Мој живот

Реаговања

Слободан Грба: Каква је цена европских интеграција?

11 мин читањаИзвор: standard.rs

Заставе Србије и Европске уније (Фото: depositphotos)

У времену постмодернизма тешко је пронаћи неко размишљање, став који се односи на већу заједницу људи, а да се већина око њега може сложити. Оно што је некад било нормално, данас је ненормално, а оно некад ненормално, чак болесно, данас је – сасвим уобичајено.

Све то захваљујући раширеној мантри да „свако има право на своје мишљење“, а све смушенији смисао живота као да се све убрзаније своди на оно чувено „у се, на се и пода се“. О смислу живота надахнуто су писали и промишљали великани попут Толстоја, Достојевског, Камија, наших Андрића, Његоша. Овај посљедњи је тражио тај смисао у моралној вертикали човјека, осјећају части, тежњи за слободом и спремношћу да са за узвишене циљеве подноси и највећа жртва.

Постоје одлуке, правци кретања цијелих народа који судобносно утичу на квалитет, чак и смисао живота не само појединца, већ цијеле заједнице. Притом, нико нормалан и просјечно интелигентан, неће ни помислити да смисао рјешења чак и за успутне проблеме тражи у бесмислу, о важним питањима која крију сигурност темеља цијелог народа промишља се дуго и озбиљно, а одлуке се не доносе напречац. А ако се и донесу, степен њихове озбиљности подразумијева и обавезу преиспитивања. Тако каже логика и здрав приступ било којој теми и изазову, био он филозофски, теоријски или врло практичан.

Све је јасно

У временима демократије када је једино забрањено питање управо смисао живота у демократији какву знамо, па нам се свако мало догоди да заглавимо у раљама аутократије из којих је избављење увијек једнако рискантно, болно и скупо, постоји тема која већ непуне три деценије дубоко заокупља пажњу и интерес Срба и оних који с њима живе у истој држави.

Ријеч је о такозваним „евроинтграцијама“, илити захтјеву за учлањење у ЕУ. Наизглед, све је јасно. Србија је поднијела захтјев за учлањење, ЕУ прихватила захтјев након чега је потписан ССП, споразум којим се прецизирају обавезе подносиоца захтјева, услови које мора да испуни да би постао пуноправни члан „европске заједнице народа“.

Да, наизгед је све јасно. У стварности, ништа није јасно! Или, ако и јест, јасно је неформално, у „истини испод жита“, која каже да се „они“, а мисли се на ЕУ, праве да желе Србију у свом чланству, а „ми“, Србија, се правимо да се трудимо да испунимо услове за учлањење. Суштински, суочавамо се са појавом једне константне лажи, насупрот истине оличене у наивној искрености која се због претходне лажи претворила у своју супротност, лаж из нужде.

Тешко је увјерити било кога осим армије плаћеника којима је једини задатак да све што стигне из централе ЕУ прогласе исправним, принципјелним и ужасно модерним, да кругови моћи ЕУ никад нису хтјели Србију искрено у свом чланству. Ко не вјерује, нека пита Вилија Вимера, објаснио је то у чувеном писму свом канцелару Шредеру још прије 20-ак година. У међувремену је лаж толико разоткривена да чак ни пословични мајстори вјештине „креативног прилагођавања истине својим интересима“, Британци, нису успјели да оживе мртвог коња српске залуђености „Европом“. Они исти који су из ЕУ референдумски изашли.

То ипак не значи да раније поменута армија апологета „безалтернативног опредјељења“, мантре из арсенала евроунијатског залуђивања није одустала од својих накана. Уосталом, како да одустану од оног за шта су плаћени? Све и да су читали, с разумијевањем, и Толстоја, и Достојевског и учили напамет Његоша, нововјековни хронични недостатак образа као симбола части учинио се довољним да се настави са представом чак и након што су све маске пале, а режисер се уморио од узвишених напора како би се недостатак смисла спасио од потпуног бесмисла па му се због тога опасно приближио.

У име преосталог разума у свијету  безумља, можемо ли се бар на час вратити у оквире нормалног расуђивања па покушати да одговоримо на питање шта је смисао? Не живота као хришћанске категорије, већ живота „на путу европских интеграција“. Ако је та ЕУ симбол вриједности којима тежимо, а све је очигледније да није, ако је та ЕУ израз наших жеља да будемо дио модерне, цивилизоване заједнице народа и економског џина на међународној сцени, ако ЕУ може да нас повуче у позитивном правцу свеопштег развоја, има ли само један довољно ненормалан појединац који не би пожелио да похрли у загрљај тој и таквој ЕУ?

Двоструки стандарди

Ово питање, међутим, ваља раздвојити на суштински два потпитања: да ли је ЕУ данас оно што је била у вријеме када је Србија почела своје „еуроинтегративне тежње“ и, све и да јест, а није, која је цијена српске послушности коју је неопходно доказати да би се из Брисела појавио трачак милости довољно снажан да обасја пут ка пуноправном чланству?

Само слијеп код здравих очију, а можда ни такав, не може да види да ЕУ више не личи на саму себе. Можда би могло да буде спорно када је почео суноврат многохваљених вриједности којима је имало смисла тежити, али да је само учешће у бомбардовању Југославије 1999. без накнадног признања о вишеструкој погрешној одлуци са елементима кршења међународног права, Повеље УН, о злочиначким елементима да и не говоримо, било би више него довољно.

Али не! ЕУ је наставила са излетима у простор непринципјелности, двоструких стандарда, грубог мијешања у унутрашње ствари појединих земаља гдје је поништавање резултата предсједничких избора у Румунији само једна у низу. Ту је и срамна улога ЕУ приликом посредовања у украјинском конфликту, што је признала сама Ангела Меркел… Списак је подугачак, али сваким својим додатком подстиче недоумицу да ли је то заиста организација вриједна поштовања, чак до мјере властите жртве зарад учлањења?

Један од најчешће спомињаних аргумената у прилог српском „безалтернативном“ путу је висок степен економске зависности о ЕУ. Није спорно, али је спорно да ли само пуноправно чланство у ЕУ и, још много горе, највиши степен понижења на том путу које се Србији великодушно нуди, представља гаранцију наставка економске сарадње, инвестиција и свега што је посљедица?

Може ли Србија сарађивати са ЕУ на обострано задовољавајући начин, или је једино што нам је преостало статус колоније у којој нико на власти не смије рећи да је колонијални управник?  Да ли је могуће, поред свих осталих тешких питања, отворити са Бриселом и питање „проналажења мјере у току процеса придруживања“, јер не дјелује нимало демократски, добронамјерно, коректно и вриједносно квалитетно ако је чисти профит који ЕУ извлачи из Србије у току преговора неупоредиво већи него што је неких 200-300 милиона евра колико годишње стиже у Београд по основу помоћи ЕУ?

Оно што Србија губи по основу неплаћених царина и извлачења новца преко пословних банака које су листом власништво земаља ЕУ, неупоредиво је више од помоћи која долази из супротног правца.

Претпоставимо овом приликом да то није спорно, иако је очит несразмјер између користи које од процеса придруживања има ЕУ у односу на Србију, није нимало занемарујућа околност, да није ништа спорно и да је жеља Србије да постане члан ЕУ и даље неупитна, а није да није, ипак остаје отворено питање – цијене? Има ли било ко у Србији и окружењу, осим можда пословично добро обавијештених британских медија који ће, ако и не могу да пронађу истину одмах сервирати какву измишљотину, шта би све Србија требала да учини на путу ка ЕУ? Све досадашње жртве боље и да не спомињемо, јер да није ништа него што је изручен бивши предсједник државе, мало ли је?

У оквиру хипотетичког оптимизма да „ништа није спорно“ према ЕУ, како објаснити и даље ватрену жељу за чланством у тој међународној заједници држава и народа од којих већина ултимативно захтјева од Србије да поништи властити Устав и како ће Студентска листа која је побиједила на недавним парламентарним изборима помирити ту околност са недвосмисленим задатком поштовања Устава и закона властите земље?

Фактор самоуништења

Јасно је да јасније не може да буде, да би Србија морала да призна независност Косова, а у пакету и прогласи санкције Русији. Има ли било ко спреман да заложи свој углед, друштвени статус и све што уз тај статус иде и каже отворено да ли је то довољно или услова има још?

Ко би могао, онако успут, да објасни како су протеклих деценију-две тада важећи услови доживјели своју транформацију па су се попут осмоглавог чудовишта увијек умножавали како су претходни услови бивали испуњени и постоји ли и најмања гаранција да се то неће догодити поново? Или – како вјеровати онима који су вас већ безброј пута преварили, непрестано ранијем списку услова додајући нове?

Смисао живота може да буде филозофско питање, али треба ли бити велики филозоф па замолити за објашњење који је смисао бесмисленог процеса који не води никуда већ се непрестано продужује, али на начин да то вријеме није за Србију бесплатно? Ко још плаћа улазницу за представу која за њега никад неће бити одиграна?

Процес учлањења у ЕУ није само питање разумијевања и испуњавања услова које земљи кандидату прописује Брисел. Ту су и услови које могу да поставе земље чланице ЕУ. А то је питање које армија „евроунијата“ у Србији потпуно игнорише. Као да не постоји.

Кад послушате „људе слободних схватања и либералних идеолошких темеља“ попут Чеде Јовановића, Весне Пешић и сличних, Србија је већ требало да призна независност Косова, геноцид у Сребреници, уведе санкције Русији… И? Да ли би постала чланица ЕУ? Постоји ли и најмања гаранција да сљедећи услов неће бити да Ненад Чанак на „слободним и демократским изборима“ постане први предсједник међународно признате државе Војводине? Мало вјероватно? Можда. Било је мало вјероватно и да „Косово добије статус“ прије преговора о статусу, а дефинитивно против Резолуције 1244.

Оно што никако не смију да кажу, чак ни да спомену, скривено је у фактору који озбиљније и потенцијално трагичније закључује српске евроинтеграције увјерљивије чак и од изручења некадашњих генерала и предсједника државе, о раније непознатим оптуженицима није ни потребно говорити. Фактор садржан у једној јединој ријечи – Хрвати!

У непрестано понављаној дилеми да или не, јер „ако прихватиш кајаћеш се, ако не прихватиш кајаћеш се опет“, народу у Србији упорно се сервирају, као камен спотицања између жеље за пуноправним чланством и тог чланства, Косово и, посљедњих година, санкције Русији.

Нико да рјечју спомене Хрвате. Побједа Студентске листе на недавно одржаним парламентарним изборима освјежила је подсјећање на то ко је фактор стабилног самоубиства Србије на европском путу. Представници Сабора одмах су изразили задовољство промјеном на врху власти у Србији, изражавајући наду да ће то значити и „политичку вољу да се односи двије државе почну коначно развијати у складу са интересом за добросусједство и плодну сарадњу“.

Има ли неко нормалан ко би био против таквог развоја односа? Улазак Србије у ЕУ томе би свакако могао да помогне, али претходно Србија би требала да испуни неке од ексклузивних хрватских захтјева о којима у Србији од проевропејаца нико ријеч не жели да каже, као да је ријеч о неважној и врло периферној ствари! Или као да је „ништа лакше него испунити хрватске услове“. Да ли је јавност у Србији на одговарајући начин упозната који су то услови?

Прије свих признање Србије да је почетком ’90-их, у вријеме дезинтеграције Југославије, извршила агресију на Хрватску. С тим у вези, Србија би требала да плати ратну одштету Хрватској у износу који, по свему судећи, није мањи од 100 милијарди евра, а могао би да нарасте и до читавих 200 милијарди.

Да ли је јавност у Србији на одговарајући начин упозната који су хрватски услови?

То, наравно, није све! Србија би требало да покаже увиђавност поводом граничног спора на Дунаву, а требала би и да  Хрватској преда комплетну архиву која се односи на грађански рат с почетка ’90-их. Хрватски захтјеви ни ту не завршавају, протежу се на предају комплетне архиве за – Јасеновац!  То је оно колико се до сада могло чути, има ли на списку хрватских услова још нешто неће и не може да се зна док се услови не ставе на папир и означе као дефинитивни и коначни.

Сукоб смисла и бесмисла често није само философско и теоријско питање, већ се протеже и на врло прагматичне услове свакодневног живота. Да би се дошло до квалитетних одговора који помажу да клатно државног и националног брода претегне на страну рационалног треба претходно поставити права питања, ма како неугодна била. Може ли у томе помоћи читање Андрића, Толстоја и Достојевског, вјероватно би најбоље објаснила анализа која би користила Његошеве поуке као алате . Док још нису забрањени, Његош и његови бесмртни стихови, у име „европских вриједности, напретка и будућности“.

Слободан Грба је бивши дугогодишњи уредник „Српског гласа“ из Мелбурна. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: depositphotos

Извор Нови Стандард

Извор: standard.rs