ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДВА ИВАНА, СИРОТИЊСКА СИНА/ ПРЕПИСКА РУСКИХ ВЕЛИКАНА

КО ЈЕ БИО ШМЕЉЕВ?

Иван Шмељев је био велики руски писац – писао је романе и приповетке, међу којима су и „Лето Господње“,“Чаша неиспијна“, „Богомоља“, „Сунце мртвих“. Син му је погинуо у грађанском рату, а Шмељев је, после бекства из бољшевичке Русије, живео у Паризу. Преписка ове двојице руских генија изашла је чак у три тома.

ГОРИ И САЖИЖЕ

Када се две стваралачке личности сретну у дијалогу, то је радост и за њих и за свет који се суочава са плодовима тог дијалога. Два велика руска Ивана, Иљин и Шмељев, философ и књижевник, водили су управо такав дијалог. Ево неколико бисера из њихове преписке.

Иљин пише Шмељеву 19. јануара 1927. године, хвалећи његову прозу„Светлост познања“:“Истинска уметност је увек философична, свагда метафизичка и религиозна – гори и сажиже, и чисти душу. Нисам само једном прочитао Вашу причу; и душа је плакала сузама умилења, а воља је јачала“. Већ 22. јуанара 1927. године, Шмељев пише Иљину:“Нисам једном, баш нисам, седао да Вам пишем и да Вас поздравим због Ваше чврстине, због блеска Вашег дара, због храбрости у борби, због велике часности према Русији, због високе и одухотворене човечности – због рускости! Због те горке и свима неопходне ИСТИНЕ, коју тражите, налазите и свима објашњавате…“

Пишући Шмељеву о његовој потресној књизи о грађанском рату, „Сунце мртвих“, Иљин пише: “То је један од НАЈСТРАШНИЈИХ људских докумената.Мени је изгледало да после тога човек више не може да живи на овом свету, да се БОГ УЖАСАВА ШТО ЈЕ СТВОРИО ЧОВЕКА. Сунце не може бити сунце – мртвих!…Нема таквог народа са тако тешким историјским бременом и са таквом духовном снагом, какав је наш, и нико пре времена не сме да суди мученику који је пао под теретом крста; због тога смо за себе одстрадали дар – да се невидиљиво препорађамо у видљивом умирању – да би се у нама прославило Васкрсење Христово!“ Шмељев је одговорио Иљину да му је та књига била најтежа у животу: док ју је кориговао, као да је гледао у отворени гроб, у коме лежи и он и све што је његово. ( Бол због сина кога су убили бољшевици никад га није прошао ). Писање књиге је било као отварање рана:“Не могу да верујем како се још живи, како људи још жвижде и скакућу! Треба урлати, као пси на месец. А не урлају, него – општи канкан!“

Европа је, између два рата, тонула у трулеж. Није ни слутила шта је чека.

СМРДИ НА СМРТ

Године 1929, Шмељев пише Иљину о стању у Европи:“Смрди не на барут, него на смрт. Гробље долази. Све звери биће пуштене с ланца. Европи је НУЖАН потоп – огањ. И биће га. И потом мора доћи очишћење…неће проћи ни четврт века, а од европске културе ни крхотине неће остати. Та „култура“ очито и огромном брзином у себе сипа ОТРОВ убиствени. Збива се потпун ослабљење и ишчезнуће духовне силе…Дивљак, бесни и зверски, ТЕХНИКОМ опремљен. У нашој савременој култури ЧОВЕК не може да живи. Звер. И она ће живети, док не угине од саме себе“.
До Другог светског рата остало је било још десет година.

ГЛАВУ ГОРЕ

Када је Шмељев био у духовној кризи, Иљин га је бодрио:“Ваше писмо ме је огорчило. Хоћу да Вас гледам радоснијег. Јер из Вас бије кључ воде живе…Имајући такво кључање – јер код Вас су такве речи! такав ритам који дише! јер страница новинска трепери, кад Вас на глас читам! – Ви треба да се РАДУЈЕТЕ и да ликујете – у ридајима ритма Вашег Господ да се прославља – а не да ропћете на човечуљке…Вама предстоји суд: РУСИЈА ће Вас волети, и плакати, и радоваће се делима и јунацима. Верујте у то као у Благодат без које нико ништа велико не може да створи. А то што интригирају? Па да. Зато што Ваши списи – њих УКИДАЈУ/…/Будите радосни цар и благодарите Господу и славите Господа, као птица Божја! Добро је плакати! Оци, источни добротољупци – ГОДИНАМА су Господа за ДАР суза молили…А код Вас је свака „приповест“ – бисером суза сачињена и бисер суза мами на очи читаоцу. И добро је молити се. А у коме од својих дела се Ви нисте молили? Ви су своју молитвену силу у уметност „умолитвљујете“ и у њој „измољавате“. Такве молитве ни Евлогије, ни Берлогије у сну не сањају“ ( Евлогије – руски митрополит париски, одвојио се од Руске Заграничне Цркве, склон екуменизму и либерализму; Берлогије – игра речи, у питању је Берђајев, нап. прир. )

ХОЋЕ ЛИ ДОЋИ ВРЕМЕ ЗА СЕТВУ

Шмељев је 1931. убеђивао Иљина да треба да напише естетику:“То мора бити школа „руске естетике“, хришћанске, православне, високо – човечанске! Ви бисте овејали сву „трулеж“ из уметности и посејали добро семе“.
О себи је говорио:“Још не могу да се навикнем на мисао да сам НЕШТО дао људима, животу, руској књижевности – својим речима и осећањима. Још увек сам онај мали из Калушке улице, из наше кућице. Да, да. И тако ми је потребна „дада“, у Горкину, чије ме благословена рука води…Ја се још увек плашим непознатог, још увек чекам, да ме закрсте, да понављам молитву пред спавање. Још увек молим да ме од несреће и зала чува „дадина“ нежност…Сада, као одрастао, наравно, ствари осећам дубље…- али, да ли ћу наћи шта да кажем?“

О Русији је додавао:“С Русијом се дешава нешто стравично, нешто претераних размера, и пожар је – по вољи судбине, по вољи Божјој – запаљен давно, прадавно, 17. године ( ако не и тридесет година раније!)/…/ И СВИ су криви. Историјски, из дубине векова криви. За мене је то сада – јасно. Смисао емиграције је да – духовно храни наслеђе, оно најбоље, и да га умножава стваралаштвом. И биће да ће доћи Божји час…- и да ће доћи време за сетву. А за кога – Господ зна…“

То треба памтити када је тешко – сејемо, а само Бог зна за кога.

Дубоко поштујући Иљиново дело, Шмељев га у мају 1931. буди на нове подвиге:“Ви сте и философ, и државотворац, и историчар, и уметник, и богослов руски. /…/ Јер Ви не треба да пловите по рекама и језерцима, не треба да се у „одломцима“ пројављујете ( предавања ), него да – океанствујете: да створите „Науку о Русији“. Такве нема. МОРА ЈЕ БИТИ“.

Наука о Русији – циљ изнад свих циљева.

ДВЕ КРВАВЕ НАПЕТОСТИ

У јуну 1932. године Шмељев пише Иљину, да се спрема велики слом, јер Немачка је већ кренула новим путем, а свет више не може да балансира у неизвесности:“Ближи се смртоносни сукоб између два крваве социјалне напетости. А демократија – без ЛИЧНОСТИ – разбила се у парампарчад. Личност је нестала из света, и нестали су властодршци претходног, „европског“ калибра. Остали су – јавили се! НОВИ, који умеју да преузму власт: комунисти и – националисти. Иде пребирање. И иде – заиста – НОВО ВРЕМЕ, „Средњовековље“ је завршено. И с њим много тога, па и прекраснога. Парастос индивидуализму. НАШ век је завршен.Али своје радости ће наћи и нова поколења. „Видећемо небо пуно драгуља“?? О, видећемо небо и земљу – у диму – у шрапнелима и експлозијама које шире отровне гасове! То је то. И човечанство неће моћи да „одмара“, не. Крај савремене и сваке друге културе. На свету ЧОВЕКА остаје мање од свега, и каква је ту ку-лту-ра?! А дечица брбљају о некој „демократији“?! Каква кратковидост! Иде расплет, и свет тоне у маглу, све пробајући, „почеће од почетка“, али – опаметивши се од искуства претходних поколења…Трудим се да не читам новине, отров тај. Живим усамљено“.

Како је писао Шмељев, тако је и било.

ПРАВОСЛАВЉЕ ПРИХВАТА СВЕТ

А 30. јануара 1933. Иљин благодари Шмељеву за „Лето Господње“:“То је књига – философска. Давно тврдим људима да стихија православаља није она која одбацује свет, него она која га прихвата. Облагодатити свакодневицу – и тиме је препородити. Освештати сваки дах – не „враћајући Богу улазницу“ и не секуларизујући себе и људски живот. Ваша књига је живо илустративно – проосећано уметничко доказивање да је тај став исправан. Пијемо из те чаше, не ретко са сузама у очима“.

Шмељев је Иљину објашњавао да је писао своју књигу да би се сетио зашто тугује за родним и рођеним, јер у Русији је било много тога прекраснога, што се ме сме заборавити, без обзира на зло које се такође пројављивало:“Било када…читалац руски, тиха душа…препознаће књигу („Лето Господње“ ) и…растужиће се, уздахнуће…-а мене бити неће. Јер сам ЗА СЕБЕ писао! Да, души сам тражио спокојне речне окуке…и плакао сам, и опет сам се рађао. И благодарим Ономе Који ме је створио, Који ми је дао срце, душу, осећања…и такав језик, васељенски, наш језик – благодарим, благодарим за то ШТО ми је дао снаге да се СЕТИМ и да поново саздам оно што је ишчезло!“

Циљ уметности: саздати оно што је ишчезло.

ПИСМО ЗА ВАСКРС

А трећег дана Васкрса 1933,18. априла, Шмељев пише Иљину да је три седмице пред Пасху био тешко болестан, и да није могао да мрдне. А требало је ићи на васкршњу службу:“Како сте Ви у праву када сте написали:“ Да није вере и молитве, одавно не бих живео на овом свету“Схватам, баш схватам. Ових дана сам то ако СПОЗНАО!

Три сам седмице опет боловао, и тако сам духовно ослабио, да ми се није милила ни светлост. Да се подигнем и пођем у цркву – воље нисам имао. И Олга Александровна Шмељевљева супруга, нап.прир.) се мучила. Нисам могао да се молим…И дође Велика Субота…Болови, тако, престадоше – подигох се, а срце се стеже: па како то, да не могу да се подигнем да идем у цркву, да душу отворим за молитву! Слабост – ни рукама, ни ногама да мрднем…И Олга Александровна тужно каже – како ћемо тако далеко до Подворја ( Светосергијевско подворје у Паризу, нап. прир. ), да останемо…А три године на Васкршњем Јутрењу нисмо били, или смо ишли на дачу, или сам ја био болестан. Осетих ја како је њој болно без – цркве. Не, мора СВЕ да се са – вла – да! И одлучим се. Болови ме муче. И, тако, око пола девет…кроз цео Париз, из Севра. Болови су ме убијали, сав сам се скврчио док сам седео у метроу…У десет смо стигли до Светосрегијевског Подворја. Света тишина озарила ми је душу. Болови су престали. И гле, почела је да ми дострујава – да се у мени рађа…ра – дост! Бодро, не осећајући ни слабост, ни бол, с необичном радошћу слушао сам Јутрењу, исповедили смо се, одстојали целу Литургију, причестили се…- и таква чудесна унутарња светлост је засијала, такав спокој, такву блискост неизрецивом, БОЖИЈЕМ, осетих да не памтим – кад сам тако осећао! Као да сам додирнуо тајну: нема смрти, све што је отишло – ПОСТОЈИ, ево овде, око нас…И кад сам тако осетио, погледао сам, сав у сузама, понад иконостаса, увис…- то је било између Јутарње и Литургије…-нешто чудно се десило! Мислио сам о нашем дечачићу, Серјожици нашем…-у душевној тихости сам мислио, нема смрти, он је ОВДЕ, с нама…и све с нама нити је „било“, нити ће „бити“, него ЈЕСТЕ, вечно ЈЕСТЕ…И Карташов ( Антон Карташов, руски црквени историчар, нап. прир.), који је седео три корака од мене,због нечега се подигао, пришао ми је, шапће!…-„каква се победа сада празнује!…треба само пазити…! Јер нема смрти…сви умрли су живи…и нема ни живих, ни мртвих…а све је, све – једно…вечно! Отето од смрти и ада! Великим чудом Васкрсења Христовог!…“Само смисао његових речи излажем. Али се то тако слило са МОЈИМ, тако је потврдило оно што је моје интимно, да ме је осијало! Нисам са њим о томе причао, и он није могао да зна о чему сам мислио, с леђа ми је седао, није видео моје лице, очи…ПРЕДАЛО СЕ ( од једног ка другом, нап. прир. ) Јер је ТО – истина. Ето какву сам радост стекао, савладавши слабости и искушења Злога, што ме је задржавало – не иди, тешко је, нећеш издржати. Пођох,- и болови престадоше, и причестих се, и такву радост, такав Светли Празник давно нисам доживео, ма какви – никад још нисам доживео! Бодри, око пола четири смо се омрсили са Карташовим, ишли смо пола сата пешке, у шест изјутра сели у први метро, око осам били у сунчаној нашој градини у Севру, три сата одремали и цео дан смо били радосни, примали смо добре људе. Такву Пасху нисам упамтио. Додуше, и време је прелепо…Какво сунце! И сад сам миран, болове скоро уопште не осећам, и апетит ми се повратио, а три седмице нисам могао храну ни да погледам! Не, не, заиста, зар је могуће живети без цркве?“

Тајна православља: пасхална радост.

УМЕТНОСТ ПОХВАЛЕ

Када је у лето 1933. Иљин у часопису „Препород“ објавио оглед „Уметност Шмељева“, књижевник је био задивљен, и написао му је:“Пошао сам да лутам по граду, плашећи се да читам. Тако сам одвикао да читам о себи, да ми је моје одштампано име изгледало туђе. То је неки други Шмељев, тако ми се учинило. Читали смо заједно ( он и жена, нап.прир.), а онда сам ја, с прекидима, три пута прочитао. /…/ Намеће ми се мисао да све то морам још да заслужим, а немам снаге да заслужим./…/Читао сам Вас онако како учитељеву похвалу слуша ученик, који је мислио да ће добити тројчицу, а добио пет плус./…/Ви сте,уз сва Ваша знања,многострана и многолика, од Бога обдарени даром уметника – мајстора, оштрим духовним видом, пламеним срцем, ватреном речју, богатством руског језика, који ме доводи до усхићења. Откуд Вам то?! Ја сам у народној маси порастао, а Ви…откуд Вам такво поимање РЕЧИ, таква осетљивост за њу, такво знање?!/…/Изгледа ми да у себи носите непотрошиви извор тајни речи, – некакве још ненаписане књиге о стваралачкој речи, о законима живота њеног…Ви можете – да, можете! – на неки нов начин да нам дате – и то нам је нарочито сада неопходно! – и Пушкина, и Крилова, и Гогоља, и Љескова, и Достојевског, и Толстоја…- сав наш Олимп,-Атос!“ ( Касније ће Иљин о скоро сваком од ових писаца оставити сјајне огледе.)

ЗАШТО СУ НАЦИСТИ ГОНИЛИ ИЉИНА

Октобра месеца 1934. године Иљин објашњава Шмељеву зашто су га нацисти избацили из берлинског Руског института:“Урођеници земље у којој живим су тако поступили са мном зато што:а)никако нисам желео да учествујем ни у разговорима, ни у плановима о одвајању Украјине;б)категорички сам одбио да ширим антисемитизам у руској емиграцији;в)нисам показао никакве симпатије за то да пропагирам њихову партију у руској емиграцији.

Због тога су ме:а)лишили права на посао и зараду у овој земљи;б)отерали ме из Руског научног иниститута, чији сам један од оснивача, без права на примања;в)забранили ми политичку делатност у њиховој земљи под претњом концлогора;д)проширили су систематски гласине о мени, које код њих значе политичко етикетирање ( масон, франкофил, филосемита, јеврејски слуга, итд ); г) на руском су штампали клеветничку брошуру о мени, коју шаљу и у друге земље, где се, између осталог, тврди да нисам прогнан, него „послат“ од стране бољшевика, да сам грибоједовски „Удушјев Иполит Маркелич“, да сам пре њих био јудофил, а да сам, кад су они дошли на власт почео да антисемиствујем и да држим предавања о аријевском начелу, да сам, самим тим, превртач, каријериста и масон. А То је СВЕ лаж! То ми је плата за све оно што сам учинио за њихову борбу против комунизма! Мислиш, и гушиш се од људске подлости! …

Никад нећу постати масон. Али нисам способан ни за дивљачки антисемитизам њиховог табора. То је антисемитизам РУСИЈИ ШТЕТАН, опасан за емиграцију и сасвим непотребан нашој земљи, у којој је антисемитизам већ одавно химеричан. Да и не говорим о елементарној неправди…Немам у кога да се надам, осим у Бога.

Тако је било под бољшевицима, кад сам пет година сваког дана чекао хапшење и стрељање; и то се окончало ( после шест налога за хапшење и процеса пред трибуналом ) – прогонством. Тако је и сад: не могу да будем ни масон, ни антисемита. За мене постоји само један закон: част, савест, патриотизам. За мене је мерило једино – руски национални интерес. Али то ником није убедљиво. И опет сам пред сломом, и сада, по први пут, не само да Му вапијем за помоћ, него вапијем РОПЋУЋИ…У Београду ћемо провести две недељице. Можете ми тамо писати. Али писмо које треба да ми стигне у земљу сталног пребивања мора бити веома опрезно писано! Сетите се: ТЕРОР, ЛУСТРАЦИЈА, ДОСТАВЕ – а ја на удару. Уосталом, Ви сте увек мудри и опрезни“.

ХРОНОЛОГИЈА ПРОГОНА

Права судбина хришћанског интелектуалца – гонили су га и комунисти и нацисти.

Када је успео да стигне у Швајцарску, октобра 1938, Иљин је писао Шмељеву: “Почели су да ме прогоне у Немачкој још 1933. године због тога што сам био руски родољуб са сопственим расуђивањем. Ево списка.

1933. Април – јул. Политичка полиција први пут ми долази у стан. Покушај да ме разобличе као „франкофила“ или да ме употребе против остатка емиграције. Одбио сам.
1933. Август. Претрес мог стана. Хапшење ( возили су ме под стражом кроз цео град у отвореним полицијским колима ). Забранили су ми да се „бавим политичком делатношћу“ под претњом концлогора.
1934. Април. Предложили су ми да се, као професор Руског научног института, бавим антисемитском пропагандном у читавом руском расејању. Моје категоричко одбијање.
1934. Јун. Губим право на рад.
1934. Јул. Добио сам отказ у Руском институту.
1935-1937. Радим као приватно лице с Евангелистичком црквом.
1937. Август. Позвали су ме у политичку полицију, где се за четири године скупиле доставе против мене од стране „руског национал – социјалистичког покрета.“ Моји пријатељи су читали доставе. Био сам оптуживан по 22 тачке.
1937.Октобар. Два саслушања у Гестапоу.Да ли сам служио бољшевицима у Москви? Одговор: не. Зашто ме нису стрељали одмах, него су ме протерали после пет година? Одговор: Бог им није допустсио. Нисам ли масон? Одговор: Не.
1938. Фебруар. Позив у Гестапо. Забрана свих јавних наступа – НА РУСКОМ, НА НЕМАЧКОМ. Забрањен мој отворени философски семинар. Никави протести не вреде. Са стране сазнајем да су стигле нове доставе. 1938. Април. Позива ме Розенбергов заменик. У разговору категорички изјављујем да Украјина није под мојом влашћу, али да се нникад нећу сложити са њеном окупацијом и отимањем.
1938. Мај. Спремам коначни одлазак из Немачке.
1938. Јун. Добијам, приватно, три обавештења:1) Настављају да ме прогоне;2)Министарство пропаганде ме прогласило „разобличеним масоном“, а моји јавни наступи су забрањени: зато што у њима нема антисемитизма, зато што у њој нудим хришћанску тачку гледишта; 3) покушаће да ме увуку у припрему похода против Русије.
1938. Јун. Добијам визу за Сабор ( мисли се на Сабор Руске Заграничне Цркве, нап.прир. ) у Сремским Карловцима и то с правом повратка у Немачку. Напуштам стан. Ствари и књиге стављам у депо. Једном од пријатеља дајем пуномоћје да се стара о мојој имовини и мојим пословима.
1938. Почетак јула. Трајно напуштам Немачку и прелазим у Швајарску. На Карловачки Сабор нисам ишао због болести…У јулу и августу успевам да изнесем путне торбе с рукописима.
1. августа упутио сам молбу за право да живим у Швајцарској. Још нема званичног одговора, али решење ће бити потврдно. Умешало се мног веома утицајних људим, међу којима је први – Рахмањинов. И то ће се средити.
17. септембра стигле су ми ствари: намештај, библиотека и остало, и то без царине.
Око 20. септембра Гестапо плени моју брошуру „Der Angrift auf die Ostkirche“ („Насртај на Источну цркву“). Она је веома коректна. Сва је против бољшевика. То је беседа коју сам 25-30 пута у току последњих година изговарао са скуповима лутеранских пастора ( од 20 до 400 људи). Она је штампана још децембра 1937. и продата у 20 хиљада примерака. 15 хиљада је заплењено. Почетком октобра сазнајем да Гестапо свуда тражи моје пребивалиште у Немачкој и моју адресу…
Зашто је Немачка одједном запленила моју брошуру? Зато што тамо почиње „три године противхришћанске пропаганде“. План: за три године ни у једном храму не треба да буде хришћанског богослужења. Какво ће бити? Измислиће га. Да, то није масонско „одвајање цркве од државе“. То се другачије зове. И у ТОМЕ је њихова суштина. То је антихришћански шовинизам, коме је све дозвољено“.

Нацизам – антихристовски шовинизам. Запмтимо то!

БОМБЕ И ЧЕХОВ

Шмељев је цео Други светски рат преживео у Паризу. За време једног бомбардовања 1943, о чему пише Иљину априла 1945, око њега је пало шест бомби, а најближа у кругу од 3 до 9 метара. Шмељев је лежао у постељи, и сав је био прекривен комадима стакла. Био је 3. септембар 1943. У собу му је, из неког порушеног француског стана, улетела слика Балдовинетија – „Дјева са Дететом Исусуом“, а у календару, под 3. септембром, био је одломак из Шмељевљеве књиге „Лето Господње“, где је стајала молитва „Спаси од невоља слуге Своје, Богородице“…То је Шмељову повратило веру и наду.

У јулу 1945, Шмељев пише о Чехову:“Открило ми се, и ја сам то чврсто утемељио, ради уразумљења Европе – да Антон Павлович ( Чехов,нап. прир. ) не само да није био „неверник“,рационалиста, итд, како се мислилио на основу његове преписке и „сведочења саговорника“, него је био најдубље и најчедније РЕЛИГИОЗАН, – како се открило у скровишту његових стваралачких откровења и „песми појућег дрозда“. Он је – наш, велики, национални, и сав од народне суштине, као Пушкин…“

У августу те године, Шмељев је писао Иљину о ужасу атомске бомбе која мења све у историји, и означава коначну апокалипсу човчанства, које је предивне дарове Господње употребило на зло. Преписка је трајала до краја земаљског пута великана, „два Ивана, сиротињска сина“, како је Иљин звао Шмељева и себе.

Да ли ће Господ Својим људима давати овакве прекрасе руске Иване?