„Разговори под Каљајом“: Пећинске светиње српског средњовековља

Историчарка уметности др Даница Поповић и књижевник мр Живојин Ракочевић говорили су 14. новембра у Клубу уметности Призрен са Александром Антићем о српским пећинским светињама средњег века. Са великом пажњом и знатижељом, њихова излагања су испратили грађани Призрена, те професори и ђаци Богословије Свети Кирило и Методије.
Др Даница Поповић је историчарка уметности и научна саветница Балканолошког института Српске академије наука и уметности (САНУ). Рођена је 1951. године у Београду, где је завршила студије историје уметности на Филозофском факултету. Магистрирала је 1981, а докторирала 1989. године, одбранивши дисертацију „Српски владарски гроб у доба Немањића“.
На Филозофском факултету у Београду радила је до 1996. године. Од исте године запослена је у Балканолошком институту САНУ, где је 2007. стекла звање научног саветника.
У свом научноистраживачком раду бави се средњовековном српском и византијском уметношћу, са посебним фокусом на владарске и црквене гробове, култ светитеља и реликвија, као и пећинско и пустињачко монаштво. Учествовала је у бројним теренским истраживањима у Србији, Црној Гори и Северној Македонији, као и на међународним научним скуповима.
Ауторка је више научних монографија, међу којима су „Српски владарски гроб у средњем веку“, „Под окриљем светости: Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији“ и „Дечанска пустиња: Келије и скитови манастира Дечана“. Коауторка је и монографије „Манастир Жича“.
„У пећинским келијама живе богочежњиве душе“
Пештерно монаштво је јако стара традиција и сеже до првих векова хришћанства, навела је др Даница Поповић.
„Пећина је гранично подручје, место где се овај свет додирује са хтонским силама. То је истовремено и једна тачка која је најпогоднија за, ми бисмо рекли, мистичне сусрете са божанством. Није нимало случајно да су најважнији догађаји свете историје везани за пећине. Христово рођење, Христова смрт, Христово вазнесење. Такође није случајно што су се највећи библијски подвижници, претече потоњих келиота, подвизавали управо у пустињи, у печинама – Свети Илија, Свети Јован Претеча“, казала је она.
На основним премисама које су тада постављене почива читав даљи развој пећинског светитељства све до средњег века.
„Важно је и схватање да овај свет треба да представља уравнотежен поредак између божјих творевина и онога што је дело људских руку. Пећине се у житију Светог Петра Коришког називају ’боготесаним пећинама‘. То су нерукотворена, то су божја дела у која онда складно, без икаквих превеликих интервенција, долази човек. То је идејни оквир у коме све треба посматрати пештерно монаштво“, појаснила је др Поповић.
Додала је и да је међу лаицима раширена заблуда да „тамо иду неки особењаци или неки људи који нису били подобни за манастир или нека друга места“.
„Напротив, у средњем веку у те келије иду одабрани монаси, они који су прошли све провере на нивоу киновије, који су се опробали у свим врстама послушања и искушења. Тек онда добијају благослов игумана да оду и да се посвете оном што је индивидуално трагање за богом. У келијама, поготово овим пећинским живе богочежњиве душе, људи који осећају у себи да су спремни за више облике подвига. То су такође најобразованији људи свог времена. Није случајно што се у келијама, поготово српског средњег века, одвија књижевна делатност. Ту се преписују књиге“, навела је она.
Др Поповић је подсетила да у православном свету постоји разноликост монашког живота.
„Осим основног општежића, постоје скитови са скупинама монаха, такозваних монашких села, па све до радикалног усамљеништва које је врло опасно, врло ризично, захтевно и подразумева оне најискусније и најпрекаљеније монахе“, закључила је.
Даница Поповић припрема нову књигу о испосницама, монашком животу у њима, као и о стању у коме се те светиње данас налазе.
„Острог пре Острога“
Живојин Ракочевић је у протеклим годинама често писао о испосницама на Косову. Његови текстови су имали одјека у јавности, а у Призрену је протекле суботе говорио о испосници Светог Петра Коришког, Русеничкој испосници и Матоским испосницама.
„Онај (монах пустињак) ко бежи из света, заправо жели да уђе у срце света. Може ући у срце света само ако тамо има опитно искуство са Богом“, казао је он.
Додао је да је Русеничко искуство „потпуно различито од Светог Петра Коришког“.
„Свети Петар је фатално угрожен, комплетна амбијентална целина више није иста. Мораће да се раде озбиљни радови, да се дижу потпорни зидови. Свети Петар Коришки је Острог пре Острога, једно триста година. То су огромни стубови који сада пуцају и раздвајају се. Ми смо ту, па одемо и видимо шта се тамо дешава, а то није једноставно. Једна група људи из тог јавног света, са друштвених мрежа, на иницијативу Српског центра из Беча и Светосавског бала из Беча је посетила ове године (испосницу) Светог Петра Коришког и имали су четири милиона прегледа. Троје људи је било који су испричали свој осећај у односу на то свето место. Страх, сумњу, однос, живот и онда је у једном тренутку то видело, оно што је потпуно незамисливо, четири милиона људи“, казао је Ракочевић.
„У Русеници лебдите између понора и испоснице“, навео је.
„Стално имате осећај да можете да полетите, а можете и да паднете. Три спрата су те Русенице. Оно што се, рецимо, примети јесте да је тај трећи део црква и да је у тој љутој стени неко уклесао олтар. Тако га је слио, не можете да га приметите данас“, рекао је.
Ракочевић је истакао да је Матос је потпуно другачији.
„Прво уроните у огромне букове шуме и мислите да никад ништа нећете ту наћи. Сударите се са кањоном, па се спустите у кањон и онда – први ниво пећина. Онда кажете да је ту и други ниво пећина, ту је, негде га наслућујете. Одете на трећи ниво, препужете преко литице да бисте дошли до те једне пећине на којој је једно име написано ћирилицом, графитном оловком, и то је све. На другом нивоу имате крст један урезан дубоко у стену. Остала нам је енигма како је могуће да је на том другом слоју неко боравио, а види се да јесте“, закључио је он.
Програм „Разговори под Каљајом“ у Призрену на тему пећинских светиња српског средновековља организовао је Клуб уметности Призрен (КУП) уз помоћ Дома културе „Грачаница“.





