Фидел Кастро: Вечити вођа Кубанске револуције

Вест о његовој смрти изазвала је различите реакције у свету. Поштоваоци слободне Кубе су га жалили, док су на Флориди, у Мајамију, кубански емигранти славили његову смрт

Када су Фидела Кастра, харизматичног вођу револуције на Куби, питали када ће да обријe браду и скинe униформу, он је одговорио: “Када се оконча револуција.”

Кастро је владао Кубом 47 година, све до 2006, када га је наследио брат Раул. У јавности се последњи пут појавио на конгресу Комунистичке партије Кубе 2016. године.

Кастро је умро 25. новембра 2016, у 90. години. Према признању Раула, Фидел је преживео око 600 атентата, у организацији америчких обавештајних служби.

Вест о његовој смрти изазвала је различите реакције у свету. Поштоваоци слободне Кубе су га жалили, док су на Флориди, у Мајамију, у чувеном ресторану “Версај”, где се деценијама окупљају противници Кастра, кубански емигранти славили његову смрт.

Први светски лидер који је реаговао на смрт Фидела Кастра био је индијски премијер Нарендра Моди, који је изјавио да је Кастро “једна од највећих икона 20. века чију смрт Индија жали.”

Недавно је у Москви откривен споменик Кастру, када су се састали руски и кубански председници Владимир Путин и Мигел Дијас-Канел. “Совјетски Савез и Русија су увек подржавали кубански народ у борби за независност. Куба заузима исти став према Русији”, рекао је тада Путин.

Победа над Батистом

Кастро није имао војничко образовање, по професији је био правник. Пошто није успео да на миран начин смени кубанског диктатора Фулгенција Батисту, одлучио се за оружани устанак. Двадесет шестог јула 1953, са око 160 истомишљеника, предводио је самоубилачки напад на војну касарну Монкада у Сантјаго де Куби, када је већина побуњеника убијена, а он је осуђен на 15 година затвора.

Након амнестије 1955. године, Фидел одлази у Мексико, где наставља борбу против проамеричког режима. Тамо је Кастро организовао кубанске изгнанике у револуционарну групу под називом покрет “26. јул”. У Мексику упознаје и легендарног Аргентинца Че Гевару, који ће се му се придружити после само три сата разговора.

После поновног искрцавања на Куби, 2. децембра 1956, готово сви су убијени или заробљени, осим Фидела и Раула, Че Геваре и још деветоро других, који су се повукли на Сијера Маестру, да одатле воде герилски рат против Батистиних снага.

Током те две године, револуционарне снаге су извојевале низ победа над све више деморалисаним и све лошије вођеним владиним трупама. Војни порази владиних снага су се множили један за другим како се погоршавала унутрашња политичка криза на Куби.

Коначно, Батиста побегао је из земље 1. јануара 1959. Кастрове герилске снаге до ногу су потукле професионалну војску Батисте од преко 30.000 људи.

Доследни противник империјализма САД

Са доласком нове револуционарне власти стално се погоршавају односи са САД. Након што је кубанска влада национализовала рафинерије нафте и шећеране, САД су престале да купују кубански шећер и завеле су економски ембарго против Кубе.

Кубански трговински споразум са Совјетским Савезом у фебруару 1960. је продубио америчко непријатељство.

У јануару 1961. Сједињене Државе су прекинуле и дипломатске односе са овом острвском државом. У априлу исте године, америчка влада је тајно опремила хиљаде кубанских изгнаника да збаце Кастрову владу. Њихово искрцавање на Кубу у Заливу свиња, у априлу 1961, сломиле су кубанске оружане снаге. У децембру 1961. Кастро је изјавио: “Ја сам марксиста-лењиниста и остаћу то до своје смрти.”

У колумни за лист “Гранма”, Кастро је описао своје политичке идеале: “Једнака права свих грађана у здравству, образовању, раду, исхрани, безбедности, култури и науци, иста права која смо прокламовали када смо почели нашу борбу, понесени сновима о правди и једнакости за све људе света, то је оно што свима желим.”

Кастро је био и остао доследни противник империјализма, који је пркосио десеторици америчких председника. “САД, чија је територија и индустрија након Другог светског рата била поштеђена”, пише Кастро, “постале су најбогатија и најбоље наоружана земља у урушеном свету са много мртвих, унесрећених и гладних. Совјетски Савез и Кина су изгубили више од 50 милиона живота. Готово читаво светско злато слило се у касу САД.”

Куба наставља да захтева од Вашингтона да им укине економске санкције, да врати територију на којој се налази злогласна војна база Гвантанамо и да исплати кубанском народу одштету за све људске и економске жртве које су им током пола века нанеле Сједињене Државе.