Немања Девић: О Србима које су Срби бацили у Саву

У јуну 1941. године, шабачки свештеник (а касније и познати дечији писац) Григорије Глиша Бабовић записао је у свој дневник детаље о страшној слици: како реком Савом пливају лешеви Срба убијених већ при самом настајању НДХ.

„Ове недеље топло. Забрањено купање на Сави, јер се посведневно виде лешеви који плове Савом. То су побијени Срби из Хрватске и Босне“, пише свештеник.

Није много прошло, а и Шабац, познат као „српски Верден“ из претходног рата, поново је изложен страдању. „Сто за једнога“, то је била крвава немачка квота одмазде, прописана само за Србију у читавом Хитлеровом царству – окупираној Европи. Примењена прво у Мачви и околини Шапца, у време када су немачки генерали писали подређеним официрима да се овде не боре само против герилаца, већ и против читаве једне „девијантне културе“.

Тако да се страдање из 1914. поновило и 1941. године. А суров, репресивни режим, није попуштао све до краја рата. Поред „крвавог марша“, једног од најбестијалнијих нацистичких злочина у окупираној Србији, овај град запамтио је и масовна логорисања српских цивила. Процене говоре да је преко 30.000 људи прошло кроз немачке логоре у Шапцу, што је отприлике представљало три четвртине предратне популације овог града.

Зато је слобода, која је управо у ове дане стигла у град на Сави, дочекана са одушевљењем. У октобру 1944. у околини Шапца воде се борбе, а два дана након ослобођења Београда, и из овог места повлаче се немачке јединице. За њима, улазе партизани 12. ударног корпуса НОВЈ, помажући да се убрзано формирају нове власти и установе у граду препуном ожиљака.

Ипак, радост због одласка српског архинепријатеља ХХ столећа кратко је трајала. „По граду се врзма свет овамо-онамо, али песме ни весеља нема. Иако су сви одахнули душом, што су мрске Швабе отишле, опет нема велике радости у народу, јер не зна шта му ослободилачка војска доноси“, пише свештеник Бабовић, исти онај летописац који је 1941. посведочио о жртвама које су носили таласи Саве. Слично су забележили и други савременици.

Сведок први: „Октобар месец. Јесен, а као да је лето. Седимо ја, отац и мати, сестра и брат испод наше крушке. Млађа сестра у крилу мајке, а ја у крилу оца. Њих двоје разговарају, а мене отац полако чешља. (…) У једном моменту у нашу авлију улазе два човека у војним униформама. Стадоше испред нас, а један од њих двојице ће: ‘Хајде Милоше, пођи са нама да нам предаш општински магацин.’ Ја заплаках, а он ме пољуби у косу и благо рече: ‘Не бој се, Мицо, тата ће се брзо вратити.’ И оде са оним непознатим војницима. Вратио се неколико дана касније, смрскане лобање и сав у модрицама. Мајка нам није дала да га видимо.“

Сведок други: „Ноћас и данас ухапшен је већи број грађана, јер су осумњичени да су радили са окупатором. Међу њима ухапшен је и прота-парох шабачки Паун Протић и катихета учитељске школе Воја Павловић и биће приведени пред ‘народни суд’ – Одељење за заштиту народа (Озна) да се установи њихова кривица.“

Сведок трећи: „Изнад нас, у соби, лупало је тупим предметом. Ти ударци су деловали на наше осетљиве живце. Равномерно су падали један иза другог, а после неколико удараца чуо се последњи јаук који је јежио кожу, стварао страх у нама који је и тако ушао у наше тело, у сваки кут нашега живота, изазивао треперење и појачавао у нама једно ледено, немило осећање од кога се ни момента нисмо ослободили.“

На овај начин, неки од преживелих – тачније једна лекарка, један свештеник и кћи једног сеоског четовође – описали су прве акције нових власти у Мачви са циљем елиминисања политичких и класних непријатеља у околини. Започела су масовна хапшења, а недуго потом и ликвидације такозваних народних непријатеља. У Шапцу су револуционари то чинили са посебном страшћу, будући да је град био окарактерисан као упориште „реакције“: заједно са осведоченим помагачима окупатора и саучесницима у ратним злочинима почињеним током грађанског рата, побијени су и бројни свештеници, професори, банкари, имућнији сељаци…

То није била посебност Шапца у јесен 1944, јер је исти сценарио спровођен у сваком граду у Србији. Зато су догађаји око ослобођења и дан данас контроверзни и представљају тачку спорења – јер су затамњени масовним вансудским ликвидацијама у моментима када су победници имали у рукама све механизме да одговорне процесуирају.

Међутим, Шабац је у односу на друге градове имао једну посебност. Пре свега, јер је за кратко време овде убијено више стотина (неки сведоци тврде и више) особа за које би се заиста могло рећи да су представљали цвет ондашњег грађанства. Затим, и по начину на која су та смакнућа извршена; кажемо смакнућа јер се није радило само о стрељањима. Шапчани лаконски оптужени да су били „колаборанти“, „четници“ или „недићевци“ били су у јесен 1944. довођени на стари железнички мост на Сави, иначе прекинут након немачког минирања, и потом ту убијани ватреним и хладним оружјем. И онда бацани у реку. Ваљда да би се на тај начин уклонили сви трагови злочина.

Ових дана подсетили смо се кратких, али дословно срцепарајућих порука стрељаних у Шумарицама 1941. године. Без потребе за било каквим поређењима, њима када говоримо о дубини српске трагедије, људскости ради, треба прибројати и шабачке из 1944. године. Жандармеријски наредник Јосип Ловрин, Словенац, обраћа се супрузи кратком ћириличном поруком: „Шаљи мање јела да бисте ти и слатка деца имали.“

Док трају масовна погубљења на шабачком мосту, у кампањи подстицања Озне ангажује се и локални лист. Звао се Глас Подриња и био је основан крајем 1944, управо да би терцирао новим властима и учврстио их у времену када је то био и једини медиј доступан грађанству.

„Ко се, било из прљавих побуда било из кукавичлука, свеједно, ставио на страну непријатеља, он се сам излучио из свог народа и он је за нас исто што и Немац. Са тим се мора бити начисто, јер је то и дуг према светлим жртвама наше ослободилачке борбе и услов наше срећније будућности“, стајало је у уводнику првог броја овог листа. „Народни захтев за одмаздом, захтев је за правдом, да на суд народни дођу сви они, који су се огрешили о дужности према земљи и народу. Тај суд народни нема обзира ни сентименталности, не трпи апеле на осећања и милост“, пише већ у уводнику наредног броја. А на самом крају 1944. године објављено је и обавештење да ће нове власти у борби против непријатеља чак пресликати модел окупатора; издајници ће бити „кажњени за све злочине над нашим народом које сте са толико уметности вршили по потоцима и шумама, по подземним мучилиштима ваше полицијске јазбине и раскошним канцеларијама немачко-вашим. Тако ћемо и ми радити…“

Овај текст писан је са циљем да се упознамо или подсетимо невиних жртава револуционарног терора у Шапцу из 1944. године. Али је писан и са још једним мотивом, који не треба прикривати: да покаже острашћену реторику, снагу пропаганде, а онда и погубност дела која су наступила на крају грађанског рата. Неки их још увек називају ослобођењем, не указујући на наличје слободе чије последице још увек живимо.

Осам деценија после трагичних догађаја у Шапцу и Мачви, у најстрадалнијим селима са руте некадашње немачке казнене експедиције, модерни окупатор планира да изгради јаловишта компаније Рио Тинто. Ко у то не верује, нека само у претраживачима унесе име села Коренита, и нека прочита шта се тамо збило 1941, а шта се планира 2026. године. Злонамеран би се запитао је ли то наставак борбе против „девијантне културе“, новим методима у новим околностима.

Из грађанског рата, нечојствени победници познати по својим флоскулама нису смогли снаге да извуку само једну потребну поруку: „Никад више брат на брата!“ Да ли би такво наравоученије, у земљи испуњеној новим потресима, могло да се чује, схвати и примени? Јесу ли Срби дефинитивно одустали од идеја да политичке неистомишљенике бацају у Саву?