Слободан Рељић: Шта студенти могу донети Србима?

Од толико изречених предизборних мисли најважнијом ми се чини она Ентонија Беланжеа на француској државној телевизији Франс инфо: „Драго ми је што говоримо о Србији. И усуђујем се рећи да је Србија мајка свих протеста младих.“ „И први пут у Европи… они су пронашли политички излаз за своје захтеве.“

Беланже има докторат из историје, дугогодишњи је синдикални активиста као генсек француског Националног синдиката новинара, а од 2015. је генерални секретар Међународне федерације новинара (IFJ) – даље рече да „можда треба слушати те младе протестанте… Млади Србије су рекли могуће је срушити чак и најкорумпираније режиме“.

Генерација јури наду

Млади Срби су та „генерација зед, која у Европи а и шире по свету устаје“. Описао је ту побуну као генерацијску и набрајао: Француска, Италија, Шпанија, Белгија, Албанија… Подсетио је на сличне побуне у Бангладешу, Непалу, Мароку, на Мадагаскару или у Индији… И закључак: да те младе „уједињује жеља да стану на пут старом систему који за њихову будућност представља само тежак терет“ (Е. Беланже).

Француз није споменуо чињеницу да је преко трећине студентске генерације зед у Америци за комунизам, а две трећине за социјализам… (Генерација зед, зову их зумери, генерација је рођених од средине деведесетих; они су „рођени дигитални“; представљају око 41 одсто глобалне радне снаге, према подацима Светске банке; друштвена група која најинтензивније користи друштвене мреже; за 60 одсто њих друштвене мреже су главни извор вести.)

Мораћемо да се све више упуштамо у разумевање светских генерацијских одредница, али не као глобалистичког-европута који нема алтернативу. Они су део опадања западне самопреваре. И њихова побуна је одговор на неподношљивост постлибералних система у којима један одсто најбогатијих незаустављиво сиромаши све остале. То пљачкање је систем.

И та генерација разуме (засад више инстинктивно) да тако више не може. Неће, како рече један демонстрант у Паризу, да „читав живот потроши да би зарадио девет квадрата стана“.

Иначе, пре шест деценија студенти су, такође, били основа за велика друштвена кретања. Никад није заборављена 1968! Најпознатији теоретичар те појаве Херберт Маркузе (1898–1979), из чувене неомарксистичке Франкфуртске школе а од 1934. професор на америчким универзитетима, разумео је да је развијено индустријско друштво успоставило свеобухватни систем репресије и угушило расправу, па и апсорбовало стварну опозицију.

Његова књига Човек једне димензије (1964) била је пролог за објашњење студентске револуције која је избила 1968. Маркузе је, испомажући се Хегелом и Фројдом, тврдио да више није пролетаријат/радничка класа нада за промену света већ су то студенти. Студенти од Париза до Сан Дијега су га обожавали. Маркузе је умео да се носи с популарношћу. И да је подиже. Кад га је Плејбој (1970) позвао за интервју (понудили су му и новац), имао је један услов – да буде на дуплерици, где су иначе лепе раскомоћене жене. Интервју никад није направљен, али је остала прича.

Ипак, ни Маркузе ни студенти 1968. нису налазили начин да побуну претворе у политичко решење. Многи су после, одустајући од младалачких жеља, постали важан део естаблишмента. Као Хилари и Бил Клинтон, на пример.

Нема потребе да констатацију Ентонија Беланжеа – да су млади Србије ове 2026. први у Европи „пронашли политички излаз за своје захтеве“ (избори на којима су њихови изабраници победили) – узимамо као поправљање 1968. Мени се најважнијим сада чини потенцијал да у Европи „новог система“ у настајању, и са новим групама које ће управљати тим државама, ми као народ заузмемо место које ће поништити евротерор којем смо изложени од деведесетих година.

Овом променом европолитика србопонижавања губи ослонац. Слично, иако не исто, као после Првог, па Другог светског рата ми, Срби, могли бисмо да устоличимо своју релевантност историјског народа.

Онако као што 25. октобра објави енглески писац и политичар посебног кова Џорџ Галовеј: „Не верујем да ће српски народ икада напустити Косово, окренути се против Русије, придружити се НАТО-у који их је бомбардовао, усвојити агенду ЕУ – од пушења до ЛГБТК+ заједнице – одбацити предности које уживају са Кином итд. Дух партизана остаје. Срби су јединствен народ и свиђа им се то што је тако. И мени се свиђа.“

Сви за наше младе

Што се погледа на нас тиче, ствари се крећу у добром правцу. Споро, али се крећу. Од безобзирног поништавања до озбиљног уважавања само је корак. Остаје да они који у Београду долазе на власт то разумеју. Вучић није имао храбрости да се према Европљанима односи држећи се чињеница које је Галовеј рекао овако једноставно. Напротив. Све је поништавао. И распродавао.

За Студентску листу још не знамо. Али добро симболичко усмерење за нови програм српског пута је начин како је проф. Александар Чупић чувену српску староградску песму Ајде, Јано (Ајде Јано, коња да продамо… / Ајде Јано, кућу да продамо… / да продамо само да играмо) преокренуо у: Хајде граде, сви уз наше младе… / Тама бледи, зора руди, Србија се буди… / Младост пева, бољу земљу снева… / Хајде земљо, како знамо, да је сачувамо!

Тако некако би требало да се трасира пут за нову власт. То како и камо су ишли Ђинђић, Тадић и Вучић (транзиција у колонијалну демократију а на „европском путу“) ваљало би да се закочи. И полако окреће. С гитаром или без ње. Тај свет где иде „демократска Србија“ нестаје… Генерација зед је његов гробар.

А ми стојимо пред ризиком, да у месецима који долазе, доживимо да 1) професори који би требало да реализују студентске захтеве у свој пуноћи и конкретности и 2) студенти који желе „нови свет“ – не буду на исти начин тумачили шта треба променити.

Генерација зед је одрасла у суморној стварности Србије „на европском путу“, а њихови професори су се сналазили и снашли у транзицији у којој су се покоравали „европским вредностима“ – од пропале Болоње до борбе да се прибаве поени у часописима по европском иностранству. Често су се држали усправно таман колико и наши политичари.

Студентска листа би морала да испуњава оно што су побуњени студенти дубински разумели. Александар Вучић је само настављач чињења на којима се истицао његов велики (не)пријатељ Драган Ђилас, који је сад са „Европском Србијом“ (0,28 одсто) чак и иза веселог Богољуба Карића. После ових избора та опција је потонула. Дирљиво је слушати Ђиласове описе „Европе“ која „нема алтернативу“ а који нису ни за милиметар одмакли од знања са брифинга у западним амбасадама из деведесетих. Европа се не сећа себе онакве како о њој говори некадашњи студентски лидер Д. Ђилас.

Вучић понавља да су ти са Студентске листе доведени на чело Србије. Из Брисела. Он, из личног искуства, зна како они доводе. И кад већ није написао Како сам победио обојену револуцију, могао би да засуче рукаве… Како су ме довели на власт да склопи и да нам докаже да су и ови „студенти“ – доведени.

Он то неће, наравно. Не би се усудио. А ови ће – после страшног СНС-мрачења о свим питањима (кад се он осврне, једино чиме ће се моћи похвалити биће споменик Немањи испред напуштене Железничке станице) – кренути да народу покажу како се чини оно што су обећали. На Тргу Славија у Београду 22. октобра 2026. проф. др Илија Срдановић рекао је: „Наши мандати биће у вашим рукама, у рукама народа.“

Студентска листа би морала да испуњава оно што су побуњени студенти дубински разумели

Дан касније, кад је оглашавао победу „храбрости над страхом, наде над равнодушношћу, вере да Србија може и мора другачије“, академик Радомир Саичић (прича се да би могао бити председнички кандидат СЛ) одлучно додаје: „А сутра? Сутра почиње посао. Озбиљан, одговоран и тежак посао изградње Србије у којој закон важи једнако за све, у којој се истина не кажњава, у којој се знање поштује, у којој млади виде своју будућност и у којој ниједан човек не мора да се плаши зато што мисли другачије. Нећемо заборавити да власт није привилегија већ одговорност према народу.“

А српски народ је, што рече Галовеј, „јединствен народ и свиђа им се то што је тако“. Тако су, нпр., одлучно устали да сахране свог генерала. И то није изненађење. Расим Љајић, председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, рече Би-Би-Сију на српском да у истраживањима која су редовно спровођена „никада проценат људи који сматрају да је Младић херој није пао испод 84 одсто“. Студентска листа се у овом случају баш чувала да неко не помисли да се они слажу са својим народом!?

Првих 50 на листи

Носилац Студентске листе др Срдановић је у интервјуу за хрватски портал „Индекс“ објаснио да је потпора за „европски пут“ у време Вучићеве тврде и бучне кампање за ЕУ пала за 20 одсто, али не види „препреку побољшању сурадње и наставка еуропских интеграција“. Хрватизми су Срдановићу убачени при преводу на хрватски, али ставови нису. Па је, ваљда, у складу с тврдњом о „мандату у рукама народа“, нужна бар сумња. Ако мање од трећине Срба подржава „европски пут“, овако пресецати Гордијев чвор није демократски. Бар ми наивни тако схватамо шта је демократска норма.

Најлакше је извикивати велика обећања. Али шта ће се моћи урадити? Да не кажемо, шта се хоће радити. Читаоцу ће помоћи неке мале чињенице.

Међу првих 50 кандидата СЛ, чак њих 47 током 14 година владавине СНС нису јавно критиковали политику власти према Косову и Метохији и противуставне споразуме о КиМ

Колега Марко Вукмировић (од оних који су свим знањем за промену у Србији) ради у Америци, бацио се на изучавање биографија првих педесет на Студентској листи: „Међу првих 50 кандидата СЛ, чак њих 47 током 14 година владавине СНС нису јавно критиковали политику власти према Косову и Метохији и противуставне споразуме о КиМ; ниједан од кандидата није до сада пружио јасан и недвосмислен одговор на питање: Да ли ће Студентска листа обуставити примену противуставних споразума о Косову и Метохији, или ће пак наставити са њиховом применом и тиме продужити Вучићеву политику према КиМ?; два кандидата су јавно подржала доношење закона о истополним заједницама, а још један кандидат је испољио залагање за подршку укључивању содомских (LGBTIQ+) садржаја у основне и средње школе; ниједан није потписао Захтев 212 јавних личности да се спречи закон о истополним заједницама.“

Код многих ћете наћи стипендије, донације и сл. из ЕУ фондова; некима „Фајзер“ плаћа „хонораре за услуге и консултације“, некима је УСАИД подржавао пројекте итд.

Не, ово нису оптужбе. Изабрани морају имати прилику. Можда и Ј. Б. промени мишљење о улози владике Николаја, јер он сад седи у скупштини народа којем је Николај светитељ. Уосталом, већ је изненадио на РТ-у. „Санкције мале Србије Русији ништа не би промениле, али би симболички биле јако лоше“, рекао је Бакић и поновио да Србија неће уводити санкције Москви. Амин.

Ми смо пред ове изборе имали дилему: или ћемо остати у Вучићевој агонији коју је он тако драматично увећавао свакодневно, или ћемо се поново суочити с хаотичношћу, коју ми знамо као досовску. Они који ће седети у Народној скупштини морали би имати на уму то наше – досовско искуство. Рушимо стари систем, како рече онај Француз. Систем! Вучић је колатерална штета. У новом систему је бесмислено оживљавати досовштину, предавати се зову званом „Шести октобар“… Из експеримента који је доказано, на нашим леђима и мозговима, био промашај.

Срећно „студенти“! Важно нам је да успете. И да се већина сумњичења и дилеме у вас покажу нетачним. Срећно! Па ћемо се видети.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат