Марија Кузмина: ИСТОРИЈУ ЋЕ ПИСАТИ ПРЕЖИВЕЛИ...

(Дмитриј Филипов. „Промка“. АСТ: КПД, 2026. Серија „Руска Реконкиста“.)

Смрт не можете преварити. Можете је само победити.

Тешко ми је да напишем рецензију ове књиге. Заправо, схватила сам: треба читати књиге које је тешко рецензирати. Управо те књиге нешто чине вашој души. Филиповљева претходна књига – „Сакупљачи тишине“ – имала је другачије расположење. Могу да претпоставим зашто. Рат траје већ пет година. Ратни дописници су престали да извештавају са фронта тим брзим, марширајућим гласом, зато што… Дмитриј је одлучио: он више не пише стихове о рату. Сада је то само проза.

„Задатак је извршен. Песник – погинуо.“

Погледајте – погледајте унутра; тамо је страшно.

Неподношљива језа прожимала је све, терајући човека да се скупи – да се осети малим, безначајним, крхким и немоћним.

Писци обично смењују оно застрашујуће нечим пријатним и мирним. У „Промки“ (Зони) таквих оаза нема. Ухватићете себе како читате чврсто затворених очију. Очекујете катарзу или неку врсту књижевне екстазе? Спремите се за разочарање. Уместо тога, на крају добијате лепоту леша. Да ли је то смрт? Да ли је то дух аномалне зоне – саме „Промке“? Да ли је то последње искушење за некога ко је потонуо у очај и духовну исцрпљеност? Хајде – бар трачак наде! Бар нешто живо, сићушни цвет који пробија асфалт, место где око може да пронађе тренутак одмора.

Али ничег од тога нема. Нема где да се предахне, нема бега од стварности; не можеш отићи на одсуство нити бити повучен са положаја, не можеш ни рећи „Доста!”  – све док се књига не заврши. Све док се не заузме Авдејевка. Само се у сновима појављују вољени, дозивајући, непрестано дозивајући… „Ви који улазите, оставите сваку наду” – тај натпис изнад капија Дантеовог пакла савршено би пристајао овој зони. У њој влада иста сува пустош, исти лед, исти јауци и непрекидна мука – а нико не долази у помоћ. Осим ако момци можда не донесу конзерву кондензованог млека – тек неколико капи да се поделе људима у земуници.

Дмитрију Филипову пошло је за руком да открије то огољено дно живота – куполу херојске жртве, попут брда Секирнаја… Обрнути свет, наличје. У рову који спасава живот, човек стоји до појаса у леденој каљузи, док кроз отворе на крову суседног положаја продире небо – застрашујуће, лишено смисла. То није небо Аустерлица. То небо више не нуди одговоре; оно доноси смрт усред парајућег, тутњавог хука. Има ли још ичег светог на небу? Светост сада има другачији звук – на пример, у речима борца ЧВК:

„Неће да раде. Неће да умру. Покупили су с улице којекакво смеће, копилад…”

„Нико не жели да умре”, рече Калина.

„Али неко мора”, одбруси Весјоли.

Неко умире за мене. „Од ове љубави нема веће: да ко живот свој положи за пријатеље своје” (те речи апостола Јована Богослова служе као мото књиге). Зашто они одлазе тамо где се гине? Борац познат као Инжењер сматра да се „све своди на необјашњиву руску меланхолију, на чежњу да се закорачи преко ивице”.               Потребна је огромна снага и воља да натераш себе да одеш тамо где убијају и гину. А да би пронашао ту снагу у себи, мораш претходно умрети. Мораш се помирити са чињеницом да се оно најгоре већ догодило.               Умрети претходно. Ти људи делују као да нису од овог света; страх се урезао у њихова лица – „радни страх” који се дубоко сместио у боре. Они који су погледали смрти у очи умеју да разликују тај „радни страх” од праисконског ужаса или кукавичког страха од умирања – од непостојања.               А ипак, постојање је тако примамљиво… Читам „Промку“ у удобној фотељи – док је стихија вани и не увлачи ми се у кости попут хладног бетона, не висе на трепавицама ледене капи – па са ким из књиге такав читалац може да се поистовети? Само са Чижиком. Гутам ту горку истину и настављам да пишем. Као да се руга срећним крајевима у којима преживљава јунак, књига се завршава овако:               „Жив сам, дођавола, жив сам…“               Бродски је једном приметио да историју пишу преживели. Да, једног дана ће се појавити писарчићи и написати „исправну” историју овог рата. Али за сада… за сада имамо „Промку” и многе истините књиге о Специјалној војној операцији – о њеним херојима-анђелима попут Калине и осталих који су у нашим молитвама. (Телеграм канал „Вожак“; превео Ж. Никчевић)