ВУК ЛАЗОВИЋ: Ја сам Србин који игра за Црну Гору; Нисам прилазио зеленој застави ни махао њом

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Рукометни савез ЦГ

Шта је спорт, шта су медији, а шта истина? О томе већ два дана размишља Вук Лазовић, спортиста, Београђанин, Србин који игра за Црну Гору, син славног глумца Данила Лазовића, стављен на стуб срама и незаштићен од оних који су умислили да преко политике, са разним бојама, истjерују неке своје ратове гдје им мјесто није.

Као новинар који је доста тога прошао у каријери и који је пет дана у хотелу „Еуропа“ у Грацу сведочио пријатељству српских и црногорских играча и стручних штабова на челу са Ненадом и Зораном на ЕУРО 2020, дижем обе руке у одбрану Вука Лазовића, а спуштам поглед ка архитекти свега, ономе ко је мислио да је много паметно да пошаље момке у зеленим дресовима на терен у тренутку када се пола земље дигло и шета црногорским улицама и трговима. Срамота је да се више саосећаја има за играчицу у допингу, него дечка који се пушта на ветрометину када га треба заштитити од свакојаких „слободних стрелаца“ и будала. Нема ту ни чојства, ни јунаштва.

Вуче, претпостављам да ниси очекивао да ће те оваква медијска харанга задесити?

„Ни на крај памети. Ово је већ четврта година да играм за репрезентацију Црне Горе, која је била максимално коректна у сваком тренутку према мени, као и ја према њој. Ова ситуација до које је дошло, то је новинарска манипулација. Нити сам провоцирао, нити махао било којом заставом, нити је то мени било битно у том тренутку. Ја сам спортиста који увијек даје максимум на терену и који гине за сваку побједу, да ли за репрезентацију или клуб. Тако сам васпитан, такве гене имам у себи“

У хотелу између момака владало је више него пријатељство. Ово није питање, већ констатација…

„Више него пријатељство, ми смо заједно одрастали, играли заједно по Европи. То је та иста генерација. Чујемо се, видимо се, пријатељи смо. Ту нема мјеста никаквим злим намјерама, провокацијама и тешким ријечима. То је манипулација. Био си свједок свега тога. Видио си каква је атмосфера владала прије и послије утакмице. У Грацу није било мјеста за политику.

У цијелом овом хаосу, спомињу ти оца Данила и питају „шта би ти он рекао?“

„То је за мене…болна тема јако – каже Вук, и прекида интервју у сузама.
Отац ми стоји истетовиран на рамену. Јако млад сам остао без њега. Цио живот се борим да његово име никада не обрукам. Мислим да нисам и никада га нећу обрукати. Тешко ми пада, два дана се то провлачи кроз медије, пишу ми разноразни људи неке ружне поруке, има и оних који пишу лијепо. Никада нисам хтио, нити дозвољавао да ико лоше каже нешто о мом оцу или да ја презентујем њега у лошем светлу. То је за мене јако болна тема. Јуче сам током цијелог дана покушавао да се искључим из цијеле ситуације и сконцентришем на утакмицу иако је било јако тешко. Дао сам максимум против Белорусије, није било довољно, идемо кући.

Ти си Београђанин…

Тако је, рођен сам у Београду, отац ми је из Бродарева, Србин, мајка ми је са Цетиња, имам родбину у Црној Гори. Послије позива који нисам добио од српске репрезентације, због многих разлога, неких људи који су ми рекли да „никада нећу заиграти за Србију“, а које нећу спомињати. Због тих неких људи нисам у репрезентацији, а сада се провлачим као издајник и неко ко је нешто направио. Само сам играо рукомет и борио за своју породицу.

За Црну Гору имају право да играју и момци који се осећају као Срби…

Ми смо један народ. У мом срцу ми смо један народ. Мени је мајка Црногорка, отац ми је Србин. Волим обје државе исто. Ја сам Србин који игра за Црну Гору. Волим Црну Гору и Србију. Никада никога нисам провоцирао и никада нећу. То што је сада таква ситуација, што неки људи одозго намећу такву ситуацију, манипулишу нама спортистима…

Да није било зелених дресова, вјероватно би се другачије гледало на ту утакмицу?

„Вјероватно, вјероватно. То је опет политика, нећу да улазим у то јер ме не занима. Момке нисам хтио да оставим на цједилу и да кажем да нећу да играм. Они су за мене браћа, прихватили су ме као свог. Доживљавам их као своје. Изашли смо на терен, побиједили, прославили. Никога нисам провоцирао, нити махао заставом.

Да ли си био свјестан шта би махање том спорном зеленом заставом могло да произведе?

„Како не, како не. Зато нисам уопште прилазио тој застави, управо из тих разлога. Мој отац је био велики Србин, знам ко је он, знам ко сам ја и цијела моја породица. Баш из тог разлога нисам желио да дође до било ког контакта и провокације. Осуђујем лажи које су изнијете поводом те ситуације, а које су наштетиле мом презимену и породици.

Ових дана, нешто најгледаније на Јутјубу је извођење „Горског Вијенца“ у режији твог оца…

„Знам, сигурно да јесте. Знао га је цијелог напамет“.

Послије свега, пријаће ти повратак клупским обавезама у Кореји…

„Пријаће ми, да одем да охладим главу, да се смире ствари које нисам проузроковао, али су поједини новинари изнели лажи и конструисали. Ту сам немоћан. Могу само да кажем да нисам био близу те заставе, ни махао њом, али хаос је направљен – каже Вук Лазовић на крају разговора за „Balkan-handball“.

(Извор: Balkan-handball)

ИН4С

1 коментар

  1. Goksi каже:

    Vuče, prozovi one koji su ti dali zeleni dres i donijeli zastavu. Reci ko su, nemoj samo govoriti politika me ne interesuje, mi smo kao braća, a u autobusu egzaltiranost i zelena zastava. Što je niste bacili, da ne provocirate cijelu Srbiju?

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.