Владимир Умељић: ПРВИ ИЗВЕШТАЈ О ЈАСЕНОВЦУ 1946.

Немачки научник Волф Ошлис је у свом прилогу о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и Јасеновцу, под именом „Балкански Аушвиц“, на порталу „Будућности је потребно сећање“ („Zukunft braucht Erinnerung“, последњи пут актуелизовано 30.10.2026.) објавио и први званични извештај у послератној Југославији о овом страшном месту смрти, сачињеном од Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Овај историјски документ садржи вредне, јер временски најблискије конкретне податке о једином логору из времена Другог светског рата, који није био под нацистичком управом, а по страхотама е чак и превазилазио њихова стратишта, као и драгоцене индиције при истраживању Србоцида.

Конкретни подаци су у међувремену нашли улаз у велики број истраживачких радова, постали су значи доступни како научној, тако и општој јавности. Индиције, које по природи ствари немају снагу научних доказа, путокази су, мотиви и подстицаји за даља истраживања.

Погледајмо то кратко на примеру једне већ дуже од осамдесет година трајуће контроверзе и врло сензибилног питањае, наиме, о броју жртава Јасеновца. Јер тврдње се радикално разликују, са хрватске стране то почиње са неколико хиљада, са српске пак иде и до преко милион жртава.

Статистичари инсистирају на броју од око 80.000 до сада пописаних имена.

Мој став гласи, да свеукупност историјских извора дозвољава легитимни став, да је ред величине броја жртава у области од стотина хиљада и при томе се ослањам на математичку теорију вероватноће, равноправну сестру-близнакињу статистике, са којом заједно чини област математичке стохастике.

Погледајмо прво тренутно стање ове контроверзе.

Тај ред величине уз то, што сигурно није од малог значаја, међусобно се подржава и допуњује, компатибилан је са другим примарним историјским изворима у односу на укупан број геноцидних жртава, претежно Срба, у НДХ, где исто тако не постоје разлози да се у њихову веродостојност сумња.

Пример за то су и искази високо рангираних нациста са лица места и ватиканских великодостојника – министеријалног директора и СС Групенфирера Харалда Турнера (1941. 200.000 убијених Срба), шефа нацистичке Службе безбедности (17. фебруара 1942. 300.000), куријског кардинала Тисерана (почетком 1942. више од 350.000), извештај немачког Вермахта (1943. само у логорима 220.000 жртава), генерала Лера (1943. 400.000), СС генерала Ернста Фика (1944. 6–700.000), Специјалног опуномоћеника Хермана Нојбахера (објављен у аутобиографском делу 1956. укупно око 750.000), итд. (Сви примарни историјски извори код аутора).

Јер ако прихватамо немачки историјски извор, који говори о између 1.800.000 и 2.000.000 православних Срба у НДХ 1940. (плус Југословени), зашто да одбацимо немачке историјске изворе о 6–700.000 жртава 1944. (Фик) односно 750.000 жртава свеукупног Србоцида до краја рата (Нојбахер), који долазе из истог фундуса и располажу, сходно томе, истим степеном веродостојности?

Елементи који стоје на располагању не говоре, значи, нити за око 80.000 (статистичари), нити за око 700.000 и више (поједини српски аутори), али са довољним степеном вероватноће подржавају мишљење о реду величине од стотина хиљада жртава логора смрти Јасеновац.

Овде још само неколико речи о математици.

Недостатак података, елемената једне једначине може да отежа или да потпуно спречи њено решавање, да створи велике дилеме и (наизглед) потенцира супротности различитих и научно верификованих теза и теорија.

За поређење, данас важећа теорија релативитета и исто тако важећа квантна теорија, математички су доказане, изгледају, односно јесу апсолутно некомпатибилне, што исто тако само може да почива на непотпуним подацима, на само делимичном (не)познавању свих потребних елемената.

Та некомпатибилност и штавише међусобно искључивање, значи, може да важи само као привремено (и незадовољавајуће, неодрживо) стање ствари, које неминовно захтева даље истраживање, откривање скривеног.

Исти принцип важи и у односу на број жртава геноцида.

То би требало да да повода за размишљање свим оним историчарима, који се – искључиво и искључујуће – куну у математику као „најегзактнију науку”, као прво, јер је теорија вероватноће исто тако математичка категорија и као друго, јер тај појам „најегзактнија” ни у ком случају не значи и „савршена” односно „свемогућа”.

Само као теоретски допринос дискусији – познато је да и математика мора да живи са нерешеним и нерешивим једначинама, када има исувише мало познатих, односно исувише много непознатих величина/елемената у њима (класичан пример из првог семестра математичких студија: 3x + 3y + z = 1; x + 2y + 3z = 4; – 2x – 4y – 6z = 6, при коме је једноставно немогуће одредити који бројеви се крију иза x, y i z).

Овај начин (теоретски модел) размишљања звучи вероватно прилично неортодоксно, могао би се међутим показати корисним и у односу на следећу проблематику, која перманентно прати, знатно утиче на читаву ову дискусију и непотребно је емоционализује, што је врло контрапродуктивно:

Олако и некритичко пристајање на стављање финалне тачке иза тренутног статистичког броја жртава поседује, наиме, и једну негативну, само политичку димензију, коју нипошто не би требало занемарити.

А то је искуствено сазнање, да се умањивање броја жртава у свим случајевима геноцида ревносно (зло)употребљава, овде у сврху „деконструкције јасеновачког мита”, чиме оно подупире безочно и од краја Другог светског рата диахроно подметање, да је Јасеновац у суштини само један „српски мит”.

Само један корак даље је жељена и планирана „деконструкција мита Србоцида хрватске државе 1941–1945.”, геноцид над Србима у хрватској држави 1941–1945. се дакле уопште није догодио.

То значи да је при овој дискусији неопходно још једно диференцирање, и то између оних (у принципу добронамерних) историчара, који се догматски држе тренутних резултата статистике и тиме nolens volens врло непримерено занемарују свеукупност историјских извора и математичку теорију вероватноће с једне, и оних (у принципу и у пракси злонамерних) који не из научних, већ из политичких разлога следе науму порицања геноцида с друге стране.

Постоји, наиме, велика опасност да они први буду (не)приметно инструментализовани тј. да и без свог вољног и свесног учешћа буду стављени у службу ових других. Томе погодују и само банални фактори, поред осталог, и једна опште позната и класична људска слабост: „Не, инструментализовање и манипулисање? То је нешто, што се само другима дешава!”

Захтевом да је „неопходно још једно диференцирање међу историчарима” се подвлачи чињеница, да горе изложени начин размишљања и став не одликују ниједну од те две групације (првима је то страно а другима туђе, директно супротно њиховом науму).

Као наравно ни оне, што би смело да је постало јасно, који сe некритички и бескомпромисно држе броја од 1.000.000 или и више само српских жртава већ у Јасеновцу, чак и када они то чине претпостављено највећим делом из разумљивих, етичких разлога, из пијетета и страха да невино убијени не падну у заборав. Јер како је с правом рекао Јован Дучић:

„Бити заборављен, то jе наjсвирепиjа одмазда смрти над животом”.

Упркос томе, сврсисходност тог става при трагању за историјском истином се фактички не да образложити, јер то би добило смисла само у прилично невероватном случају откривања неких заиста револуционарно нових историјских извора (прецизних пописа становништва или оригиналних и потпуних спискова жртава).

Искуство, свакако, каже да није лако доћи до научно и етички утемељеног конценсуса.

Другим речима, отворени број жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945. јесте разлог за аргументовану дискусију и расправу, за размену и штавише борбу мишљења, докле год су учесници сагласни да се ради о утврђивању квантитета и не поставља се у питање стравични квалитет злочина геноцида. Са порицатељима геноцида се, напротив, не може дискутовати, њихови ставови се, међутим, морају побијати, али исто тако само аргументовано.

Закључимо овај део разматрања једним званичним нацистичким извештајем о броју жртава у Јасеновцу и другим концентрационим логорима хрватске државе 1941–1945. и то до 6. децембра 1943, који је од стране проф. др Елија М. Розенбаума представљен на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у Њујорку 1997. (стр. 72 Зборника Конференције).

Розенбаум је радио у Министарству правде САД, као директор Одељења за специјална истраживања (The United States Justice Department’s Office of Special Investigations).

Овај историјски документ налази се у америчком националном архиву (United States National Archives) и регистрован је под Т-120/5793/Х306076-87, носи ознаку немачког Вермахта „Тајно!” и био је 06. децембра 1943. послат у Берлин, немачком Министарству иностраних послова и Служби безбедности (Sicherheitsdienst, SD).

Овде део, који се односи на Вјекослава Макса Лубурића и броја жртава у логорима:

„Лубурић је стар 28 година, био емигрант 1928–1941. Оснивач и први шеф концентрационих логора у Хрватској. По његовом наређењу је у Старој Градишки ликвидирано 80.000 људи, у Јасеновцу 120.000 и у другим логорима још 20.000. Лубурић је и лично учествовао у овим клањима. Велики садиста, неуротичар, патолошки тип (…)”

Овај примарни историјски извор може се сматрати као још једна вредна индиција, али с обзиром на то са које стране он долази, може му се приписати и снага и тежина једног барем посредног научно-историјског доказа (експлицитно у смислу математичке теорије вероватноће, имплицитно у смислу статистике), који врло изричито говори у прилог става о реду величине од стотина хиљада жртава система концентрационих логора Јасеновац.

То значи, ја остајем при том ставу (и то не упркос, већ поред осталог и захваљујући овом историјском извору), који укључује и констатацију да дефинитивни број жртава како логора смрти Јасеновац, тако и читавог Србоцида хрватске државе 1941–1945. није финално утврђен.

Не „упркос”, јер овај извештај говори о дотадашњем стравичном билансу убилачке оргије хрватске државе, значи до почетка децембра 1943. а не до 22. априла 1945, када се у концентрационом логору Јасеновац и у читавој НДХ коначно престало са мучилачком и убилачком активношћу ове геноцидне државе.

Том билансу, значи, недостају подаци из 15 месеци даљих смртоносних пирова у Јасеновцу и у читавој тадашњој хрватској држави. Јер подсетимо се још једном једног исказа сведока-очевица.

Менахем Шелах (Menachem Shelah) подвлачи:

„Масовно уништавање српског становништва током читаве четири године усташке страховладе није познавало ни једну једину паузу”.

Он закључује у својој научној студији о Холокаусту у Југославији, издатој од Јад Вашема: „У време четири године постојања у Јасеновцу побијене су стотине хиљада људи. То је био спој концентрационог логора, логора робовског рада и логорa уништења људи”.

Погледајмо сад један кратки извод из извештаја „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” из 1945, који су колико речити (у односу на злочиначки квалитет третмана затвореника), толико и оскудни (у односу на квантитет почињених злочина тј. броја жртава).

Већ први пасус сажето оцртава читаву дотичну проблематику:

„Писмених докумената о овим злочинима у јасеновачком логору Земаљска комисија није нашла. Да збришу трагове овог беспримјерног мучилишта, који је по тежини и свирепости злочина безувјетно био један од најкрвавијих од свих нацистичких логора у Европи, усташки су злочинци уништили све документе. Међутим, да су и сачувани сви они списи, које је водило ’управитељство логора’, ни ти списи не би могли послужити, да се из њих црпе поуздани подаци барем за број жртава. Из исказа саслушаних свједока установило се, да се жртве, које су биле побијене, нису увијек регистрирале (…)

Ако саберемо број заточених, према изјавама преживелих и другим изворима, онда долазимо до броја 500.-600.000 убијених.

У Загребу, дне 15. студенога 1945.

Број: 4547/45.

Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Претсједник: др Венцеслав Целигој, в. р.

Секретар: др Анте Штокић, в. р.”

Научни доказ броја жртава? Не, али вредна индиција.

Као што је то и у извештају наведена изјава команданта логора Вјекослава Макса Лубурића од 09. октобра 1942, при једном слављу у Јасеновцу и дељењу златних и сребрних медаља најефицијентнијим убицама: „Ми смо за само годину дана побили више људи у Јасеновцу, него Османско царство за све време његове присутности у Европи.“