Дарја Платонова: РОМАН „ЛАВР“ КАО МАНИФЕСТ РУСКОГ ТРАДИЦИОНАЛИЗМА

Пише: Дарја Платонова (Дугина)
Роман-житије, „неисторијски роман“, како га назива сам аутор Јевгениј Водолазкин (доктор филолошких наука, стручњак за староруску књижевност) – опис судбине и унутрашњег формирања исцелитеља Арсенија. Добивши од свог деде Христофора обуку у лекарству, Арсеније ступа у живот са свим његовим сложеностима, искушењима и испитима. Од самог почетка, профил Арсенија открива у њему човека призваног духом и обележеног посебним даром, необичном харизмом. Он је мобилисан од неких виших сила да служи људима. Он није од овог света, али служи људима овог света. Одмах се у томе назире почетак страдања и боли.
У време куге код Арсенија долази Устина, бедна девојка чије је село захватила епидемија. Млади исцелитељ прихвата је као и све оне који траже помоћ и спас, којима прети невоља и који немају где да оду и коме да се обрате. Арсеније је прима у свој дом, пружа јој склониште, и … они се зближавају. Превише. И што је ту најважније – без онога за људе Старе Русије обавезног црквеног тајанства. А то значи да је њихова веза греховна и доноси бол, патњу, смрт и мрачан крај.
Устина остаје у другом стању, али због страха од осуде и критике Арсеније је не води на венчање. Тим пре што није јасно како образложити њено спасавање од куге. Тако је љубав грех, дете – плод пада, а уз то, пред порођај, Устина не прима ни причешће, јер како духовнику објаснити њено стање?
Тако се и дешава најстрашније. Устина умире у порођајним мукама, дете се рађа мртво. Арсеније практично губи разум од бола и свести о својој умешаности у страшан догађај. Устина и њен некрштени мртворођени син по представама тог доба не заслужују чак ни нормалан погреб – породиљa није била венчана, а дете је умрло некрштено. Обоје се сахрањују у Божјем дому, посебном месту ван хришћанских гробаља, где су бацани лешеви просјака, нехришћана, врачара и кловнова. Са Устином умире стари Арсеније, и рађа се нови – Устин, који узима мушку верзију имена своје вољене, своје жртве, свог греха. Тако јунак почиње свој пут – пут покајања, подвига и страдања, намењених да избаве непролазну душевну, метафизичку бол која је поломила осу младости.
Касније Арсеније-Устин постаје познати травар-лекар, његова слава шири се по целој Русији. Али и то је само једна фаза. Касније долази време новог „преласка“. И он се креће низ ланац староруске духовне фигуре – лудак-старац-пророк. Јуродиви Фома даје јунаку ново име – од сада је он Амвросије, и заузврат преузима подвиг лудости, постизања светости и бестрастности кроз добровољно понижавање и нетипично – понекад изазовно понашање.
Даље следи ходочашће у Јерусалим са италијанским монахом Амброџијем, а након повратка са тешког путовања – примање монашког чина и тако све до највишег монашког чина – схиме. Тако из Арсенија-Устина настаје Лавр – из бола душе, која је посматрала тело своје вољене Устине бачено у кућу убогих; из сведочења смрти монаха Амброџија, који му је постао близак; из посматрања елемената током олуја у којима су страдали морнари; из опште неправде света и мора, које покрива мрежом руске (и не само руске) земље; из бескрајних руских пространства и душе, недоступне разумевању и странаца и самих Руса.
– Какви сте ви то људи, – каже трговац Зигфрид. – Човек вас лечи, посвећује вам цео свој живот, а ви га читав живот мучите. А када умре, вежете му ноге конопцем и вучете га, и обливате се сузама.
– На нашој земљи си већ годину и осам месеци, – одговара ковач Аверкије, – а уопште је ниси разумео.
– А ви сами је разумете? – пита Зигфрид.
– Ми? – Ковач се замисли и гледа Зигфрида. – Ми је, наравно, такође не разумемо.
Животни путокази човека Традиције:
Арсеније – Устин – Амвросије – Лавр
Живот Лавра, који се у житију дели на неколико циклуса – детињство/младост /зрелост /старост и „сањјаса“ (живот схимника, који се потпуно одриче света) – живот човека Традиције.
У опису живота подвижника Лавра исказује се индоевропски канон живота човека Традиције (јасно описан у „Ману-смрити“ и другим списима хиндуизма) који стреми ка ослобођењу, састоји се из 4 циклуса. Роман, као и живот Лавра, подељен је на четири дела: „Књига знања“, „Књига одрицања“, „Књига пута“, „Књига мира“. Према Упанишадама, ослобођење постаје могуће ако човек достојно проживи три ашрама (три фазе живота):
1) проучавање Веда, учеништво (брахмачарја) – прва фаза живота Арсенија – учење мудрости од његовог деде Христофора
2) Домаћинство и жртвовање собом зарад жене и породице (грихастха) – породица Арсенија, смрт Устине и њено даље прихватање у себе – стални дијалог са покојном вољеном
3) Године шумског пустињачког живота (ванапрастха) – и јуродство, и скитање, и путовање у Јерусалим
4) Ера последње ашроме (санјасе) – у хиндуизму је повезана с одласком од световних послова и потпуном посвећеношћу духовном развоју, то је период медитације и припреме за смрт. У хиндуистичкој традицији сматрало се веома важним умрети као бескућник, потпуно наг, усамљен, непознати сиромах. Управо тако умире Лавр, будући оклеветан.
Важно је напоменути да је у свакој од ових животних фаза у Традицији долазило до промене имена. Тако ми, читаоци, постајемо сведоци низа од 4 лика – Арсенија, Устина, Амвросија и Лавра – од којих сваки у себи приказује 4 различите фазе човекољубља у индоевропској Традицији.
„Био сам Арсеније, Устин, Амвросије, а сада сам постао Лавр. Мој живот је проживео четири различита човека, са различитим телима и различитим именима. Живот подсећа на мозаик и распада се на делове“, каже Лавр.
Бити мозаик још не значи да се распадаш на делове, одговара старaц Инокентије. Ти си нарушио јединство свог живота, одрекао се свог имена и саме личности. Али и у мозаику твог живота постоји оно што повезује све његове делове – то је стремљење ка Њему (Богу – прим. аутора). У Њему ће се они поново скупити, одговара му старaц Инокентије.
Четири различита живота, етапе, облика, лица-маске – сливају се у једно лице. Пролазак кроз четири животне фазе у роману је постепено уздизање човека од нижег ка вишем, од материјалног изражаја ка вишој реализацији – теуршком тајанству. Описано у „Лавру“ је неоплатоничко искуство повратка душе свом извору, Добру, Једином. Роман се може посматрати у неоплатоничкој шеми уздизања тварног, порођеног ка свом неизрецивом извору.
Ова четири периода у животу главног јунака такође имају и социјалну, кастну димензију: прелазак са једне етапе на другу је такође промена социјалног статуса. Од ученика до „мушкарца“, од „мушкарца“ до пустињака, од пустињака до монаха и схимника. Све ово је кретање по вертикалној оси друштвених слојева: и ако у првом делу Арсеније поседује имање – кућу, књиге, траве, мали комад земље, на крају књиге он нема ни зидове – уточиште му постају камени сводови, дрвеће, шума. Тако, пролазећи у нову етапу, Арсеније се опрашта чак и са Христофоровим књигама. Новом јунаку, стражнику-филозофу, не приличи да има приватну својину. Он ништа не може имати, јер поседовање нечега значи смањење напетости посматрања највишег. На крају романа Лавр нема ништа, сва његова храна је храна птица и животиња, више не припада ни самом себи. Он припада Апсолуту.
Проблем времена и вечности у роману Лавр
Једна од главних тема романа је проблем тумачења времена: материјално време у „Лавру“, пратећи платоничку тематику, схвата се као „покретни лик вечности“. У роману као да коегзистирају два измерења – линеарно време, које води ка крају (есхатолошка линија долази у роману са Запада – Амброџио долази у Русију да би пронашао одговор на питање о датуму краја света), јудеохришћанско и измерење вечног – митолошког, које има корене у античкој традицији, а у хришћанству је постало измерење кружног циклуса богослужења, које истовремено као да се показује спирално и обавија у парадокс: поновљиви догађаји – црквени празници, сваки пут се дешавају „изнова“, као да раније нису постојали. Сваки пут различито (разговор Лавра са старцем Инокентијем:
„Заљубивши се у геометрију, кретање времена уподобљавам спирали. То је понављање, али на неком новом вишем нивоу”). Чак и само приповедање, житије Арсенија, приказује спиралу – многи догађаји у роману су слични, али сваки пут се дешавају на новом „вишем нивоу“ (на пример, на крају његовог живота – Арсеније, већ Лавр, поново асистира при порођају, али овога пута породиља не умире и дете остаје живо).
„Постоје слични догађаји, наставио је старац, али из те сличности рађа се супротност. Стари завет отвaра Адам, а Нови завет открива Христос. Слаткоћа јабуке коју је јео Адам претвара се у горчину сирћета које је пио Христ. Дрво познања доводи човечанство до смрти, а крсно дрво дарује човечанству бесмртност. Запамти, Амвросије, да су нам понављања дата за превазилажење времена и за наше спасење.“
Супостојање два измерења – временског и вечног – огледа се чак и у самој структури приче: тако се у Лавру на чудан начин преплићу описи средњовековног руског живота са савременим епизодама, главни јунак живи са мртвима – са њима стално прича, обраћа им се, свађа се, прича о својим осећањима. Та структура умногоме корелише са постмодернистичким романима. Без сумње, Водолазкин је постмодерниста у својој техници. Међутим, испуњавајући „колаж“ причама различитих етапа, изнад технике он ставља дубинске традиционалистичке смислове. У роману је нарочито прецизно и видљиво приказано постојање више временских епоха: понекад смо у средњовековној Русији, понекад се померамо у савремени свет са истраживачима, љубитељима књига и историчарима, а понекад смо сведоци совјетске терминологије – Водолазкин је веома вешто и органски успео да покаже синхроност, паралелно постојање више епоха и димензија. Као што у роману коегзистира више временских слојева, тако и у нама данас присуствују и архаично, и будућност. Ми данашњи смо и наши преци, који кроз наше очи посматрају свет, и наша будућа деца.
Роман „Лавр“ је обиман манифест руског традиционализма, то је остварење руског парадокса о суживоту времена и вечности у нама, то је индоевропски канон житија, увенчан у образ средњовековног врачара, то је мит о вечном повратку и пробијању тог мита стрелом времена, које се креће ка крају Света. „Лавр“ је манифест кретања по вертикали, оног кретања које смо заборавили у ужурбаности свакодневице. И које се тако јасно пројављује у временима куге. Тада и сада.
„А зар Христос није општи правац?“, упитао је старац. Какав још правац тражиш? И не заноси се превише хоризонталним кретањем.“ „А чиме се онда заносити?“, упита Арсеније. „Вертикалним кретањем“, одговори старешина и показа горе.
(geopolitika.ru; превео Ж. Никчевић)
Извор: iskra





