Игор Ивановић: Розенкранц и Гилденстерн су мртви

Да ли се сећате ове британске трагикомедије из 1990. године у режији Тома Стопарда? Насловни ликови су споредни јунаци из најпознатије Шекспирове драме Хамлет, добри познаници Хамлета, које је на двор „Елсинор“ позвао дански краљ Клаудије да би дешифровали чудно понашање овог данског принца. Тако бивају уплетени у дворске сплетке због чега на крају комада плаћају главом.

У филму – сасвим супротно од Шекспирове драме где су Розенкранц и Гилденстерн готово безначајни ликови – њих двојица постају главни носиоци радње. Зато пратимо читав драмски ток и психолошку перспективу искључиво из њиховог угла. Слично као када би нам Маријет, гувернанта сина Ане Карењине, испричала како је она сагледала трагедију ове руске племкиње. Рецимо, када би трагичну судбину Ханса Касторпа на Чаробном брегу спознали пратећи живот његовог рођака Јоахима Цимсена. Или када би кроз животопис Магде, бивше слушкиње ефенди Мите, пратили несрећну судбину његове ћерке Софке.

У филму „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ све је подређено перспективи маргиналних и споредних ликова, које апсурд живота увлачи у трагање за смислом у свету без јасних и коначних истина: и зато је сведена и сиромашна продукција произвела врло скромну визуелну перцепцију.

Филмском гледаоцу који није био читалац „Хамлета“, док посматра овај нискобуџетски филм, одмах постаје јасно како је намера режисера била да овој двојици Шекспирових споредних ликова одузме право управљања сопственим животима, чак и онда када постају главни ликови. Они су и са тих позиција ипак само споредни ликови у туђим причама, ликови чија судбина зависи од судбина других.

Временом су ликови Розенкранца и Гилденстерна постали метафора за споредне и трагичне јунаке, некада и примарне сведоке историје, али, ипак, немоћне пратиоце животних процеса који они до краја не разумеју. И у којима губе контролу над сопственом судбином. Посебно је ову метафору освежило поменуто британско филмско остварење.

Референдумска мина

На таласу метафоричности у тумачењу ових Шекспирових јунака могли би да на последњим парламентарним изборима у Србији пронађемо наш домаћи пандан њима двојици. Посебно ако се узме у обзир да ће се многобројне анализе бавити судбинама главних актера: Студентске листе и СНС-а (већ имамо запажене анализе Мише Ђурковића, Слобе Рељића, Зорана Чворовића и Слободана Антонића). Дакле, онима који својим судбоносним избором између „бити или не бити“ управљају и нашим сателитским судбинама. Ко су онда наши Розенкранц и Гилденстерн, готово статисти на последњим изборима, са сопственим трагичним крајем?

Логиком ствари се намећу два имена: Ивица Дачић и његова партија „СПС“, као и Милош Јовановић који председава странком Нови ДСС. Обе ове старовремене и некада жилаве странке доживеле су политички колапс какав се одавно не памти на нашој политичкој сцени. Остале су убедљиво испод цензуса – посебно је болан бродолом Новог ДСС-а који нема чак ни један одсто гласова који гарантују право на враћање средстава из државног буџета за изборну кампању – чиме су вероватно неповратно кренуле путем потонућа. Како се ово догодило? Како су умрли наши Розенкранц и Гилденстерн?

Свакако нису исти мотиви пропасти ове две политичке организације које су умногоме обележиле претходне деценије у Србији, али ипак постоји један заједнички садржалац. Један, али опредељујући. Крећући се кроз политичко бојно поље нагазиле су на референдумску мину. У таквој „или-или“ атмосфери гласа се или за Вучића или против Вучића. Сви који су против гласају искључиво за најснажнијег и најчистијег противника режиму.

Оваквој референдумској атмосфери највише је допринела напредњачка власт, али су допринос дале и ове две странке (партије), односно и СПС и Нови ДСС. Дакле, и Розенкранц и Гилденстерн. Због очигледног фокуса на сопствену лукративност која је често изгледала као политичко шићарџијство или, речником улице, „јајарење”. Затим због трулежи настале услед пасивности; онда због идеолошке неискрености и политичке превртљивости. Наравно, све ово посматрано у дужем временском периоду. Таман толико дугом и једноличном колико времена мора да прође како би се опет, циклично, запатила референдумска атмосфера у друштву.

Издаја као једина константа

Прво, нешто о весељаку тужних очију, Ивици Дачићу, и његовој „радничко-социјалистичкој“ организацији у служби милионера и немислордних међународних корпорација. Све је парадоксално код савременог СПС-а, чак до оксиморонског дна. Све осим инстикта самоодржања „политичке животиње“ Ивице Дачића. Као што научна истраживања показују да би једино пацов као врста успео да преживи нуклеарну експлозију на планети, тако се веровало да је Ивица Дачић једини политичар који је у стању да преживи све атомске експлозије на политичкој сцени. Све до пре неки дан.

Додуше, колико год да су многи замерали Ивици Дачићу да је непоуздан и несталан политичар, он их је демантовао у најбитнијој ствари. Откако је дошао на партијско чело био је темељан и истрајан у свакој издаји српских интереса. Прво је издао политичко наслеђе Слободана Милошевића као што га не би издао ниједан жути евро-бољшевик; затим је, заједно са америчким амбасадором Камероном Мантером и уз помоћ Мирослава Мишковића отишао у загрљај Бориса Тадића, и тако издао државотворну идеју Војислава Коштунице који му је у догађајима после Петог октобра буквално спасао главу на раменима.

Потом је, заједно са Тадићем, издао српске интересе када је одлучивање о Космету пребацио из УН у Брисел. Онда је издао и Тадића и отишао код Томислава Николића да би њих двојица и Александар Вучић издали косовски завет када су прихватили Бриселски споразум.

Убрзо је издао и Николића у његовом сукобу са Вучићем, уз којег је био и кад је овај прихватио Охридски споразум. Могли бисмо још пуно тога да набројимо од штете нанете српским интересима где је „ћевапчићопрсти” (А. Тијанић) политичар-весељак из Житорађе умешао своје руке. Међутим, и наведено је доста да се покаже колико је Ивица Дачић озбиљно и мисионарски приступио идеји издаје.

Ипак, највећа издаја СПС-а – у врло оштрој конкуренцији – била је у издаји сопственог имена. Ништа од социјалне правде и хуманизма није остало у њиховој политици, само демагогија на кетманским уснама док су са једне стране певали сиромашнима и обесправљенима, а са друге послушно прихватали идеје из Давоса.

Ушли су у либерално корпорацијско коло Александра Вучића, пуштајући да их коловођа води било где – само да им је лепо. И као да их је чело овог кола, док су сладострасно цупкали, одвело према тачки пропасти сопствене политике. Тачки где је од политике Ивице Дачића у свести гласача остала само његова песма по кафанама и шаторима – и ништа друго.

Боже, колико је било пророчког у последњем јавном говору оснивача СПС-а Слободана Милошевића, када је, говорећи о предстојећој епохи атака на српски идентитет, дословце рекао: „ …невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна селекција националног идентитета свела би га на нешто националних јела, понеку песму и коло…“! Као да је чврсти председник Милошевић нацртао карикатуру свога лабавог партијског наследника.

Судбина НДСС-а

У случају пропасти Новог ДСС-а ствари стоје сасвим другачије. Ова странка није вршила власт, те због тога разлози њеног бродолома свакако не леже у горким плодовима исте. Опозициона политика Новог ДСС-а – посебно када се ради о крупним програмским начелима – свакако није била узрок пада. Странка се урушила изнутра: на слабом карактеру. Парадоксално, онде где је ДСС Војислава Коштунице био најјачи.

Нови ДСС није променио само име раније странке додајући префикс „нови“, већ је променио и гласачки крвоток у периоду када је постојала нада да је остваривањем цензуса у два изборна циклуса ова странка, носилац коалиције „Нада“, направила базу за даљи раст. Некадашње чврсте и просвећене националисте, који су доследно следили Војислава Коштуницу, заменили су „жути“ патриотски бирачи који су гласали за Милоша Јовановића.

Странка се урушила изнутра: на слабом карактеру, онде где је ДСС Војислава Коштунице био најјачи

Тако је непоколебљиво и непоткупљиво гласачко тело замењено онима који нису издајници, али су у исто време и грађанисти. Овај фенси-корпус се, у референдумској атмосфери, брзо прешалтао према Студентској листи, хватајући у лету нови политички тренд. И то баш у периоду када се чинило да се испред Милоша Јовановића отворио ауто-пут за изборни успех. Све му је, наизглед, ишло наруку, јер је остао једини на патриотском (десном) полу: МИ се распао у парампарчад, Мики Алексић је апстинирао, Двери су већ биле у нокдауну, Заветници и Шапић су одавно постали колективни чланови напредњачке власти.

Било би наивно и површно веровати како су само промена гласачког крвотока и потоња референдумска атмосфера разлози потонућа Новог ДСС-а. Њихов лутајући курс на путањи где су се насукали трасиран је још када су узели кормило у руке. Заправо, још откако су на симболичком плану, мењајући име странке, омекшавали и сопствену политичку чврстину, издајући тако чврсти политички карактер Војислава Коштунице.

Нови ДСС није показивао никакву вољу да постане нарастајући стожер суверенистичке опције, није се видео никакав њихов напор да саберу све што могу на патриотској (десничарској) страни. Остали су без идеје да буду коректор у друштву, који можда није у стању да победи, али без чије сагласности се не могу доносити кључне одлуке. Задовољили су се само тиме да танко прелазе цензус из избора у изборе: тако су временом суверенистички гласачи у њима видели само „цензус-странку“.

Дакле, битно им је било да преживе на великој сцени – и ни корак даље. Лепо ће живети страначки врх од буџетских уплата, нешто пара ће отићи по унутрашњости, понеко гостовање у медијима – и то би било скоро све до следећих избора. Суверенистички гласачи су на првим изборима овакав приступ по правилу подржавали због потребе да постоји бар нека патриотска опција у Народној скупштини, макар и као пламичак на свећи.

Већ после других избора били су разочарани што Нови ДСС није напредовао ни за милиметар, а очигледно је било да су у странци били врло задовољни тиме што су некако прескочили цензус. На трећим изборима морали су бити кажњени оваквом шићарџијском политиком чиј је једини циљ да се домогну неколико „фамилијарних“ и „буразерских“ мандата. На истој силазној параболи вредности и карактера већ су се стровалиле „Двери“.

Тако је Нови ДСС постао, на неки начин, провинцијална странка. Сасвим супротно од ДСС-а Војислава Коштунице, коме је свако, чак и када је странка имала низак рејтинг и пуно непријатеља из жутог грађанистичког миљеа, признавао да поседује нешто племенито и елитно. Дакле, Нови ДСС није постао провинцијска странка – што је просторна идентификација. Постао је провинцијална странка – што је психолошка категорија. Штета, баш штета, јер се ова трансформација догодила у периоду када је изгледало да постоји нада за већа дела. По ко зна који пут се потврдило како је карактер једнако судбина.

Ако су наши Розенкранц и Гилденстерн мртви – што и у Шекспировом комаду постаје јасно читаоцу на самом крају – шта се дешава са нашим Хамлетом? У теорији књижевности већ вековима постоји стручна расправа да ли се Хамлет у перу Вилијама Шекспира правио да је луд или је стварно био луд. Коначног одговора нема, нити ће га бити. Ако приземимо ову дилему на наше балканско и дунавско-моравско подручје, опет остаје иста дилема: да ли је Хамлет луд или се само прави да је луд. Како се вама чини, поштовани читаоци?

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/ZoranCvetkovic/CC BY-SA 3.0