Кецмановић: Изгледа да је Босна – и споља и изнутра – зрела за разлаз

ТАМАН су се у Сарајеву понадали да је Трамп, забављен о свом јаду у Ирану, заборавио на Босну, кад се оно и он„враћа својим недовшеним пословима у Босни“.

На сједници СБ УН посљедњег дана октобра разматрано је стање у БиХ и усвојен извјештај.

Руски амбасадор Василиј Небензја истакао је да Српска штити Дејтонски споразум и позива на унутрашњи дијалог домаћих представника. Поново је изричито затражио хитно и безусловно укидање ОХР-а, као превазиђеног.

Кинески амбасадор, Сун Леи, нагласио је да судбина и будућност БиХ морају бити у рукама њеног народа и да о државним пословима требају самостално одлучивати њени изабрани представници. Позвао је међународну заједницу да поштује суверенитет БиХ и избјегава мијешање у њена унутрашња питања.

Представница САД, Тами Брус, изразила је став да будућност БиХ мора бити у рукама њених народа и изабраних представника, те поручила да је вријеме да домаћи лидери преузму пуну одговорност за будућност земље и самостално доносе политичке одлуке. Ипак, за разлику од Русије и Кине, САД и даље пружају подршку тренутном вођству ОХР-а.

Разумљиво, док је тамо њихов Кришок.

Двије европске велесиле Францусла о Британија, у одсуству Њемаче, подсјетиле су на 5+2, али је друга страна упозорила да је то немогуће испунити. А ми бисмо рекли да је теоретски и могуће, али да под условом да ОХР одсјече грану на којој сједи, јер по једном од та два општа услова (+2) – ОХР би требало да процјени моменат када треба да оде. А то би било у лимбургу мјесецу када се мајмуни шишају.

Ко је још видио да људи, који имају лијеп дипломатски статус, висока примања и мало посла, раде на томе да ту синекуру сами себи укину. Напротив, као један од разлога што БиХ, према извјештајима са терена, непрестано тапка у мјесту и јесте у томе што сав персонал ради на томе да представи да је протекторат и даље неопходан.

Додик се често присјети како му је један упућен странац објаснио: „Читава једна генерација службеника у Стејт департмнету направила је каријере на БиХ и подгријаваће проблеме и измишљати их, све до своје старосне пензије“.

Сјетимо да је Трамп већ на почетку другог мандата послао у Стејт департмент подпредседника Венса да подијели „превремене пензије“, „рјешења о премјештају“ и „отпремнине“, како бисмо већ ми то назвали.

Има нешто што одудара од опште атмосфере „готово је, готово …“: в.д. в.п. Луис Кришок дао је редовни полугодишњи извјештај као да га је писао Инцко, Шварц-Шилинг, Петрич.

Одавно смо установили да сви они буквално само копирају претходни и промијене датум.

Овоме су иначе дали инструкцију да се не мијеша у свој посао него да као в.д. у техничком мандату само чува непопуњено мјесто у згради ОХР-а да не би опет бесправно уселио неки Нијемац попут Шмита.

Човјек је задатак буквално схватио па није ни ишао да брани „свој“ извјештај.

Није међутим искључено да је Кришок заборављени бајденовац који поред новог в.д. задужења иначе обавља и дужност супервизора за Брчко дистрикт и замјеника в.п.

Како год, наступи САД у Њујорку нису у сагласју са извјештајем из Сарајева или је то несагласје такође нека политика.

На истој сједници продужен је за годину дана ЕУФОР-ов програм Алтеа. То је рутинско продужење важења војног надзора, што гарантује да Босанци сва три вјерозакона не могу прекорачити границу између политичког препуцавања и оружаног припуцавања, али би се могло схватити и као упозорење присутном Бећировићу поводом његове дискусије у којој је рекао да ће „народ Босну бранити свим средствима“, што ће рећи и оружјем.

Послије 30 година сваком је јасно да су тај Денисов народ у БиХ искључиво Бошњаци плус Жељко Комшић и, можда, српски боснољуби Богић Богићевић и Мирко Пејановић, као трећепозивци. Али, пошто се као првопозивци огласе ветерани Злених беретки, параџематлије из Бочиње и Маоче, Исиловци & comp. на челу са екс реисом еф. Мустафом Церићем као политичким комесаром, илити војним имамом бошњачке компоненте ОСЕ, онда то Запад асоцира на исламски тероризам.

Бећиревић је истом приликом рекао да су „Срби лобирањем промијенили став САД према БиХ“, што је могло да увриједи Американце или пак да оцијене да Денис враголан и да није баш неке памети јер је лобирање код њих легалан бизнис, једна уносна грана привреде.

Био је ваљда још мали па нека пита бабу или даиђу да му исприча како је Фрањо Туђман у вријеме сецесије Хрватске платио 30 хиљада долара, оних пара, да се слика са Клинтоном у ходнику Бијеле куће.

А може да упита и Бакира колико су он и његов бабо платили америчку фирму Рудер и Фин да креира и медијски пласира неистину о грађанском рату у БиХ. Један од експерата фирме касније се похвалио да му је кључна идеја успјешне кампање била да карикиране слике српских заробљеничких логора код Јевреја у свијету асоцирају на нацистичке концлогоре.

Сад, када је Додик успио у лобирању, најприје су нападали своје што и они нису, а онда су одједном открили да је то морално-политички неподобно.

Није ваљда да Денис није схватио како тај механизам функционше?

Некој земљи наметну санкције. А онда та иста земља покушава нешто да ријеши дипломатски: протести код амбасадора, одласци у Вашингтон са молбом за помиловање, негодовање на међународним адресама, посредовање трећих – пријатеља који добро стоје тамо преко велике баре … Најзад крену у лобирање, ангажовање лобиста, формирање кокуса, плаћање простора за текстове и секунде у водећим медијима, али без ефекта.

А онда се око угрожених сјати читава булумента лешинара који имају везу преко даље рођаке гардароберке у клубу у који често навраћа синовац помоћника замјеника …

Дакле, није само ствар пара него колико коме, преко кога, па је најтеже набости праву везу међу сијасет које се нуде.

Успјех санкционисаног вођства Српске јесте у томе што су у задњи час повукли добитничку карту, али можда ни Додик не зна која је, јер ангажовали су се и Трампов европски миљеник Орбан, и Трампов најближи савезник Нетањаху, не заборавимо да је Трамп прије СВО био Путинов фан, а подразумијева се и Вучићева солидарност.

Намеће се питање: како онда неки од набројаних нису могли да помогну себи?

Логично питање, али одговор није једнозначан, зато што утиче милион варијабли. Најзад постоји и фактор среће.

Макијавели, који је први открио суштину модерне политике, тврдио је да фортуна учествује са 50 одсто у сваком политичком успјеху.

Политички велемајстор Јосип Броз је за себе рекао да је имао много среће.

Они који не вјерују у срећу него у праву везу, сада опсједају Додика да им да адресу. У првој петорки његовог тима у Бањалуци објасниће „Шеф има политичку интуицију!“

По општој атмосфери, рекло би се да је и споља и изнутра, Босна зрела за разлаз јер то практично значи међународно признање фактичког стања. До тога вјеровато неће ускоро доћи, бар не до завршетка ратова у Украјини и Ирану, иако никога не брине како би то прошло у самој БиХ, него како ће се то одразити на стање у окружењу које је у превирању.

Какву ће спољну политику водити нова власт у Србији према БиХ, с обзиром на Српску, како ће се завршити побуна у Албанији с обзиром на Косово, како ће Монтенегро на максималистичке захтјеве пријатељске Хрватске на путу у ЕУ, с обзиром на Црногорце и Србе у власт?

Само би им требала још једна неизвјесност у Босни која се, нетом окончаним изборима без рекламација педхнула.

Неко ће рећи сада је мометум за разлаз којим ни уже балканско ни шире европско, па и најшире глобално окружење, неће имати ни времена ни воље да реагује.

Српска јесте тренутно једна од најмирнији и најстабилнијих земаља у Европи, али Трамп је у оба дома Конгреса изгубио већину, Нетањаху није побједио, Орбан је још раније глатко поражен, Вучићеви насљедници су у појединачним изјавама противрјечни јер изгледа још нису артикулисали своју прекодринску политику.

Иако се на Додикове (ни Човићеве ) иницијативе муслиманско Сарајево није удостојило било каквог одговора, овог пута ће, пошто Трамп то сугерише, ипак морати. Али не зато што неко вјерује да ће се договорити, него зато што Бошњаци треба и сами да учествују у подјели Босне, да не буде, недај боже, да им је нешто наметнуто.

Исто као што је и отимање појединих ентитетских надлежноети, завртањем руку, прошло кроз институције РС.

Наравно, све је то ишло преко в.п. и бонских овлашћења, па ће укидање ОХР-а око чега су, према западним аналитичарима, три суперсиле сасвим приближиле ставове, бити за Српску, корак од седам миља.