РАНКО ГОЈКОВИЋ: Русија је срушила седам „империја зла” (1)

ИСКРА на Фејсбуку

фото: ТАСС/kremlin.ru

Вријеме пред обиљежавање велике побједе над нацизмом у српским земљама, посљедњих година, обиљежено је двоструким кретањима – отварањем полемика за и против обиљежавања Дана побједе и одржавања акције Бесмртни пук, те тенденцијом ка обесмишљавању једног или другог српског покрета отпора против окупатора. У свему томе присутан је и сведени поглед везан за личност и дјело Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина и његовог доприноса побједи над нацизмом.

За разматрање ове теме позвали смо православног публицисту, преводиоца и издавача Ранка Гојковића како бисмо проблематици пришли са православне, геополитичке и историјске тачке гледишта, јер је Гојковић познат по дубоком увиду, како у српско-руске историјске прилике и везе (аутор је тематског диптиха Знаменити Срби у руској историји и Знаменити Руси у србској* историји, а као преводилац превео је око 50 књига и преко хиљаду текстова) тако и у савремена руска кретања (био је дугогодишњи сарадник геополитичко-аналитичког сајта Фонд стратешке културе из Москве, а стални је сарадник православно-патриотског портала Руска народна линија из Петрограда).

Гдје се налази метаисторијски задатак Русије?
– Пре одговора на ово питање, а колико видим доста их је повезано са тумачењем одређених историјских епоха, неопходно је направити један увод о тумачењу историје, јер данас често имамо случај да историја све мање личи на науку, а све више на систем оцена који зависи превасходно од политичке конјуктуре. О томе сам опширније писао у свом диптиху Знаменити Срби у руској историји и Знаменити Руси у србској историји, овде у кратким цртама.

Глобална власт прекрајањем историје покушава исту да искористи као инструмент како би свима наметнула свој поглед на свет. Немогуће је на прави начин тумачити многе историјске процесе не провлачећи их кроз библијску призму, занемарујући улогу промисли Господње, тако да, уколико говоримо о историји Руса и Срба, њихову историју просто је немогуће тумачити изван оквира православља. Дакле, руски народ, као и наш србски, своју народност у последњих хиљаду година стицали су на религиозним идејама и та религиозна православна идеја дефинисала је њихову целокупну културу.

Због тога, уместо неке инфантилне приче о некаквим „европским вредностима“, православни Срби и Руси морају бити свесни моралне надмоћности своје православне цивилизације пред изумирућим моралом Европе и не обазирати се на њену бљештећу спољну фасаду. Петрове реформе и продор западних идеја у време Екатерине Велике у Русију (а код нас „прогресивни рационализам“ доситејевштине) полако али сигурно истискују из умова наших историчара промислитељски смисао људске предназначености. Рационализам и материјалистичко схватање историје историчара васпитаваних по западном обрасцу постаје извор заблуда за милионе њихових суграђана. Тако се лагано губи појам вишег смисла који је Господ подарио појединим народима.

Дакле, враћајући се Вашем питању, рекао бих да хришћанска историја Русије као њен „кров“ свакако има и свој библијски темељ. Mи Словени водимо порекло од Нојевог сина Јафета (по тумачењу Ђорђа Бранковића у његовој Хроници Словена Илирика, Доње и Горње Мезије), a Јафет значи проширен, достојно прослављен, па су наши преци себе звали Славенима. Светим крштењем и преласком у хришћанство, од Славена настали су Словени, преобразујући оваплоћење Речи (Слова на црквенословенском језику, као што знамо, Слово је у Библији и синоним за Бога) како би се посредством светог крштења удостојили да буду синови Божији.

Из библијске историје знамо да сви народи воде порекло од три Нојева сина – Сема, Јафета и Хама. У првој књизи Мојсијевој (Постање) забележено је пророчанство Нојево за своје синове. Тако у Постању Ноје каже: Благословен да је Господ Бог Семов (1 књига Мојсијева 9; 26) проричући да ће се од Семовог племена оваплотити Спаситељ наш Исус Христос, а потом наставља да ће Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Семовим (1. Књига Мојсијева, 9; 27). Додао је и да ће потомци Хамови (који је поцрнео пошто се смејао оцу) бити слуге синовима Семовим и Јафетовим, али то није важно за нашу причу осим чињенице да се и то пророчанство обистинило у историји људског рода.

За нас је важно схватити да Ноје под шаторима подразумева закон вере који је дат старозаветним Јеврејима као Семовим потомцима, а онда је род Јафетов прихватањем Новог завета ушао у закон и јаче се у њему учврстио него синови Семови. Нојеве речи из Старог завета, потврђује Спаситељ наш Исус Христос у Новом завету, речима да ће Господар винограда дати виноград другима (Марко, 12; 9). Из библијске историје знамо да су Семови синови (изабрани народ) први добили закон од Бога, али по речима псалмопојца Давида – Не сачуваше завјета Божијега и по завјету Његову не хтјеше ходити. Заборавише дјела Његова и чудеса која им је показао (Псалм 77; 10,11). Нови Израиљ постају хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, после пада и појединих словенских народа у папистичку јерес, последњих векова управо православни Словени (пре свега Руси и ми Срби као део те православне словенске цивилизације) остају последњи озбиљни народи који задржавају зацарење сина погибли (православни Словени су управо тај „катехон који задржава“).

О метаисторијском задатку Русије можемо читати још у древној руској хришћанској књижевности Кијевске Русије. Кијевски митрополит Иларион, први етнички Рус на кијевској црквеној катедри, у свом значајном делу Слово (Реч) о закону и благодати истиче духовну силу као суштинску у произашлом сједињењу (пре крштења Русије разједињених) словенских племена у јединствен народ, руски народ. Дакле, у том ремек-делу древне руске књижевности, поред овога што је истакнуто у самом наслову да су доласком Христа у свет светлост и истина тријумфовали над законом, овде се по први пут оцртава и посебна мисија руског човека у борби против зла. И заиста, било је доста тих „империја зла“ које су јуришале на Русију и на крају се разбијале у борби са руском „империјом добра“

Саму теолошку и политичку концепцију „Москве као трећег Рима“ у књижевној форми први је изразио старац Филотеј из Јелоазаревског манастира код Пскова у првој половини XVI века. Поред термина „Москва – трећи Рим“ он је користио и термин „Светла Русија“ дајући свему религиозни смисао. У чувеном „Лицевом своду“ и „Степеној књизи“ из времена првог руског цара Ивана Грозног, према мишљењу митрополита Јована Сничева, доктора црквене историје, долази до коначног уобличења руске идеологије. Имајући у виду да је тада Русија била једина православна земља на свету, сви други православни народи били су поробљени, руски духовници били су свесни да пред Русијом стоји колосални задатак и да је „трећи Рим“ остао тај јединствени „катехон који задржава“.

На крају овог разматрања о неопходности узимања у обзир улоге промисли у тумачењу историјских процеса, да додамо и да „отац руске историје“ Нестор Летописац почетак руске историје почиње од Библије, Адама и Еве, светског потопа… Несторова историја Русије није никакав списак чињеница и важних историјских датума, већ представља историју Русије као саставни део историје спасења људског рода. А у свом крајњем исходу, та историја представља замисао Господњу о људском роду која се реализује у историјском времену које је Господ одредио.

Колико је данашња Русија свјесна своје васељенске улоге и тежине задатка који јој предстоји пред глобалним ћорсокаком у који је свијет довела „прометејска идеологија покоравања природе и културе у име задовољења примитивних потрошачких апетита“ (Александар Сергејевич Панарин)?
– Да, велики руски мислилац Александар Сергејевич Панарин можда је као нико од наших савременика проникао и до коске – критички утемељено – оголио катастрофу коју свету доноси идеологија глобализације и потрошачког друштва. Као вероватно најдоследнији настављач великих руских теоретичара цивилизација, творца теорије о цивилизацијама Николаја Данилевског и његовог ученика Константина Леонтјева, Панарин осећа опасност увлачења Русије у оквире западне цивилизације и не устручава се да поборнике тог либералног тока назове петом колоном.

У суштини, још је Данилевски указивао да припадник једне цивилизације искакањем из оквира своје у оквире друге цивилизације никада не може постати истински представник те друге цивилизације, него само њен сурогат.

Православно-словенска цивилизација (којој припадамо и ми Срби, Руси је називају „руском цивилизацијом“) заснована је на вишој истини идеала „Царства Небеског“ и свакако је и Панарин и тај православно-патриотски руски корпус свестан „васељенске улоге Русије“, како рекосте. Колико је свесна тога и савремена владајућа елита Русије, тешко је оценити, али свакако један њен либерални део не само да није свестан тога, него заиста и представља „пету колону“ у савременом руском друштву. Та својеврсна борба добра и зла, идеала „свете Русије“ и „проклете Русије“ (код Руса постоји такав израз – окаянная русь – и у руској древности није имао само то значење „проклетства“ него је представљао и синоним за ђавола, демона или нечисту силу уопште – Р. Г.) траје и данас.

Православном човеку не могу бити блиски срцу многи процеси који се данас одигравају у савременој Русији, православног човека обузима језа око срца када чује да је суд у Русији незаконито осудио највећег живог руског просветитеља, директора Института руске цивилизације, Олега Анатољевича Платонова, због штампања књиге која у тренутку штампања није била забрањена. Називање Олега Платонова највећим живим руским просветитељем нису пусте бомбастичне речи – Институт руске цивилизације, на чијем челу је Олег Анатољевич скоро тридесет година, за нешто мање од 30 година свог постојања издао је преко 500 томова капиталних дела (многа од њих су штампана по први пут после више векова) која обухватају све области пројаве великог руског духа кроз векове.

Поред дела највећих руских мислилаца и књижевника, државника и уметника, од периода Кијевске Русије до наших дана, ИРЦ штампао је и десетине речника и енциклопедија које после богоборачког века све одреднице тумаче у истинском светлу, без идеолошке материјалистичке обојености. Дакле, очигледно је да су „сурогатни Руси“, како би рекао Данилевски, Руси који по духу нису представници истинске руске цивилизације него су сурогатни представници западне цивилизације, имају јака упоришта у самим врховима савремене руске власти. То не охрабрује, али не сме ни да обесхраби – непријатељима Русије више пута је изгледало да се она налази у „безизлазној позицији“, губила је на свим фронтовима, да би на крају, уз Божију помоћ, излазила као победник. „Сила Господња у немоћи се показује.“

Од самих Руса, од Руске православне цркве, од свенародног покајања због страшног греха цареубиства у великој мери зависи да ли је на прагу скори долазак сина погибли (антихрист) или ћемо пре тога ипак дочекати обнову православног Руског царства. Западна цивилизација је данас у потпуности упрегнута у службу Сатанину и, по мом мишљењу, само Божији помазаник може зауставити ово планетарно зло и одложити зацарење сина погибли. Чињеница да је после канонизације цара Николаја II и светих царских мученика од стране РПЦ дошло до „дизања Русије с колена“ даје наду да ће велики руски народ, пре краја историје у овом данашњем виду, успети да победи још једну „цивилизацију зла“ која се данас „ополчила“ на руски свет (Велика православно-словенска, руска „цивилизација добра“ срушила је у својој историји седам моћних „цивилизација зла“, о томе сам пре пола године одржао једно предавање у манастиру Сланци (видети овде – Р. Г.).

Које империје зла је срушила руска држава, можете ли нешто више рећи о томе?
– То је интересантно питање које је добро знати када се расуђује о руској државности и, генерално, о руској историји. Уопштено говорећи, све цивилизације можемо поделити на основу тога да ли служе добру или злу, Богу или Сатани. Или, ако хоћете да зађемо у дубоку библијску историју, можемо их поделити на цивилизације Каина и цивилизације Авеља. Не бих подробно улазио у ту тему, само ћу побројати седам истинских „цивилизација зла“ које је руска државност, руска „цивилизација добра“ срушила током своје историје.

Набрајам по временском редоследу:

1. Хазарски каганат (Свјатослав, отац Владимира Крститеља, 965. године разорио је Саркел, престоницу Хазарског каганата, а њено коначно уништење дело је његовог сина Владимира);
2. Германску агресију на Словене срушио је Александар Невски сјајним победама над Ливонским редом 1240. и Тевтонским редом 1242. године;
3. Коначна победа над империјом Чингизида (или над монголско-татарском Златном ордом) започета је чувеном Куликовском битком 1380. године;
4. Ослобођењем Москве 1612. године окончана је римокатоличка агресија Ватикана и Пољске, коју је започео Иван Батори против Ивана Грозног;
5. Наполеонов продор у Русију са европским савезницима (својеврсна тадашња Европска унија) заустављен је 1812. године у чувеној Бородинској бици, када је руским снагама командовао маршал Кутузов;
6. Од 16. до 20. века Руска империја водила је 12 ратова против Отоманске империје (једино у Кримском рату, у коме су савезници Османлијама били Енглези и Французи, Турци су били условни победници) и увелико захваљујући многим победама руског оружја ослобођени су сви православни народи од турског ропства.
7.
Победом над Хитлером, руска држава срушила је и седму велику „империју зла“ у својој историји.

Није сувишно напоменути да је и у Првом светском рату управо на Источном фронту сломљена кичма Виљемове Немачке и Франц-Јозефове Аустроугарске империје зла, али после несрећних револуција 1917. године (и каснијег Лењиновог потписивања Брест-Литовског мира којим се одрекао трећине територије Руске империје) све дивиденде извукли су њени западни „савезници“. Да додамо да је скоро све те територије којих се одрекао Лењин у окриље руске државности повратио Јосиф Висарионович Стаљин.

 

*Напомена редакције: на молбу аутора придев „српски“ ће се у овом тексту користити у форми „србски“

 

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.