Александар Петровић: ГЕНЕАЛОГИЈА ПОБУНЕ
( ОБЈАВЉЕНО НОВЕМБРА 2025. ГОДИНЕ )
Права моралност није у томе да следимо утабани пут, већ да нађемо истински пут за себе и без страха га следимо.
(Ганди)
Схватити нешто значи видети које супротности га чине. Од тога полази наш покушај да не окренемо главу држећи се образаца привида и схватимо језгро студентске побуне која се крајем 2024. догодила изненада и с таквим прометејским жаром који је загрејао све поре живота. То нико није могао да очекује јер је опште мнење било да су млади нараштаји подлегли хладној магији црних огледала и друштву спектакла. Међутим, како каже Хераклит, ако се не очекује неочекивано, никада се неће видети.
И неочекивано се догодило. Студентски протести почели су да се шире попут пламена када се видело да ће мученичка смрт људи испод надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду бити предана шареном лагању и бездушном забораву. Ерупцију протеста пробудило је ледено одсуство саосећања без иједне речи покајања. Одглумљена млака политичка реакција на злочин припремљен нехатом циљала је да после тела убије и дух и подмукло покаже надмоћ смрти. Студентска побуна зато је била одбрана самог живота јер иза те последње црте није било више ничега. Побуна је превазишла свој повод јер је поново у матицу збивања вратила идеју слободе која је била потпуно и теоријски и практично заборављена. Још 1920. („Говори и чланци“) Коста Стојановић пише: „Слобода је већ нестала и заборављена, страх је овладао већ од саме помисли на њу… На страни данашње слободе и слободе извесних установа лежи ропство које се крије под маском провизорне слободе“. Ништа се један век после тих речи није променило и по томе се види дубина и тежина студентског задатка и с чиме се они заправо суочавају, јер је зид неслободе постао виши и савршеније провизоран у огледалима којима је прекривен. Студентски отпор има више равни, поред непосредног суочавања с дивљим безакоњем ту је тектонско померање дубинских слојева које помиче енергија слободе са својим изводима или изворима, појмовима истине и правде. Отуда је тако високо подигнут енергетски напон у друштву које се деценијама трудило да држи очи затвореним да никада не погледа истини у очи. Истина и енергија су синоними и у суштини без обзира на околности све се одлучује на томе која група има већу енергију. При томе такође треба имати у виду Косту Стојановића и његову мисао: „друштва којима је економија главна тема на ивици су енергетског колапса“. То су у основи неминовно друштва лажи и то ни дигитална економија, ма колико масивна, не може да промени.
Студентски покрет блокада се појавио у друштву блокираном неразрешивим сукобима и глобалним агендама тоталне власти, преузимањем држава од корпорација, претварањем света у власништво једне корпорације, дигиталним успаванкама које треба да заведу на слепи пут. Покрет је својим контрастом довољно јасно показао шта се дешава са овим светом над којим се надвила сенка Црне стене. Дијагноза је једноставна, може се изразити само једном речи, технологија. Све је постало само технологија кроз коју истиче крв овог света. Она је својим егоизмом без скрупула појела сваки садржај и од света као термит оставила само слику. То је дијагноза која се испољава у мноштву појавних облика болести. Прва међу њима је конструкција надстрешне епидемије С-19 која је пала на свет јер су сви морални носачи попустили и пошаст лажи и похлепе се обрушила на људе. Потом ту је дигитална грозница црних огледала и вештачке интелигенције која отима свет и уништава мисаону снагу и емотивну сабраност људи. Треће је вештачка клима као геоцентрични страх од Сунца и отровно засењивање животног простора тамом. Све у свему изградња наспрамног света подземних коридора моћи црних стена и огледала који теже времену без Сунца и истине.
Прва супротност
Свака сила, а студентски покрет показао је да има силу већу од насиља тамне моћи којој је изложен, састоји се од односа супротности. Две супротности је студентски покрет стопио у једну целину у чему је његова снага коју ни лукавство ни насиље мађионичара друштвеног пакла није могло да задржи и подјарми. Прва супротност је ход слободе стотинама километара од места до места, од догађаја до догађаја, напуштање механизованог живота и непосредно искушавање властите воље према циљу сусрета у радости личне жртве и поновно откривене заједничке снаге.
Незапамћено је да неко презре аутомобиле као симбол модерности и гази стотине километра и спава под отвореним небом у славу слободе и истине. Већ тај студентски марш је довољна чињеница слободе која оправдава цео њихов протест. Покрет студената ни једног тренутка није напустио истину и лицемерно склизнуо у загрљај друштва лажи. То је нека врста екстазе, надилажење властитих могућности, ход по мукама, показивање чврстог моралног карактера који је спреман да се суочи с искушењима и да их победи. Има и данас малих група ходочасника које ходају ка светим местима, али овај епски ход студената из Београда у Нови Сад и друге српске градове није у оваквој бројности виђен још од Гандијевог марша соли. Британска империја је прогласила сву со у мору својим власништвом и нико није смео да узме ни једно зрнце. Ганди је с неколико следбеника кренуо у марш да би узео шаку воде и зрно соли. На путу од 24 дана и 390 километара су му се придруживали сви које је сретао тако да је на обали мора узео шаку воде и одмах био ухапшен. Али то хапшење је била слобода, убрзо су морали да га пусте јер је број његових следбеника почео да расте великом брзином. Исто као и број оних који следе студенте на ходу који са прекидима траје читаву годину.
Да је реч о истом духовном ходу види се јер су као у Гандијевом маршу соли студентима који су ходали прилазили људи, постављали им трпезу, доносили им осмехе и топле речи. Одједном су се сви пробудили. Како су студенти на свом корачању ка Новом Саду долазили у које насељено место, као неким чаробним штапићем народ се будио као Трнова Ружица коју је зла вештица зачарала на столетни сан. Они су студентима прилазили с одушевљењем као да су се пренули из столетног сна у који су их бацила чарања социјализма и либерализма. Потпуно супротно нормалности неолибералног егоизма, они су несебично безсребрено давали оно што су имали. Сто са понудама у Инђији је као у бајци био дуг стотинак метара. Осетило се весеље у ваздуху као да су људи поново нашли себе. Певало се „Востани Сербие“ и „Ускликнимо с љубављу“.
Три девојке и четири момка трчали су петнаест сати 110 километра од Крагујевца до Београда по ноћи пред Сретење да би сваким кораком кидали невидљиве ланце у којима су сви били сапети. Сломљени се хладни оклопи ега, лажи, неправде, уништења, попуцали су окови и отуђено Ја се стопило са свима. Осетила се племенитост слободе као алхемијске силе која одвојено спаја у једно. Трчали су на све или ништа као што је у новембру 1914. године 2. батаљон Вардарског пука препешачио, данас бисмо рекли претрчао без припреме, у опанцима, с пуном ратном опремом, 32 километра за пет сати и одмах кренуо у јуриш на Аустроугаре који су се искрцали на обалу Дунава код Смедерева.
Ратници су трчали да одбране слободу, а студенти као да их носи жудња да се врате у изгубљени рај, у своју прву ослобођену престоницу, у саму слободу као непобедиво Једно. Уз њих је био народ намучен ратовима с измишљеним поводима, кажњавањима и гушењима, непрекидном самозаљубљеном пљачком, лагањима, празним обећањима, увредама, потцењивањима, подметањима и свиме што се демонски ум могао досетити. Трчали су против саме историје да би изашли из мрака и да би нашли себе. Трчали су да би дошли до места од кога су почели, из ропства ка слободи. Било је то не обично трчање већ исповест, освешћење и измирење са собом и светом.
Тако је слобода за коју се мислило да је више нема и да није потребна у савршеном технолошком механизму поново се изненада појавила на светлу дана. Донели су је студенти српских универзитета свеопштим ходом који није покренула никаква приватна корист или економска нужност. Ту је све за све у име свих. Студенти покрет се управо зато не може добро разумети или уопште схватити ако се слобода сагледа као средство, идеолошки програм, а не као сврха. Није то слобода од нечега и за нешто, већ слобода сама по себи као унутарње искуство ума. Слободно је само оно што има начело свог кретања у себи, што није део, већ целина. Отуда то није само студентски пут ка трговима и улицама већ и екстаза Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Новог Пазара, Ужица и иних других градова и села који су устали да би дочекали празник слободе.
Друга супротност
Друга је сушта супротност кретању, обредно мировање и саборно ћутање које се неочекивано збивало на великим скуповима у славу оних који више нема. Ти минути тишине мноштва људи које уместо буке и беса ћути одајући пошту убијенима незнањем, похлепом и охолом глупошћу, деловали су надстварно. Висина њихове сакралне истине види се када на врхунцу протеста, уместо да лупају у шерпе и лонце, неочекивано заћуте, више ништа не говоре, не избацују пароле, већ стоје у месту у тишини. Хука и стрка форсираног вртоглавог напретка симболично стаје. Место на коме може да се стоји у тишини је циљ где се развејавају утваре и авети.
Не знам да ли је било где на протесним скуповима забележено такво саборно ћутање. Оно тражи чврсту веру, саосећање, склад и велику духовну снагу сејања семена добре наде против засада смрти. Политичке марионете могу да отму све, могу да навијени брбљају без краја претварајући се да нешто знају и могу, али ћутање нису кадри да отму јер му нису дорасли.
Да ово поколење има снагу види се управо по том ћутању које је средиште њиховог кретања. Ћутање сведочи да ово није површни и површински покрет као они који су му претходили. Оно је самосвесно језгро које нам насупрот процесије сенки даје да видимо слободу јер она се не пројектује на великим платнима историјског спектакла. Чак би се рекло да је ту најмање има јер савршена лаж историје је слобода. Њен механизам се покреће као нада која се у остварењу појављује као њена супротност. Не постоји веће ропство него оно у име слободе. Она се лако претвори у механизам или своју слеђену слику. Тако је и нестала јер се више није разликовала од своје слике. Студенти су се појавили када више нико није знао шта је слобода, никада је није видео и углавном није ни веровао да постоји. Био је то спас у последњи час. Већ је повратак идеје слободе довољно оправдање смисла овог протеста.
Изласком из лавиринта погрешних путоказа студенти су показали где је чистина у чијој основи је истина. Истина није у речима, већ у ћутању. Та празнина је прави празник слободног духа који се винуо изнад околности у једну свеопшту поруку која се разуме на свим језицима. Моцарт каже да је музика у паузама, а слобода је у тишини чистине. У њој се најбоље осећа светлост и чују откуцаји срца који мере време. Слобода лежи у облагорођеном срцу које ћутање претвара у тренутак катарсе, прочишћења и преображаја у коме се не рађа нови поредак, већ нови човек. Онај ко је разбио огледало и изашао из мрачних тунела који као некуда воде, али без имало воде, даха и духа у себи завршавају у пустињи.
Студентски покрет својим двоструким подвигом кретања и мировања изашао на црту ковачима лажи што је променило наш осећај света. Сада живимо сасвим неко друго знање јер више није реч о површном политичком дизниленду позиције и њене сенке опозиције. То је сусрет с наслеђем давно потиснутих сећања где се налазе сва решења и јасан знак повишене свесности која не пада у замку привидних супротности. Они су напустили свет преварних опсена и неоптерећени њима постали свесни себе повезујући се не само са својом културом, већ и светом у целини. Енергија је тако усмерена ка слободи, а не ропским роботским умишљањима. То је тачка преокрета јер у тако високој енергији сагорева стари свет у колапсу његових установа које више немају довољно енергије да се супротставе слободи која долази као велики талас. Време је велике одлуке када се оно изнутра појављује споља. Ако неко не верује у то, може да помогне чињеница да су студенти кренули у ослободилачки марш на српске градове које је требало избавити као и у претходним српским устанцима. У том ходу постали су јачи душом и телом и чвршћи вером. Оваква прилика слободе указује се једном у веку или можда више векова. Пропустити је значи изгубити себе као иглу у пласту сена.
Храм светлости
То осећање слободе изнад изоловане индивидуалности се после дугог времена враћа у живот. Тако се у ходу изграђује храм јер религија (religo – повезаност) јесте управо то. Сваки храм почива на делфијском познај самог себе. Без тога познај нико не види себе, да има себе у Богу јер без тога храм је само зграда, али без садржаја који настаје напуштањем привида одвојеног ја што је највећа заблуда која може да утамничи човека. По својој суштини овај покрет је напуштање подељеног ја, обожавања својих одраза у име стапања с стварношћу слободне енергије која спаја небо са земљом.
Спојене на тај начин супротности кретања и мировања призивају највећу снагу која се не може савладати јер је то језгро више синтезе. Она се више не може разложити на саставне делове или идеолошке ветроказе „лево“ или „десно“ јер је у њој нешто више од збира делова. Осетила се повезаност с дубљим слојевима стварности. Отуд је пажљиви посматрач могао да примети да је почео да се уздиже нови храм. Једини храм овог света је светлост и студенти су кроз јединство кретања и мировања учинили да њихов покрет буде празник светлости.
На том трагу се у ноћи уочи Крстовдана 2025. појавила светлост на улицама Београда. Десетине хиљада мобилних светиљки су као искре светлуцањем подсетиле на ток Млечног пута. Док теку улицама с упаљеним светлима изнад главе, колико руке могу да дигну Небу, студенти тим симболичним свећицама као воштаницама одају обредно поштовање мртвима који су тако постали део живих сећања. Та сјајна светлост духа претвара их у заступнике народа док за њега приносе светлост на олтару права, правде и слободе да би тако између супротности створили јединство духа. То је већ само по себи студентски аманет. Протести су на тај начин постали права слободна литургија под Небом, а студенти Црква, језгро окупљања и повезивања. У средишту је била њихова лична жртва времена које су посветили општем добру, а не својим индивидуалним задацима. У жртви су им се придружили и професори које је власт дуга три месеца кажњавала ускраћивањем плате. А да и не говоримо о увредама и насиљу које су трпели док су носили свој крст. Штета што им свештеници, осим ретких изузетака, нису кренули у сусрет и уприличили студијску посету овим дешавањима јер би ту лако могли да схвате шта је религија.
Био је то неодољив снолики утисак да се светло спустило на Земљу и потекло као вода. Та аналогија не само да се отела тами већ је будила и успавано сећање на велики поредак у коме смо оно што заиста јесмо. Млечни пут симболично силази на Земљу да нас подсети, да нам врати сећање и веру у истину, да нас поново научи заборављени језик аналогија који чувају канони, да нас учини спремним за слободу спрам целог наоко моћног света лажи који се распада на додир истине. То се догађа по промисли којој се не може ући у траг, али чије последице су јасне. То је кључни тренутак идентитета Неба и Земље када су, привидно одвојени у нашем опажању, призвани да покажу себе у визији јединства. Главна замка приземног образовања је одвајање Земље од Неба, кидање нити које их повезују у свести што је извор освајачке моћи, просто divide et impera.
Случајно у исти мах када су студенти пошли у Ниш 28. фебруара 2025. стале су према неумитној небеској механици у линијски строј и планете Сунчевог система које су се среле на свом путу. Тајна рука смелог случаја, како говори владика Његош, увек и свуда влада догађајима, а наше је само да схватимо да „долази дивно време. Али зато што почиње у ноћи, многи га неће видети због уснулости и велике опијености. Ипак Сунце ће деци засјати у поноћ.“ Тако је говорио немачки мислилац Јакоб Беме да бисмо сада у студентској побуни видели буђење из уснулости и заблуда које на трговима бучно извикују торбари будуће среће.
Можда изгледа чудно за просветитељски рационализам, али слобода се постиже само када се сложе кретања на небу и на земљи и претворе у један ход. Када се одбаци Небо, више нико не зна куда иде јер се без Северне звезде не можемо оријентисати. Када се то схвати, види се да је студентски протест размеђе са српским епохама неслободе под династијом Карађорђевић и криптодинастијом Броз и њиховим наследницима. То је подвлачење црте јер су студенти већ сами по себи нови друштвени програм. Да ли ће трајати дуже од Сретењског устава није толико важно, већ да смо видели да је ослобођење, пре свега унутарње, могуће и делотворно, и да ће се вратити увек када мислимо да је немогуће. Сад знамо и нема потребе више да сумњамо јер светлост не долази ниоткуда.
Генеалогија побуне
Да бисмо то могли да приметимо, треба да схватимо да постоји континуитет студентских побуна. Њихова природа није она каква се површно приказује сведена на идеолошке игре 68. и сличне представе без поенте, већ има дубљи ток. Моја прво искуство када сам почео да студирам на Универзитету у Београду управо је била побуна против владајућих заблуда. Она није била бучна, већ суштинска, гађала је у средиште. У октобру 1977. у листу „Студент“ тематски смо објавили да фашизам поново долази. Тако смо непосредно започели своју борбу против ауторитарног поретка. Тако је било на почетку, а сада на крају, толико година после, као професор видим колико смо били на трагу истине, иако су сви говорили супротно. И даље је на том трагу непријатељ исти јер се неслобода у Европи најрадије појављује у форми фашизма. Студенти су већ онда осетили шта се иза брда ваља. И то саопштили, али без икаквог одјека јер титоисти, којима је фашизам родно место, то нису хтели да чују. Уље је било на води, али глава је била у песку. Узалуд је француски филозоф Жак Елил 9. маја 1945. објавио прозорљиви текст под насловом Фашизам је победио. Нико се није осврнуо на то јер је изгледало да је завладао вечни мир и да је прошлост превазиђена. Али токсични плодови су на плодном ђубриву илузија дозревали да би у ово време расули своје отровно семе. Људи се чуде како се фашизам и његови деривати тако брзо шире претећи да пониште тековине и установе слободе и културе. Треба схватити да је удар тако јак, пре свега на универзитет као историјску синтезу слободе и културе, јер је припрема разарања била дуга, очеви фашизма оставили су то у аманет својој деци која су паклене идеолошке машине подметнула у многе углове државне зграде. Већ сада се поништавају тековине националне државе, хапсе они који другачије мисле и истрајавају на ствари слободе у земљи коју фашизам у техно форми хоће да претвори у рударску јаму. Европска инвазиона коалиција се спрема за нову освајачку епизоду. У сваком случају фашизам као европска идеологија свих идеологија је ту да гази без милости све робове илузија, како смо и најавили на време. Треба и сада слушати студенте јер они су гласник оног што долази и тренутно једино буђење из историјског бунила.
Генеалогију студентског бунта најбоље би било почети с Костом Стојановићем који је на крају својих студентских дана 1889. са 26 година написао расправу „О увозу и извозу Србије“ која је потпуно променила спољну политику Краљевине Србије и довела је до победе у Царинском рату с Аустроугарском. Расправа је учинила да се тачно уочи да привреда под притиском империјалног суседа на сваки динар у међусобној трговини губи 22 динара. То пре њега нико није видео нити израчунао и његова расправа имала је значење велике побуне. Само свеж, млад и полетан дух могао је да суочи с тако тешким, готово немогућим задатком. Али такви подухвати и припадају онима који имају воље и снаге да не пристану на саморазорну потчињеност.
Око један век касније дај дубински ток побуне наставио се зенитизмом Љубомира Мицића који је енергијом барбарогенија развејавао предрасуде на којима је почивала тадашња култура и објавио рат конструктима залуђивањима који се по правилу руше од најмањег потреса политичког механизма. Рат је отац свему, каже Хераклит, он једне чини робовима, а друге слободним људима. Велики удар зенитизма владајућа култура није схватила, већ га је само прогутала, смирила својим анестетичким одговорима и сместила га у музеј.
Следећа велика побуна био је „Речник технологије“ који је један век после Косте Стојановића са свега 161 одредницом отворио толико критичних фонтова да га није било могуће смирити и сместити у музеј (мада је постављен као експонат у Музеју Југославије), већ је морао да буде оштро нападан што је још више подјарио ватру коју је, као и Мицић, укресао у сувом дрвећу привидне утопије Југославије. Постоји у томе нека скривена аналогија чија делотворност ће постати јасна у времену које долази. Како каже Св. Павле у „Посланици Коринћанима“ „…Сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.“
„Речник технологије“ су 1981. писали побуњени студенти Универзитета у Београду који су се усудили да позову да се разбије огледало да бисмо се погледали лицем у лице, и били слободни у мислима и делима. Тада су оптужени због „Речника“ за дело против народа и државе слично као што се и данашњи студенти непрекидно оптужују да делују против државе. Тада су слободом руке и мисли развејали не само илузије Југославије већ и опсене технологије и у то име тражили да се сагледају њени преварни одрази. Одбили су да поистовете памћење, које се односи на прошлост, и сећање које обухвата све три категорије времена. Платон још давно види да је цело наше искуство и сазнање заправо сећање које нам је, како би рекао Кант, дато априорно, пре сваког искуства. Памћење је музејски експонат док је сећање потопљено у васионо осећање које запљускује живот. Време тече као крвоток сећања где се све што је било или није не губи на други начин, осим заборавом.
Гледајући тако на ствари они су једини приметили аналогни смисао распада енергетског система Југославије у децембру 1980. године када су милиони људи остали су без струје, грејања, сијалица, јавног превоза… Била је очита потпуна зависност од технологије јер се хиљадама година живело без употребе електрицитета да данас не би могао ни да се замисли живот без њега. Имајући то у виду у листу „Студент“ у новембру 1981. у чланку „Зашто смо остали у мраку?“, егзактно и детаљно смо документовали логику система чијим распадом нико не може да управља. Студенти су заблуделом народу саопштили да није у питању пуки технички квар, јер суштина технике није ништа техничко, него наговештај распада целог СФРЈ система само пола године по смрти доживотног председника. Схватили су да је то најава догађаја који неминовно долазе. Била је то дубинска побуна чији смисао добацује и до данашњих дана. Она је изазвала неуротичну реакцију власти јер је СФРЈ постојала само као персонална унија у особи њеног председника, тако се његовом смрћу све неминовно ушло у ковит расула. И енергетски систем није могао да остане изван тога јер све је то један скуп огледала која преносе исту слику. Студенти су због тог сазнања посмењивани, њихови увиди заташкани, а земља бесловесно ушла у колапс.
Да не буде забуне, ова прича о распаду система није само хроника, јер аналогије дејствују и данас. У априлу 2025. дошло је до потпуног нестанка струје у Шпанији, Португалу, Андори, као и деловима Француске и Белгије. Све је стало: железнички саобраћај, ваздушни саобраћај, јавни превоз, семафори. Европском колапсу претходио је, у јуну 2024, енергетски распад у три државе на територији „бивше Југославије“. Опет је кренуо из Црне Горе, потом је захватио Босну и Херцеговину, а затим и целу Далмацију, све до Ријеке. Пажљиви читаоци Речника технологије сада опет могу да виде прецизно оцртану трасу будућег распада.
Зато је „Речник“ који се појавио у јуну 1981. био последњи покушај одбране јер је прегнуо да осмисли општу цикличну слику аналогија које нераскидивим нитима повезују стварност. Наравно, нико то није слушао, већ је Речник оптужен за покушај разбијања државе. Тако је оно основно што је ујединило Југославију и технологију и зашто су могли да буду јединствен предмет „Речника“ било брисање сећања. Св. Сава као наш вечни савременик каже „…да који слуша речи и не чини шта је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и отиде и одмах заборави какав је био.“ Знајући то и Југославија и технологија су у „Речнику“ спојене као два вида истог утопијског огледала, нека врста Маконда из Маркесовог романа „Сто година самоће“. У том месту људи окружени огледалима почели су да губе памћење и заборављају како се зову и где живе. Почели су и да заборављају називе ствари и да их технолошки бележе што није успевало да прати токове живота. Зато је „Речник“ прогутао крхотине истрошених речи да би у стомаку биле горке, а у устима слатке јер су васкрсле у другом језику који се симболима уздигао изнад технолошке рационализације и, како се каже на насловној страни, метастазе речи нагомиланих значења без смисла.
„Речник технологије“ је био реквијем не само за лажни језик југословенске културе који је до слепила изобличавао слику света, већ и за технологизоване речнике који су својим одвојеним значењима прикривали основну истину да су почетак и крај аналогије. Зато „Речник“ и данас представља могућност виђења и стожер мисли ослобођене историјских и технолошких привиђења. Време ту ништа не мења. Слично томе покретањем ланчане реакције слободе студенти су учинили да се Свети Сава, као стожер чисте слободе, свестан да огледало води у заборав, пробуди поново у сећању. Они су га спонтано ослободили из музеја историјских фигура и вратили матици живота. Ако и нису знали његово слово, јер је дугим вековима на разне начин сакривано, они се поступали у његовом духу који је претежнији од сваког слова. Из магле прошлости он се тако вратио у блиставу садашњост.
И Коста Стојановић и Зенитизам и „Речник технологије“ су мали подухвати у великом свету. Али често наоко мали догађаји које гледамо, али не видимо имају велике последице. Из таквих подухвата поређаних у невидљиву нит десило се да су студенти устали у одбрану не само живих него и мртвих под надстрешеницом железничке станице у Новом Саду. Тако су спајањем два света који чине јединство иако постоје на различите начине студенти јасно показали морални дефицит власти. И не само српске, већ и целог света који је залутао у пројекте без темеља и покрића. Највећи промашени пројекат је технологија сама која је људе одвојила од света. Они без моралне енергије тумарају по беспућу и то називају напредовањем. Између света и људи постављене су безбројне слике које они следе не видећи више ни себе ни свет. У свету одраза и сенки, у општој збрци буке и беса, у узвитланој прашини, себичним и глупим намерама тешко је видети поуздану стајну тачку. Али у тој магли једино поуздано је просуђивати према идеји правде која зрачи као Сунце, доброј вољи која је једина добра ствар на свету, истини која је увек иста и љубави која све обухвата. Те идеје су виђење и буђење. Студенти Србије су управо то следили сами насупрот издуженим и изобличеним сенкама које гутају светлост. Они су пробудили љубав према земљи и небу, себи и другима, стали уз истину против лажи и тражили правду за светове мртвих и живих. Тако су означили ово време „када је превара била побеђена и варка идолска истребљена“ (Доментијан, „Живот Светог Саве“)
Изван варке идолске
Варка идолска је кренула из Крагујевца је 22. маја 1945. само две недеље по завршетку светског рата трчећим кораком као штафета с рођенданским честиткама и поздравима комунистичком идолу Брозу. Нису се још ни освестили после краја рата, а већ су нагнани да крену на други идолатријски фронт. У центру Крагујевца и данас постоји спомен обележје тог удвориштва. Оно је трајало до његове смрти да би се у скривеним облицима идолатрије наставило и после тога. Све док студенти Крагујевца нису 9. фебруара 2025, тачно осамдесет година после, на трагу изгубљеног времена по први пут подигли главу тако што су написали своју поруку коју су трчећи дан и ноћ однели као штафету не неком новом идолу, већ студентима у Београд који су их дочекали с весељем ослобођене младости. По први пут је штафета кренула с поруком коју је народ носио сам себи. Не више са готовим речима које је други писао и која је требало да буде однесена другом негде горе. Била је то прва слободна порука.
Нико се пре њих није усудио да потрчи с новом штафетом и да почне нови циклус. Нико није ни имао снаге за то коју су студенти добили из јединства супротних вектора кретања и мировања. Био је то симболични и коначни крај старог режима, престанак клањања идолима у музеју изгубљеног времена и сусрет с вршњацима који су сложним одушевљењем покидали ланце прерушеног титоизма. Порука је била позив да се сви сретну у Крагујевцу на Сретење на дан доношења Сретењског устава који је магично од робова чинио слободне људе. Та магија устава је кратко трајала, али магији није важно време да уради све због чега је ту.
Ово све је открило да треба да мислимо и говоримо о идеалном студенту јер он који се креће и трчи у име света идеја одлучује што ће се збивати у појавном свету. Када сагледамо и схватимо идеалног студента, неће нам бити тешко да видимо његово конкретно испољавање у свету. Прихватимо ли његово постојање моћи ћемо да разумемо оно што збуњује оне који се баве геополитиком и том контексту покушавају да из пећине схвате светло студентске побуне. Главна препрека у томе су два миленијума европске културе која није много више од непрекидног неуротичног одбацивања платонизма. Свет идеја је нешто што она по правилу филозофски, идеолошки и антрополошки не прихвата од Јустинијана до Лењина, од Аристотела до Хајдегера. Мотивације су различите, али суштина је иста јер оспоравање било чега у европској култури иде кроз оптужбу за идеализам. Свет идеја је на оптуженичкој клупи и означити нешто погрешним значи рећи да је то идеализам. Он нема стварност материјализма што је основни симбол вере европске културе која се зато тешко и врло ретко буди из вегетирања у опсенама.
Стога кроз дуги низ векова сужени видици не могу да схвате одакле долази неуморна инвенција слободе и њена стваралачка одбрана у ходу ослобођења које је прешло границе илузија. Није ни данас то лако схватити, а још теже поверовати да овај студентски ход долази с друге стране, да ми овде видимо само његов одраз и да се отуда његов смисао не може декодирати уобичајеним средствима анализе јер у себи носи набој другог света идеја. Тумачити га стандардним политичким матрицама било би исто као сагледати пут Светог Саве као овострани заплет не видећи да је својим скоком у онострану слободу стварао други свет. Онима који сматрају да овакав поглед на енергију студената није реалан Платон је већ давно објаснио да се аналитички баве сенкама и детаљима, а да су слепи за светлост и целину по којој све јесте.
Ако бисмо се отели опсенама, могли бисмо у неком срећном тренутку да опазимо да смо овде где смо увек били, да ходајући не одлазимо, већ долазимо, да победимо и малодушност и издају као најгору од свег зла, вером избришемо сумњу и истином се уздигнемо ка Сунцу. Тако би се открило да је реч о другом речнику језика енергије сабијене на тачку простора и времена која нема друго него да почне да се шири јер оваква густина слободе мора да експлодира. У засенак би тако пала све друга догађања у овом свету јер немају ни мало овакве љубави, овако непосредно и присно обраћање самом себи. Када студенткиње кажу да после целе ноћи сто километара трчања не осећају никакав умор, него само љубав, то је знак да је Бог ту и да је ход задобио сакрални карактер. А ако је тако, шта ми имамо са самозваним владарима овог света? Они су само сенке, а наше је само да спојимо Небо и Земљу што је одвајкада наш видовдански посао.
Главни утисак студентског хода слободе је светлуцање духа, испуњеност осећања као супротност осушеном рационализму. Емоције су прогнане из јавног простора, а нема побуне без емотивне побуђености и личне пробуђености. Реч побуна и будност иду из истог језичког и антрополошког корена. Око 250 насељених места у Србији устало је и придружило се на неки начин ходу упркос томе што их је стезала и гушила хоботница од 700.000 учлањених пипака. Тако је чиста светлост дошла и до оних који су тонули у мрак док су до њих допирали само хипнотички успављујући стални ванредни тв монолози. Сва та места су поново добила ауру коју им је бесловесни материјализам комунизма, а потом и неолиберализма, уништио. Потамнеле заједнице поново су почеле на својим путевима и трговима да личе на себе и светлуцају.
Тачка обрта
Људи су гледајући ход који је неосетно прерастао у литургијску процесију спонтано плакали јер су осетили катарсу, ослобођење од унутарњих стега страха и зебње. Србија се пред нашим очима поново рађала на путу слободе. Побуна је постала свечаност слободе, екстатична енергија ослобођења. Из гробова стрепње васкрсавали су живи људи. Сви су осетили давно заборављени емотивни додир који буди свест, повезује људе и враћа им душу отету политиком безличног технолошког механизма. Био је то као долазак правог живота и нови завет слободе. Може ли нешто више од тога? Зар то није досегнут циљ? Може се он политички потврдити или оспорити у овој или онај мери, али је већ постигнут овде и сада, освештано је завештање, подигао задужбину слободе. Нема ничега вишег од споја светла и свести.
Тако је студентски покрет без обзира на исход већ донео инверзију, тачку обрта која мења свет. Увек када се крене истином против лажи свет се неминовно мења на било који начин. Ништа не може да се одупре истини која је дошла колико год да се засењује привидима. Долазак истине у коју људи искрено верују је крупан догађај, већи чак и од судара цивилизација. Величина је у њеној непоновљивости, скупу особина које се у јединству не могу наћи у другим збивањима.
Студентски покрет треба убројити у значајне догађаје уколико прихватимо да је наставак вековне нити побуне, самоникао и има непосредни, неусловљени додир с енергијом слободе. Енергија је једина интелигенција, она је природна и нема никакве везе с луткарским играма технологије. Популарна игра сада је вештачка интелигенција која грува податке напамет и у складу с природом цивилизације препушта се лажима које слику чине уверљивијом. Она тако не може да дође до сингуларности, већ само до опсесивног карусела понављања, док је интелигенција енергије непредвидива и доноси одлуке на увек неочекиван начин. На основу тога може се једино просуђивати о студентском покрету. Тако гледајући он је значајнији од „светских“ догађаја, рата против фашизма у Украјини, истребљења у Гази или надуваног балона глобалне економије без покрића. То је све велико, али је на површини и има мали утицај на оно што је суштински задатак човека.
Без обзира на те „историјске“ догађаје, смисао покрета неће бити нарушен јер се главно већ догодило. Видело се да је снага садржана у идејама и знању непрелазна препрека политичким глумцима и кловновима који вребају свој час. Постоји извесна стрепња да ће они студентски покрет претворити у опортунизма као 1968. Али управо зато се он бори да не буде означен неком устајалом идеолошком формом, већ да тече као река која увек на нови начин вијуга кроз препреке. Слобода је вода јер је несхватљива и неухватљива. Зато кад је у неком срећном тренутку угледамо морамо бити с њом или нигде. Треба да је схватимо иако се не појављује онако како бисмо очекивали или тачније речено онако како су нас научили да је чекамо. Заслуга студената, можда највећа, јесте да су после дугог заборава показали слободу на делу коју видимо у најчистијем стању које је могуће у Калијуги.
Она је дошла међу нас да тече као вода јер сама вода је слобода као чиста река светлости која тече лишена свих наметнутих утегнутих форми. Текући од града до града, управо као река, студенти су превазишли поделе, основ моћи, и повезали свет у нови ток. Као што и светлост не може да се види, тако и слобода има извор који се не може сводити на друштво или историју што су њене слике у огледалу. Уосталом, више вреди један тренутак слободе, него хиљаду година историје. Или један зрак светлости спрам безброј савршених сенки.
Зато сваки човек и сваки нараштај мора да себи постави у тишини питање слободе да се живот не би сводио на звекет ланаца. Слобода је непреносива, она се може само призвати побуном. Овај текст поводом студентске побуне треба схватити као једно да и једно не, покушај одбране слободе и у исти мах порицање технологије. Слобода је све чији садржај је истина, а технологија сваки облик без садржаја. Чини се да је овакво схватање у време поплаве технолошких химера одражава право бити или не бити.
Технологија је одвојила интелект од осећања, остављајући само сећање страха. Зато сусрет с протестом изазива сузе које се изливају јер се личност исцељује, враћа себи осећајну димензију бића. „Све емоције дубоко обухватају јецаје радости, потпуно ослобођење обухвата један сладак бол.“ (Валтер Шубарт). Човек се ослобађа невидљивих ланаца у којима је био обамро, осећа занос и постаје као учесник мистерија коме се објављује истина. Оно бесмртно у њему се отргло од заборава и поново се рађа у осећају слободе. Показала се фундаментална антиномија пролазног и трајног, вредности и привида да би се ходало ка њеном превазилажењу у истини. Студенти ходају да би наше очи отвориле за схватање слободе као истине света и показали зрак светла који води из тунела. Они су колевка света који се рађа.
Вода која води
Студентски покрет најбоље је сагледати у симболу воде јер они који се жале на недостатак препознатљиве форме протеста не примећују да се овај рат не води на равни друштвених форми и њихових идеологија, већ на плану енергије и симбола. Студенти су ослободили енергију која делује сама за себе јер у овом рату победа припада вишем потенцијалу енергије, а не некој политичкој форми. Чиста енергија која тече, која се нигде не зауставља и не пројектује у било шта, енергија која је једнака себи и која се не издаје за било какву форму. То је наравно идеално стање које је тешко одржати, али њен категорички императив је да буде у кружењу успона и падова јер ако би стала нестала би. Стати значи нестати.
Када овај протест видимо као воду јасније нам је одакле извире. Извор светлости је у мраку. А највећи мрак који је задесио савремени свет је пројекција пандемије С-19. Из те духовне таме и ропског затварања је све кренуло. То био велики ресет који је свет избацио из лежишта, а децу из школских клупа у менталне промаје у којима су се ковитлали технолошки погледи на свет који више нису имали никакву повезаност с истином. Образовање сведено на обичан погон индустријске производње одузимао је способност мишљења и расуђивањима и замењивао их калупима страха на којима су се студенти растезали у име продуктивности знања сведеног на детаље без целине. Али С-19 који је масу света повео у понор како то обично бива имао је и непредвидива супротна дејства.
Само једна година живота са затварањима народа у име идолатрије вируса и махања технологијом као спаситељком учинила је да се студенти пробуде изван тог хипнотичког система, довела је неосетно до нове прибраности и посматрања целог склопа с растојања здравог разума. Одједном се видело да поред едукативног ткања царевог новог одела постоји и други свет који има шири хоризонт и дубље увиде, да постоји обзор слободе који је јачи од свих удобних обмана. Када се то видело, више превара није имала довољно отрова и требало је само да се нешто догоди да све те потиснуте енергије експлодирају. То се збило у Новом Саду с рушењем надстрешнице на железничкој станици када су погинули и рођени и нерођени. Било је то симболично оно чега су се наши преци Трибали једино бојали: да им небо не падне на главу. На тај тренутак страшног тренутка пада студенти покрет је одговорио снагом истине и уласком у дубине сећања што једино може да обнови овај свет и да у ужасу нађе смисао.
Против помрачења ега
У основи је проблем што свест помрачена егоизмом не може да се помири са слободом јер она долази право из светла. Она не може да прихвати да је нешто оно што јесте. То је за њих равно ужасу светла на коме бледе сенке. За њих све је нешто друго и ништа нема свој разлог у себи. Оне верују само у маске као суштину живота и, како каже Магбет, да сем нестварног ништа стварно није. Да схвате слободу, не би могли да буду против ње, било да је непосредно нападају или је обезвређују. Како је не разумеју, покушавају да је угурају у форме које су им познате и према којима као лоши студенти делују према напамет наученим упутствима. Они су уверени да се „разрешење мора наћи у политичкој арени“ коју једино разумеју. Заборављају да студенти нису гладијатори и да би истицање овешталих политичких захтева и извлачење „вођа“ изнад покрета довело до снажног притиска на њих и до обрачуна са целим покретом. То фино навлачење неће имати успеха јер се студенти налазе на вишој равни филозофије политике и практичног ума. Срозавање на ниже равни био би њихов пораз. То би се онда претворило у лажни протест као они против насиља и против Риотинта када је на великом скупу у Београду 10. августа 2024. побуњена енергија вешто усмерена с градског трга на обод града, на ауто пут и железничку станицу да се у миру разиђе и све остави како је било.
Спас није ни у каквом политичком програму, већ у енергији која сама по себи доноси преображај као суштинску победу. Та енергија је мисао која мисли себе и тако налази нове путеве иако се навикло да одлуке долазе наметнуте лукавством или силом. А то није никаква „магија“, већ сила која се добија јединством које није идеолошки покидано и распарано. То и треба подржати, а не неке већ виђене политичке рецепте у новом паковању којих се и власт и њени истомишљеници држе. Студенти нису „аморфна маса“ без препознатљиве политичке матрице као зли дуси сугеришу, него талас која се прелива преко свих замки политичких игри. Они су енергија која покреће саму себе и то највише боли оне који су покренути било медицинским било банкарским инјекцијама. Они добро знају ко су и зато би желели да за собом повуку и оне којима је слобода главна застава. Студентски ход је за њих „криза без преседана“. Разлог је једноставан: студенти искрено верују у оно за шта се залажу. Истина је највећа криза у лажном свету обмана и омама. Усред општег нереда дошло је до спајања енергије и свести што непосредно води препороду.
Ако би послушали рецепте технолога за „излазак“ из кризе, енергија би изгубила снагу да сједињује супротности и излази изван лажних опрека. Покрет је пут свести јер неко је слободан докле допире његова свест. Слобода деловања иде све докле сеже дубоко промишљање. Дубока мисао је једини лек против дубоке државе. Тако не господаре они скривени у тами, већ је на делу слободна и независна свест, дух сам у својој величини. Тако је студентски покрет као дизање с дна мора давно потонуле Атлантиде. Студенти су једноставно хтели да поврате осећај основног људског достојанства. Били су против наметнуте безличности униформисаних чиновника идеологије који људе остављају без даха. Устали су против крађе провиђења слободе у чему „не само државна луда (чиновник) већ и лудини кућни љубимци (гласачи) стоје више од витеза, хероја и мученика“ (Матеј Арсенијевић) Таква борба је као трчање за изгубљеним временом у коме су један за другим волшебно нестајале вредности које чине свет да би кроз пустош завијао ветар дижући ефемерну прашину пролазности и засипајући очи прахом ништавности. Питање сваког нараштаја је зна ли да у олуји нађе себе и види свој пут да би поруку пренео даље.
Пут иза огледала
Зато су ова збивања с пробуђеним студентима више унутарње путовање него спољашњи ход у равни политике. Тог споља не би било без покрета изнутра. Јер ништа се не догађа споља, а да се већ није спремило изнутра. Ово витешко ходање је апотеоза духа која показује самосвесност и сабраност изнад свих друштвених и историјских околности. Оно је разбило огледало у коме су се до сада огледала политичка кретања. Зато оно збуњује јер се на њега не могу применити устаљена мерила политичког живота с којима се тако вешто поигравају мађионичари друштвеног пакла. Основна подела на лево и десно не добацује до ових догађаја, постала је сасвим илузорна, неупотребљива као основна полуга идеолошке моћи.
Сада се види да не одлучује ширина и масовност покрета, већ докле досеже корен, његова дубина. Само она може да изнесе енергију и прође кроз теснаце криза ослобођена лажи. Лаж тежи да добро спакује истину и да је тако заробљену преда на коришћење као привид. Врло је тешко у усковитланим тренуцима разликовати истину од лажи која је научила да се савршено претвара. Политички бршљан се обавија око истине тежећи да јој исцрпи сокове и да је угуши. Нежна биљка истине тражи негу да би могла да расте. Треба је калемити на моћно светосавско стабло, пажљиво одвојити тешко од лаког, прљаво од чистог, притворну форму од чисте енергије. Сила њихове снаге је у лаганом и истрајном хода у име истине што снагом тананог побеђује грубост тврдог. Треба једноставно речено проценити колико има истине у овом покрету да бисмо тако дошли до истине без лажи, извесне и најистинитије. То ће се постићи као се одвоји ужарено језгро студената од тешког омотача политичких умишљаја. Студент као слободни човек може да споји небо и земљу, да у себи нађе снагу неба и снагу земље и да у томе буде његова слава од које ће побећи свака тама. Тако би постао душа света.
Има скептика који не верују у то, већ само у метафизику политике, у силу коју замишљају како стоји иза и свемоћно усмерава токове. Метафизика и јесте болест западне мисли и због таквог поништавања животне снаге рођена је технологија толико непријатељска према човеку. Када сумњичаво врте главом да нека скривена воља мора бити метафизика студентског покрета, они га на тај начин чине делом ропског света и одвајају од слободе. Идеја те метафизике је да нема слободе. На тај начин они оправдавају студентски покрет тако што га уништавају претварајући га у пуку симулацију слободе што је заправо њихов однос према свету. Бит њихове политике није слобода као непосредно искуство света, већ метафизика која све условљава и посредује и чини апстрактним, одвојеним од себе самог. Иза метафизике тако се најбоље скрива егоизам. Тако и мора бити када је Бог замењен егом и када је основно искуство модернизма смрт Бога и следствена идолатрија ега. Его је основна платформа с које левичари-глобалисти и десничари-конзервативци налазе заједнички језик. Они су све друго више, него оно што јесу. Њихови ламенти над судбином света којим харају зли либерали или опаки десничари, зависно од гледишта, не примећују ни српски народ ни његове студенте којима се прориче тешка судбина и пропаст у колору.
Наравно све ће у овом свету пропасти, таква је природа ентропије, али није реч о коначном исходу, већ где смо сада и овде. А нисмо нигде док служимо политичкој метафизици и идеји да увек неки режисер из таме влада и чини немогућим делфско познање себе самог, што треба спречити да би се конструкције што лакше рушиле, а духовни простор народа разарао. Уз то складно иду приче да студентску заједницу држе пипци који је усмеравају према својој вољи. Тако се умртвљава студентски покрет и своди на моћ манипулације што је нека врста потцењивања енергије у корист форме и рекло би се ствар издаје у којој би се студенти нашли између чекића палацања политичких пипака и оних који то теоријски образлажу да би потпомогли њихово дејство психозом безнадежности. Нема сумње да су међу студентима неке индивидуалности поткупљене амбицијама или глупошћу, Али збир свих тих индивидуалности не даје смисао студентског покрета јер он и није нека детерминисана друштвена категорија, већ вода која тече. Не треба у свему заборавити да ништа није јаче од идеје и таласа енергије које она подиже. С друге стране, незнање о себи, приземне тежње, потцењивање енергије и несхватање идеје руши све пред собом, а Нови Сад је само један од начина.
Его има само један задатак да на сваки начин преслика и истерује Бога из света и да тако разоружани свет поткрада у свему и свуда. Зато се его и уздиже на власт да би у опљачканом свету могао да слави смрт Бога. Тако је допуштен само поредак у коме нема места за слободу човека самог који је замењен метафизиком технологије која све односе и све ствари претвара у симулацију. За човека има места само у конструисаном технолошком систему где он игра улогу заморчића за испитивање нових технолошких умишљаја. Да би се у томе успело, мора да се утврди човекова безвредност и инфериорност према технолошкој метафизици. У свету без слободе то и није тешко постићи. Зато нас је студентски покрет освестио да смо заборавили како изгледа слобода јер је давно завладао страх од ње. Студентски покрет не сагледава се као исказ слободе, већ се на њега гледа као на пиона тамних сила које ће га окретати по вољи док играју демонско коло око њега. Подозрева се ко је покренуо побуну и куда она води јер се подразумева да слобода не може да издржи сама у себи, већ је увек жртва политичких механичара који чекају свој тренутак да отму побуну и слободу и да је зајазе у својим привидима који опсесивно постављају по трговима.
Негативна утопија
Трг у средишту Београда тако је постао место негативне утопије. Дивље шаторско насеље у самом средишту града је апсурд сам по себи, симболична окупација друштвеног живота бесмислом. Није само проблем што се дивље насеље померило с обода у средиште града, већ што то насеље без адресе отворено ниподаштава град и његове векове. Ограђено од становника, руга се свима у лице показујући моћ чергара над поретком. То је толико јака порука безакоња да личи на ломљење седмог печата и призивање злих духова јер је тај фантомски хабитат очити облик дистопије.
Са шаторским логором у срцу града као да је изронио некакав civitas diaboli, слика урбаног пакла да би се видела надмоћ над студентским civitas solis. Оно што је било на маргинама и у предграђима сада се излило у сам центар да би се својим погледом на свет, површношћу и празнином наругао вековима грађеном културном наслеђу. Провизорни камп испред Скупштине тако је прави и коначни крај концепта Југославије која је завршила као шатра јер је утемељена на лажима и преварама. Одатле иде идеја да се Западни Балкан направи као унапред пропала нова Југославија која ће као некад окупити све српске непријатеље. Али то што јер с краљем Александром била трагедија, сада је само фарса јер једино тако историја може да се понови под окриљем Европске Уније као фарсе Аустроугарске. Забрањени шаторски град је такође и симбол исхода технологије уздигнуте на привидима охолог освајања света што ће се завршити под шаторским крилима. Јасно је да су као и увек варвари провалили у град да прво опљачкају његов смисао, а потом и све остало. Ово је, с друге стране, јединствени тренутак када можемо да видимо стање ствари без идеолошких повеза преко очију и протеза за ход у нигдину. Коме то није јасно мора да ни сам себи није јасан.
Сила лажи је заиста огромна, она покреће све да се бесциљно врти, али снага слободе има своје скривене стазе. Она почива на вредностима које се не троше у времену да би отвориле врата излаза из бесциљног карусела сенки. Слобода делује тако што враћа свет човеку, како је већ рекао студент из Новог Пазара, први пут осећам ову државу као своју. Слобода је идентитет човека која га повезује с целином изнад свих зарђалих идеолошких полуга које више ништа не покрећу. Без обзира на политичке исходе покрета и на демонски инкубатор у центру града, извесно је да су студенти вратили народ себи и да су омогућили прелазак на другу раван утопијских енергија.
Све што смо могли да видимо на првој равни на којој није било ни ходања ни ћутања била су само позоришта слободе, кулисе које су постављане по трговима, сачињене од лошег материјала којима је прва киша спрала боје и оставила сивило као боју свакодневнице. Брзо се иза успламтелих речи појављивала суштина нихилизма и гладно ништавило које је гутало све пред собом. Зато је ово буђење једино које имамо. Требало је доћи до идеје слободе, оне која није статична слика, већ се налази у ходу где се ослобађа толико снажна сила да не може да буде заточена у резервате неслободе.
Ако из свега овога треба нешто да закључимо, а морамо да то учинимо да не бисмо остали у лавиринту, онда је то битни увид да је основна енергија овог света морална. Све остале настају њеним отуђењем. Што је свет даљи од моралних извора, то се више плаши слободе. С друге стране, морални код студената не темељи се само на категоријама простора и времена у којима се креће. Када се загледамо у њега, видимо да он садржи и снажан унутарњи живот. Он се састоји од преображаја свакодневног живота у трагички вид постојања равнотеже човека и света. Трагично је победа начела слободе над ефемерним светом. Екстатичка слобода довршава преображај света и тиме студенти као семе призвају нови свет светла. Зато је овај ход изнад политике, чије кулисе се руше, већ метаморфоза пропадљивих облика у свет који почива на споју истине и слободе.
Ово је у правом смислу рат светова, руше се дворци таме, небо је замрачено прашином и мемлом, али светлост је непобедива јер она је дах и дух. Док се кулисе руше, осећамо други свет иза њих, вредности које време не може да поткопа. Побуна студената је својим многоструким испољавањима и дугим трајањем зато донела нову граматику и прави речник слободе што јача наше исконске тежње да се отмемо тиранији ефемерности. Она је и позив да поново видимо истину на Млечном, а не на титовском или европском путу. То би било раскидање ланаца заклетвe ми ти се кунемо да са твог пута не скренемо коју су непрекидно до потпуне несвести понављали као свету мантру. Али способни само за веру у лаж, притворно су се заклели, слагали су и њега и себе и све нас, скренули с његовог пута и истовремено скренули памећу јер су опет кренули на други пут без алтернативе. Права истина студентског покрета је прекид континуитета лажи, одбрана идеје и енергије слободе спрам преварних утвара и њихових политичких маски. Ни кривотворење демократског механизма неће то успети да спречи. Тек онда смо на исправном путу шта год да се деси јер слобода је једина наша историја. Студентски покрет је најбоље што имамо јер је највише од свега усмерен ка општем добру без чега ни срећа нема смисла. У савременим друштвима нема ничега што би се с тим могло поредити. Можда изгледа да идеализујем студенте, али ако се не уздигнемо до света идеја, ништа не можемо да схватимо. Смисао студентске побуне измиче онима који то не увиђају. И да завршимо речима Џорџа Берклија, филозофа лажно оптуженог за солипсизам, „људи могу да мисле шта им је воља, али онај ко није размишљао о Богу, о људском духу и о највишем добру може постати красан црв у земљи, али добар син домовине и добар припадник државе никада неће бити.“ Пут од црва до Бога је дуг, али циљ није на крају, већ сада и овде.
ИЗ ЧАСОПИСА „ЉУДИ ГОВОРЕ“ БРОЈ 45/46, 2025.
