СЕДАМ ДАНА КАСНИЈЕ: ТРИПТИХ О 25. ОКТОБРУ 2026. ГОДИНЕ У СРБИЈИ

1. ПОЛИТИКА И МИСТИКА

ПРВО МИСТИКА, ПА ПОЛИТИКА

Угледни српски научник, др Александар Петровић, у тексту „Генеалогија побуне“, објављеном октобра 2025, устврдио је да се студентска побуна после пада надстрешнице на новосадској железничкој станици крајем 2024. године не може разумети само преко дневнополитичких захтева, облика организовања или смене носилаца власти. Непосредни повод јесте трагични губитак живота, а дубљи разлог је реакција на осећај моралне обамрлости, неодговорности и потискивања истине: ћутање власти пред страдањем показало је шири поремећај односа између институција и људске савести. Побуна је, сматра Петровић, била одбрана живота и поновно откривање слободе као самосталне вредности.

Петровић није анализирао типичну причу „актера, ресурса и исхода“, него је истражио симболичку структуру покрета. Две најважније супротности су, сматра он, кретање и мировање. Кретање оличавају студентски пешачки походи, трчања између градова, добровољно одрицање од удобности и физички напор као јавни исказ уверења. Мировање оличавају саборни минути тишине посвећени жртвама, у којима сабрани народ не изговара пароле него свим силама прекида уобичајену буку политичког живота. Мистика кретања и мировања чини моралну снагу протеста.

Пешачење студената није било логистичка нужност нити је тражило медијски ефекат, већ пут ка самонадилажењу учесника. Студент који пролази кроз села, спава на отвореном, прихвата храну и воду од непознатих људи и долази до циља сопственом снагом сусреће се с друштвом другачије него преко институционалних посредника. Мештани који дочекују колоне младих постају саучесници у обреду солидарности – размена више није трговина, него дар. Петровић то пореди с Гандијевим Маршем соли, желећи да подвуче како ненасилно кретање може угрозити режим моћи без преузимања његових метода. Трчање студената из Крагујевца до Београда Петровић повезује са историјском традицијом физичке пожртвованости у одбрани слободе.

Тишина је подједнако значајна управо зато што делује против очекивања да протест мора бити све гласнији како би остао видљив. У тренутку кад побуњени народ престане да говори, пажња се враћа онима којих више нема. Изостанак речи постаје чин јавног сведочења. Петровић у томе види сакралну димензију, а не просто технику политичке комуникације. Разлика је суштинска: политички слоган тражи подршку или означава противника, али заједничко ћутање изражава границу преко које се не може прећи без губитка људскости: то је тренутак у коме се људи не окупљају око материјалне користи него око саборне савести.

Петровић упозорава да покрет не треба свести на страначке координате „лево“ и „десно“, нити на обичну опозицију напредњачком режиму. Слобода је циљ по себи, искуство унутрашњег ослобођења, а не средство за остварење раније прописаног програма. Друштво које слободу схвата искључиво као користан политички инструмент, сматра аутор, ризикује да је поново подреди неком новом механизму. Његов афористички исказ „Не постоји веће ропство него оно у име слободе“ сажима страх да и ослободилачки покрети могу произвести сопствене облике потчињавања.

Мотив светлости обједињује анализу кретања и тишине. Упаљени телефони на ноћним протестима подсећају аутора на небеска сазвежђа: Млечни пут симболички силази на градске улице. Светлост мобилних телефона, иначе производа технолошке цивилизације коју Петровић оштро критикује, постаје знак повезивања живих и мртвих: техника може бити део отуђења, али њени предмети у одређеном контексту постају носиоци заједничког симболичког чина.

Власт технологије је противчовечна: она подразумева производњу привида, превласт екрана, замену личности функцијом и веровање да се сваки људски проблем може решити управљањем. Иако је користила технологију, студенти су је усмерили ка самонадилажењу и слободи.

ИЗ ИСТОРИЈЕ НЕПРИСТАЈАЊА

Петровић настоји да тумачење протеста смести у дугу генеалогију интелектуалне непокорности. Претече види у Кости Стојановићу и његовом економском размишљању о борби мале Србије против Беча у тзв. „царинском рату“, као и у Љубомиру Мицићу и зенитистичком покушају преокрета културних хијерархија  и у „Речнику технологије“, објављеном 1981. у „Видицима“. У чему је тајна? Мања група или појединац одбија владајући језик саморазумљивих истина и ствара алтернативни поглед на стварност. Побуна је интелектуална, морална и културна, а тек потом политичка.

Посебно место у генеалогији има „Речник технологије“ као студентски подухват с почетка осамдесетих. Његов кружни систем појмова, рукописна форма и позив да се разбије „огледало“ друштвених илузија представљају, по Петровићу, рани покушај разградње лажних догми југословенске модернизације: студентски отпор некад је повезан са садашњим протестима и преко начина на који институције настоје да неподобно мишљење означе као противдржавно.

Студентски покрет је оживео наше национално сећање.

Петровић уочава разлику између памћења и сећања. Памћење се може претворити у складиште података, прошлост окамењену у музеју, али сећање представља живи однос који прошлост повезује са садашњошћу и могућом будућношћу. Због тога се историјске личности и религијски симболи не посматрају само као предмети комеморације. Свети Сава, Сретењски устав и искуство ранијих устанака јављају се као активни слојеви колективне самосвести.

Петровић сматра да је најважнија чињеница већ то што су људи искусили могућност слободног деловања и солидарности. Покрет је успео да покаже да институционални механизми нису једини оквир јавног живота.

Студенти су кренули у слободу. На нама је да им се придружимо.

2. ОД РОПСТВА КА СЛОБОДИ

ПОБЕДУ НЕ ДУГУЈЕМО НИКОМЕ

Велика је срамота када неки тврде да је студентски покрет, који је дао Студентску листу, само манипулација странаца. Наравно да су странци, који увек имају своје интересе у Србији, радили шта су могли, али њихов фаворит је, пре свега и изнад свега, био донедавни режим, који је, као и режим Мила Ђукановића у Црној Гори и Еди Раме у Албанији, служио за обављање светских прљавих послова. Зато је Студентској листи честитка упућивана кроз зубе – у реду је, али…

И то што су наводно звали донедавну власт да не покушава са насиљем у ноћи после краја избора није могло бити да победа Студентске листе није била тако уверљива.

Дакле, нико, ни Америка, ни Русија, ни Кина, ни Тајланд, ни Нови Зеланд, ни Папуа Нова Гвинеја,  ни Брисел – него Срби, народ Светог Саве и Светог кнеза Лазара у походу ка слободи…

Срби су поново доказали да су грешан, али слободан народ, који се држи оног Његошевог да се ни у кога не може надати „до у Бога и у своје руке“.

ДИЈАСПОРА

Подвиг дијаспоре у току дана за гласање био је огроман: људи су преваљивали хиљаде колометара да би дошли до гласачког места, и тако је било од Чикага до Новог Зеланда. То је дубоки доказ да су Срби у дијаспори и даље везани за своју отаџбину, да јој желе добро и да се труде да то добро покажу. Сцене дивне узајамности међу људима који деле родољубива осећања показују да још има наде за нас, и да би се многи од тих људи вратили у земљу само када би се овде живело иоле нормално. То је велика нада за будућност – ако је буде. Јер, како рече Алекса Шантић, „од своје мајке ко ће наћи бољу?“

“ВУЧНИНА”

Нормалним људима је од режимских кловнова настајала мука, мучнина, нагон за повраћањем, својеврсна „вучнина“. Толико пренемагања, бедне глуме, псовачког духа лажи и мржње, непрестаног загађивања свега чега се дотакао постало је неподношљиво, пре свега за људску душу. Имали смо кловновску чизму на грудима, и гушили смо се, баш смо се гушили. Сада смо продисали. То не значи да ће нам бити добро, али смо продисали. Стање у Србији, после оволико разарања је такво, да се ни Стефан Немања не би снашао. Али, важно је да смо поново почели. У том почетку је нада. Која је, на крају крајева, само у Христу, јединој нашој Нади на овом свету.

КОГА НЕ ТРЕБА ОСУЂИВАТИ?

Када је био последњи СНС митинг у Чачку, моја колегиница је видела сиромашног човека са троје деце који је, ко зна откуда, на митинг дошао. Стајао је код киоска, и наручивао три пљескавице. Када је пребројао новац, замолио је да и њему направе пљескавицу.

Такви ( а таквих је пуна Србија ) нису ни за какву осуду. Они су били жртве транзиције, коју је започео режим Слободана Милошевића, наставио ДОС и ДС, а довршио режим напредњака.

Србија није пуна сиротиње, него беде. А достојанство се, како каже Достојевсков Мармеладов, може сачувати у сиромаштву, али не и у беди.

Они који су за осуду су неки из редова политичара и интелектуалаца, који су се продали за ово или оно. А гледали смо их сваки дан на разним ТВ пинковима и информерима и читали у блатоидима.

И треба их памтити. Јер ће се они, опет и опет, некоме продавати.

Као што нова власт мора да извуче народ из беде, да се опет не појаве они који ће куповати људске душе за пар хиљада динара.

УСПЕХ БЕЗ ВОЂЕ

Победа студентског покрета у Србији као покрета без вође и снажне персонализације је невероватна, сасвим нова чињеница у светским размерама. Чак и велики ненасилни покрети, попут оног Гандијевог или Мартина Лутера Кинга, били су персонализовани. У Србији, која је навикла на култ вође, оно што се десило је скоро непојамно.

Долази ново поколење, и његово схватање политике тражи ново читање.

Све је кренуло од реакције београдског Факултета драмских уметности, након што су студенти физички нападнути док су одавали пошту жртвама трагедије на Железничкој станици у Новом Саду у новембру 2024. године.  Талас се муњевито проширио на више од осамдесет факултета широм Србије. Намерно су избегавали пресликавање старих покрета са препознатљивим лидерима како би каналисали опште незадовољство грађана без ризика од дискредитације. Напредњачко – удбашки режим није знао кога да нападне: предуго су нападали ректора Ђокића, који се на крају није ни нашао на Студентској листи.

ПОБЕДА УНИВЕРЗИТЕТА НАД МАФИЈОМ

У својој изборној кампањи, вођеној уочи октобарског пораза 2026. године, лидер кампање је претио да ће се, чим зајаше Србију, обрачунати са непослушним унивезитетиима, али и средњим школама. Тобож, држава је господар свега, па и универзитета. Професори и студенти су робље које има да слуша.

Ово варварство није прошло у Србији крајем 2026. године.

У чувеном делу „Идеја универзитета“, објављеном 1946. године, Карл Јасперс истиче да је држава дужна да обезбеди материјална средства за рад универзитета. Међутим, оног тренутка када држава покуша да одреди шта је истина или како се истраживања морају водити, универзитет умире. Држава даје новац и правни оквир, али се ту њене надлежности завршавају.

За Јасперса, универзитет је место где друштво и држава допуштају развој сопствене самокритике. Држава заправо плаћа институцију која има задатак да је објективно и критички посматра. Универзитет служи држави тако што јој говори истину, а не тако што јој угађа или је пуко пропагандно оруђе.

Пишући непосредно након пада нацистичког режима у Немачкој, Јасперс је из прве руке видео шта се дешава када држава потпуно подреди универзитет својој идеологији (кроз чистке професора, цензуру и присилно усклађивање науке са партијском доктрином). Због тога он инсистира на томе да политичким партијама и државној идеологији нема места на факултету, као и да избор професора мора бити искључиво у рукама саме академске заједнице (на основу научног квалитета), а не државних декрета.

За разлику од стручних школа, институција које држава оснива да би брзо обучила администраторе, инжењере или војнике за тренутне практичне потребе, универзитет образује слободне људе способне да мисле даље од тренутних потреба државног апарата.

Ако држава сведе универзитет само на фабрику за обуку кадрова, она тиме дугорочно штети себи, јер губи извор критичког мишљења и истинског научног напретка.

Јасперсов закључак је јасан: држава која укида аутономију универзитету заправо сече грану на којој седи, јер без интелектуалне слободе нема ни истинског научног, техничког или културног развоја који је држави неопходан.

Урушавање универзитетске наставе у Србији почело је досманлијском „болоњизацијом“, а режим је хтео да га доврши довођењем њему подобних страних универзитета, са једним циљем: да разгради оно што је од идеала универзитетске наставе остало.

Ипак, то му није пошло за руком. Универзитети су, макар у идеалу, победили мафију.

Праслика ове победе је било разобличавање Синише Малог, економског „генија“ чији се докторат показао као лаж. Докторска дисертација Синише Малог, одбрањена 2013. године на Факултету организационих наука (ФОН) Универзитета у Београду, носила је наслов: „Креирање вредности кроз процес реструктурирања и приватизације – теоријске концепције и остварени резултати у Србији”. Сенат Универзитета у Београду је званично поништио његову диплому доктора наука и прогласио рад плагијатом.

Да поновимо: универзитети су, макар у идеалу, победили мафију у Србији.

Како даље, видећемо.

КРИТИЧКЕ ПРИМЕДБЕ НЕУТРАЛНИХ

НЕУТРАЛНА ПОЗИЦИЈА

На жалост, као и много пута у својој историји, Срби су, у политичком смислу, били доведени у извесну немогућност неутралне позиције: смена напредњачког режима била је обављена у референдумској атмосфери. Чему је, наравно, претходио покушај тоталитарне деполитизације Србије, када је сваки политички противник напредњака био проглашаван за непријатеља.

Ипак, многи су, сасвим искрено, тврдили за себе да су неутрални – „ни напредњаци, ни студенти“. Нема тог оптимизма који би победио њихов песимизам. На неки начин, они су у праву. Јер, у историји се свака победа оконча поразом, а хришћане, на крају, победи антихрист. Коначна победа је у Надисторији. Није случајно да је нова песма „Београдског синдиката“, којом се прославља народна победа, прожета певањем песме Владике Николаја о доласку коначног Суда – „Ево Господа, с војскама иде“…Привремена победа над злом и лажју је слика те Коначне Победе…Али, ми ћемо трпети још пораза, а остварићемо и понеку победу… Тек конац дело краси… И то конац историје…

Иако је земља, у златном добу напредњачке власти, изгубила преко пола милиона становника ( неки су отишли ван земље, а неки под земљу ), многи неутрални су тврдили да су студенти и напредњаци нешто веома слично. Скоро исто. Иако Студентска листа није почела да упражњава власт.

Неутрална позиција, наравно, има своје образложење: напредњачки режим је побеђен, кажу неутрални,  али то је био референдумски „емоционализам“, а где је програм Студентске листе? Победили су, а немају програм: све је то, са студентима, лаж и заблуда. Како можеш да политику засниваш на емоцијама, а не на програму?

РЕФЕРЕНДУМСКА АТМОСФЕРА

Наравно, нису само емоције донеле победу Студентској листи, јер теорија ретроспективног гласања показује супротно: кажњавање власти због учинка представља један од централних механизама демократске одговорности. Бирач који процени да су институције заробљене, да државна средства иду у приватне џепове или да власт није омогућила смену без притисака доноси политичку, а не пуку емоционалну одлуку. То не значи да бирачу није важна будућа политика опозиције за коју гласа, али значи да му је смена пљачкаша маскираних у тобож национално одговорну власт приоритет у одређеном изборном циклусу.

Плебисцитарна поларизација није идеално решење, јер може сузити јавну дебату и ослабити артикулацију споредних тема. Али избор који се доживљава као одлука о опстанку режима није по дефиницији антиполитички. Политиколошка традиција настоји да утврди да ли су властодршци изложени стварној неизвесности изборног исхода, да ли су противници слободни да се организују и да ли се мандат власти може оспорити. Ако су та питања била централна у кампањи, „референдумски“ карактер може пре бити одраз борбе око правила политичког надметања него доказ нестанка политике.

Неутрални кажу: нема овде програма, све се свело на Вучића.

Тачно је да доминација једне линије сукоба може потиснути економску, социјалну и спољнополитичку расправу. Неутемељено је, међутим, тврдити да се политички сукоб своди на личност само зато што се један лидер идентификује с режимом. Персонализација власти може произвести персонализовану опозицију. Да би се узрочност доделила само студентима, морали бисмо показати да је персонализација започела у њиховој комуникацији, а не у претходно успостављеном моделу владања.

ЕМОЦИЈЕ И РАЗУМ ПРИЛИКОМ ГЛАСАЊА

У јавном дискурсу се често претпоставља да је рационална политика „објективистичка“, она која је лишена осећања неправде или гнева због бахате власти, па чак и наде у нову будућност. Та претпоставка не проистиче из научно засноване политичке психологије. Емоције могу погрешно усмерити пажњу, али исто тако сигнализирају повреду основних норми. Оне се узбуркају кад наступи губитак поверења у власт,  или кад кршење закона постане лудило безакоња. После колективне трагедије са падом надстрешнице у Новом Саду политичка мобилизација се не може озбиљно анализирати без истовременог разматрања афективне и нормативне димензије.

Закључак појединих неутралних да се емоцијама надокнађује недостатак визије Студентске листе могућ је као интерпретација, али није емпиријска чињеница. У изборним анализама неопходно је разликовати присуство емоционалног апела од систематске манипулације: сама присутност емоционалног наратива не доказује недостатак политичког садржаја.

Гнев због корупције као покретач гласача против режима такође није споредан.  Борба против корупције није само једна од „секторских политика“ која конкурише са спољном политиком и националним питањем. Она утиче на буџет, јавне набавке, регулаторне одлуке, кадровска постављења, рад правосуђа, капиталне инвестиције и спровођење закона. Борба против корупције зато може бити институционални предуслов делотворне спољне, економске и безбедносне политике. И бирачи то осећају. Јер:“Правда држи земљу и градове“.

НЕКОМПЕТЕНТНОСТ СТУДЕНТСКЕ ЛИСТЕ

Једна од оптужби на рачун Студентске листе је да тамо нема искусних и компететних  ( а циник пита – СНС кадрови, од Синише Малог до Јоргованке Табаковић, били су оличење компетенције, зар не?)

Претходно обављање високе државне функције није ни неопходан ни довољан услов компетентности. Упоредна литература о јавним администрацијама разликује политичко руководство, стручну државну службу, регулаторне институције и систем контроле. Нови политички актери могу имати мање искуства у вршењу дужности, али носиоци старог режима имају вишегодишње искуство у злоупотреби институција. Квалитет власти процењује се на основу резултата и стварању демократског поретка у коме је нови тоталитаризам немогућ.

Наравно да постоји ризик непроверених кадрова нове власти, али тај ризик не можемо оценити само на основу медијске препознатљивости маскиране у искуство и „премудрост“ старих политичара попут Ивице Дачића. Уместо исмевања „анонимних“ актера, потребна је процена кандидата за најважније ресоре и јасна правила за избегавање сукоба интереса. За сваког кандидата за неки министарски ресор треба направити анализу степена образовања, управљачког искуства, могућег сукоба интереса и доказаних резултата, уместо рангирања по „искуству“ које је као Дачићево – све до ових избора, он је успешно прелетао са листе на листу, са једним циљем,  да очува власт и положај. И то је било његово кључно искуство. По томе је био „искусан политичар“.

ПОЛИТИЧКИ ФАТАЛИЗАМ

Тврдња да је СНС власт морала изгубити јер је против ње вођена некаква „обојена револуција“ уводи фатализам тамо где су постојале неизвесне изборне одлуке. После познатог исхода лако је саставити наратив који га приказује као закономеран – то је класични проблем тумачења исхода са знањем о његовом завршетку. Политичка наука захтева да се идентификују механизми и упоредиве ситуације у којима исход није био исти.

Сви у Србији су, пре избора крајем октобра 2026. године, знали за структурне предности власти, притиске на учеснике, коришћење државних ресурса и неравноправну медијску утакмицу. Управо чињеница да власт располаже асиметричним ресурсима чини објашњење исхода сложенијим од збира „позитивних“ и „негативних“ емоција. Промене излазности и изборне мобилизације морале би да буду централне у озбиљној узрочно – последичној анализи.

Студентска листа је остварила натполовичну већину (око 53% гласова) на основу више битних чинилаца. Велика излазност бирача свих профила и структура (преко 66% до пред крај гласања) пресудно је променила однос снага. Листа је успела да окупи широк спектар гласача – од променама жељене омладине и негласача до дела разочараних бирача из различитих друштвених слојева – показавши високу вештину комуникације и организације.

Иако је владајућа листа задржала своје основно бирачко тело (око 1,72 милиона гласова), дошло је до одлива дела пензионера и млађих, образованијих традиционалних гласача ка Студентској листи. Примењен је модел деловања заснован на самоорганизовању из периода блокада факултета и протеста (након несреће у Новом Саду), без култа личности, што је привукло грађане уморне од досадашње партијашке политике, пуне немоћи и додворавања власти.

Студентска листа је преузела велики део протестног и опозиционог бирачког тела, док су остале опозиционе листе остале испод цензуса јер се показало да им људи, уморни од лажних обећања, више не верују.

ВИШЕДИМЕНЗИОНАЛНИ ПРОБЛЕМ

Узроци гласања за Студенстку листу су вишедимензионални. Један гласач се на гласању, из своје перспективе, суочава са корупцијом, други са безбедношћу, трећи са економском политиком, а четврти са политичким слободама. Неки деда и баба гласају против напредњака због молбе својих унука. Не постоји јединствена мотивација свих њихових бирача.

Републичка изборна комисија је у пресеку од 26. октобра, на 97,56 процената обрађених бирачких места, објавила 52,71 проценат гласова за Студентску листу и 39,17 процената за листу Уједињена Србија. Методолошки није исправно да се са исхода избора 25. октобра брзо прелази на прогнозе састава владе и спољнополитичке стратегије. Може се анализирати вероватан распон исхода, али је важно одвојити извесност победе једне листе од неизвесности ко ће управљати ресорима и под којим парламентарним условима.

Званични резултати показују две доминантне листе, али не и само две листе које су учествовале: мандате су добиле и четири мањинске листе.  Неутрални кажу да је штета што је Скупштина двопартијска, јер је то против истинског плурализма. Али…

Скупштина чија структура не репродукује подробно сва идеолошка мишљења може ипак бити изборно легитимисана и способна да представља опште интересе. С друге стране, висока изборна концентрација може осиромашити политичку понуду. Те две тврдње нису противречне.

Нормативну замерку не треба претварати у порицање легитимитета Скупштине без дефинисања прага репрезентативности. Да ли би три, пет или десет листа било довољно да би Скупштина изражавала све интересе бирачког тела, и да би их изражавала свагда и у свакој прилици? Уместо неодређене формуле о фингираној репрезентативности садашње Скупштине, потребна је анализа заступљености социјалних група, квалитета парламентарног надзора и стварног приступа опозиције законодавном процесу.

ДА ЛИ ХЕТЕРОГЕНОСТ СТУДЕНТСКЕ ЛИСТЕ ДОКАЗУЈЕ СТРАНЕ КОНТРОЛОРЕ?

Неки тврде да ће политички разнородна група, уколико се не распадне на фракције, тиме показати да њоме управља „невидљива рука“ или да је њена шароликост била маркетиншка превара. Тај закључак логички не следи. Постоје најмање четири алтернативна објашњења, а то су: стратешка дисциплина ради заједничког циља, договор о ограниченом пакету реформи, коалициони механизам решавања разлика и одлагање идеолошких расправа ради стабилности преласка на нову власт.

Упоредна истраживања коалиција показују да групе с различитим преференцијама могу одржавати заједничко деловање на основу писаних споразума, процедуре гласања и компромиса. Опстанак заједништва зато није доказ скривене контроле. Из изостанка раскола међу члановима неке листе не може се са сигурношћу извести завереничко објашњење – одсуство раскола није само по себи доказ спољног управљања.

Постоји важна разлика између тога да нека политичка опција није освојила мандате и тога да јој је организовано онемогућено учешће. „Аутентична десница“ је добила мање од 1% гласова, али то потврђује да изостанак мандата није исто што и административна забрана или доказ завере. Ова национална коалиције није изгубила зато што је онемогућена, него зато што је највећи број бирача у Студентској листи препознао могућност уклањања садашње власти.

Без каузалног доказа није оправдано закључити да је једна опција („Аутентична десница“) систематски уклоњена како би се друга представљала као „патриотска“ („Студентска листа“). Незадовољство резултатом мора се одвојити од завереничке приче да су студенти патриотска маска за другосрбијанштину.

КОЛОНИЈАЛНИ УПРАВНИК

Теза да и напредњаке и Студентску листу контролише колонијални газда је такође противречна, јер „спољни утицај“ није исто што и „потпуна контрола“. Државе малог и средњег капацитета трпе дипломатске, трговинске и безбедносне притиске, али се степен аутономије и исходи конкретних преговора мењају.

Постојање међународних условљавања не доказује потпуно укидање домаће политике. Концепти структурне асиметрије и спољног условљавања кориснији су од неименованог колонијалног газде који, зато што је недефинисан, може објаснити сваки могући исход. Зато треба идентификовати спољног актера, врсту инструмента утицаја и исход коме се не може дати друго уверљиво објашњење.

Наравно да је Србија опкољена НАТО Западом, и да су њене самосталне одлуке веома скучене. Али, оне су ипак могуће у низу области у којима је могуће бити свој. Као што је говорио професор Ломпар: разилкује се власт после пораза ( ми смо, и даље, након НАТО рата против Срба крајем 20. века, поражени народ ) и власт после издаје. Тако је власт Војислава Коштунице била власт после пораза, док је доба напредњака било доба власти после издаје ( не само Косова и Метохије ).

МИНИМАЛНИ ПРОГРАМ И ЛЕГИТИМИТЕТ ПОБЕДНИКА

Потпуно је оправдано да се предизборној листи каква је Студентска замери недовољно разрађен програм, нарочито у погледу економске и спољне политике. Али правни легитимитет парламентарног мандата не проистиче из броја програмских страница, већ из законитог поступка избора, гласања и утврђивања резултата. Демократска одговорност, као шире нормативно својство, заиста може бити слабија када бирачи не знају шта ће њихови представници чинити. То је питање легалитета који мора постати легитимитет, а не тврдња да је легитимитет фингиран.

Недоречен програм повећава потребу за јавним парламентарним расправама, јасним поступцима и објављеним планом за првих сто дана. Сама недореченост не даје доказ да грађани нису рационално изабрали између доступних алтернатива.

У парламентарним режимима програм владе добија коначну форму после избора, кроз преговоре, експозе и гласање о влади. И стране са разрађеним програмима мењају конкретне политике због коалиционих уступака, буџетских ограничења и нових информација. Па и спољних притисака, наравно. Уставни и парламентарни поредак не захтева да сви будући закони унапред стоје у изборном манифесту. Супротна претпоставка искључила би већину савремених коалиционих демократија.

Може се критиковати изостанак јасних преизборних обавеза и притисак посланичке већине на владу, али тада морамо посматрати ко пише законске предлоге, како се расправља о амандманима и каква је дисциплина гласања.

МАЧКА У ЏАКУ?

Да ли су бирачи добили „мачку у џаку“? Ништа не спречава било ког критичара да већ сада анализира програмске празнине и ризике Студентске листе. Истовремено, сасвим је рационално задржати суд о конкретном кадровском решењу до његове објаве: није политички бонтон то што потискује расправу, него настојање да се доказ и прогноза не замене.

Победничка листа не сме користити добијени глас као имунитет од уплива јавне критике. Одговорна позиција истовремено захтева постизборну проверу обећања и одбијање преурањених суђења још непостављеним министрима. Јавност има право на питања пре експозеа, али греши када одсуство готовог експозеа проглашава доказом преваре.

Алгоритми, подкасти, кратки видео-садржаји и комуникација преко друштвених мрежа несумњиво мењају начине политичке мобилизације. Међутим, за закључак да су они изазвали победу потребно је измерити изложеност садржају, конверзију ставова, дистрибуцију кампање и конкурентне медијске ефекте. Постојање нових канала није доказ да је нестала аргументована политика – исте платформе могу преносити истраживања, дуге разговоре и истраживачко новинарство.

Проблем није сама технологија, него непрозирност плаћених огласа, кампање дезинформација, координисаних мрежа и злоупотреба личних података. Све су то користили напредњаци. Без симетричне анализе обе кампање теза о студентској „алгоритамској победи“ остаје селективна. Нова платформа може бити средство организације, али не замењује питање зашто је порука побуњених студената добила подршку.

КРСТ И ЋИРИЛИЦА КАО ПРЕВАРА?

Неутрални кажу да су студенти крст и ћирилицу користили као „превару“ да намаме националне бираче. Симболи националног идентитета могу имати изборну функцију, као што се могу користити и у свакој другој кампањи. Ипак, из њихове употребе не може се извести закључак да рушиоци напредњачког режима прикривају „антинационалну“ суштину. Један грађанин може истовремено заступати српски национални идентитет, грађанска права, европске интеграције и независност судства. Политички идентитети су често преклопљени, а не смештени у искључиве бинарне категорије. Ја лично сматрам да није могуће бити и за Србију и за ЕУ ( то сам својим писањем и говорењем показивао и доказивао ), али то не значи да је моје мишљење црвено слово у календару.

Проверљив доказ манипулације био би јавни програм који обећава једно, док интерни документ или систематско деловање показује супротно. Само истицање ћирилице и заставе не може заменити тај доказ. Напротив, у демократији је могуће надметање више различитих тумачења патриотизма. Додељивање монопола једној политичкој оријентацији на „аутентично“ национално осећање претвара плурализам у морални тест припадности.

Коалиције демократске транзиције често окупљају социјалдемократе, конзервативце, либерале и непартијске активисте на основи ограниченог споразума о изборима, медијским слободама и правосуђу. Та сарадња не доказује да учесници немају вредности, али доказује да су им одређена институционална питања привремено важнија од целокупног идеолошког програма: из постојања разлика не следи да је сарадња неаутентична, као што из привремене дисциплине не следи да разлике не постоје.

ПОВРАТАК У ПОЛИТИЧКО СТАЊЕ

Студентска листа Србију враћа из претполитичког у политичко стање. То што су партије углавном после њене победе на изборима нестале из парламента није трајно стање. Партије ће опет започети изборну утакмицу, чим политички процес, деценију и по закочен, убрза ( а убрзава, убрзава ).  За сада је дужност нове власти да обезбеди оно што је неопходно за нови почетак, од медијских услова до утврђивања тачног броја гласача. Власт Студентске листе је привремена, што ће се и видети, као и после 5. октобра 2000. године. Битно је, у овом преласку из ропства у слободу, да партијски тоталитаризам напредњака не буде замењен лево – либералном „експертском тактиком“.

Велики енглески писац Гилберт Честертон нас је упозоравао да се чувамо експерата као „нове аристократије“, чије смо плодове видели под влашћу Динкића, Ђелића и њима сличних хохштаплера у служби НАТО Запада. Експерт који управља животима обичних људи, одузимајући им слободу и здрав разум, само је слуга Машинерије. А студентски покрет је био покрет против Машинерије.

У огледу „Дванаесторица“ Честертон објашњава зашто је хришћанска цивилизација интуитивно донела генијалну одлуку: да о кривици и невиности човека не одлучује комисија правних стручњака, већ дванаест потпуно обичних људи који су се задесили ту у том тренутку.  Његов закључак у овом есеју је пророчки за модерно доба: најстрашнија ствар код експерта је то што он престаје да види човека, него види само своју струку. Судија види само „папирологију“ и техничке детаље, док обичан човек у пороти види живе људе и животну истину.

Честертон често истиче да експерти пате од јединствене врсте незнања коју назива „незнање стручњака”.

Он примећује:„Проблем са експертом никада није у томе што он није човек. Проблем је у томе што је он, тамо где није експерт, сувише обичан човек. Тамо где није изузетно учен, он је права незналица.”

Честертон је зато тврдио да можете бити експерт за неку болест, али не можете бити експерт за здравље, јер је здравље сувише велика, слободна и обухватна ствар да би се истражила у лабораторији.

Зато његов детектив, отац Браун, на питање:“Зар Ви сумњате у нашег експерта?“ одговара са:“Не сумњам да је он експерт, и још мање сумњам у то да је ВАШ.“

Србији предстоји дуг пут до слободе и правде. Ипак, први корак је учињен, и то на начин достојан српске историје.

ИМА ЛИ НАДЕ ЗА НАС?

Француски мислилац, Шарл Пеги, својевремено је написао књигу о нади. И то је књига коју, данас и овде, треба читати.

Нада није механичка последица вере. Она није ни просто морална врлина коју човек може да произведе дисциплином, него се јавља као нешто живо, нешто што је у срцу човека, али што превазилази самог човека. Зато Бог, посматрајући наду, као да посматра сопствену благодат на делу.

Бог не само да даје наду човеку, него и сам, на неки начин, „нада се“ у грешника. Бог воли све људе љубављу, али грешника, каже Пеги, Христос воли и „у нади“. Бог чека грешников повратак. Његова љубав толико дубока да прихвата да чека човекову слободну одлуку.

Грешник није само неко ко је прекршио заповест. Он је неко ко може да постане место Божје наде. Када се грешник покаје, то није само његов лични повратак; то је испуњење наде коју је Бог уложио у њега. Покајани грешник је као душа која се вратила из смрти.

Грех убија душу. Али нада остаје као могућност повратка. Бог не престаје да чека. Он не напушта грешника. То је повезано са јеванђелском сликом изгубљене овце и блудног сина. Бог не воли само праведнике који су остали у кући – Он чека онога који је отишао. И управо у том чекању открива се величина наде. Бог, Који је све, ставља Себе у положај Онога Који очекује нешто од човека који је „ништа“ сам по себи.

Бог не спасава човека као ствар, него као слободно биће. Зато га не приморава, него га чека.

Бог је чекао Србе да кажу „не“ лажном цару Шћепану Малом, и они су то „не“ рекли.

И студенти су се одазвали на Божји позив. Одазвала се и Србија. Верујући да је наш Бог – Бог правде, Коме пева српска химна, кренули су против лажи и неправде од којих смо се гушили.

Шта ће даље бити, видећемо. Пророчка „Небеска Литургија“ Владике Николаја каже да ће, гледајући страдање свог народа, Свети Сава рећи:“Доста, Боже, поштеди остатак!“

А та омладина је наш остатак. Или нас неће бити.