереса које намјерава да рјешава у односима са Подгорицом. То само по себи није спорно: свака држава има право да заступа своје интересе. Али Црна Гора мора имати једнако јасну политику и одговор на захтјеве који долазе са хрватске стране.
Умјесто тога, црногорска власт често оставља утисак да јој је важније да умири Загреб него да грађанима објасни шта заиста брани у преговорима. Изјаве о томе да притисака нема не мијењају чињеницу да се поједина билатерална питања све чешће повезују са европским напретком Црне Горе.
Европска унија не може бити алиби за политичку попустљивост, нити чланство у њој може захтијевати одрицање од националног достојанства. Добросусједски односи подразумијевају узајамно поштовање, а не однос у којем једна страна испоставља захтјеве, док друга настоји да их представи као доказ европске зрелости.
Црна Гора има право да буде дио Европске уније, али има и обавезу да у тај процес уђе без комплекса, без историјског самопорицања и без прихватања срамних компромиса. Не може се европска будућност градити на понижавању сопствене прошлости, као што се ни добросусједство не може градити на ћутању о неправди.
Брисел не би смио да буде изговор за ћутање Подгорице, а Загреб не може бити арбитар црногорског историјског памћења. Јер држава која не зна да одбрани сопствено достојанство у преговорима тешко може увјерљиво да говори о равноправности када једном постане дио европске породице.
Извор: in4s.net





