Разорено ораховачко гробље: Место са кога Ораховчани чекају васкрсење мртвих и живот будућег века

„Са светима упокој, Господе, душе уснулих слугу твојих и учини им вечни помен“. Литургијом и парастосом у цркви Успења Пресвете Богородице обележене су јуче Митровданске задушнице у Ораховцу. Свештеник је читао имена која су мештани записали строго на ћирилици, молећи се заједно са сродницима, пријатељима и комшијама да Господ насели у наручју Аврамовом преминуле слуге Божије. Након парастоса, одлазак на гробље. Најпре у порти цркве Успења Пресвете Богородице, а затим и на старо ораховачко гробље у делу града где Срби не живе.

На старом ораховачком гробљу свештеник и верници окупили су се најпре на гробу последње преминуле Ораховчанке, Пепице Великић, која се представила у Господу у петак, 30. октобра. На гробу још увек стоји крст. Ништа ту не би било чудно да није сахрањена на гробљу на којем се годинама не може наићи на читав крст. На неоскрнављени гроб. Непорушени споменик. Дешавало се, и то врло често, да се и прве суботе након упокојења, када родбина изађе на гробље, нађе крст поломљен на пола, уз расипано смеће по гробу или, још горе, леш неке животиње, који као да поручује: „Ни мртви нисте овде добродошли“. Изнова и изнова су овакви нељудски (најблаже речено) инциденти продубљивали већ довољно велику бол изазвану смрћу ближњих, отварајући нове ране.

На старом ораховачком гробљу Срби су бивали сахрањивани све до 1998. године и првог напада на Ораховац. Тих јулских дана, под сталном опсадом града и зујањем метака изнад главе, мештани горњег дела града сахранили су у порти цркве Успења Пресвете Богородице прве жртве. Најпре је ископан гроб за Александра Мајмаревића, страдалог од снајперског метка, затим за гранатом погођене Векослава Казића, Боривоја Симића и Јагоша Филђокића, и онда редом, данима, месецима, годинама… гроб до гроба, комшија до комшије, све док је било места на црквеном гробљу. Све до 30. новембра 2014. године.

Тог хладног зимског дана, по благослову владике Теодосија, а по сопственој жељи и аманету који је оставио деци и унуцима, на старом ораховачком гробљу, поред своје супруге Станојке, сахрањен је Анђелко (Ђека) Станковић, деда мојих другова Ђорђа и Немање. По снегу и веома хладном времену, добро се сећам тога дана јер сам ја са још два наша другара носио ћирак, како ми овде зовемо свећњак. Сахрањен је деда Ђека Станковић, а за њим, у годинама за нама, још више десетина Ораховчана.

Ораховчани, као православни хришћани, верују у будући живот, да тело остаје да трули у земљи, али да се душа сели на неко боље место. Зато и одлучују да своје ближње сахране на гробљу на којем се гробови скрнаве, споменици руше, а крстови ломе на пола, где се бацају смеће и лешеви животиња. Одлучују да остану храбри и трпељиви и да гледају како некоме сметају чак и њихови мртви, само зато што су Срби који нису желели да напусте свој родни град, ни после своје смрти.

А има и многих који нису били спремни да изнова доживљавају ту врсту бола, који нису могли да трпе да им неко гази по оцу и мајци. „Довољно су патили док су били живи. Довољно су имали мука са њима, бар сад нек почивају у миру. Не могу да гледам како им ломе крст“, рекао ми је један комшија када сам му прошле године изјављивао саучешће поводом упокојења оца. У потпуности га разумем и ништа му не замерам.

Али има нешто посебно на овом ораховачком гробљу. Ја када одем горе, прво запалим свећу на гробу Словена Радића, брата од стрица мојега оца, младића који је са свега петнаест година трагично настрадао на радној акцији. Његов гроб посећују његова мајка Славка и отац Стеван, који је споменик положио на земљу како га не би поломили они који су то урадили са готово свим осталим споменицима на овом месту. Кажем „готово“ свим, због тога што усправно, на овом месту, и даље стоје гробови у које је урезана петокрака. Зашто? Не знам. Могу само да претпоставим, али не бих сада писао о томе.

Ту поред Словеновог сахрањени су и други Радићи, мој прадеда Стале Солунац и многи други.

Након Словеновог, обавезно обиђем и запалим свећу на гробу Предрага Витошевића, кога смо сви знали као Педа Агуш. Био је много добар човек. Самац који је сваком човеку у Ораховцу био пријатељ. Волео је да попије коју чашицу ракије, али никад није бирао са ким је пије. Дружио се са Србима, Албанцима и Ромима. Е, чак су и њему крст поломили и бацили га у оближње жбуње… Седнем на камен до чика Пединог гроба, а одатле најлепши поглед на Ораховац. Сва туга и стрес које доживим при крочењу на разорено гробље нестану у том једном погледу. И помислим, они су сами изабрали да гледају на свој Ораховац, одавде. Изабрао је деда Анђелко, изабрали су и други Ораховчани да остану до краја на свом огњишту и да ће баш са овог уништеног гробља „чекати васкрсење мртвих и живот будућег века!“.

Пише: Димитрије Радић