Мој живот

Свет

Интервју Владимира Путина са филмским редитељем Емиром Кустурицом за његов пројекат „Наше крштење. Патријарх“.

24 мин читањаИзвор: iskra

Емир Кустурица и Владимир Путин © Sputnik / POOL

ЕМИР КУСТУРИЦА: Хвала вам што сте учествовали у филму. Мислим да ће бити сјајан. Биће то добар филм. Ево мог првог питања. Можете ли рећи да, како ваш мандат као шефа државе пролази, настављате да откривате Русију као чудо и мистерију, која захтева веру и молитву од свог вође?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Знате, Русија је стара више од хиљаду година, има веома дугу историју. Много је тога речено и написано о њој током овог времена: плитке и површне ствари, као и суштинске, озбиљне и фундаменталне ствари; али и смешне ствари.

У 18. веку  живео је фелдмаршал, Кристофер Миних [рођен као Буркхард Кристоф фон Миних]; једном је приметио (или се барем та фраза приписује њему): „Русија је земља којом непосредно управља Бог, јер ако није тако, није јасно како она наставља да постоји.“

Онда је цар Александар II, мислим, скоро сто година касније, у 19. веку , када су га питали како је успео да влада Русијом, земљом тако огромном и разноврсном, одговорио: „Владање Русијом уопште није тешко: али је потпуно бескорисно.“

ЕМИР КУСТУРИЦА:Један немачки песник, Рајнер Марија Рилке, једном је написао да је Русија земља која се граничи са Богом.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Озбиљно говорећи, рекао бих то овако: ако не посматрамо сваког човека само као биолошку супстанцу од коже и костију, већ се слажемо да је суштина сваког човека, најважнија ствар, душа, дар који нам је Господ подарио, а људска душа је вечна и бесмртна, попут Универзума. То важи и за руски народ, за све људе који живе у Русији. И у том смислу, наравно, овде, а и у Русији, свакако постоји чудо и мистерија.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Сигуран сам да је сада један од оних трансцендентних тренутака када ће Русија постати благослов за цело човечанство. Хвала вам на томе, јер када пројекат буде готов, он ће истаћи вредности које се поштују овде, у Русији, и напоре које Руска православна црква и руска цивилизација улажу да очувају те вредности.

ВЛАДИМИР ПУТИН: То је тачно.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Данас је Руска православна црква заступљена у више од стотину земаља света, а руска држава је темељ целокупне руске цивилизације. Да ли мислите да руска цивилизација може постати нека врста „барке“ која може спасити све оне који верују у Христа?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Може. Апсолутно. Кажем то са таквим самопоуздањем не само зато што је руска теолошка и философска мисао усредсређена око једног концепта који датира вековима уназад: Москва је Трећи Рим, четвртог неће бити.

Шта то значи? То значи да је хришћанство настало у старом Риму, затим је Рим пао, а хришћанство се преселило у Византију, Источно римско царство. Константин је постао први цар који је прешао на хришћанство. Византијско царство је такође пало, али до тада се хришћанство већ проширило на руско тло и стигло до Москве. Тако је Москва наследила ову веру и ове традиције. На неки начин, постала је Трећи Рим, духовни чувар тих светих вредности, тог наслеђа.

Па ипак, ова теолошка, или философска, идеја, коју, као што сам рекао, Русија негује вековима, није главна. Све се врти око данашњице.

Данас, на пример, видимо случајеве – знам да то није широко распрострањено – али видимо случајеве када се људи досељавају у Русију из других земаља, укључујући и европске земље. Када понекад разговарам са њима, кажу да је главни покретач, главни разлог зашто су се доселили у нашу земљу била њихова жеља да сачувају своје вредности, своје породице и будућност, да обезбеде будућност својој деци, која, како верују, треба да имају право да одрастају и буду васпитана у традиционалним верским вредностима.

Дакле, када питате да ли Русија може постати „барка“ за спасавање људи, рекао бих да то не би било само за православне хришћане, и заправо не само за хришћане.

Као што знате, у Русији имамо четири традиционалне религије: будизам, јудаизам, ислам и православље, а сви њихови следбеници се развијају и еволуирају упоредо. У ствари, имамо исте традиционалне вредности, без обзира колико се неки следбеници ових религија труде да истакну разлике. Увек ће постојати разлике, али фундаменталне вредности су исте. Стварањем повољног окружења за развој ових традиционалних вредности, Русија пружа простор у коме људи могу да живе у складу са тим вредностима. Наравно, у том смислу, Русија би могла да постане „барка“ о којој говорите.

Сада, у многим друштвима, посебно на Западу, сведоци смо борбе за људска права у коју су укључене разне мањине. Да ли је то нешто ново? Ништа – историја се понавља, ово је старо колико и само човечанство. Само што су сада одређене групе постале агресивније, све више захтевају своја права и тако даље.

Видите, ми не покушавамо никога ни у чему да ограничимо. Али идеја коју заступа Руска православна црква, што наш патријарх увек јавно потврђује, а и руска државна политика, јесте да се човек, људска духовност, и, што је кључно, ако смем тако да кажем, човек као биолошка врста, мора очувати. Ми то настојимо да обезбедимо кроз нашу државну политику и да подржимо Цркву у њеним напорима, наравно, у складу са данашњим захтевима, са захтевима савремене цивилизације. То је главни фокус нашег заједничког рада са Црквом.

Дакле, да, у том смислу, Русија и православно хришћанство могли би послужити као „ковчег“ који сте поменули.

ЕМИР КУСТУРИЦА: И како се све то слаже са реалношћу на Западу, у којој хришћанска црква не успева да игра велику улогу коју православно хришћанство игра у Русији?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Мислим да то има везе са чињеницом да… Ми заправо с поштовањем поступамо према нашој браћи и сестрама у Европи и, заправо, покушавамо да их подржимо када видимо да су одређене гране хришћанства очигледно малтретиране или узнемирене. Али бојим се да назадовање ових цркава, њихово извесно одступање од канона не јача њихов положај у друштву, већ функционише обрнуто. Можда, одступајући од устаљених канона и принципа, они покушавају да нешто осавремене, учине то лакшим за разумевање и прилагођавање нашем свакодневном животу. Али у стварности, мислим да је управо зато утицај хришћанских идеја и цркве на друштво, на умове, слаби.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Током протеклих пет година, Северна Америка је видела 1,5 милиона новообраћених у православно хришћанство.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Управо о томе говорим. Православно хришћанство, напротив, привлачи људе јер штити вредности које сам поменуо.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Како бисте дефинисали руску цивилизацију, као концепт?

ВЛАДИМИР ПУТИН: То је замршено питање. Да, говоримо о руској цивилизацији, и претпостављам да је то како ми то заиста видимо. Боже сачувај – ово није нека врста сујете или ароганције.

Признајемо да је руска цивилизација велика цивилизација. И знамо да постоје и друге – кинеска цивилизација, на пример, која датира хиљадама година уназад. И сећамо се историје. Рецимо, Монголи су водили дуге ратове против Кине и на крају основали сопствену, монголску династију у Кини. И где их је све то на крају одвело? Кинези су их апсорбовали.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Православље је ту одиграло велику улогу.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Да, на то и циљам. Потпуно сте у праву.

Дакле, кинеска држава и кинеска нација су једноставно апсорбовале те освајаче. И то је то, асимиловали су се.

Или узмимо, на пример, индијску цивилизацију, која је најстарија. Веома је занимљива. Што више сазнајем о њој, то ме више занима.

Недавно сам питао премијера Модија, док смо разговарали: „Колико Индијаца говори примарни језик?“ Одговорио је: „Око 600 милиона.“ – „А колики је број становника земље?“ – „Милијарду и по“. Само једна трећина говори језик титуларне нације. „А шта је са остале две трећине?“ – „И они говоре својим језицима.“ Зар вас ово не изненађује? Заиста је тако!

Али шта је то што руску цивилизацију чини толико другачијом? Знате, стално размишљам о томе. И ево мог закључка: руска цивилизација никада није преузела контролу над другима. Она је омогућила еволуцију руског народа, народа руске етничке припадности, али је такође обезбедила услове за развој других народа и етничких група које су чиниле део Руског царства, као својеврсне породице коју је формирала руска држава. Омогућила је развијање свих, укључујући њихов суверени духовни развој, религију, традиције и језике. То је, можемо рећи, јединствена карактеристика руске цивилизације.

Враћајући се на ваше прво питање о мистерији, о јединствености Русије, Достојевски је дао веома добар опис руског човека. Према њему, руски човек лако општи са другима, живи заједно са другима и прилагођава се свему другачијем. И, уопштено говорећи, руски човек има веома јак инстинкт „свечовештва“. То је оно што одликује руску цивилизацију.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Православље је ту одиграло велику улогу.

Као лидер руске државе, да ли Руску православну цркву видите као њен суштински, свети, духовни стуб? Какви су Ваши односи са патријархом Кирилом?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Почећу од краја. Имамо одличне односе истинског пријатељства. А односи између државе и Цркве су веома стабилни, како ја то видим. Они су заиста јединствени, јер чак и у време Руског царства, цар је био цар, владар – никада није био, строго говорећи, поглавар Цркве, већ је сматран њеним чуваром, покровитељем итд.

Дакле, није било онако како је било у Енглеској, у Великој Британији, где су имали краљицу као поглавара Англиканске цркве. Ми нисмо имали такву директну подређеност. Па ипак, увек је постојала међусобна веза између шефа државе и Цркве. Он јесте играо важну улогу. Затим, имали смо институције као што су Синод, који је био врховна црквена власт у земљи, и обер-прокуратора Светог синода, који је био неклерикални државни званичник.

У совјетском периоду, власти СССР-а су прогласиле одвајање Цркве од државе. Али у ствари, постојао је савет за верска питања и његова локална помоћна тела, која су управљала – или барем покушавала да контролишу – верски живот у земљи. Могу само да претпоставим ко је заправо био утицајнији.

Знате, када сам започео каријеру у органима државне безбедности, имали смо тамо специјалне јединице задужене за домаћу опозицију. Црква је у совјетско време била једина легално призната опозиција држави, јер је подржавала алтернативну идеологију. Занимљиво је да су сви официри КГБ-а које лично познајем, они који су служили у тим јединицама, крштени, тако да се није могло са сигурношћу рећи ко је на кога утицао: држава и КГБ су утицали на Цркву, или је било обрнуто. Увек би доносили ускршња јаја и  куличе свима нама осталима у другим одељењима, и слично. Па ипак, било је покушаја да се утиче на духовни живот људи.

Данас су Црква и држава заиста одвојене: држава се не меша у црквене послове, што признаје и наш Патријарх. То има своје велике предности: када је Црква била део државног апарата, државне власти и управљања, повремено се суочавала са критикама због поступака и резултата за које су држава и влада биле одговорне, делећи тако одговорност.

Црква је сматрана делом државне машинерије. Постојао је период, у првим годинама после Револуције 1917. године, када је Црква била прогоњена, и то заиста брутално. Зашто? Зато што је Црква била потискивана као елемент државе која је нестајала.

Више немамо овај проблем. Мислим да је ово веома добро и исправно. На овај начин, Црква може слободно да се развија, у складу са својим унутрашњим правилима.

Што се тиче улоге и места религије и Цркве у историји руске државе, она је апсолутно јединствена. Јасно је да су духовни живот и Црква важни у сваком друштву, шта год људи мислили о томе. Али је од посебног значаја у историји руске државе. Зашто? Сетите се шта смо имали пре 988. године, пре крштења Руси од стране кнеза Владимира. Није постојала јединствена руска држава, нити је постојао руски народ као посебна етничка група. Било је око петнаест, ако добро разумем, словенских етничких група: Древљани, Пољани, Кривичи, Вјатичи… и било је и других племена на северозападу. Петнаестак укупно. Али није било Руса. Већ је постојала искључива власт кнеза, постојало је јединствено тржиште, како га данас зовемо, мислим, постојао је јединствени економски систем, и постојао је један заједнички језик – руски, што је веома важно. Али није било заједничке религије. Све те групе су биле пагани; понекад су обожавали иста божанства, а понекад различита. Али није било заједничке религије.

А онда је дошло време за овај последњи потез. Успостављена је јединствена религија, отварајући пут јединственом руском народу и централизованој руској држави.

У том смислу, Руска православна црква је одиграла јединствену улогу у обликовању руске нације и руске државности.

Зато је наш однос према Руској православној цркви посебан. РПЦ је увек стајала уз свој народ пред најтежим искушењима.

Није случајно што је током Другог светског рата, мислим 1943. године, када су се завршиле Стаљинградска и Курска битка, Стаљин одлучио да обнови патријаршију. Јер без обзира колико су брутални били прогони Православне цркве, религије уопште, унутар земље, у Совјетском Савезу, упркос напорима да се елиминише свештенство, баш оног дана када су тешкоће Великог отаџбинског рата задесиле нашу земљу, Црква је без оклевања устала у одбрану наше домовине.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Црква је сачувала своје темеље и своје каноне нетакнутим 1.500 година. А сада долази нови човек, толико технолошки и биолошки напредан, а ипак ће цркву сматрати основним елементом живота. Можда је зато у Америци постоје људи који желе да пређу у православље јер је оно остало непромењено 1.500 година.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Да. Слажем се са вама. О томе сам и говорио. Наравно да морамо да идемо напред, не смемо бити спутани, не смемо се осећати спутаним у нашем развоју. Али постоје фундаментални фактори који нас чине људима и који осигуравају наставак људске расе. Они чине фундаменталне вредности православног хришћанства.

Православно хришћанство и човечанство?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Тачно.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Више пута сте рекли да су Руси и Украјинци један народ који су њихови непријатељи увукли у братоубилачки рат. Коју поруку бисте желели да пренесете Украјинцима? Зашто мислите да је победа Русије у њиховом интересу?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Наишли сте на веома осетљиво питање. Не знам да ли треба да одговорим на ваше питање или не.

Постоји добро позната латинска фраза „завади па владај“. Шта она значи? То је принцип Сената у старом Риму. И веома је једноставно: ако се појави и расте нешто велико, моћно, ефикасно и утицајно, то се види као претња Риму – онда се мора поделити и владати тиме, да би служило интересима Рима.

Историја наше земље обилује таквим примерима. Чим је Русија ојачала, одмах су се појавиле силе које су желеле да заваде па владају.

Иначе, све такве инвазије на Русију у модерној историји су, по мом мишљењу, такође повезане са овим: Наполеонова инвазија, Први светски рат, Други светски рат, наш Велики отаџбински рат, нацистичка инвазија. Верујем да су идеолошка разматрања ту играла апсолутно секундарну или терцијарну улогу. Најважнији фактори били су питања геополитичког интереса и менталитет „завади па владај“.

Исто се догодило и са Русијом у древно доба, када је, као резултат читавог низа околности (нећемо овде улазити у детаље), постала фрагментирана. Након што су руске земље почеле да се консолидују након такозваног монголског јарма, део територије Древне Русије, наиме Кијев, његова околна подручја, данашње Черниговска и Житомирска област, постао је део руско-литванске државе, а затим, као резултат уједињења са Пољском, постао је део Пољске, Пољско-литванског комонвелта, где су Пољаци играли доминантну улогу. И, наравно, започели су политику полонизације, што уопште није изненађујуће, покушавајући да све ставе под исти кишобран у складу са својим интересима; то је довело до првих промена у језику, и тако даље.

Иначе, што се тиче данашњих Руса, Украјинаца који су тада живели на тим територијама и идентификовали се као Руси у то време, сви су били третирани прилично грубо, да не кажем окрутно, и сматрани су људима другог реда. И онда се то наставило пре Првог светског рата, и тако даље.

Али то није оно о чему сада говорим. Било да је тачно или не, једноставно се тако десило. А оно што сада видимо је наставак те исте политике „завади па владај“ и напор да се ослаби потенцијал Русије, учини је послушнијом и, на крају крајева, на овај или онај начин, у једном или другом облику, учини да служи њиховим интересима.

Сви би требало да разумеју и буду свесни овога, укључујући и оне који живе у Русији – а ми то знамо, разумемо, осећам и видим у нашем друштву – али и они који живе на територији данашње Украјине, људи би требало да схвате да све што се дешава и сви који их подржавају, укључујући и тренутну конфронтацију са Русијом, то раде не у интересу Украјине, већ у свом интересу са циљем да све ослабе, раздвоје, разбију на одвојене делове и потчине њиховој вољи. Свесни овога, мислим да сви треба да тежимо постизању јединства, укључујући и оне људе који тренутно живе у Украјини. Можда не као део једне државе, о томе апсолутно не говорим, већ говорим о јединству у најширем смислу те речи.

У совјетско време, према попису из 1986. године, ако се не варам, на територији данашње Украјине живело је 51 или 52 милиона људи, што је чини једним од највећих индустријски развијених региона Европе. А шта се десило након распада Совјетског Савеза и стицања независности Украјине? Изгубила је све; нестала је бродоградња, производња авиона и свемирских летелица. Дошло је и до пада броја становника, и за неколико деценија, број становника је прво процењен на 41 милион људи, затим се смањио на 31 милион, а сада, кажу, на територији Украјине је остало само око 20 милиона људи; а такође и деиндустријализација – све се распало. То се није десило сада, не у протеклих неколико недеља као резултат узвратних удара руских ракетних снага. Не, распало се само од себе.

Зашто? Зато што власт у Украјини нису преузели њени патриоти, већ националисти. Разлика између патриотизма и национализма, као што знате, јесте у томе што патриоти воле своју земљу, док националисти мрзе друге народе. То је разлика. Али са таквом мржњом према другим народима нећете далеко стићи.

И зато, ако говоримо о Украјинцима – а волео бих да то чују – без обзира на то шта се сада дешава, без обзира на трагедије које се данас дешавају, требало би да размишљамо о будућности, о будућности наше деце, и требало би да схватимо да ако желимо да будемо јаки, моћни и добро позиционирани за позитиван развој, свакако морамо да будемо уједињени, односно да треба да удружимо напоре како бисмо постигли наше заједничке циљеве.

Што се тиче украјинских војника, већ сам поменуо, не желим да кажем да треба да се предају, јер звучи помало понижавајуће. На крају крајева, они се боре, они настављају да се боре. Желео бих да им кажем да пређу на нашу страну, јер је то наша заједничка страна – и права страна историје.

ЕМИР КУСТУРИЦА: А сада једно моје веома посебно питање, у вези са Николајем Трубецкојем. Ово првобитно није било планирано.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Да, у реду.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Николај Трубецкој је једном написао да је брзина монголског коња такозвани „шифра победе“ над Русијом. Да ли ће брзина ракета бити најважнији фактор сада, у овом рату, или православни дух? Када размишљамо о његовом крају, о победи, да ли ће то бити брзина ракета или духовна снага руског народа и руског језика као тајног кода ове цивилизације?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Знате, по мом мишљењу, оно што је данас веома важно и фундаментално није брзина ракета, већ брзина мисли. Војни стручњаци кажу да су донедавно техничке компоненте модерног наоружања биле од највеће важности, али данас је важно математичко знање, јер је темпо промена у војно-техничкој сфери невероватан. И ко јасније размишља и брже реагује на актуелне догађаје и изазове, тај побеђује.

Што се тиче духовног темеља, снаге духа – па, то се подразумева; ништа се у том погледу није променило.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Да ли осећате да се људи у вашој земљи моле за Вас?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Нема начина да то сазнам. Наравно, понекад чујем о томе када дођем у цркву, у саборни храм, а свештеници и духовници ми понекад причају о томе. Али не могу то са сигурношћу знати. Али оно што знам јесте да се свакодневно молим и за Русију и за наш народ.

Знате, као што сам већ поменуо, постоји нешто изненађујуће што сам приметио код себе. Када погледам достигнућа наших научника, уметника, спортиста, или чак обичних људи који су својим рукама урадили нешто јединствено, или пожњели неку врсту фантастичне жетве која никада раније није пожњевена – ни у Совјетском Савезу, ни у царској Русији, знате, преплави ме радост, као да то не раде људи које чак ни лично не познајем, већ да су ти талентовани, изузетни и лепи људи неко ко ми је веома близак, готово део моје породице. То осећам као да је мој лични успех, лична победа. И то је веома пријатан осећај.

Али наравно, свестан сам подршке нашег народа и заиста сам захвалан на томе, јер без те подршке не само да би било немогуће радити, већ би свакако било немогуће постићи било какве резултате, остварити наше заједничке циљеве у име и за добробит Русије.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Као што је Фјодор Достојевски једном рекао, руска држава се заснива на симфонији, симфонији верника који обликују друштво као њен део. Да ли ова формула и даље функционише?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Наравно. Мислим да, углавном, ова формула функционише за сва друштва. А ако није случај, или ако не функционише, онда се и друштво и држава суочавају са проблемима.

Мислим да то нису само хулигани који данас дивљају по великим европским градовима; то је знак одређених општих проблема. Не желим сада да сипам со на рану; свака држава је имала удео таквих инцидената у својој историји, а понекад чак и озбиљнијих са далеко већим последицама. Али ипак, ово је манифестација одређених унутрашњих проблема и знак нарушавања ове симфоније, ове равнотеже. Сигурно би људи требало некако да реагују на то, барем они који су одговорни за стање у друштву.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Дакле, тамо су користили логику либералних система, а овде – комунистичку. Овде видимо симфонију која функционише, док тамо – ону која се тешко може сматрати успешном.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Да. Али, знате, Совјетски Савез је такође био изграђен на одређеној симфонији, на основу онога што кажете. Зашто? Па, на крају крајева, сама социјалистичка идеја је била веома популарна широм света, заправо. Била је веома популарна, заиста популарна у свету. Сама идеја је веома добра, слична је хришћанству, са истим осећајем братства и тако даље. Знате, имала је много присталица широм света после Првог светског рата, и тако, донекле, ово је заиста била симфонија унутар Русије.

Истина, касније се то претворило у репресије, сузбијање неистомишљеничких ставова, концентрационе логоре и тако даље, али у раним фазама, управо је тако и било, то је била нека врста симфоније. То је, иначе, објашњавало огроман успех совјетске обавештајне службе у то време. Јер, како је приметио један од истраживача, ти људи ( који су радили за Совјетски Савез. нап.прир. ) су били свим срцем посвећени својој идеолошкој домовини. То је била идеја коју су сви делили, а идеја је најмоћније оружје.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Хришћанство је увек било религија, али је дошло и до, рецимо, друштвеног напретка.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Апсолутно.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Друге религије немају много тога.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Зашто рећи тако? Још једном, постоје заједничке вредности, сви се слажу око њих. Али постоје одређене особености које су се појавиле на одређеним местима у одређено време као одговор на одређене изазове са којима су се људи суочавали.

ЕМИР КУСТУРИЦА: Мислим да порекло лежи код Јустинијана, у Византијском царству; како су касније научници писали, ренесанса је била заснована на науци и законима који су настали у Византијском царству и у северној Италији; и то је било у сржи ове енигме, ове мистерије о којој разговарамо.

Наводно Вас је крстио свештеник Михаило, који је отац садашњег патријарха и, заправо, Ваш духовни отац. Такво преплитање судбина тешко да се може сматрати случајношћу. Шта бисте желели да пожелите патријарху поводом његове 80. годишњице ?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Немам много прилика да се сретнемо или разговарамо са патријархом. Али могу рећи да је он, пре свега, веома занимљива особа, интелектуалац, и увек је занимљиво разговарати са људима који су стручни, образовани и интелигентни.

Погледајте, сада славимо његову осамдесето- годишњицу, што значи да је рођен 1946. године и, ако се не варам, 1974. године је постао ректор Лењинградске духовне академије. 1974. Године имао је 28 година. Постао је ректор Академије – чак не богословије, већ Академије. Знате, то је веома поштована институција, школа теологије и философије која нуди заиста фундаментално образовање. И он, будући да је био веома млад човек, преузео је ту позицију и служио је, колико ја знам, тамо најмање десет година. То јест, нико му није рекао за годину или чак пола године: „Знаш, превише си млад за ово; зашто не нађеш нешто друго да радиш неко време?“ Не, он је тамо успешно радио десет година. Дакле, укратко речено, он је интелектуалац и увек је занимљиво разговарати са њим. Остајемо у контакту и наши разговори су увек веома корисни и занимљиви за мене.

Што се тиче приче коју сте поменули. Да, знате, заправо сам о томе већ причала. Сетили сте се овога јер сте то већ негде чули. Моја мајка ми је испричала причу о мом крштењу. Све је урађено тајно, без очевог знања, јер је он био члан Комунистичке партије, која је била атеистичка организација. А у то време се сматрало неприкладним имати било какву везу са Црквом, а такође се у тим круговима сматрало неприкладним изражавати било какву личну симпатију према Цркви. Дакле, како ми је касније рекла, то је урађено у тајности од мог оца, са нашом комшиницом из заједничког стана у којем смо живели. Крштење је обављено у Преображењској саборној цркви, недалеко од места где смо живели. И тако, заједно са бабом Ањом, како смо звали нашу комшиницу, пошли су да ме крсте. Свештеник је рекао: „Вероватно би било исправно да свом сину дате име Михаило јер је данас Дан Светог архангела Михаила (био је 21. новембар), а и ја се зовем Михаило.“ – „Оче, жао ми је, али већ смо детету дали име Владимир, по његовом оцу“, рекла је моја мајка. Свештеник је рекао: „То је сјајно, дивно. То је наш светац који је крстио Русију. Гледај“, рекао је, показујући нагоре, „ту ће бити твоја мала икона.“ И знате, касније сам је пронашао. То је барељеф на зиду Преображењске саборне цркве. И то је отприлике било све.

Онда, једног дана када смо разговарали са патријархом, питао сам га шта га је довело у Цркву. А он је одговорио да му је отац био свештеник. Рекао сам: „Стварно? И где је служио?“ Рекао је: „У Лењинграду.“ Питао сам: „Где тачно у Лењинграду?“ А он је одговорио: „У Преображењској саборној цркви.“

Већ сам се мало уразумио у том тренутку, па сам питао: „Како се звао ваш отац?“ Рекао је: „Михаило.“ „Да ли је у то време било још Михаила у том храму?“ питао сам. Рекао је: „Не.“ Јасно и гласно! Имајте на уму да није био уопште свестан приче коју ми је мајка испричала. Рекао је: „Не, није било других Михаила.“ – „Знате, Ваша Светости, изгледа да ме је Ваш отац крстио“, рекао сам. Тада се изненадио. И испричао сам му целу причу.

Погледајте где сте почели. Ваше прво питање је било о Русији, и можда би се могло рећи да је то што се десило преда мном нека врста чуда, нешто свето. Али ово је, наравно, невероватна прича: његов [патријарха Кирила] отац је крстио обичног дечака из радничке породице, док је његов син [син свештеника Михаила, будући патријарх Кирил] напустио дом са петнаест година да би почео да живи сам…

ЕМИР КУСТУРИЦА: Са петнаест година?

ВЛАДИМИР ПУТИН: Са петнаест година одлучио је да живи самостално и постане геолог; па је студирао картографију, а затим је постао геолог и члан геолошке екипе.

На крају је његов син постао патријарх Московски и све Русије, док је дечак из радничке породице кога је некада крстио постао председник Руске Федерације. Зар то није нека врста чуда?

ЕМИР КУСТУРИЦА: Живот је чудо.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Али ово је прича из стварног живота. Није измишљена. Кажем вам, док смо разговарали, причао сам му ово, а онда, када сам завршио своју причу, у почетку ми је само одговарао, а када сам дошао до дела о мојој мајци и причи коју ми је испричала, очи су му се рашириле и изгледао је изненађено.

Дакле, наравно, имамо посебну, веома личну везу. Али да поновим, он је веома занимљива особа и увек је задовољство састати се са њим и разговарати о било којој теми која се може појавити.

Шта бих желео да пожелим? Па, знате, наш садашњи Патријарх се никада није затварао у цркву, никада се није затварао у зидине било ког манастира. Увек је био близак људима, увек је комуницирао са њима и наставља да то ради. Кажем му: „Ваша Светости, требало би да се мало опустите, можда не морате стално да будете…“ Јер он је увек у покрету, знате. Једног тренутка је на далеком северу, следећег на југу, а онда опет негде другде – стално се креће. „Морате да водите рачуна о себи и да бринете о свом здрављу.“ Он је увек близак људима, баш као што је Руска Православна Црква увек била заједно са својом земљом кроз историју.

Желео бих да патријарху пожелим неисцрпну енергију у служењу руском народу и нашој домовини, јер је он по свом положају један од њених главних бранилаца. Срећна годишњица!

ЕМИР КУСТУРИЦА: И руске цивилизације такође.

Хвала вам пуно.

ВЛАДИМИР ПУТИН: Хвала Вама.

http://en.kremlin.ru/events/president/news/81318

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Извор: iskra