Ана Долгарјова: КАД ШАКАЛИ ОСЕТЕ МОЋ...

Не могу да избацим из главе слику коју сам видела на страници украјинског свештеника на друштвеној мрежи. Па, како свештеника… Расколника ПЦУ, који води непомирљиви рат са православнима. Зове се Роман Гришчук, познати украјински патриота.
Он је објавио видео из Заставне, градића у Черновицкој области на западу Украјине. Тамо су расколници већ „отели“ храм од православних за своје службе, и православни су почели да граде нови. Вероватно рачунају да им га неће одузети. Гришчук је дошао код њих у време паузе за ручак.
Даље: дрвени кров, склопљен на брзину, необрађене даске. Јесен је, и чини се да се кроз екран осећа како овде мирише на влажну земљу и охлађену супу. За столом седе људи. Они ручају. Управо су много и тешко радили, сад ће јести и наставити да раде, јер им је потребан храм. Православни храм. Јер им је стари храм одузет. Одузели су га они које не умеју да полажу циглу, али умеју да пишу указе и да се осећају као господари туђе судбине.
И Гришчук, сит човек који још није стар, обучен као свештеник, почиње громким гласом да поставља овим људима питања. Он није дошао да прими причешће или да благослови. Он је дошао да испитује.
– Слава Украјини! – каже он, улазећи у њихову дрвену бараку, и у његовом гласу већ не звучи поздрав, већ нешто као захтев да се призна кривица.
– Слава Богу, – одговарају они, не подижући очи са чинија. Кашике настављају да се крећу.
У овом „Слава Богу“ већ је садржан одговор. Који, приметимо, Гришчуку није потребан. Њему није потребна Божја слава. Њему је потребна њихова кривица. Јер они не изговарају прави одговор на ову лозинку, усуђују се да буду људи, а не функција.
И Гришчук почиње да из њих избија потребне речи. Треба му да ти људи који ручају изговоре праве речи, да признају да су покорни – али у ствари рачуна на нешто друго. На то да ће неко од њих попустити, изговорити нешто забрањено, и онда ће их већ са пуним правом прогласити издајницима и написати пријаву СБУ.
Он почиње да врши притисак. Захтева признање. Захтева да они, жваћући хлеб и пијући компот од сувог воћа, наглас изговоре потребну политичку формулу. „Реците да је Русија напала“. Реците то одмах, са пуном кашиком у руци, и ми ћемо се повући.
Људи га гледају. Руке су им прашњаве од цемента, очи уморне, и само желе да доврше свој ручак.
– Пустите нас да једемо, – кажу они. – Оставите нас на миру.
Онтолошко непоклапање. Они се налазе у битију, а он – у перформансу. Они граде храм и једу хлеб насушни. Он се руга пред камером.
Гришчук дуго наваљује на уморне људе, и коначно стиже његово питање: „Ко вам је непријатељ, ја или Путин?“. Бесни стари човек виче му: „Ти! Ти си Путин!..“
Гришчук се радује. Он је постигао своје и иде да монтира видео у ком „тврдоглави Москаљи одбијају да признају агресију и моле се за Путина“. Уз ту музику гришчуки ће писати папире како би покушали да присвоје и овај нови храм, чим људи заврше његову изградњу. Шакали, кад осете моћ, увек делују по истом алгоритму. Они не граде. Чекају да други изграде, а потом долазе са папиром и отимају.
Ово и јесте маркер савремене Украјине. Не херојски отпор о којем сви трубе из сваког угла, већ ови тријумфални гадови, уверени у своју правду. Механизам је једноставан: кад се иза таквих гришчука појави сила, они су уверени да је та сила намењена да кажњава све оне око њих који не гледају, не дишу или, још горе, не моле се онако како треба.
Језички скандали, црквени рејдери, испитивања бака на контролним пунктовима – све је то иста прича. Мртва изнутра, јер живо биће не треба стално да потврђује своју исправност кроз понижавање других. Живом је једноставно потребно да једе, да гради и воли. Мртвоме је потребно да сви око њега признају да је он у праву.
Али хајде да гледамо шире. Провокације су само симптом. Болест је дубља и нема никакве везе са политиком.
Ови људи за столом не улазе у дискусију не зато што немају шта да кажу, већ зато што њихова истина не захтева његову потврду. Њихова истина је физички осетна. Она је у цигли коју држе у рукама. Она је у хлебу који ломе.
Постоји једна архаична фраза, приписује се још Марку Аурелију, али по својој суштини је дубоко хришћанска, дубоко руска: „Чини оно што треба, и биће шта ће бити“.
И ето, ти људи граде храм – то је оно што треба. Једу свој заслужени хлеб – то је оно што треба. То је дубље од било ког политичког слогана, јер се слогани мењају, газде долазе и одлазе, а јучерашњи тријумфални газда сутра може постати газда који седи у подруму са сијалицом усмереном у очи.
А обичан човек каже: „Слава Богу“, а не „Слава Украјини“, јер памти да је свака земаљска слава пролазна, а Божија – вечна.
(vz.ru; превео Ж. Никчевић)





