Пономарјова: Запад ће на Балкану имати већи утицај до принципијелних промена са Украјином у корист Русије

ЈЕДАНод најзначајнијих руских стручњака за Србију и Балкан, доктор политичких наука, професор МГИМО Министарства спољних послова Русије и аутор Телеграм-канала „Белый филин“, Јелена Пономарјова, у интервјуу БРАТСТВУговорила јео руско-српским односима, геополитици Балкана, положају Републике Српске, питању Косова и Метохије,„обојеним револуцијама“ и зашто не воли тај термин, као и о утицају медија и образовања на очување историјске истине.

* Како данас оцењујете стање руско-српских односа — да ли се они првенствено заснивају на историјској, духовној и културној блискости или на заједничким геополитичким интересима?

– У нашим односима заједничка историјска судбина није случајност — зато Србе често називају балканским Русима. У садашњој стварности, када глобалне елитне групе доводе у питање не само националне државе, него уништавају и саму природу човека, руско-српске везе могу се назвати мостом преко бездана распада.

Речи Патријарха Српског Павла (из Васкршње посланице 2007.): „У овом нашем свету, у коме се лаж често проглашава за истину, а зло за добро, једино Васкрсли Христос Својим божанским миром и љубављу може спасити човечанство од његових странпутица.“ – одражавају дубинску суштину наших односа.

– Историјско-духовно јединство и културна блискост омогућавају решавање комплекса националних задатака — у сфери економије, социјалног развоја, војно-техничке сарадње. А узимајући у обзир место Србије у светским односима, геополитика, наравно, игра суштинску улогу.

Од 2013. године руско-српски односи стекли су посебан квалитет. Декларација о стратешком партнерству не само да је отворила нове могућности, него је и формирала одређене оквире односа. Такво партнерство подразумева поклапање оцена о трансформацијама које се дешавају у свету и тежњу ка изградњи праведнијег поретка заснованог на колективним начелима и владавини међународног права, у складу са циљевима и принципима Повеље Уједињених нација. То је у очигледном противречју са политиком ЕУ и САД по читавом низу питања, укључујући и унутрашње проблеме савремене Србије.

Притом, стратешко партнерство „на руски начин“ не ставља Београд, за разлику од споразума са ЕУ и НАТО, у институционално обавезујући положај. Москва не оптерећује развој сарадње захтевима за коначно решење оштрих политичко-територијалних спорова, модернизацију економије, прелазак војске на одређене стандарде или убрзање демократских процеса.

Такав приступ отвара другачије хоризонте, али не дозвољава Русији да се понаша као господар, ни да оштро намеће своје интересе захтевајући повластице.

Руска Федерација била је највећи војно-технички донатор српске војске. Оружане снаге Србије бесплатно су добиле шест ловца МиГ-29, 30 оклопних извиђачко-патролних возила БРДМ-2МС и 30 тенкова Т-72МС. На то треба додати значајне попусте и друге погодности при набавци оружја и војне опреме у Русији.

Модернизацију војске Србија је сматрала „гаранцијом мира на Балкану“, посебно у условима стварања паравојних јединица на Косову. И била је у праву.

Иако чак ни модернизована војска неће омогућити Србији да уђе у отворени сукоб са НАТО, у условима грандиозног преобликовања светске политике ништа се не може искључити.

* После распада Југославије, Балкан је остао простор снажног утицаја САД, ЕУ и НАТО. Ко данас има највећи утицај у региону и које су главне линије напетости?

– Ако говоримо кратко, проблем спољног утицаја у балканским земљама није нов, али је последњих година активиран. Доминантан утицај припада такозваном „балканском квинтету“ — Великој Британији, Европској унији, САД, Кини и Русији. У Србији политичари оперишу појмом „земље квинте“, у које убрајају Велику Британију, Немачку, Италију, САД и Француску.

Европска унија има утицај посебне врсте: све балканске земље које нису њене чланице званично су уставима и другим документима утврдиле тежњу ка прикључењу Унији. Иако идеја о чланству губи присталице, улога Брисела остаје значајна захваљујући економским полугама — инвестицијама, квотама, грантовима — што утиче и на политику. Индикативан је и одговор европских званичника на церемонију испраћаја генерала Ратка Младића 7. септембра 2026. у Београду. Највећи притисак западних институција трпе управо Срби.

Одбијање Београда да уведе санкције против Русије после почетка сукоба у Украјини забележено је у парламентарној резолуцији ЕУ. Од тада се то питање редовно поставља у свим разговорима. Како је више пута говорио Александар Вучић: „Прво питање на сваком састанку било је: Зашто нисте увели санкције против Русије? Сваки пут.“ Санкције се директно везују за успех евроинтеграције, а притисак се врши и кроз подршку опозицији и дестабилизацију унутрашње ситуације.

Што се тиче САД, Вашингтон је први пут означио свој интерес у региону почетком 20. века, а после 1949. године најчешће делује заједно са савезницима из НАТО под називом „колективни Запад“. Ипак, САД воде и сопствену игру.

За разлику од Брисела, који делује институционално и економски, Вашингтон види своје задатке у другој равни. Циљ успостављања сталног војног присуства у Југоисточној Европи, био је представљен још 2017. у регионалној стратегији „Балкан, напред!“.

Дневни ред САД више је усмерен на деловање спољних сила у региону, него на директну сарадњу са земљама региона. То га приближава приступу Велике Британије. Заједничка антируска, а касније и антикинеска усмереност одражена је у стратегијама САД, Велике Британије и ЕУ.

Водећи западни играчи настављају да Балкан посматрају као још један фронт супротстављања Русији. Главни руско-кинески „агент“ у региону остају Срби — институционално, то су Србија и Република Српска. За Београд и Бању Луку то значи јачање притиска, не само у средњорочној перспективи.

Подсетимо, у марту 2022. амерички Институт за истраживање спољне политике предложио је да се „Србија отворено разматра онаквом каква јесте: веран савезник Русије и Кине, под управом полуауторитарне владе која активно спроводи идеолошки иредентистичку територијалну експанзију на Западном Балкану“. Данашња Србија, по мишљењу експерата центра, представља претњу не само регионалној, него и трансатлантској безбедности. Зато је тако вруће последњих месеци на Балкану.

Што се тиче НАТО, алијанса је давно постала инструмент промовисања интереса многих својих чланова, а Балкан је чврсто укључен у његов међународни дневни ред. Узмимо пример Косова. НАТО тамо руководи операцијом одржавања мира од јуна 1999, на основу Резолуције Савета безбедности УН 1244 и Кумановског споразума. Алијанса потпуно контролише Међународне снаге, а званично подржава споразум о нормализацији односа Београда и Приштине из 2013.

Косово је посебан случај за европску и глобалну политику и може се посматрати као елемент стратегије НАТО и САД о глобалном управљању. Балкан је био и остаје регион од пресудног значаја за глобалну безбедност, где НАТО има и могућности да демонстрира снагу, и ограничења, везана за нове међународне субјекте на терену.

Балкан се налази под значајним геополитичким притиском Запада од момента окончања биполарног светског поретка. Балканско полуострво представља зону контакта Јадранског и Црног мора, а у ширем смислу – Централне Европе и Блиског Истока. Доминација на Балкану има смисла у контексту ограничавања руског присуства на кавкаско-црноморском правцу и планирања делатности на Блиском Истоку.

Одговор на питање о даљем развоју ситуације у региону зависиће од укупног супротстављања Русије и Запада. До принципијелних промена у украјинском конфликту у корист Русије, западни играчи ће, највероватније, наставити да јачају своје присуство, посебно војно, на Балкану. И до тада ће степен утицаја на Балкану бити већи код западних играча.

* Колико данашња ситуација у Босни и Херцеговини представља наставак процеса започетих ратовима деведесетих, а колико је постала последица нових геополитичких притисака?

– У својим истраживањима дефинишем дејтонску Босну као „државу-фантом“. То значи да територија има признате границе, међународно потврђен статус — чланство у УН — и формалне атрибуте државе: заставу, химну, грб, држављанство, валуту и устав, макар написан од стране спољних играча. Ипак, стварне државности, која се изражава у остваривању суверенитета становништва, ова творевина нема.

Није у стању да самостално развија економију, гарантује безбедност грађана или води унутрашњу и спољну политику. Све то надгледају и усмеравају спољни играчи, док становништво не учествује у легитимисању чак ни устава.

Одлучујући фактор постојања те државе-фантома је то што је она „потребна“ спољним актерима. Они посредством такве државе могу управљати политичким простором и утицати не само на конкретну земљу, него и на цео регион.

Дејтонски споразуми из 1995. имали су главну врлину — окончање једног од најкрвавијих ратова после 1945. — али су на деценије фиксирали прерасподелу суверених овлашћења Босне и Херцеговине у корист међународних структура и створили гломазан и неефикасан систем власти. Такве структуре нису дуговечне.

Пред дејтонском Босном је раскршће два сценарија: разједињење или укидање и анексија, односно апсорпција Републике Српске.

Економски, интеграција у БиХ развија се прилично активно — предузећа из Републике Српске снабдевају сировинама производне капацитете у Федерацији. Ипак, социолошка истраживања убедљиво доказују да јединствена нација и грађански идентитет нису настали. Главно што показују анкете, је да народи више не желе да ратују. То је врло велико достигнуће.

На политичком „фронту“ ситуација је веома напета. Реч пре свега је о одлуци Високог представника и Сарајева да унесу 2021. у Кривични законик БиХ – без гласања у парламенту – одредби „о одговорности за негирање геноцида у Сребреници“ и „величање ратних злочинаца“. Несагласнима са западним и муслиманским тумачењем догађаја прети затвор од шест месеци до пет година.

Република Српска није признала те измене, а 2022. тужилаштво БиХ је покренуло поступак против председника РС Милорада Додика и директора „Службеног гласника РС“ Милана Лукића.

Коришћење технологије „негирања геноцида“ за обрачун са политичким противницима и понижавање целог народа, подразумева масовну обраду јавног мњења кроз филм, компјутерске игре, музику и шоу-бизнис, са циљем да се фиксира супериорност босанских муслимана.

Сценарио „апсорпције“ би значио понижавајући положај Срба и могуће понављање политике балтичких државица према рускојезичном становништву. За Србе то није прихватљиво.

Бања Лука се дуго одупирала, али снаге нису равноправне, па се у по нечему морало ићи на уступке. Недавна изборна победа СНСД показала је да већина Срба у Босни одолева притиску, иако мала разлика у гласовима у односу на опозицију сведочи о озбиљном раду западних снага унутар српског друштва.

Узимајући у обзир како Запад стеже „прстен НАТО-власти“ на Балкану, Босну и Херцеговину је „удобније“ укључити у алијансу ако се „реши“ српско питање, а онда се позабавити Србијом.

Притисак на Републику Српску ће се наставити и носиће хибридни карактер.

* Питање Косова и Метохије већ деценијама остаје једно од најосетљивијих на Балкану. Шта би, по вашем мишљењу, могло постати стабилна и праведна основа за његово решавање? Видите ли Русију као помоћника у решавању тог питања?

– Политички ентитет Косово је балкански голем. Чак и у извештајима Европске комисије, Светске банке и других структура, ситуација у покрајини се оцењује као сложена. На свим кључним правцима — административна реформа, поштовање основних права, судски систем, борба против корупције и организованог криминала, нормализација односа са суседима — забележен је само незнатан напредак.

Званично, ентитет живи од финансијских дознака из иностранства: новац дијаспоре чини око 17 одсто БДП, а међународна донаторска помоћ око 10 одсто, плус кредитовање из Брисела и међународних фондова.

Незванично, ту су и међународни криминал и наркотрафик. Социјално-економски показатељи сврставају Косово у категорију зависних променљивих светске политике и економије.

Али главно питање нису економски показатељи, него социјално-политичка клима и поштовање права Срба који тамо живе. При садашњој конфигурацији међународних структура не видим позитивно решење, чак ни кроз босански модел.

Што се тиче Русије, Москва чини све што је неопходно за заштиту формалног суверенитета Србије — брани принципе Резолуције 1244 и не признаје тај политички ентитет. Ипак, у реалном животу Срби на Косову се свакодневно сударају са претњама и дискриминацијом. Београд је тај који мора да решава питања заштите својих грађана.

* Често се говори о „обојеним револуцијама“ као инструменту спољног утицаја. Како бисте дефинисали ту појаву и који су њени основни методи деловања?

– Настојим да не користим термин „обојена револуција“. Њега су промовисали новинари, а измислили су га у западним „тинк танковима“ како би фиксирали у друштвеној свести наводни народни и ослободилачки карактер таквих догађаја.

Иза фасаде тог звучног имена крије се промишљена до најситнијих детаља технологија смене политичког режима у конкретној земљи у интересу спољних играча и локалних компрадорских кланова. Такозвана „обојена револуција“ (ОР) није револуција, него високотехнолошки производ епохе глобализације — комплекс процеса који имитирају социјално-политичку трансформацију, симулакрум револуције.

Суштина револуције у њеном традиционалном схватању је у посебној идеји, у новој идеолошкој доктрини, која формира вредности и смисао људског постојања, у новом историјском пројекту. Са те тачке гледишта ОР немају ни велике ни уопште нове идеје. То су или познати постулати западне либералне мисли, или пројекти из религиозних доктрина, пре свега ислама. Дакле, ОР су безидејни процес.

Још једна разлика ОР од класичних револуција је и одсуство главних симптома револуционарне ситуације, а то је управо немогућност да владајуће класе сачувају своју власт. Лењинова формула „за наступање револуције обично није довољно да „они доле неће“, него се захтева још да „они горе не могу“ да живе по старом“ и даље важи. Ипак, у земљама, које су преживела ОР није било заоштравања потреба угњетених класа — чак супротно, социјално-економски пад је наступио тек после њиховог успеха.

Истовремено, за успех ОР је неопходан моменат највећих тешкоћа владе: пораз у рату, међународне санкције, економска криза или стагнација. Важно је разумети: ОР не постављају за циљ промену политичког уређења и облика својине. Оне представљају савремене технологије смене политичких режима, уклањања лидера, промене конфигурације елита, а такође изазивања хаоса и дестабилизације земље или региона. Подсетимо се збивања и последица „арапског пролећа“.

Легитимизација опозиције остварује се кроз дискредитацију претходне власти и мобилизацију најрадикалнијих слојева становништва. Многе методе описане су у радовима Џина Шарпа и у књизи Едварда Лутвака „Државни удар: практични приручник“.

Хоћу да скренем пажњу и на мање познату технологију ICM — „Информација–Консолидација–Мобилизација“ — разрађену 1976–1978. од стране тима Вилијама Кејсија и први пут испробану у председничкој кампањи Роналда Регана.

За разлику од пропаганде, која формира уверења, ICM ради са већ убеђеним људима. У првој фази се решавало питање информисања разједињених група, покрета и заједница једних о другима и о њиховим заједничким интересима и вредностима – из скупа слабо повезаних група се конструише нови идентитет. У другој фази долази до консолидације.

Узмимо српски пример: национално оријентисани слогани и традиционалне вредности служе као темељ, али права консолидација се одвија око свакодневних проблема — опорезивања, образовања, здравства, инфраструктуре — решаваних са позиција традиционалних вредности.

У спољној политици ефикасан консолидујући фактор је присуство опасног „туђег“ или перспектива „светле будућности“ на рачун „другог“. У случају Украјине 2014. то је било придружено чланство у ЕУ; у Србији тај фактор такође делује.

После информисања и консолидације, наступа трећа фаза – мобилизација. У савременим условима друштвене мреже су потпуно замениле мобилизациони потенцијал традиционалних медија међу омладином (од 14 до 35 година) и делом средње генерације.

Притом остаје значајна улога „радио Милеве“: агитација „од врата до врата“ је врло ефикасна психотехника убеђивања.

Огромну улогу играју симболи. За разлику од садржајне вербалне комуникације, знаковни системи омогућавају да се максимално брзо и дубоко делује на психологију и понашање великих маса људи, одређују „своји“ и „туђи“, фиксира однос према прошлости, садашњости и будућности. Делујући на подсвест, они производе просте архаичне емоције — бес, гађење, страх — које потискују или побуђују вољне поступке. Симболи визуално актуализују социјално искуство и изазивају самоидентификацију, избор и поступак. Управо зато се њиховој разради и коришћењу у праксама политичке деструкције посвећује посебна пажња. Појава на улицама каранфила, ружа, фигурица фламинга или прецртаних симбола НАТО и ЕУ није случајност, него начин мобилизације.

* Србија је под сталним притиском да убрза пут у ЕУ, али истовремено настоји да сачува војну неутралност и добре односе са Русијом. Колико је такав баланс данас реалан и колико дуго може да траје?

– Мислим да такав баланс не само да је реалан, него је животно неопходан Србији и свим Србима. Тим пре што Србија данас има шансу да буде не формално, него стварно неутрална земља. Што се тиче евроинтеграције, не видим озбиљне перспективе. То није везано само за унутрсрпска ограничења — неусклађеност са захтевима ЕУ за реформу судског и других система, висок ниво корупције — него и за одбијање увођења санкција против Русије и признања Косова.

Све то звучи као оправдање сувише дугог чекања Србије у предсобљу ЕУ. У ствари, Унија нема ни снаге ни жељу да укључи Србију: она је за Брисел несварљива — сувише је самостална, непокорна и непредвидива. Али живи били па видели. Развој догађаја ће одредити последице парламентарних и председничких избора.

* Ако бисте морали да одговорите укратко: који је главни изазов за Србију и Републику Српску у наредних десет година и коју поруку бисте упутили читаоцима?

– Главни изазов за Србију и Републику Српску је коначни губитак суверености, губитак себе и прекид историјске везе генерација. У условима хибридног рата актуелне су речи Гандалфа из „Господара прстенова“: „Ако изгубимо, погинућемо. Ако победимо, суочићемо се са новим задатком.“

Нама треба само победа. А за то је неопходан, мада недовољан услов – очување себе, свог идентитета и историјског памћења. И памтимо: битку губи онај ко први спусти поглед.

              Олег Васиљев

              (избор из ширег текста)

https://srbratstvo.rs/jelena-ponomarjova-od-2013-rusko-srpski-odnosi-ima…